Анализе

Драгољуб Збиљић: ЗАШТО ВЕЋИНА СРБА БЕЖИ У „СИГУРНИЈУ“ (!) ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ?

Срби су тачно 66 година застрашивани својим (ћириличким) писмом

Поводом обележавања двадесет година од оснивања и рада прве  „Ћирилице“

  • Да ли су, због неуставног статуса ћирилице у Србији, неуредни – нехајни народ или власт?
  • Ко је Србе уплашио и одбио од ћирилице?
  • Да ли се српска власт, и од кога, плаши 14 година да спроведе Члан 10. Устава Србије макар на делу своје неокупиране територије а што понекад обећава?
  • Ко је убедио српске лингвисте и правописце да морају бити јединствен случај у свету у чијем језику мора да влада 90 одсто туђе писмо и да то оцењују као проценат туђег писма који „не може бити штетан по српску културу, све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис Матице српске из 2010, стр. 15) и који је то, по српским правописцима, и колико већи проценат од 90 одсто туђег писма који би био „штетан по српску културу)?
  • Да ли само Срби и њихов језик не могу бити у функцији без помоћи хрватског писма у служби параписма које истискује српску савршену азбуку?
  • Српска ћирилица је више од идентитета. Она је увек била – српска слобода!

За двадесет година ратовања за ћирилицу у српском језику Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2021) успело је да истражи проблем Срба са својим писмом, посебно од 1954. године до данас. Истраживања тог проблема „Ћирилица“ је објавила у 20 књига. Тај проблем је за све време трајања Југославије, а посебно оне из времена комунизма и Јосипа Броза био „табу-тема“. О томе се није смело говорити  и писати као што се није смело инсистирати на истраживању броја убијених људи (углавном Срба) у логорима у НДХ у којој је био забрањен и живот ћирилице макар у личној употреби. Мислило се да је ћутање о томе и скривање тих података бити боље за „ширење“ братства-јединства између Срба и Хрвата. У оквиру те забрањене теме нашла се и тема о забрани ћирилице у време Другог светског рата у Независној држави Хрватској. Сматрало се да ће истина о логорима у НДХ у време Другог светског рата разорити другу Југославију, што се догодило и поред скривања геноцида над Србима у тој држави. А скривање ћирилицоцида у тој држави у време Југославије послужило је комунистичкој власти да убије (замени) 90 одсто српске азбуке у Југославији и после НДХ. На тај начин је комунистичка власт успела да крије истину о голготи српске азбуке, што је помогло југословенским и српским комунистима да у миру, без већих српских отпора, после 1954. године успешно завршавају посао полатиничавања Срба који нису успели да трајно у тој мери ураде сви српски окупатори и непријатељи њихове ћирилице у току свих њених десетак претходних векова.

Истраживања прве „Ћирилице“ у двадесетогодишњем трајању необориво потврђују разлоге зашто се ни данас не зауставља избацивање српске азбуке из српског језика у корист хрватске националне абецеде после уставне предности коју је добило српско писмо на рачун хрватског параписма у Члану 8. Устава Србије из 1990. године, па и после уставне одредбе у Члану 10. Устава Србије из 2006. године, када је српско (ћириличко) писмо добило, као и свако друго писмо у сваком другом језику – апсолутни суверенитет без икаквог спомињања туђег писма као параписма у писању језика Срба. Као и у сваком другом уставу и у сваком другом језику, српско писмо је одређено као неприкосновено и незамењиво, баш као што је незамењива, на пример, и енглеска абецеда или хрватска гајица у хрватском језику у Хрватској. Нормални Срби који разумеју шта је правна држава и који знају да је устав у свакој држави „прво слово“ сваке законитости и друштвене уредности – чуде се, ево, 14 година како се догодило да уставна одредба о ћирилици у Србији не важи и ко је то ко сматра да за њега устав не важи. Није требало много труда да се истражи и закључи да се српској власти ваља испоставити рачун за српску озлојеђеност што се показује да у вези с ћирилицом Срби немају пуних 14 година ни своју власт ни своју државу, јер толико времена несметано влада неуставна анархија и  влада неуставан Закон о службеној употреби језика и писма, и то само за језик и писмо Срба, док проблем других језика и писама у Србији не постоји ни у Уставу ни у пракси. Истраживања су показала да рачун за непотребну ратну штету у ратовању за ћирилицу у Србији неколико удружења и појединаца, поготово после 2006. године, треба испоставити српским политичарима државницима и српским државним институцијама који (сви заједно) нису усагласили с Уставом Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма, као и српским језичким институцијама које, такође 14 година, нису хтеле или нису смеле да сачине српски правопис у коме не смеју правописци да узурпирају народно право, па да у правопису легализују туђе писмо у српском језику у улози параписма у језику Срба.

По статусу свога писма у свом језику, неко би могао закључити да су Срби „неуредан и нехајан народ“

„Ћирилица“ из својих истраживања и доказивања предочава зашто сами Срби у већини не поштују Члан 10. Устава Србије и када држава у тој обавези не функционише. Зашто, на пример, у Хрватској Хрвати немају никаквих замерки и тешкоћа да свакодневно сами примењују Чланак 12. Устава Хрватске у коме је предвиђена потпуна сувереност хрватске абецеде, а српска ћирилица нема шансе да привири у јавност ни тамо где за њу постоје услови и обавезе из њиховог Устава и Закона о службеној употреби језика и писама, јер се појаве чекићи који (као у Вуковару) поразбијају све табле на којима се, по Уставу и закону, нађу заједно хрватска латиница и испод ње српска ћирилица. И да немају никакву власт, Хрвати не би имали никакав проблем са својим писмом у  свом језику јер сви Хрвати у школи уче и знају које је њихово (једно) писмо у њиховом језику.

Ко не зна у чему је стварни проблем, могао би закључити да су Срби „неуредан народ“, који нема свести ни знања макар о свом језику и свом писму. Наравно, истина је је доказива. Срби су, као и сви други, просечно уредан народ који у приличном проценту уважавају Устав и законе државе.

Српској власти и српским лингвистима могу се поставити ова кључна питања у вези са српским језиком и писмом тога језика. На пример, ова: 1. да ли су, због неуставног статуса ћирилице у Србији, „неуредни народ или власт, ко је Србе уплашио и одбио од ћирилице, да ли се српска власт, и од кога, плаши да спроведе Члан 10. Устава Србије макар на делу своје неокупиране територије, ко је убедио српске лингвисте и правописце да морају бити јединствен случај у свету у чијем језику мора да влада 90 одсто туђе писмо и да то оцењују као проценат туђег писма који „не може бити штетан по српску културу, све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“ (Правопис Матице српске из 2010, стр. 15) и који је то, по српским правописцима, и колико већи проценат од 90 одсто туђег писма који би био „штетан по српску културу, да ли само Срби и њихов језик не могу бити у функцији без помоћи хрватског латиничког писма у функцији параписма које истискује српску савршену азбуку?

Срби, применимо свој Устав и чувајмо своје миленијумско писмо, неће нас, ваљда, поново због тога бомбардовати!

Одговоре на постављена питања „Ћирилица“ је пронашла после двадесетогодишњих истраживања саопштених у својих 20 објављених књига. Своја истраживања документована на укупно око четири хиљаде страна сажимамо на једну или две стране (за довољно паметне и искусне – доста).

Постоје велики разлози што су Срби после 1954. године почели да напуштају своје ћириличко писмо и да прихватају раније у окупацијама наметано им хрватско национално латиничко писмо. Разлози за то су вишеструки. Побројаћемо кључне. Срби су смишљеном пропагандом од комунистичке власти, нарочито после 1954. године, напуштали своје писмо: из незнања (ширеног преко комунистичког школства), из страха (ширеног на различите начине у окупацијама и у комунистичкој „демократској“ идеологији) и (нарочито у последње време) из раширене (само)мржње према Србима и српском писму.

На свим тим разлозима напуштања ћирилице код Срба рађено је систематски, темељно, непрекидно и неодустајно. Зато је после детаљних истраживања јасно, а није чудно, зашто је 90 одсто Срба тек у 20. веку, после 1954. до 2020. године, своје писмо сачувало у знању, али га је напустило у свакодневном коришћењу у писању свога језика. А прешло је на хрватско национално писмо.

Себи у Хрватској најчешће су скривали и спасавали себе од још веће мржње према њима пишући хрватском абецедом.

Нажалост, данас је и у Србији и даље прилично ризично и опасно писати свој језик својим (ћириличким) писмом. Деценијама, а то траје и данас, и у Србији сте због писања ћирилицом постајали „националисти“, „простаци“, „неписмењаци“, „малограђани“, тачније „сељаци“, „великосрсби“ и „хегемонсти“, „шовинисти“ и „фашисти“. Једино су у Србији неки „лигашки глобалисти“ пронашли да се писмо (али само ћирилица) „не маже на хлеб“! И шта су могли сироти Срби у чијој Србији нису могли да „једу“ ћирилицу и у којој, хвала Богу, никад нико други осим Срба није никада имао проблема због коришћења свога језика и писма, него да беже у препоручивану им, као тобож такође „нашу“– „сигурнију“ и „светску“ —  хрватску латиницу?

Нема српске ћирилице без српске слободе!

Не пишу, дакле, Срби српски језик туђим писмом само зато што су обмануте незналице и издајице свога писма, него и из стотинама година усађиваног им у свест страха од свог ћириличког писма, а нарочито у време југословенског и српског комунизма јер су и убијали Србе који у окупацијама нису хтели да замене своје ћириличко писмо у свом језику и замене туђим латиничким писмом. Зато, није нимало случајан страх од ћирилице међу Србима, као ни ширена и мржња према ћирилици која је данас веома честа и приметна међу многим Србима одгојеним као антисрбима. Ипак, претежан узрок напуштања ћирилице међу Србима јесте у смишљено раширеним обманама да би Срби напустили своје писмо и на тај начин били удаљени од свог хиљадугодишњег културног и општег идентитета. Мада, како неко од песника, ових дана рече: „Ћирилица је више од идентитета.“ Она је, додајемо ми – српска слобода!

Зато, после свих детаљних истраживања тога проблема, „Ћирилица“ тражи помиловање и разумевање за Србе уплашене од ћирилице. Јер, како рекосмо, Срби не пишу својим писмом свој језик из три споменута основна разлога: из незнања, из страха и из мржње према ћирилици. Људи који мрзе ћирилицу, а Срби су, лако се открију. Тако је своју мржњу према ћирилици открио чак и један уредник културе у једном угледном листу. Он нам је рекао: „За ћирилицу као једино писмо у нашем језику залажу се неписмени људи!“

Значи, постоји још један разлог да, Срби, не пишете својом ћирилицом свој језик. Ако пишете ћирилицом, рећи ће вам неки „паметни и писмени људи“, као што су неки уредници чак и ћириличких (ретких у нас данас) новина  да сте – „неписмени“!

Зато се ми у „Ћирилици“ превише не чудимо што српске власти не смеју још од 2006. да закон примере уставној одредби о српском језику и ћириличком писму, а српски лингвисти и правописци већ 14 година не смеју да, као сви други лингвисти у Европи и свету, уваже вољу свога народа за ћирилицу из Члана 10. Устава Србије и општу светску праксу у којој нико у свој језик и правопис не уводи туђе писмо – параписмо.

Подели: