Анализе

БИТКА ЗА ВЕРУ: Каква је судбина и раскршће на коме се данас налази Православни богословски факултет?

  • Православни богословски факултет је, 1952. године, током Титове диктатуре, дословно избачен са Београдског Универзитета (у чијем је оснивању учествовао, заједно са још четири факултета)

АУТОР: Драгослав Бокан

Више није био Богословски факултет Београдског универзитета, већ – од јула поменуте године, Богословски Факултет Српске Православне Цркве.

Исте године су и други теолошки факултети дословно избачени из универзитске заједнице којој су до тада припадали (у Загребу је тамошњи римокатолички богословски факултет постојао већ неколико векова у континуитету, а избачен је са тамошњег Свеучилишта).

И ту није било изузетака.

С тим што је наш факултет морао да нађе начине достојанственог преживљавања у најгорим могућим околностима (са Титом у истом граду, али и без спољашње, међународне подршке – без Ватикана или Светске заједнице цркава иза себе, за разлику од својих римокатоличких и протестантских ”колега”).

Та одлука о ликвидацији Београдског богословског факултета је анулирана самим почетком 2004-те, одлуком тадашње српске владе и наша највиша верска православна просветна институција је враћена у оквир оног Универзитета чији је била суоснивач (1905. године).

Наиме, уз Философски, Правни, Медицински и Технички факултет, Богословски је тада био један од пет доносилаца Закона о Универзитету, његових формалних и суштинских утемељитеља (иако ће сам почети са радом, стицајем околности, тек петнаест година касније).

Све ово је важно навести да би се разумео шири контекст свега о чему ћемо говорити на најактуелније, ”вреле” теме садашње судбине и великог раскршћа на коме се данас налази исти тај Православни богословски факултет.

Додатни ”детаљ” који постаје све важнији у свему овоме је чињеница да је наш теолошки факултет ” остао у духовном и канонском окриљу Српске Православне Цркве”. И да је Његова Светост, Патријарх српски, ex officio ”врховни покровитељ Факултета”.

Да није сведен на хоризонтални ниво било ког световног, просветитељски-секуларног факултета нашег доба. И да је, срећом, сачувана његова необично важна и уникатна димензија: првенствено, установе духовне (а не искључиво интелектуалне) културе.

И као што Војна академија никако не може да има исти дух и методологију као остали ”грађански” факултети, још више је то случај са нашим Богословским факултетом. Јер је његова суштина у научном доказивању мистичних аргумената божанске Објаве, артикулисане кроз јеванђеља, посланице, литургије, молитве, житија… са све афирмацијом ЧУДА као легитимног и, надасве, кључног аргумента у раду овакве институције ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ, али, не мање, и ДУХОВНЕ врсте.

Иначе би све било унапред бесмислено, баш као у комунистичко време, које је било суровије, али, сада видимо, и поштеније него оно данашње.

Тада је материјалистичка ”научна” агенда сматрала апсолутно неспојивим Васкрсење и Вазнесење Господње (као и благовесно зачеће Девице Марије, рођење Христово, умножавање хлебова у Кани Галилејској, ходање по таласима, идеју Свете Тројице…) са својим тумачењем стварања света и целокупне историје човечанства.

А данас се свему поменутом прилази на аналитички, критички и строго интелектуално-логички начин, кроз свођење свега недоказивог и ”нерационалног”, на такозвани ”мит” и тобоже анахрона ”претеривања”, ”својствена не-научном мишљењу”. Па се најамбициознији и најмаловернији међу професорима и (посебно) асистентима вешто наводе да нађу наводно ”компромисно решење” и прилагоде постулате православља (и, уопште, хришћанства) конвенционалној ”критичкој методи” модерне науке.

Овај императив да се из позиције ”вере” теологија приближи становишту ”знања” је учинила многа зла и имала катастрофалне последице (посебно на протестантско богословље). А ти покушаји трају већ вековима, од просветитељских времена француских ”енциклопедиста” па наовамо.

Тако да се ствари постављају на ултимативан, уцењивачки поједностављен начин: ”Ако, господо теолози, желите да вас признамо као научнике, онда морате пристати на то да богословље постаје ”слушкиња науке”, тачно насупрот оном стању из раног и високог средњовековља”.

”По Болоњи” или по секуларним предрасудама претходне епохе, свеједно, ово је искушење о које се ломе таласи амбиција младих мастера или доктора наука да се прикључе у јавности прихваћеној елитној заједници београдских професора Универзитета.

И ту се налази раскол и пукотина која искушава фаустовским зовом све оне код којих вера постаје само један део, а не основни правац њиховог животног става. Јер је тешко мерити религијску димензију и снагу верских осећања било ког кандидата у високошколској установи, пошто се такви елементи тешко мере и примењују у коначном избору будућих професора. Није исто бити образован и у православљу формиран, пошто се наука своди на строго формалне методе испитивања, успеха и напредовања, за разлику од вере и њених мистичних тајни.

У оваквом систему је неки упорни и вредни младац очас посла у недостижној предности над светотачким примерима (са, често, ”мање радова” и ”цитирања у међународним научним публикацијама”).

Зато је толико важан архијерејски благослов за упис на Богословски факултет и духовно, очинско окриље самог српског патријарха. Иако, формално, тако нешто није и не може бити уведено и у Закон о Универзитету. Јер су се неке ствари, некада, сасвим логично – подразумевале.

И када се све сведе само на формалне стереотипа високошколског образовног система (прављеног за потпуно другачију структуру световнх факултета), јавља се простор за антицрквено, антиправославно и скоро па атеистичко држање појединих професора, доцената и асистената – које је онда тешко спречити у таквом њиховом деловању и бирократско ”истеривању правде” кроз лицемерно хватање за формалне квази-аргументе из унверзитетских докумената.

Па се онда може, колико се хоће, поигравати с ма којим елементима теолошке тврђаве вере у којој бораве и коју, онда, изнутра руше и разграђују. То им омогућавају исти они који, мрзећи њихову веру, дају сву могућу (посебно медијску) подршку овим, све бројнијим побуњеницима и јеретицима.

И сам Луцифер би могао да се суди с Богом, након избацивања са Неба, са разноразним ”аргументима” (и он је арханђео, и то не био какав; није саслушан пре осуде и кажњавања…), а по овом моделу деловања. Што није нимало тешко јер православна идеја ”послушања” и ”тражења благослова” од духовника и надлежног архијереја немају поређења у другим областима друштвеног живота и, нарочито, у факултетским оквирима.

Непријатељска идеја је веома јасна и провидна, али функционише код обезбожених маса.

”Побуните се”, ”ако је могуће са што антицрквенијим тезама”, и брже-боље се ”умрежите” (ако већ нисте) са политикантским ”невладиним организацијама” и према хришћанству презривим медијима – и имаћете своје моћне, поуздане покровитеље и подржаваоце.

Они вама дају романтичну позицију ”мученика” и ”невиних жртава”, а ви њима – могућност блаћења и изругивања православља, са свим што се ту може накрцати:

  • праве и лажне (колико год је могуће надуване) афере,
  • наводне ”истине” (”из проверених извора, блиских Патријаршији”),
  • личне нападе на посебно им омражене владике и, по могућству, самог патријарха (или као ”главног кривца” или као ”изманипулисаног неспособњаковића”),
  • општу, већ пуно пута искушану причу о ”штетности” и ”лажима хришћанства”, ”паразитизму свештенства” и њиховом ”лицемерју” и ”непоштењу”.

Све то се дешава и у комунистичком, и у нацистичком, и у транзиционо-капиталистичком систему анти-вредности, са смањеном могућношћу одбране након деценија и деценија атеистичког ”прања мозга” и званичне државне пропаганде.

И зато сада имате тотално нехришћанске и антихришћанске ”заштитнике угрожених права” неколицине професора са Богословског факултета. Који су приказани као позитивни јунаци, млади и реформски настројени борци за своја (и људска) права, насупрот ”мрачних фигура” средњовековно затуцаних, старих професора, ”без додира са нашим временом и актуелним цивилизацијским вредностима”. Као у неком пропагандном стереотипу о ”савршено добром страдалнику” и његовим ”апсолутно злим непријатељима”. Са унапред утврђеним и ”тешко избежним” крајем.

Па се тако дарвинистички настројени периферијски змајеви отпора сопственој вери и Цркви поиграше, пре пар година, са својом циничном причом о ”две истине” – ”једној научној” и ”другој верској”. Верзија које могу, по њима, да постоје симултано и без икаквог проблема у монтажи атракција ”само наизглед супротстављених прича”: о мајмуну и парамецијуму, као наших истинских родитеља , на једној, и о Адаму и Еви, на другој страни овако сливених матрица у безумну, потпуно бесмислену кашу.

Убацила се ту и бизарна опција ”теологије сусрета са ванземаљцима”, те ”отвореног (и недопустиво компромисног) јавног дијалога између најагресивнијих атеиста и богослова из редова већ познатих промотера ”меке теологије”.

А није пропуштена прилика и да се доведе у питање чин добијања аутокефалности наше Цркве (уз не само ироничан, већ отворено безочан опис Светог Саве као бруталног рекеташа политички уцењеног цариградског патријарха Манојла, избеглог у Никеју – који га је, наводно, натерао на признање самосталне Српске Православне Цркве преко конкретних ”политичких аргумената” тадашње српске државе у успону под влашћу Савиног брат Стефана).

Па тако наш ”вечни архиепископ”, кроз овакав модернистички поглед на ствари, постаде макијавелистички политикант и безочни националиста, који је ”неканонским путем” дошао до циља (а насупрот охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, који испаде жртва овог српског пројекта, баш као и цариградско-никејски патријарх).

То је био почетак јуриша богослова-атеиста на све димензије постојања наше Цркве: теолошку, канонску, историјску, и отаџбинску. Без трунке разумевања и милости за, до тада, неприкосновену личност нашег првог и најважнијег духовног пастира.

Сасвим слично исмевању моштију Светог Василија Острошког од стране црногорског председника, Мила Ђукановића.

С тим што је овај монтенегрински несрећник некрштен и, без лицемерног скривања, већ познат као отворени противник СПЦ, док се међу модерним богословима-побуњеницима сличним методама служе – све професори теологије, доктори наука са београдског Православнох богословског факултета!

Да човек не поверује у овакве акције и пројекте, не много паметније и смисленије од најпримитивнијих ”равноземљашких” мисионара.

Али је, нажалост, тако. Упркос свим оним лепо дизајнираним биографијама новокомпонованих мрзитеља сопствене Цркве и предмета које, уз њен благослов, предају.

Што ће нам уопште непријатељи уз овакве ”савезнике” и ”браниоце”?


ИЗВОР: Фејзбук страница аутора/Националист

Подели: