Анализе

У одбрану ђенерала Михаиловића

На вест о хватању, 26. марта 1946. године

Организацији  Уједињених народа

Радио Београд објавио је да се ђенерал Дража Михаиловић налази у рукама власти од 13. марта 1946. Објављујући ту вест, Титов министар унутрашњих дела, који је истовремено и шеф тајне полиције ОЗНЕ, обележио је ђенерала Михаиловића као шефа квислиншких и разбојничких формација Југославије.

Сматрамо за дужност потсетити вас да је ђенерал Дража Михаиловић кроз цео рат био организатор и руководилац националног југословенског отпора окупатору. За војничке услуге учињене савезничкој ствари, нарочито у најкритичније време кад је Ромел стајао код Ел Аламејна, ђенерал Михаиловић добио је честитке и признања од главних војних шефова савезничких. Ђенерал Ајзенхауер, ђенерал Окинлек, маршал Тедер, адмирал Харвуд, ђенерал Де Гол — истакли су значај војничког доприноса ђенерала Михаиловића општој савезничкој ствари.

Дража Михаиловић у затвору

Национални покрет отпора ђенерала Михаиловића био је, на жалост, натеран да се бори, у нужној самоодбрани, и против комунистичких одреда којима је командовао Јосип Броз Тито. Покушаји ђенерала Михаиловића и дотадашњих југословенских Влада у Лондону да се, интервенцијом Лондона и Москве, оствари јединство свих снага отпора насупрот Немцима и Италијанима, разбили су се и 1941. и доцније. Узрок тога неуспеха лежи у чињеници што Титов герилски покрет није имао као главни циљ борбу против окупатора, већ против националног покрета отпора, у коме је видео једину озбиљну препреку за успостављање комунистичке власти у тренутку немачког слома. У лето 1943. године постојала је идеја код савезничких команданата да се територија Југославије подели у две зоне, у којима би деловали одвојено покрети Тита и Михаиловића, под врховним заповедништвом савезничке команде. Тај план, међутим, коначно је одбачен на конференцији у Техерану.

Тада је Михаиловић жртвован из разлога високог политичког опортунитета, а сва помоћ бачена на Титов покрет отпора. Моћна машина пропаганде добила је од тога тренутка за циљ да покрет ђенерала Михаиловића приказује у неповољној светлости или чак и као колаборационисту, а Титов покрет као некомпромисно борбен, демократски и некомунистички. За измишљене „конкретне доказе“ старала се тифлиска станица Слободна Југославија.

У јесен 1944., напуштен од Великих савезника и пошто су му пропали покушаји сарадње са наступајућом совјетском војском, ђенерал Михаиловић распустио је главнину својих мобилисаних војника.

Титов режим, југословенском народу наметнут споља, одржава се само применом најбруталнијег терора. У Југославији су данас сви редовни судови растурени и кривични закони укинути. Уместо тога, установљени су тзв. Народни судови који нису ништа друго него одбори Комунистичке странка. Стога, после хватања ђенерала Михаиловића од стране Титових власти, Југословенски народни одбор сматра за дужност да апелује на Савет безбедности и све државе чланице Уједињених народа да се, у духу начела Повеље о заштити основних права и слободе појединаца и народа, предузму најхитнији кораци ради образовања једне Међународне анкетне комисије. Та Комисија би — у отсуству судова у Југославији — испитала оптужбе подигнуте од Титова режима против Михаиловића и његовог покрета отпора и створила јемства за непристрасно суђење.

Доле потписаним члановима Југословенског народног одбора част је напоменути да су они спремни да претстану тој Комисији као сведоци.

Лондон, 26. марта 1946. године

Слободан Јовановић, Јован Бањанин, Већеслав Вилдер, др Милан Гавриловић, Радоје Л. Кнежевић, Крста Милетић.

Дража Михаиловић на суђењу
II Оцена о суђењу,  15. јула 1946. године

Штампи и новинарским  агенцијама

Једна оружана мањина, која је узурпирала власт у Југославији војничком и политичком помоћи Савезника, ставила је на оптуженичку клупу цео један савезнички народ у лицу ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића и политичких људи из свих наводних странака. Истицање још и пре него што је суђење почело: да о самоме факту издаје ђенерала Михаиловића не може бити ни говора, било је довољно јасан знак за праве намере Тито­ве Владе. Да истраживање материјалне истине, и утврђивање историјских чињеница, није био циљ ни Владе ни Суда, видело се и по упорном одбијању да се саслушају понуђени сведоци, спасени савезнички авијатичари, као и официри британских и америчких Војних мисија код двају герилских покрета у Ју­гославији за време рата.

Начин на који је вођен цео процес још јаче је илустровао праву природу тога суђења. Мобилисана светина која присуствује седницама и доче­кује главног оптуженика урлањем, звиждуцима и повицима: „На вешала с њиме!“; јавни тужилац који приводи лажне сведоке да се врло прецизним детаљи­ма утврди убиство од стране Четника четири аме­ричка авијатичара, који се само три дана доцније јављају из Америке с протестом да су живи и желе доћи у Београд да сведоче у корист ђенерала Ми­хаиловића; изношење очигледно кривотворених до­кумената, као што је тобожње Михаиловићево писмо бандиту Павелићу; председник Суда који себе у току целог претреса сматра само двојником јавнога тужиоца; скандал са историјом слова ,,З“, које је тобож значило смртну пресуду изрицану хиљадама људи искључиво из Титова герилског покрета, кад је оно уствари значило нешто друго и обухватило не више од седамдесет и пет лица, све саме познате непријатељске сараднике и нијед­нога члана Титове гериле; да и не истичемо оно чудно признавање свих оптуженика свих кривица које су хтеле да им се ставе на терет, — све је то запажено и забележено од стране дописника светске штампе, тако да се суђење ђенералу Михаиловићу окренуло на штету и постало бруком Титова режима.

Једна од битних тенденција београдског про­цеса, за нарочито унутрашњу употребу, била је не само да се „докаже“ сарадња Михаиловићева с непријатељем, већ и да се извргне руглу и осрамоти све што је претходило Титову тоталитарном режиму и што није хтело да му се приклони кад је снагом савезничког оружја устоличен у Београду. Та тенденција испољила се видно у почетку већ самим саставом групе оптуженика. Шеф и вођа прве ге­риле у Европи у току овога рата, људи који су извршили државни удар од 27. марта 1941. и своју земљу отргли од Осовине, чланови југословенске Владе 27-ог марта који су примили рат са Осови- ном и све време учествовали у њему као савезничка Влада у Лондону, и национално исправни државни чиновници — изведени су на оптуженичку клупу као учесници у истој кривици издаје земље и сарадње с непријатељем, заједно са опште познатим немачким агентима или сарадницима. Ток процеса још више је подвукао ту тенденцију. На њему су јавни тужилац и председник Суда покушали да уплету и обешчасте многа угледна имена ранијег југословенског националног живота — политичке људе из свих странака, претставнике Православне и Католичке Цркве, све друштвене редове, сву нашу прошлост и сву традицију. Тако су овим процесом, посредно, положени основи и за низ нових процеса политичким противницима комунизма у Југославији и ван ње.

Слободан Јовановић

Друга не мање битна тенденција београдског процеса срачуната је на пропаганду у иностранству против два Велика Савезника – Енглеске и Америке. Као што је требало приказати повезаност у земљи свих некомуниста на делу издаје Отаџбине, тако је исто било потребно да се, на међународном плану, укаже на солидарност југословенских издајника са Западним Савезницима. На претресу је испало да су наводну Михаиловићеву сарадњу са окупатором официри и шефови Војних мисија Енглеске и Америке не само толерирали, већ су чак за њу потстрек давали и омогућивали је. Тако су овим процесом положени основи за интензивирање пропаганде против два Велика Савезника, заступника оних демократских схватања због чијег је сумрака Европа осуђена на лагану и неизбежну агонију, под Титом, Георгијевим, Грозом, Ејерутом и другима. Настојало се да се овим процесом створи утисак: да су се против удружених сила нацизма и фашизма борили, без задњих намера и без компромиса, у Југославији искључиво Комунистичка странка, у Европи искључиво Совјетска Русија, док су сви остали, из мржње према комунизму, били у дослуху с Немцима и Италијанима. То фалсификовање историје и сувише је грубо да би могло имати успеха ма где.

Београдски процес није могао потрти неколико историјских истина: да је ђенерал Михаиловић, чим је непријатељ окупирао Југославију, први у Европи организовао герилску војну против Хитлера, док су Титови Партизани осетили потребу за борбом против Немаца тек после 22. јуна 1941.; да је ђенерал Михаиловић водио против Немаца акције широких размера, без обзира на тежину репресалија над цивилним становништвом, у 1941. и 1942., кад су резултати (ма како скупи) били са војничког гледишта драгоцени за остали ток рата, јер су приковали за Југославију већи број немачких дивизија и омели саобраћај на битним пругама у времену када су се тукле битке за Москву и код Ел Аламејна. Пошто су минуле те две велике кризе у историји овога рата, Михаиловић је, настављајући са саботажама и акцијама мањег обима (мада и тад знатно већег но било где у Европи), стао се организовати, да би имао довољно снаге да непријатељу зада на Балкану одлучан ударац крајем рата или током искрцавања Савезника на Балкан. Титова герила омела је тај план изазивањем и распиривањем грађанског рата, са циљем да се на крају дочепа власти. Та братоубилачка борба, за коју одговорност пада на Ко-мунистичку странку, потпуно је концем рата паралисала борбену снагу Југославије. У данима кад је непријатељу, који се повлачио са југа Балкана, требало задати смртни ударац, то није практично било могућно, и немачке дивизије успеле су извући се из клопке и организовати у Југославији фронт који су држале до скоро последњег минута рата. То им је могло поћи за руком само стога што је ђенерал Михаиловић био напуштен од Савезника, према одлукама Техерана, и приморан да се повуче у босанске планине, а Титови одреди су се задржали као посадне трупе у градовима Србије, да над њом обезбеде своју власт. Остаје у историји жалосна чињеница: да је од октобра 1944. до априла 1945. Титова армија тапкала у месту на Дрини и у Срему, где је — ненаоружан и необучен — био с предумишљајем бачен да улудо изгине цвет српске омладине. Дојучерашње сателитске окупаторске трупе употребљене су да ослобађају Југославију од Немаца. Тако се догодило да су арнаутске трупе преузеле од Немаца Сарајево, а бугарске трупе Скопље и Марибор, и предале их на управу Титу.

Те истине београдски процес није успео да обеснажи.

Ми смо уверени да овај процес, који претставља врхунац у досадашњем низу терористичких аката Титова режима, мора бити озбиљан потстрек за што чвршће збијање редова целог југословенског народа, да би се извојевала отета му основна грађанска и човечанска права. Срби, Хрвати и Словенци жртва су истога насиља, суровијег од свег што су они досад препатили у својој историји. Иста бездушна тиранија стала  им је свима ногом за врат. Око два милиона људских жртава за протеклих пет година, са другим милионима начетих плућа и разбијених нерава, да би се данас имало да живи у земљи препуних затвора и начичканој концентрационим логорима, без суда, без могућности да се слободно изрази своја мисао, без права на спокојан  сан, у земљи привредног хаоса и неспособности властодржаца да организују и ставе у погон било какав друштвени ред — то је једно стање са којим југословенски народ не може да се помири. Ни овим процесом, ни наредним сличним, Титов режим не може успети да пажњу света одврати са грозне стварности: петнаест милиона Југословена сведено је на улогу робова од стране једне до зуба наоружане тиранске мањине, која се одржава на власти оним истим методима нацизма и фашизма који су већ једном угрозили и срушили светски мир.

Ми се обраћамо за помоћ светској савести. Скоро цела Европа, Југославија међу првима грца у привредној беди, спутаних руку и ногу, без свежа ваздуха који би јој омогућио да се врати животу. На слободним народима света, нарочито на Великим Савезницима, лежи дужност да контролисаним спровођењем начела сложно договорених у Јалти учине крај неонацистичким режимима, као што је Титов, и тиме спасу свет од нових потреса и крвопролића.

У Лондону, 15. јула 1946. године

Слободан Јовановић, бивши председник свепартијске Владе; Јов. Бањанин, потпредседник Југословенске националне странке; Већеслав Вилдер, председник   Извршног одбора Самосталне демократске странке; др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке; Радоје Л. Кнежевић, члан Извршног одбора Демократске странке; Крста Љ. Милетић, члан Извршног одбора Радикалне странке.

Подели: