Анализе

Слово о истребљењу

  • Први значајнији теоријски спис који је желео да реши проблем сиромаштва, глади и пропадања човечанства, био је „Есеј о популационом начелу“ (An Essay on the Principle of Population, 1798) енглеског демографа Томаса Роберта Малтуса (Thomas Robert Malthus, 1766-1834).

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

До 1826. године Малтус је продубио своје идеје и почео да проповеда геноцид (данас се ова страшна реч која дословно значи „убијање народа“ замењује еуфемизмом „депопулација“), а тај крвави и непријатни поступак уништавања „прекобројног“ човечанства треба да буде оптимално решење за спас мањег и одабраног дела светске популације. У Малтусовим списима се прећутно подразумева да је тај мањи и Богом одабрани и спасени народ управо његова англосаксонска робовласничка елита.

Малтусове идеје је свесрдно прихватио његов земљак Џорџ Херберт Велс (George Herbert Wells, 1866-1946). У својој књизи „Неприкривена завера“ (Open Conspiracy, 1928) Велс међу основним задацима истиче „The practical recognition of the necessity for world biological controls, for example, of population and disease“ („Препознавање нужности биолошке контроле на глобалном нивоу, на пример, светског становништва и болести“).[1] Велс развија ту идеју и предвиђа како ће у Новом светском поретку, који он назива Новом републиком, сав вишак становништва („бескорисне изелице“) бити хладнокрвно и темељно утамањен. Велс отворено препоручује геноцид и пише: „Људи Нове републике неће бити осетљиви на сучељавање са смрћу и на убијање… Имаће идеал по коме ће бити вредно убијати; попут Авраама имаће веру за убијање и неће имати никаквих предрасуда у погледу смрти… Сматраће се, предвиђам, да одређени број људи постоји само захваљујући нечијој доброј вољи, сажаљењу и стрпљењу, и то под условом да се не размножавају, а не видим никакав разлог који би био супротан предвиђању да неће оклевати да убијају када се та добра воља потроши. Сва та убијања ће се спроводити под једним опијатом… Ако се у законима будућности превентивна казна буде уопште примењивала, она неће бити убиство ни накажење тела… него добра, научно проузрокована бол“.[2]

Томас Роберт Малтус

После Џ. Х. Велса најутицајнији и најдискретнији теоретичар депопулације светског  становништва био је аустријско-британски економиста и философ либерализма Фридрих Аугуст фон Хајек (Friedrich August von Hayek, 1899-1992). Међу бројним радовима из области политичке економије и философије најутицајније и највише превођене су биле Хајекове књиге „Пут ка кметству“ (ен. The Road to Serfdom, нем. Der Weg zur Knechtschaft, 1944)  и  „Политички поредак слободних људи“ (The Political Order of a Free People, 1979). Геноцид као оптимално решење за заустављање глобалног сиромаштва и пропасти проф. фон Хајек нигде отворено не препоручује, али се овај „савет“ може прочитати „између редова“. Тако су професорове идеје свесрдно прихваћене од стране тзв. Светске владе у сенци (Џон Коулмен је назива Комитетом 300), која ствара и усмерава јавно мнење не само у САД и Британији, већ у целом свету.

Професор Фридрих фон Хајек је своје најтиражније књиге написао између 1944. и 1984., у време тзв. хладног рата. Мало је познато да су у то време локални, углавном грађански ратови широм света, болести и глад однели око 30 милиона душа, што је тек неких 30% мање од укупног броја погинулих и несталих у Другом светском рату.

А у овом, најкрвавијем светском рату, и непосредно после њега (током  „комунистичке“ револуције), укупан број побијених и несталих Срба свих узраста је огроман. Највећу „заслугу“ за геноцид над српским цивилима (тј. над српском нејачи) има координирана акција усташких шакала на целом подручју њихове крваве Ендехазије (од 1941-45), и Титових „комуниста“ од 1945-52. У врсту „меког“ и „тихог“ геноцида спада и стварање нових нација и националних држава. Тако су черечењем и уситњавањем српског етничког простора и корпуса створене три нове нације: македонска и црногорска (1945) и „Муслимани у смислу народности“ (1971). Касније су добили назив Бошњаци.

У време мира господари планете су „депопулацију“, тј. плански покољ „бескорисних изелица“ поверавали народним вођама које су сами постављали,  а бирали су их међу монструмима који су показивали највише безосећајности и крволочности. Тако су у Новом веку на власт довођени „касапи“ који су убијали неки своје, неки туђе народе, а они најбестијалнији и једне и друге. Поменимо оне по злу најпознатије: Робеспјер у Француској, Лењин и Стаљин у СССР-у, Хитлер у Немачкој, Павелић у НДХ, Тито у СФРЈ, Мао у Кини, Пол Пот у Камбоџи-Кампучији.

Малтусове, Велсове и Хајекове депопулационе идеје и препоруке демографи Светске владе преточили су 1980. године у агенду названу „Извештај глобал 2000“ (Global 2000 Report). Писање овог студиозно разрађеног геноцидног плана започели су десетак година раније (око 1970) чланови њиховог Римског клуба (Club of Rome), а част да га детаљно образложи и уобличи добио је 1980. године амерички правник Сајрус Венс (Cyrus Roberts Vance, 1917–2002), истакнути члан Светске владе. Венс је на око 800 страница (!) студиозно и детаљно изнео план депопулације светског становништва, према коме би за следећих двадесет година (од 1980. до 2000) тадашњих шест милијарди људи требало да се до 2000. године (отуда назив Извештаја „Global 2000“) сведе на половину, тј. на три милијарде. Тадашњи председник САД Џими Картер (James Earl Carter Jr., рођен 1924, председник САД-а од 1977-81) и тадашњи државни секретар Едвин Маски (Edwin Maskey) су у име Владе САД-а прихватили и одобрили спровођење плана.

План депопулације није остварио норму, јер су за последњих двадесет година 20. века вођени искључиво локални грађански ратови који за Светску владу нису били довољно крвави. Извесно је најсуровији био грађански рат од 1991-95. на просторима  СФРЈ, да би се ова држава, створена најпре као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца вољом победничких сила на крају Првог светског рата (1. децембра 1918), после непуних 80 година вољом истих сила поцепала на шест независних република. Омиљена тактика ових светских силника је вазда и сада била начело “Ordo ab chao” („Ред из хаоса“). Наиме, силници изазивају ратове и револуције где год и кад год могу, продају наоружање свим зараћеним странама, а када се војске довољно међусобно истребе, долазе као миротворци и лицемерно деле „хуманитарну помоћ“. Сувишно је рећи да су политичка руководства новооснованих држава њихове марионете и послушници.

Далекосежни циљ њиховог плана „депопулације“ је свођење броја становника планете на (како они кажу) „златну милијарду“ зомбираних робова. У томе им иде на руку масовно умирање од глади у многим земљама Африке и Азије. Ту су и последњих двадесетак година разне „пандемије“ које лансира тзв. „Светска здравствена организација“, приватна компанија великог филантропа Била Гејтса (Bill Gates, рођен 28.10.1955). Стотине хиљада индијских девојака и жена које су примиле вакцину из лабораторија овог човекољупца, истина, нису умрле, али су остале трајно неплодне.

„Освајање још није завршено, а није завршен ни отпор освајању.“ (Хуан Адолфо Васкес, мексички философ, Juan Adolfo Vázquez Navarro, 1915-2011)

[1] H.G. Wells, The Open Conspiracy: Blue Prints for a World Revolution (Garden City, New York: Doubleday, Doran, 1928), p. 24.

[2] Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар-партнер, Београд, 2010, стр. 293-294.

Подели: