Анализе

ЗАШТО СЕ ИВО АНДРИЋ ОДРЕКАО РИМОКАТОЛИЧКЕ ВЕРЕ?

ИВО АНДРИЋ СЕ ОДРЕКАО КАТОЛИЧКЕ ВЕРЕ ЗБОГ СТЕПИНЦА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТКОГ РАТА, 1942.

ПИШЕ: Зорица Пелеш, публициста
Моја „усвојена бака“, сликарка Бела Павловић, о којој пишем књигу, испричала ми је 1994.године, када смо се лично упознале, зашто се њен велики пријатељ Иво Андрић одрекао католичке вере. Дошао је, каже она, једног дана сав узбуђен у нашу кућу, 1942.године, право из полиције, и извадивши личну карту, замолио ме да прочитам шта пише у њој.
„Ево, прочитајте, молим вас на сав глас“.
“ Име, Иво/ …/ презиме Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“. Због те рубрике био сам у полицији. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“
Белин отац изразио је забринутост, рекавши Андрићу:
„Једино су комунисти ти, који стављају да су без вере.“ Андрић му је на то дао своје образложење:
Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем данас у њој, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно, да, недељом, пре одржавања мисе, горе са амова, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац.“
Док ми је Бела цитирала Андрићеве речи, глас јој је подрхтавао, а ја сам била забезекнута, јер до тада то нигде нисам ни чула ни прочитала. Бела је после Андрићеве смрти одржала једно предавање у Задужбини Иве Андрића, на молбу пок. академика Палавестре, који ју је замолио да све то што је тада говорила и напише и она је свој говор објавила у Свескама Задужбине Иве Андрића, у којима сам и ја, 2013.године објавила своја сећања на њу и њено пријатељство са Андрићем. И ја такође у својој књизи о њој цитирам ову њену причу о Андрићевој вери.
Андрић је био колега њеног оца и радио је са њим у нашем краљевском посланству у Букурешту, када је Бела имала 14 година. Касније су она и њен старији брат постали пријатељи са Андрићем и она је током окупације прва читала Андрићеве рукописе. Андрић је био врло пажљив и видела сам да је Белиној мами Љубици редовно честитао пригодном картом православни Божић.
П.С. Бела ми је рекла да јој је једном приликом Андрић нагласио да су сва мушка имена у нашој земљи, која се завршавају на слово „О“ србска имена.

Подели: