Анализе

Привредни криминал у Титовој Југославији

ФОТО: Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ

  • У свакој држави, поред онога што њена власт ствара, има и оно што друштвени живот сам од себе производи. Ово друго често је карактеристичније него оно прво. У данашњој Југославији, државна власт створила је Радничке савете, Већа произвођача, градску и среску самоуправу. Друштвени живот произвео је „привредни криминал“
  • Има две врсте привредног криминала: (1) преступи којима службеници једног предузећа наносе штету његовој имовини; (2) преступи којима цело предузеће вређа законе на којима почива привредни поредак

ПИШЕ: Слободан Јовановић

 

Привредни криминал

Уопште говорећи, привредни криминал је јако раширен у Југославији. У току 1953., од свих кривичних дела, свако четврто било је привредни криминал. (Борба, 10. aприл 1954.). За првих девет месеци минуле године, према извештају секретара за унутрашње послове, од извиђајних предмета највећи број чини привредни криминал, 54% (Борба, 30. децембар 1954.).

Укупна штета, уколико се судским поступком дала утврдити, износила је за 1953. више од једне милијарде динара. Стварна штета, међутим, била би, према писању саме комунистичке штампе, много већа.

Кривична дела службеника на штету предузећа изгледају у многим случајевима добро организована. То се да закључити и по величини штете, и по броју учесника у кривичном делу. На прво место долазила би крађа у Борском Руднику: сви руководиоци, почевши од директора, осумњичени; штета око 25 милиона. У предузећу Каблар, због криминала, било је оптужено, па и осуђено, неких 25 службеника. Службенички криминал јавља се не само у великим предузећима, него чак и у њиховим малим продавницама, али и ту неки пут достиже штету од преко једног милиона.

Службенички криминали могу бити само доказ да је надзор над службеницима сасвим лабав. Занимљиво је да те криминале обично не проналази она надзорна власт која постоји при предузећу, него она власт која постоји ван предузећа. У нишком предузећу за водовод, надзорна власт ван предузећа нађе да су сви књиговодствени списи фалсификовани. На то цео колектив скочи да брани осумњичене и да јемчи зa њихово поштење.

Владан Живковић тумачи улогу Милета Контраша на радничком савету социјалистичке самоуправне фирме, ТВ Серија Синише Павића „Врућ ветар“, 1979. г.

Књиговодство је ретко где уредно вођено. Има предузећа у којима се материјално књиговодство уопште и не води, и то одсуство инвентара бесумње олакшава злоупотребе. У многим предузећима јављају се мањкови; они се отписују доста лако, и нико се не узима на одговор. Најблаже речено, имовином предузећа не рукује се домаћински. Међу члановима предузећа као да влада „џентлменски споразум“ да једни другима гледају кроз прсте. У трговинским предузећима мањкови су постали више или мање редовна појава. Борба је тим поводом писала: „У комерцијалном апарату, фамилијарност је узела толико маха, да то већ личи на корупцију“. Ово се могло простије рећи, али ипак се види о чему је реч.

Резултат је оваквог газдовања прост. Поједини чланови предузећа богате се, а предузеће пропада. У току прошле године, у једном истом месту, у Панчеву, три велика предузећа била су ликвидирана.

Комунистичка штампа радо говори о особљу предузећа као о радном колективу. По многобројним службеничким криминалима, изгледа, напротив, да особљу предузећа баш колективни дух недостаје. Нека врста другарства, истина, постоји, али на штету самога предузећа.

Према службеној статистици, привредни криминал службеника опада, а привредни криминал предузећа расте. Борба (8. април 1954.) каже: „Привредни криминал не потиче толико из жеље за личним богаћењем, колико из жеље за богаћењем предузећа“.

Привредни криминал предузећа јавља се у разним облицима. Неки пут то је просто закидање на мери; предузеће има двојаке тегове: једне за примање, а друге зa предавање робе. Други пут, то је обмањивање о каквоћи робе: уговорена је роба боље врсте, а достављена она горе врсте. Такве су се ствари дешавале и раније, и ето, где се успешно продужују и после комунистичке револуције, која је имала све из основе да измени.

Поред ових, још примитивних облика криминала предузећа, јављају се и други, много модернији:

(1) Прекршаји уговорних обавеза. Предузеће не извршује своје обавезе на време, не плаћа дугове, или чак једнострано отказује уговор, јер се указала прилика за повољнији уговор на другој страни. Прошле године било је код привредних судова 110.000 спорова због неплаћених дугова, а 70.000 због неблаговременог и неисправног извршења обавеза и због једностраног раскида уговора. У самоме Београду, за последњих шест месеци прошле године, било је 170 пријава због једностраног раскида уговора.

(2) Подмићивање. Два предузећа преговарају о каквом трговачком послу; представник једног предузећа, ради брже и повољније погодбе, подмити представника онога другог предузећа; пошто он ради са знањем и овлашћењем свог предузећа које има да исплати мито, његово је предузеће уствари поткупљивач.

(3) Подела тржишта. Два предузећа разграничавају између себе зоне утицаја, како би свако остало у својој зони више или мање без такмаца. То је управо оно вештачко стварање монопола које социјалисти тако строго осуђују код капиталистичког система. Као један пример поделе тржишта наводи се споразум између предузећа Гориво и предузећа Шума у Хрватској. Прво предузеће добило је у своју зону Ријеку, Истру, Задар и хрватско приморје, а друго остали део Хрватске.

(4) Недопуштено трговање. Извесна предузећа којима је забрањено бавити се трговачким пословима, баве се њима ипак. На пр. један огранак туристичког друштва 3латар ухваћен је у таквом недопуштеном трговању. Куповао је и продавао грађу у вредности од шест милиона. Дешава се чак да и понеки Народни одбор буде ухваћен у сличној кажњивој радњи. У Хрватској, један Срески одбор дао је другом Среском одбору 244 кубна метра храстових трупаца за један аутомобил. Вредност трупаца била је око 680.000 динара, аутомобил је доцније продат за седам милиона.

Привредни криминали предузећа не могу се уписивати у кривицу искључиво управи предузећа. Ако не увек а оно ипак доста често, цео је колектив одговоран. У наведеном примеру поделе тржишта, Управа је радила не само са знањем Радничких савета, него и са знањем Народних одбора. Што се тиче подмићивања, Борба је писала ту скоро (9. децембра 1954.): „Забрињавајућа је појава подмићивање комерцијалних представника предузећа ради склапања повољнијих пословних уговора. Најгоре је што се то често ради са знањем одговорних руководилаца предузећа, који такве поступке правдају пред радним колективом да се друкчије није могло доћи до сировина, односно, робе, па се органи управљања и колективи помире c тим. Поклони, банкети, вечеринке и разне врсте награде редовно прате склапање комерцијалних уговора“.

Општи привредни криминал је кроз предузеће „Агрокомерц“ 1987. г. коначно у потпуности  разорио финансијски систем Југославије

При изналажењу криминала предузећа, инспекција има велике тешкоће. Предузећа и многи Народни одбори често заобилазе инспекцију и не пружају довољно помоћи њеним органима (Борба, 9. јануар 1955.). Инспекција уопште није популарна ствар. Многима добрим комунистима чини се да је она противна народној самоуправи, и да је усто још и непотребна, пошто је, по речима Титовим, држава стала да „одумире“. Народни одбори, који би требало да буду инспекцији на услузи, чине јој напротив сметње. У неким приликама чак ни локални комунистички одбори нису се боље држали. Онда кад се радило о недопуштеном трговању двају Народних одбора, инспектор је на градској конференцији био „раскринкован као непријатељ социјализма“. Као што смо раније видели, „социјализам“, противу кога је инспектор наступао, састојао се у једној врло сумњивој трампи храстових трупаца за један аутомобил.

Као привредни криминал, комунисти сматрају и тзв. шпекулацију. По њиховом схватању, свака добит постигнута бeз повећане производње или бeз повећаног промета, постигнута простим искоришћавањем тржишних прилика, била би резултат шпекулације. Према томе, Борба је недавно огласила као шпекулацију куповање робе на тржишту где је јевтинија, са препродавањем на тржишту где је скупља. Она је и то назвала „Богаћењем на рачун заједнице“ које, и онда кад није забрањено законом, треба осудити у име социјалистичког морала.

Предузећима, наравно, та ствар изгледа друкчије. Она нису више само један огранак државне администрације, што значи да своју штету не могу више пребацивати на државну касу. Она је морају покривати из своје властите добити, и зато морају искористити сваку прилику која им се за добит пружи; чак морају такве прилике, по могућности, и вештачким начином стварати. Социјалистички морал јесте лепа ствар, али од њега је мало користи ако се у завршном рачуну предузећа издавања не поклапају са примањима. На прекоре који им се чине у име социјалистичког морала, руководиоци предузећа одговарају: „Динар је почео да мисли!“ Другим речима, предузеће мора мислити на што већу добит у динарима, јер без те рачунице чека нас сигурно банкротство.

Ми смо у једноме од ранијих бројева свратили пажњу на један Кардељев чланак у коме се доказује да код радног колектива ваља пробудити тежњу за добити, јер ће се тек тада његове производне снаге развити у пунoj мери. По Кардељу, тежња за добити, ако се са приватних капиталиста пренесе на радни колектив, може само убрзати изградњу социјалистичког друштва.

Предсказивања Кардељева, бар до сада, нису се испунила. Уместо убрзања изградње социјалистичког друштва, добила се шпекулација. Кад се код радног колектива пробудила тежња за добити, код њега је, исто онако као код приватног капиталиста, динар почео да мисли. То је уосталоме било неизбежно. Чим су предузећа била упућена да производе за тржиште а не за државу, она су морала правити своје планове и подешавати своје методе према приликама на тржишту. Није било ни очекивати да ће се предузећа, уместо тим приликама, прилагођавати условима неког још неоствареног социјалистичког друштва.

Привредни криминал и шпекулације нису симптоми исте ствари. Појава привредноr криминала значи да је жудња за личним богаћењем узела маха: то oбичнo бива кад нарави стану да се кваре. Појава шпекулације значи да предузећа, откако упућена на самоодржавање у слободној утакмици, све више добијају навике које боље одговарају капиталистичком него социјалистичком систему.

Кварење нарави, с једне стране, оживљавање приватног капиталистичког духа, с друге стране, сведоче да је комунистички привредни организам нагризан унутрашњим болестима и противуречностима.


ИЗВОР: Порука, бр. 26, 1. 2. 1955, стр. 3-5.

Подели: