Анализе

СУЖЕН ЈЕ ДО КРАЈНОСТИ ЖИВОТНИ ПРОСТОР ЋИРИЛИЦЕ И МОГУЋНОСТ ЊЕНЕ ОДБРАНЕ ОД СРБА

  • Српска ћирилица се налази у највећој опасности од свог постојања, а крајње је сужена и могућност њене одбране од Срба, јер осим што су се држава и језичка струка одавно определиле за два писма , што у коначном значи да су за латиницу , у задње време томе се приклонило и језгро родољубиве интелектуалне елите .  
  • Државна власт од 2006. до данас није спровела уставну норму по којој су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, језичка струка не одустаје од правописне норме по којој Срби имају два писма, а данас нико други у Србији осим удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд није поставио за циљ враћање ћирилице српском народу.
  • Ниједан родољубиви ћирилички сајт осим БАЛКАНСКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ данас неће да објављује текстове којима се указује на одговорност државне власти, језичке струке и родољубиве елите. Овај текст ће бити достављен на релевантне адресе без надања да би он могао „подстаћи некога да учини нешто“ од стране језичке елите и државне власти. Биће дељен студентима , јер они не могу сазнати на други начин да је српско писмо само ћирилица .
  • Нарочито ће текст бити дељен наставницима и професорима српског језика како би се они уверили да се данас спроводи стари необјављени ватиканско-бечки-комунистички државни програм расрбљавања Срба латиничењем. Надамо се да ће се институције тргнути онда када им српска омладина дође пред врата са порукама на транспарентима : УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ЛАТИНИЦОМ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ ; НЕ ДАМО СВЕТИЊУ – ЋИРИЛИЦУ ; ЋИРИЛИЦА = СРПСТВО ; САМО ЂИРИЛИЦА СРПСКО ПИСМО –ПО УСТАВУ И ИСТОРИЈИ

ПИШЕ Немања Видић

На јавним исписима  фирми има 1,5%   ћирилице

Ове године председник Матице српске проф. др Драган Станић јавно се запрепастио кад је у својој улици у Новом Саду избројао 1,5% ћириличких исписа фирми. Управо је он онемогућио да се на годишњој скупштини  Матице српске 2010.г. отвори дискусија  о опасном по ћирилицу увођењу и хрватске латинице у српски правопис. Касније је рекао Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма, и има тако и да остане.  Ваљда сада и он види да ће остати само једно писмо –хрватска латиница, али не предузима иницијативу да се путем Одбора за стандардизацију српског језика ћирилица врати српском народу као његово једино национално писмо.

 Ћирилица нестаје зато што јој је смишљено и плански одузет карактер српског националног симбола

До наведеног открића законитости по којој нестаје ћирилица дошли смо сасвим случајно захваљујући сељаку Станоју Ђујићу из села Доњи Детлак код Дервенте. На његовој слави поставио нам је следеће питање : „Зашто се ти толико узбуђујеш због нестајања ћирилице када је нама Вук смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.“ На наше питање откуд он то зна , самоуверено је одговорио да је то чуо на ТВ од професора из Бања Луке.

Увођењем и хрватске латинице у српски језик ћирилици одузет карактер српске светиње, па је постала само једно од два средства за записивање српског језика и као таква не може да опстане.

Одузимање ћирилици карактера српског националног симбола спроведено је 1954.г. Новосадским књижевним договором . Тада је српски језик преименован у српскохрватски да би се у њега могло унети кукавичје јаје у виду хрватске латинице. Иако је тим Договором било прокламовано да млади у Србији овладају коришћењем латинице , а млади у Хрватској коришћењем ћирилице, њега су се држали само Хрвати, док су Срби масовно кренули у замењивање ћирилице латиницом. Све је то планирала државна власт , па је и одиграла одлучујућу улогу у латиничењу Срба , пре свега повлачењем из државног апарата ћириличких писаћих машина и престанком њихове производње. Чак ни у школском програму београдске ТВ више није било ни слова ћирилице. Српској језичкој струци је то толико годило да је касније академик Милка Ивић рекла да се латиница била осладила Србима. Ту српску шизофренију осудио је једино  професор права и социологије академик Радомир Лукић , и то текстом у ПОЛИТИЦИ 1971.г. под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“.  Они су се оклизнули чак и кад се Југославија распала у крви,  па су 1992.г. имали и своје друштво српскохрватског језика и кликтали су од среће што им то име нико није наметнуо, него је оно резултат њиховог научног уверења!  А 2010.су се оклизнули увођењем и хрватске латинице сада у српски језик, и то у толикој мери да се до данас нису могли усправити као српски лингвисти. И све то кршећи Устав Србије , по коме су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо! Још су српски лингвисти веома успешно крили од народа да је над ћирилицом вршено државно насиље, како би испало да је она слабила у неком спонтаном процесу па , ето , вене од неке непознате бољке.

Српски народ је на референдуму за Устав 2005.г. вратио српско име свом језику, али од тада до данас уз српски језик није враћена и ћирилица , иако је то морало бити учињено  по члану 10. Устава који гласи :

 „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Дакле, пре него што су комунисти 1954.г. разбили идентификацију српског језика и ћирилице, она је била неуништива колико и српски језик , а када је одвојена од њега било ју је могуће уништити вољом антисрпске државне власти све до 1,5%у јавним исписима.

Зато се ћирилица и може вратити српском народу само онда ако се поново идентификује са српским језиком. То су политичари омогућили садашњим Уставом, али језичка струка није дорасла историјском тренутку, па је одбила да и она правописом српски језик поново армира српском ћирилицом .

Иако Устав прописује и упућује да се уз српски језик помиње и ћирилица, то се законима масовно крши . На пример, Законом о јавним набавкама прописује се да документација понуђача мора бити на српском језику, што значи да се може користити ћирилица или латиница. У суседној Хрватској, у којој нема ни теоретске могућности да ћирилица угрози латиницу, каже се у аналогном закону да документација мора бити на хрватском језику и латиничном писму. То показује у којој мери је Хрватска стварно хрватска држава, а Србија несрпска држава.

Или, власт , лингвисти и књижевници већ неколико година спроводе кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК ,без помињања ћирилице. Тиме је послана порука народу да се неће спроводити уставна норма о језику и писму, да је свеједно ћирилица или латиница, а што у коначном води ка нестанку српског националног писма.

Проф. др Лазо . М.Костић , који је као велики српски национални радник морао да избегне пред комунистима на запад, у својој књизи ЂИРИЛИЦА И СРПСТВО, (Добрица књига , Нови Сад, 1999.) навео је многе примере који говоре како су се Срби кроз историју  препознавали по ћирилици, и како су их по њој препознавали странци. Ми смо у могућности да га допунимо дирљивим примером заробљеника из Галиције који 1917.г. пише својој Мари у Београд, не знајући да је забрањена српска ћирилица била замењена овом хрватском латиницом, коју су данас српски лингвисти прогласили другим српским писмом :

          „Маро , да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која друга држава у Србију , ја сам Србин и као Србин ћу да умрем ; ако ми српски не пишеш , немој да ми пишеш више.“ ( Монографија Први светски рат, књига 2, стр. 287/8, „Обод“ 1975., указао нам дипл.инж. Владимир Лепојевић).

         Док данашња српска интелигенција не може без хрватске латинице , из исте Костићеве књиге сазнајемо и какви су Срби били приликом склапања „Првог политичког споразума између Срба и Хрвата“ 1860.г. Било је 14 тачака о уређењу будуће „југословенске федерације“ Срба , Хрвата и Бугара“, а тачка бр.5 је гласила овако :“Остављајући сваком југословенском племену слободу изображавати масу народа својим особитим наречијем , за вишу књижевност и будућу општу администрацију узимље се садашњи књижевни српско-хрватски језик и ћирилица“.

         Такође у истој књизи налазимо мисао Славонца Игњата Алојза Брлића узету из његове „Граматике илирског језика“ из 1833.г. :“К тому још не треба ни ово заборавити да је од ових пет милиона што говоре српским језиком већа половина грчког закона,која се држи кирилице и њоме своје књиге штампа, да она неће никад пристати на то да латиницу присвоји…“

         Тај Славонац није могао замислити да ће може доћи време у коме ће Срби пасти толико ниско да су равнодушни према националном писму.

         Изразимо овде захвалност према великом родољубу и научнику Л.М.Костићу, који је последњу књигу посветио мајци, „из захвалности што га је родила Србином“. За њега је написао проф. др Петар Милосављевић, „србиста“ који је истовремено и велики поклоник два српска писма, да је Лазо.М.Костић највећи писац у емиграцији. Али од њега српски лингвисти беже као ђаво од крста, јер су им ближи Тито и југословенство него српство.

 Улога српског родољубивог интелектуалног језгра у похрваћивању Срба латинизацијом

 Та елита је показала равнодушност према ћирилици већ 2010. на годишњој скупштини Матице српске када вољом њеног председника није дозвољена расправа о штетности увођења хрватске латинице у српски правопис, а она је ћутала.

Истакнути представник те елите проф. др Мило Ломпар се у својој култној књизи „Дух самопорицања“ , тежине преко 1 кг, изјаснио за два српска писма , а у овом безнађу ћирилице  њу је једва поменуо, назвавши је доминантним писмом. Можда некоме та доминантност делује неозбиљно са својих 1,5% ћирилићких исписа фирми, али је нашла одзива у програмима ДСС и ДВЕРИ, које су „модернизоване“  уз уградњу два српска писма. Чак се млађани члан руководства ДСС Џелетовић охрабрио да учи Србе писмености , па је у тексту у НОВОСТИМА писао да они опредељењем за два српска писма потврђују своју толерантност. А, уствари, у питању је само недостатак националног достојанства и самопоштовања када Срби не смеју да искажу своје ћириличко становиште. Џелетовић је у истој рубрици добио подршку професора са Богословног факултета у Београду , који је написао да ми Срби требамо бити умерени у коришћењу ћирилице јер не живимо овде сами !!! Пристао је националне мањине одређују писмо Србима!

О томе колико су Срби пали ниско и изгубили орјентацију понајбоље сведочи поклич странке ДВЕРИ , која је претходно одустала од придева „српске“ :

Д В Е Р И
 Pokreni se Srbine,
 Za život Srbije

Овај поклич сведочи о тешком српском поразу када се Двери додворавају српском народу окупационом хрватском латиницом, пошто су раније једва скупиле 5% гласова да би ушле у Скупштину Србије са српском ћирилицом.

И сва остала опозиција је латиничка , па испада да је ћирилици ипак најбоље под садашњим режимом, иако му је до ње стало колико и до оног  руског хуманитарног центра у Нишу, чијег отварања неће бити.

 Проф.др Слободан Антонић : Ипак је свеједно ћирилица или латиница

О потпуном суноврату српске националне мисли по питању ћирилице, посведочићемо на примеру проф. др Слободана Антонића,  коме данас нема премца по писању о српским националним темама.

Пре неких 15 година имали смо текст на сајту ВИДОВДАН под насловом „Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“. Прво смо навели позитиван пример проф.др Слободана Антонића који је у једном интервјуу ГЕПОЛИТИЦИ рекао , отприлике , ово: “Све моје досадашње књиге биле су латиничке , јер сам мислио да је свеједно , а све будуће ће бити ћириличке јер видим да није свеједно“. А онда је рекао нешто најважније : “Морамо пружити отпор ћирилицом“.

У истом тексту навели смо и негативан  пример проф.др Мила Ломпара. Негде је био објављен његов текст  о пожељној државној културној политици које нема. Главна тема је био српски језик , а ниједном није поменута ћирилица. Што значи да је свеједно да ли се у српском језику користи она или латиница.

У међувремену је изашла књига Ломпара „Дух самопорицања“ у којој је он за два писма у српском језику. Онда су та два професора почели да заједно наступају на родољубивим трибинама, и Антонић је престао да спомиње ћирилицу. Затим је уследило велико  изненађење у његовом тексту „О бројевима и покољу – одговор Мишини“ ( Стање ствари, 14.јун.2020.) : „Ми ионако волимо да се  делимо око свега  – србски или српски,  ћирилица као примарно или једино писмо, од када су Срби на Балкану…Само још недостаје и свађа Покољ-геноцид-србоцид.“

„Зови ме како хоћеш, само ме немој разбити“, каже наш свет. Ниједан од тих појмова , по мом мишљењу, не смета другом.“

Став „само ћирилица“ данас у Србији заступају само удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, уз овакво образложење:

Прво, за ћирилицу као једино службено писмо српског језика определио се српски народ на референдуму за Устав 2006

Друго, увођењем и хрватске латинице у српски језик , првенствено правописом, ћирилици је одузет карактер српског националног симбола , без кога она не може да опстане.

Треће, седмодеценијско искуство суживота ћирилице и латинице свело је ћирилицу на 1,5% у исписима предузећа на улицама.

Четврто, нигде другде у свету није ни покушан , а камоли успео суживот  два конкурентна писма.

Када Антонић каже да је свеједно примарно или једино писмо, он је тиме рекао да је свеједно ћирилица или латиница, јер је , по председнику Матице , при примарности ћирилице она већ  замењена хрватском латиницом у проценту 98,5 %. Велика је неистина и грех написати да су Срби подељени и по писму зато што воле да се деле. Оваква подела им је наметнута одлуком комуниста на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу 1940.г. да се комунисти служе латиницом. У том смислу Броз је удесио да све пароле у оном Јајцу буду латиничке. ЦИА и југословенска власт су сарађивале 1948. око разлаза са СССР-ом тако што ће се просветом прећи са ћирилице на латиницу, па је већ 1949. ћирилица протерана из ЈНА.

Срби нису хтели да се деле , него само да остану у свом националном писму. Тако се знало да ће председник владе Србије др Благоје Нешковић бити смењен и по томе  што га је Ранковић критиковао што се још увек потписује ћирилицом ! Није поделу хтео ни Ранковић , него прелазак на југословенску латиницу ( хрватску).

Управо су југословенство и комунизам испрали мозак латиничким Србима у толикој мери да ни данас не могу да се одрекну језичког заједништва са Хрватима из 1954.г.  , кога су они напустили давне 1967.г.

Језгро родољубиве интелектуалне елите је имало округли сто у Косовској Митровици на тему „Разграничење или реинтеграција“. Само је проф. др Митра Рељић споменула ћирилицу говорећи о потреби враћања самопоуздања српском народу , речима да улице тамношњих насеља требају да бљесну ћирилицом! Питање изгона ћирилице на КиМ и у БиХ је поставио Батрић Јовановић у Савезној скупштини почетком осамдесетих година. Азем Власи је рекао да је писмо „пољитика“ и да се стање не може брзо поправити . Поправљено је када су српски полицајци почели гинути ослобађајући једну по једну раскрсницу .

Предлог праве српкиње честите Митре Рељић је само пуста жеља ако се ћирилица прво не врати као једино српско писмо у правопис српског језика и на улице престоног Београда, сагласно са Уставом Србије. Не може се данас очекивати ћирилица на болници у Новом Пазару , ако је хрватска латиница на главном улазу болнице у Крушевцу !

Родољубиво интелектуално језгро је основало Покрет за одбрану КиМ, а један њен члан је одлично рекао да КиМ није изгубљена све док је не издају српски националисти. Ево, управо су и они издали ћирилицу !

 Ко води рат  за ћирилицу и против кога ?

Рат за ћирилицу започело је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад 2001.г. , а касније је у њега ушло и удружење СРПСКА АЗБУКА Београд.

Појам рата за ћирилицу увео је проф. др Мато Пижурица ,и то дискусијом на првој годишњој скупштини ЋИРИЛИЦЕ , као њен члан , када је рекао и ово (узето из записника):

„Зато што значај очувања ћирилице потцењује струка уместо да њену заштиту сматра својом професионалном и службеном дужношћу. Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“ а потом у школству ,од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко.“

Наведеним се признаје да је друга страна у рату лингвистичка струка. Тек касније се Пижурица изјаснио о циљу рата : ђирилица и латиница да, латиница и ћирилица не, што значи да је он за два српска писма уз чувену примарност ћирице.

Чланство ЋИРИЛИЦЕ је било апсолутно за једно српско национално писмо, па се Пижурица повукао својима у двоазбучну тврђаву.

 Офанзива ЋИРИЛИЦЕ и Министарства културе и велика уставна победа ћирилице

У време док је председник српске владе био проф. др Војислав Коштуница, у Министарству културе је делао двојац истинских српских родољуба : министар Драган Којадиновић и његов помоћник лингвиста мр Бранислав Брборић.Они су иницијативу ЋИРИЛИЦЕ схватили као богомдану прилику да се Уставом Србије реши судбина ћирилице као јединог српског писма. У том смислу су удружење и министарство заједно сачинили предлог референдумског питања 2006.г ., српски народ се на референдуму определио за ћирилицу , па је уставна норма одређена чланом 10. Устава на следећи начин

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Тако је утврђена претпоставка за повратак ћирилице српском народу, а на државној власти је било да тај пропис спроведе у живот.

Контранапад лингвистичке струке и супротстављање Уставу Србије правописном нормом са два српска писма

Пет година се лингвистичка струка двоумила да ли да правописну норму усклади са Уставом. Ево како главни редактор правописа Пижурица правда то двоумљење на 125. Редовној седници скупштине Матице српске 12.априла 2008. :

„а) Писмо. Задржана је концепција постојећег текста М.Пешикана да редакторска група не би на себе преузела улогу неовлашћеног арбитра још нерашчишћених проблема у вези са писмом.Преузима се , наравно , формулација из Устава, према којој су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.“

Дакле, иако се народ изјаснио на референдуму за ћирилицу, лингвисти су се ставили изнад Устава, па би да још нешто рашћишћавају. И рашчистили су овим речима у правопису : „Ћирилица је по важности прво и основно српско писмо , од седамдесетих година ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној  и јавној употреби до уметничке стагнације“. ( Стр.15.)

Кад се нешто запусти то је из нехата , али није истина да се то догодило ћирилици, него лингвисти никад не спомињу Новосадски књижевни договор из 1954.г. којим је планирана постепена замена ћирилице латиницом, а што је постигнуто , пре свега, вршењем насиља државне власти над ћирилицом. Почившем М.Пешикану, голооточком сужњу, који је до краја живота пазио да оправда поверење Партије која му је великодушно дала прилику да се поправи, дат је већи значај него референдумској вољи српског народа.

По проф. Пижурици закон је изнад Устава, а ћирилица и јесте и није угрожена

Поводом увођења латинице у српски правопис, НОВОСТИ од 9.марта 2010.су донеле интервју изванредне новинарке Јованке Станић са Пижурицом :“Ћирилица државно питање“, а у поднаслову је био став Пижурице“Дилема : ћирилица или двоазбучје, питање је које се регулише законом,  а не правописом.“

То да је писмо државно питање није мисао Пижурице , него је тако гласио наслов нашег текста у ПОЛИТИЦИ  објављеног девет година раније (среда,13.јун, 2001. стр. 24). Чак нас је он и цитирао на једном скупу на Филолошком факултету у Београду, а када смо му пришли током паузе ради упознавања искрено се обрадовао и рекао :“Пишите, само пишите , јер без вас из народа се ништа може учинити.“Тада још нисмо имали представу о томе колико је јако југословенство и србохрватство у Београду, односно хрватски лоби, а колико је слабо српско национално самопоуздање и самопоштовање.

Дакле , Пижурица је прво рекао да се дилема : ћирилица или двоазбучје решава законом, а не правописом, иако ју је он претходно решио у корист двоазбучја управо правописом, и то противно Уставу Србије. Он не спомиње Устав како би сакрио опредељеност  народа за ћирилицу, него спомиње закон којим би се могао изменити и сам смисао уставне заштите ђирилице дељењем њене употребе за службену и јавну. Све је то предвидео легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић, чијом искључивом заслугом је ћирилица први пут у историји заштићена Уставом из 1990.г., па је у ПОЛИТИЦИ од 21.јула 1990. објављен његов текст „Против посебног закона“. Њиме је сугерисао да се Устав примењује директно . Ево неких његових мисли из текста, које су у супротности са гледањем лингвиста : „И у оно срећно време кад је у Србији, као свакој нормалној држави, владало њено национално писмо – ћирилица…“

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од данас најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

На питање новинарке „има ли разлога за забринутост због третмана ћирилице у Србији“, Пижурица одговара :“Има. Да није уџбеника за основну школу, делом и за средње и двају државних канала, готово да се ни по чему не би видело да је Србија земља ћириличке културе“.

Показани одговор је у сагласности са чињеницом да се Пижурица девет година раније учланио у ЋИРИЛИЦУ зато што је ћирилица још и онда била угрожена у толикој мери да је предлагао да се води рат против ћириличког „еснафа“. Али сада га одлично обавештена новинарка другим питањем потпуно избацује из седла:

„Али, истовремено, имате и дилему – да ли је могућа, одржива и потребна двоазбучност?“

Одговор :“Немамо ни права ни разлога , барем засад, док ћирилица не би била заиста егзистенцијално угрожена…“

 У време давања интервјуа  „примарне“ ћирилице је у јавним исписима било око 20%, али се Пижурица не узбуђује због њене осакаћености од 80% , и сматра да је то још увек добра њена мера за Србе.

Ето , девет година касније председник Матице српске је сам избројао да у његовој улици има 1,5% ћирилице, али изгледа да то још није довољно низак њен проценат да би лингвистичка струка ускладила правопис са Уставом Србије (једно српско писмо).

Ако језичка струка и одустане од двоазбучја то још није спасеније ћирилице, него она тиме само ускраћује политичарима „научну“ подлогу за став да је српска и латиница, којим они правдају неспровођење уставне норме о језику и писму. Наравно да би у правној држави било какав став лингвиста који је другачији од уставне норме о језику и писму био правно ништаван.

Утицај језичких институција био је само на штету ћирилице                                                                       

Одбор за стандардизацију српског језика одбио је иницијативу ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад да расправља о враћању једноазбучја правописом.

Матица српска је 2010. издала свој правопис српскога језика, у кога је увела и хрватску латиницу као друго српско писмо. САНУ користи израз „српског језика“, а не српскога језика као Матица српска и Хрвати у Загребу.То није случајно , јер је после 1945. Матицом српском управљао Бошко Петровић дуже од пола века, формално и неформално , а који се на свом крају представио Хрватом сахрањивањем на католичком гробљу на Петроварадину. Он је ту Матицу превео из српске у српскохрватску, па је она само као таква , и још подржана од српске интелектуалне“елите“, могла увести хрватско писмо у српски правопис.

После 2010.г. Одбор за стандардизацију српског језика је одбијао да на дневни ред својих седница  постави иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА којом се захтевало да правописна норма мора бити идентична са уставном нормом.

Академија наука и умјетности Републике Српске ( АНУРС ) имала је 2011.г . у Бањој Луци округли сто на тему „Језик и писмо у Републици Српској“. Од седам радова на тему писма шест је било у смислу „село гори а баба се чешља“, а само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну. Зато није ушао у зборник радова. Поводом тог случаја ми смо објавили на интернету рад „Лингвисти одржали опело ћирилици“, понајвише зато што је скуп предложио Влади Републике Српске да ћирилица буде примарно писмо у службеној употреби, што подразумева да ће у њој бити и латиница. Пошто је у Србији у службеној употреби само ћирилица, овај искорак АНУРСА у корист хрватске латинице у службеној употреби је противан ставу целине српског народа и као такав је за јавну осуду. Али ко ће то да учини кад смо видели да и Слободан Антонић тумачи да је свеједно ћирилица или латиница.

Појединци из језичке струке никада нису тражили да српски правопис буде усаглашен са српским Уставом – само ћирилица

После увођења и хрватске латинице у српски правопис ( 2010.г) проф.др Милош Ковачевић је држао слово у Матици српској у славу српског богатства двоазбучјем , какво се није десило ниједном другом европском народу.

Учествовао је као гост у раду једног симпозијума којег је организовала ЋИРИЛИЦА Нови Сад у Матици српској, па је имао част да њиме и председава. Тада је имао и излагање о томе да и неки други народи имају двоазбучје ( корејски  народ, Курди и још неко трећи), како би оправдао српско богатство имања два писма. Био је извиждан и морао је прекинути излагање.

Током 2005.г. Ковачевић је као уредник часописа „Нова Зора“ позвао неке ауторе да се у њој огласе о проблему писма у Срба. Од седам приспелих радова два су била за једноазбучје ( мр Бранислав Брборић и Драгољуб Збиљић) а остали су били за двоазбучје. Приклонио се већини.

Године 2013. (Пале) написао је књигу хрестоматију „У борбу за ћирилицу“ у којој су била само два рада за једноазбучје ( Драгољуб Збиљић и Владислав Ђорђевић). У њу није уврстио заветни текст великог ауторитета мр Бранислава Брборића “За суштинско једноазбучје“ , који  је 2005. објавила „Нова Зора“, иако је тај аутор најзаслужнији за садашњу уставну заштиту ћирилице. И тиме је Ковачевић показао да је, практично, за двоазбучје.

Године 2017. био је предводник тима за израду предлога новог закона о језику и писму, кога је формирало Министарство за културу и информисање. То је био потпуни концепцијски промашај, јер није прво усаглашен правопис ( два писма) са Уставом (једно писмо), како би српска младост могла учити кроз српску просвету да је српско национално писмо само ћирилица , да би га онда могла доживети као српску светињу ,заволети и неговати њеним коришћењем.

Ми смо у свој књизи „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем  хрватске латинице у српски правопис“ (Балканска геополитика , 1918.) предвидели да Ковачевићев предлог закона никада неће ни ући у скупштинску процедуру, а камоли бити изгласан. Тако је и било,  јер он није разумео да претходно мора бити решено правописом главно питање : има ли српски народ једно или два писма. Тек када се то реши у складу са Уставом – само ћирилица, председник Србије више неће моћи јавно говорити да је „наша и латиница“ , а што је њему и претходним председницима једино оправдање  за неспровођење у живот уставне норме о језику и писму. Наравно , председник државе ничим не може правдати неспровођење Устава, али је то у Србији ипак могуће зато што су ћирилицу већ сви пустили низ воду,  па и они који сматрају да у пуној мери заступају српске националне интересе.

Штетни Ковачевићев аксиом о два писма српског језика

          Године 2004. на једном симпозијуму у организацији ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад били смо у комисији за закључке заједно са професорима Пижурицом и Ковачевићем , који су , противно ставу ЋИРИЛИЦЕ,  предложили у закључцима да је ћирилица примарно српско писмо. Ми смо то одбили па им је пропао план да својим ауторитетом ЋИРИЛИЦУ преведу  у двоазбучје.

Још пре тог догађаја Ковачевић је написао књижицу „Српски језик и српски језици“, у којој је четврти аксиом да српски језик има два писма. Основа за то је чињеница што се у Хрватској користи загребачка варијанта српског језика, а у Федерацији БиХ сарајевска варијанта истог језика, па пошто се у тим варијантама српског језика користи латиница произилази овакав Ковачевићев закључак : латиница није српско писмо, али јесте писмо српског језика. То је у основи тачно , али је штетно  по ћирилицу , јер народ не разуме такве финесе па када му се каже да је латиница писмо српског језика он одмах закључи да је и она српско писмо. Чак у задње време неки врхунски интелектуалци тумаче овакав став Ковачевића као озбиљно откриће. Ми томе не дајемо никакав значај, јер Србе треба да занима како је питање писма решено у правопису српског језика који се примењује у Србији, а не у правописима који се примењују у Загребу и Сарајеву. Указујемо да су у Правопису српског језика Матице српске била два писма српског језика и пре Ковачевићевог „открића“ , али не из разлога што се у загребачкој и сарајевској варијанти српског језика користи латиница , него на основу политичке одлуке да се Новосадским књижевним договором из 1954. у српски језик уведе и латиница. Правописом српског језика Матице српске из 2010. одређено је да латиница друго писмо српског језика као „остатак из српскохрватског језичког заједништва“, што значи да Срби нису одустали од договора са Хрватима из 1954.г.

Последица става Ковачевића да латиница јесте писмо српског језика , али није српско писмо је одустајање ЋИРИЛИЦЕ Требиње од једноазбучја, па је оно сада у одбрани ћирилице лав без зуба.

Нарочито се он прославио у Требињу када је овако поредао кривце за суноврат ћирилице : народ , власт , лингвисти. Ваљда је неспорно да се жање оно што је засејано,  а у српском правопису је засејана и хрватска латиница, и то у време када је доминирала са преко 80% у јавном животу.

Систем ( језичка струка и држава ) ради за ћирилицу , а њеном одбраном се баве појединци

Дакле, незнатан је утицај Ковачевића као појединца на латинизацију Срба, а доминантан је утицај главног редактора правописа Мате Пижурице, јер је правопис главно системско средство језичке струке за затирање ћирилице. Да будемо праведни : Пижурица је само на најистуренијем положају двоазбучног лингвистичког „еснафа“.

Главно системско средство државне власти за затирање ћирилице је српска просвета , у којој се примењује Закон о основама система образовања и васпитања ( Сл.гласник РС бр 72/09) . Тим Законом  се уз српски језик не спомиње ћирилица као у Уставу Србије , што је противно самом смислу њене уставне заштите – враћање идентификације српског језика и ћирилице . Та идентификација је у потпуној супротности са аксиомом Ковачевића о два писма српског језика.

У српској просвети нема ни трага о примарности ћирилице

Узмимо за пример члан 4. Закона о основама система образовања и васпитања, тачка 14 ( циљеви образовања и васпитања): „Формирање ставова, уверења и система вредности, развој личног и националног идентитета, развијање свести и осећања припадности држави Србији, поштовање и неговање српског језика и свог језика, …“

Дакле , исто оно непомињање ћирилице уз српски језик, као у кампањи коју већ дуже време спроводе власт, лингвисти и књижевници под паролом НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, без помињања ћирилице,како би српски народ и даље био у заблуди да има два писма . Изгледа да је много важније када академик Душан Ковачевић уз ту паролу поручује са билборда „Није Европа него Европа“ , него да парола гласи НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.

Пример из члана 9. Закона: „Образовно- васпитни рад остварује се на српском језику“. Опет се не помиње ћирилица сагласно Уставу Србије.

Пример из материје Задаци наставе српског језика за трећи разред,  оперативни задаци :

„Овладавање техником читања и писања на оба писма.“

Два српска писма без икакве дилеме.

Пример из поглавља СРПСКИ КАО НЕМАТЕРЊИ ЈЕЗИК :

  • Да ученици савладавају два српска писма.
  • Да ученици савладавају једно српско писмо ( ћирилица или латиница у зависности од сличности са писмом матерњег језика ).

Дакле, не упућује се на ћирилицу као државно службено писмо.

Пример из члана 102. Закона :

Овим чланом, односно Законом,  уопште се не уређује на коме писму се морају штампати уџбеници. А пошто смо видели под тачком 9. ове студије да Пижурица по писмима уџбеника закључује да су Срби још увек у ћириличкој култури,  односно да ћирилица још није „егзистенцијално“ угрожена , наведеним је доказано да се писмо у Србији не третира као државно питање  сагласно Уставу , него је оно ствар воље појединаца.

Из Закона се не може закључити да је ћирилици дата било каква примарност, која се у правној држави не може се ни дати  јер је у супротности са Уставом, којим је, у суштини, утврђена идентификација српског језика и ћирилице.

Наведеним Законом је, донекле, и то противно Уставу Србије , уређено питање писма уз српски језик у оквиру тог предмета, а уопште није уређено које писмо се мора користити у другим предметима. Све је дато на вољу појединцима који и не знају како је питање писма решено Уставом,

Опште је познато да се појединац не може борити против система, јер он све ради „о свом руву и круву“ , од данас до сутра , док не спласне његов ентузијазам, а систем  делује непрестано и то о трошку државе. Међутим , главни  промашај Ковачевића и лингвистичког „еснафа“ у целини је у томе што је систем урушавања ћирилице правописом оставио потпуно скривеним и недирнутим , а тежиште борбе пренео на присиљавање Срба законом да користе ћирилицу. Закон о језику и писму  јесте неопходан, али тек онда када језичка струка напише у правопису да се српски језик пише ћирилицом, као што у хрватском правопису стоји да се хрватски језик пише латиницом.

Изгледа да Ковачевић није упознат са стањем у реалном животу. Поред постојећег правописа наставници српског језика у основним школама и професори у средњим школама не знају како да уче омладину, па на питање ученика којим писмом требају да пишу, они одговарају „из поштовања према ћирилици“ требамо њоме писати. У истој гимназији професорица биологије је дала једну оцену ниже зато што није коришћена ћирилица, а професорица географије унапред захтева да се мора користити латиница !

Излизани и бесмислени савет лингвистичке струке да се треба борити за ћирилицу, али не на штету латинице

У српским земљама има много лингвистичке науке, а мало ћирилице. Та „наука“ поручује Србима појединцима који се боре за ћирилицу да треба чувати ћирилицу , али не на  рачун латинице. Ево ,они од тога не одустају ни данас када је ћирилице у јавним исписима 1,5%. Још недостаје само то да пошаљу овакву јавну поруку : НЕДАМО СВЕТИЊУ – НАШУ ЛАТИНИЦУ !

У Републику Српску се вратила Брозова равноправност писама

У Републици Српској , која је рођена у ћирилици, и у време Караџића и Крајишника била узор Србији, нема сличне драме у школама, него се мирно, без и најмањег отпора , вратила Брозова равноправност  писама. Тамо учитељи уче из књиге др Љубомира И .Милутиновића и мр. Желимира.Ж. Драгића „Настава граматике и правописа“ : „У српском језику су у употреби ћирилица и латиница.“, а после тога :“Оба писма су равноправна“. Рецензенти су универзитетски професори др Миле Илић и др Радмило Маројевић. То је онај Маројевић професор руског језика који је књигу руску граматику написао на латиници. Није могуће да М.Ковачевић , који је професор на Филозофском факултету у Српском Сарајеву, не зна да постоји наведени уџбеник? Он није подигао глас против такве српске срамоте враћања Брозове равноправности у српски језик . Подсетимо , Брозова равноправност писама је уведена 1954. у време несрпске државе у српскохрватски језик , док је данас   језик поново српски, а и држава је српска макар по имену. Данас би , у време оваквих српских лингвиста, могла бити прикладна оваква парола: ДРУГ ТИТО ВИШЕ НЕ ВЛАДА СРБИМА, САДА ВЛАДА ДРУГАРИЦА ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА.

Ради недовољно обавештених истичемо да равноправности писама нема ни у Уставу Републику Српске, нити у неком закону , нити у правопису, него ње има само у жалу за југословенством и другом Титом. Тако је недавно био у посети остатку Срба у некад Титовом Дрвару Милорад Дешић , један од аутора српског правописа, па храбри Србе у коришћењу ћирилице, али одмах додаје,  као и председник Србије, оно обавезно да је наша и латиница.  Страни управник у БиХ је амандманом на Устав Републике наметнуо овакве одредбе : „У Републици Српској у службеној употреби су језик српског народа , језик бошњачког народа и језик хрватског народа. У службеној употреби су ћирилица и латиница.“ Да у Бањој Луци има довољно српске памети и одговорности, то би се требало овако тумачити : ћирилица за српски језик, а латиница за бошњачки и хрватски језик.

Дилема Додиковог гласноговорника Данета Чанковића – примарност  ћирилице или само ћирилица

Док се српска родољубива интелектуална елита недавно изјаснила да је свеједно примарност ћирилице или само ћирилица ( проф. др Слободан Антонић), што у суштини значи да је свеједно ћирилица или латиница , Дане Чанковић је најавио  јесењи научни скуп у Бањој Луци управо по том питању.

Ћирилицу помиње у Републици Српској само Милорад Додик, и то када се састаје са председником Србије Александром Вучићем. Последњих година њих двојица, на иницијативу председника Вучића, су више пута најављивали доношење неке декларације о ћирилици, у склопу мера заштите српског народа . Све се то изјаловило јер у Србији не постоји истинска политичка воља да се ћирилица врати српском народу спровођењем члана 10 Устава Србије , по коме је она поново идентификована са српским језиком.

Политичари у Србији ничим не могу оправдати неспровођење уставне норме о језику и писму ( само ћирилица уз српски језик) од 2006.г до данас, али се, колико- толико, то може правдати „научном“ подршком лингвистичке струке у виду два српска писма , а што је углављено Правописом српскога језика Матице српске.

Пошто је Република Српска свакодневно нападнута са свих страна  , требало би да су јој  потребни сви национални симболи као хлеб и ваздух , а пре свих ћирилица. Али Додик само обавезно следи председника Србије , који пуне три године није дозволио да уђе у скупштинску процедуру предлог новог закона о језику и писму , сачињеног на иницијативу Министарства за културу и информисање. Сада треба пред јавношћу Републике Српске показати да ћирилица и није толико важна колико обичан свет мисли, јер је председник Вучић по ко зна који пут поновио да требамо чувати ћирилицу , али да је наша и латиница. Тј. он се равна према српском правопису уместо према српском Уставу.

Ако буде прихваћена иницијатива Чанковића АНУРС ће „научно“ потврдити опредељење из српског правописа о постојању два српска писма, у чему он већ има искуства ( видети тачку 10.ове студије.).

Странци знају да је ћирилица кинески зид против сарајевског  унитаризма , али то не знају професори српских универзитета, председник Републике Српске и њена Влада

Ковачевића и друге српске професоре није подстакло да се огласе ни стално заклињање српских политичара да су против сарајевског унитаризма, а истовремено су своје национално писмо ћирилицу заменили унитарном југословенско-хрватском латиницом.

Поготово се српска језичка елита није огласила поводом укидања војске Републике Српске . Тада је она требала јавно рећи државном руководству да нашу територију треба обележити ћирилицом ! Она се никада није огласила поводом помора ћирилице после силаска са политичке сцене Караџића и Крајишника , а била је сложна само око протеривања екавице из Републике Српске.

Академик Матија Бећковић је јавно говорио како је важан странац храбрио владику Јефрема да се Срби не требају плашти сарајевског унитаризма јер имају свој кинески зид – ћирилицу, али српски лингвисти и политичари нису дорасли историјском тренутку па су тај зид учинили безначајним.

Заговорници поновне идентификације ћирилице са српским језиком су проглашени од језичких ауторитета неумереним и милтантним Србима

САНУ никада ништа није урадила поводом страдања ћирилице , чак ни у оквиру двоазбучја, а камоли да је нешто предузела да се оно укине. Она се за два писма определила већ и издавањем томова српскохрватског уместо српског књижевног и народног језика, па је у њој глава латиничке змије.

Појединци из САНУ су се овако изјашњавали о ћирилици: Академик  Матија Бећковић се начелно изјашњавао за ћирилицу, без предлагања шта требају чинити САНУ и државна власт поводом њеног помора. Академик Љубодраг Симовић је 2006. године имао поздравни говор на Београдском сајму књига посвећен ћирилици и никада се више није огласио.   Академик Предраг Пипер се на својој интерној страници овако огласио о ћирилици: „Ћирилица је за Србе допнационалног иличног достојанства. Каошто нико нормалан неће равнодушно гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“

                                                             *
          „Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“

Написано ће поздравити сваки српски родољуб, али ће се и упитати зашто је онда српским правописом уведена у српски језик и хрватска латиница.

Родољуб ће се још више зачудити и упитати како је могуће да је тај академик написао и следеће :“Једноазбучје би одбило од борбе за ћирилицу умерене Србе.“ Али није ни то најгоре, јер је академик Јован Делић назвао милитантним Србима оне који се залажу за примену једноазбучја прописаног Уставом. То је веома лукаво смишљено јер је таквих милитантних Срба веома мало, па када се они ућуткају нема ко да постави питање одговорности САНУ и Матице за прелазак Срба из ћириличке у латинску културу.

Ковачевић и његови саборци много касне за удружењима ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд

Поводом 100 година од забране ћирилице 1916.г. у српским земљама од стране оружане силе Немачке и Аустругарске,  која је замењена истом овом окупационом хрватском латиницом уведеном у правопис као друго српско писмо, противно српском Уставу, није се огласио нико из српске интелектуалне елите, осим ако можда нисмо елита  Драгољуб Збиљић и наша маленкост. Наиме,  ми смо тим поводом написали књигу „Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза“.

Наравно да је књига у јавности била потпуно игнорисана, осим што је њу у својој колумни у НИН-у поменуо академик Иван Клајн.

Онда су 2018. српски лингвисти организовали научни скуп на Филолошком факултету у Београду, којом приликом су професори Милош Ковачевић и Александар Милановић имали излагања на тему забрана ћирилице. О забранама смо писали Збиљић и наша маленкост осамнаест година пре тога.

Међутим , за судбину ћирилице је важно њихово кашњење у разумевању опасности од садашње неуставне правописне норме по којој је и латиница српско писмо.Та накарадна норма даје „научно“ оправдање председнику Србије да и даље може одлагати примену уставне норме о језику и писму ( само ћирилица уз српски језик).

Упадљиво је да и Милош Ковачевић већ стидљиво подржава јавни став проф. др Срете Танасића да латиница није српско писмо , али ниједан не говоре јавно да ли онда Одбор за стандардизацију српског језика треба да стави на дневни ред иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА да се правопис усклади са Уставом Србије.

Проф. др Милош Ковачевић не заслужује да буде носилац признања „Мркаљ и Вук“ удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад

Поводом наилазеће двадесетогодишњице рада првооснованог удружења ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, оно је већином гласова жирија доделило признање „Мркаљ и Вук“ проф. др Милошу Ковачевићу за његову књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“ ( Андрићград, 2019). Ми смо били против, и то из следећих разлога:

Прво, српски лингвисти су стручни и заслужни у борби за ћирилицу у оној мери у којој су је одбранили ( 1,5% у јавним исписима фирми у улици председника Матице српске у Новом Саду ), па ниједан лингвиста не заслужује никакво признање , него само осуду.

Друго, у књизи је сакривено ко води борбу , против кога се она води и  који је циљ борбе, иако је сам Пижурица јавно рекао да се рат мора водити против лингвистичког „еснафа“( видети тачку 6. овог рада).

Треће, Ковачевић својом књигом само привидно води борбу против државне власти која неће да донесе нови закон о језику и писму , а стварна борба је игнорисање удружења ЋИРИЛИЦА и СРПСКА АЗБУКА које су се усудиле да окриве језичку струку због увођења у српски правопис и латинице као другог српског писма, кршећи тиме Устав Србије.

Четврто, у образложењу одлуке стоји Ковачевићево откриће „да је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“. Кад се води борба за ћирилицу писање о пуноћи српског језика кад се он њоме пише је безначајно, јер борбене поруке морају бити лако разумљиве и одређене, и то у овом смислу : од самог почетка српске писмености постојала је идентификација српског језика и његове ћирилице , која их је чувала, а када је та идентификација разбијена циљно и плански Новосадским књижевним договором 1954.г.увођењем туђег писма у српскохрватски језик , ћирилица је изгубила  заштиту свог српског језика и више се није могла сама бранити. Дакле, Ковачевић је направио огроман пропуст  када у својој књизи није написао да се ћирилица може вратити српском народу само онда ако се поново оствари њена идентификација са српским језиком. Политичари су Уставом Србије направили претпоставку за то, али су се лингвисти томе успротивили увођењем правописом и туђег писма у српски језик.

Пето, признање треба да добије постхумно мр Бранислав Брборић , који није потценио народну иницијативу остварену кроз првоосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, него му је она била основа да наступа код политичара са ставом : народ хоће пуни повратак ћирилице.

Шесто , признање , али не само ЂИРИЛИЦЕ него и САНУ,  Матице српске и Министарства за културу и информисање  треба да добије и лингвиста Драгољуб Збиљић , који је током 20 година надчовечанске борбе за ћирилицу написао о њој 15 књига, и, што је најважније, својим активностима  држао је отвореним питање писма, па чак и онда када је од ћирилице дигло руке и само језгро српске родољубиве интелектуалне елите.

Ако српске институције, у оваквој тешкој ситуацији по српски народ , не умеју да препознају народно хтење и љубав према отаџбини оваквих подвижника какав је Драгољуб Збиљић, онда оне у суштини нису српске.

Подели: