Анализе

У Белорусији нови митрополит – Венијамин

  • На човека који је одрастао у Белорусији и који добро познаје локалну ситуацију и свештеници и парохијани гледају сада са великом надом

 ПИШЕ: Свештеник Алексиј Хотеев

Године 2020. 6. септембра, на патријаршијској служби у Саборном храму Христа Спаса у Москви, епископ мински и заславски Венијамин уздигнут је у ранг митрополита. Избор кандидата за новог патријаршијског егзарха, према речима настојатеља руске цркве, једногласно су прихватили сви чланови Светог Синода. Преосвећени Венијамин ужива заслужено поштовање у Белорусији, пре свега као добар пастир и човек аскетског начина живота. Одликује се пажљивим односом према људима, једноставношћу и доступношћу у комуникацији, личном скромношћу и истовремено строгошћу у извршавању својих дужности. Ове духовне особине владике познате су и у Белорусији и у Русији. Није изненађујуће што је избор за новог поглавара Белоруског егзархата био једногласан у Синоду. Митрополит Венијамин је несумњиво достојан свог високог позива.

Ново именовање уследило је на таласу политичког сукоба у Белорусији, а после председничких избора. Друштво је подељено. Позиви на помирење завађених страна са тешкоћом се прихватају. Природна мера црквене хијерархије у таквим околностима је позив на заједничку молитву, стрпљење и опраштање увреда. Овај први корак нови егзарх је већ предузео молебаном испред иконе Богородице која се поштује у Минску, док се одржавала још једне протестна поворка. Тако је прво лице црквене јерархије у Белорусији показало где треба да буде свештенство у постојећим околностима. Ово је важно, јер су неки пастири цркве у свештеничкој одећи, већ забљеснули међу првим говорницима на протесним митинзима, претварајући се из пастира у лидере.

Такође треба поздравити да је нови поглавар Белоруског егзархата изашао у одбрану канонског јединства Руске цркве у позадини све чешћих говора о аутокефалији Белоруске цркве по узору на украјинске расколнике.

Идеја о аутокефалности намеће се православцима у Белорусији споља и нема широку подршку ни у црквеној јерархији ни међу верницима. Очување црквеног јединства Белорусије са Руском црквом неопходно је, пре свега, за саме православне Белорусе. Оно је неопходно као што је грани дрвета неопходно да комуницира са кореном кроз причвршћавање за дебло. Заиста, да ли је могуће окупљања људи назвати духовним, ако они после молитве служе само као увод у разговоре о политици, а проповеди се држе у циљу усмеравања непријатељства и искључивости, а партијске или државне заставе служе као замена за иконе и литије?!! Могу ли вернике водити хришћанским путем политичке личности оденуте у ризе? Све је ово маскенбал, где религија служи само као покриће за политичку добит.

Поред ових спољних изазова са којима се суочава црквена јерархија у Белорусији, постоје и унутрашње потешкоће које су толико сазреле да траже решење. Кадровска именовања претходника митрополита Венијамина нису се одликовала доследношћу и системском карактеру. Пажњу и бригу траже богословске школе, епархије и парохије – оне у изградњи, а ту је и изнајмљивање просторија, преживљавање у тешким економским условима. Хтели би да видимо оживљавање издавања црквених књига, као и обнављање делатности братства и сестринства. Православни просветни радници чекају награду за свој скроман, али истински креативан рад. Свима је потребна чврста рука и истовремено срдачан однос, мудар савет и ефикасна подршка. Наравно и свештеници и парохијани сада са надом гледају на новог митрополита као на особу која је одрасла у Белорусији и која познаје локалну ситуацију.

Верници у Белорусији се живо сећају свог изузетног настојатеља – митрополита Филарета (Вахромејева), који остаје почасни патријаршијски егзарх. Жива и неформална комуникација с њим, када је заузео црквену катедру, загрејала је душе многих људи који су тражили подршку и разумевање својих потешкоћа. Његова усмена упутства била су јача од писаних уредби и наредби. Верници су били спремни да чекају на његов пријем чак и до поноћи. Чак су и световни званичници било ког ранга сматрали за част да упознају митрополита Филарета. Нови егзарх је добро свестан очинског става владике Филарета и зато ће се, можемо се надати, следити овај живи пример.

Коначно, може се очекивати да ће митрополит Венијамин успети да консолидује православну интелигенцију, која је након пензионисања митрополита Филарета изгубила духовног вођу. Ово се посебно односи на људе са руским идентитетом. Богата руска класична култура, која је однегована на темељима православне духовности и хранила се њоме током многих векова, била је и остала завичајна за православне Белорусе. На крају крајева, људи из Белорусије такође су дали свој допринос руској култури, због чега је то уобичајено. Сетите се бар имена дворског песника Симеона Полоцког, писца и преводиоца Иље Копијевича, уметника Никодима Силивановича и Витолда Бјалиницког-Бируље. У црквеном окружењу не би требало да постоји подела «ваш је наш језик», «ваши су наши свеци», «ваши су наши празници и традиција». Овде је све заједничко. Руски и белоруски међусобно се органски комбинују. Исто се односи и на црквену сферу. Изузетни су пастири попут архиепископа магиљевског Георгија (Кониског) и митрополита литванског Јосифа (Семашка) позивали на црквено јединство. Захваљујући њиховом раду превазиђена је конфесионална подела белоруског народа на православне и унијате. Покушај да се овде уведе нова подела на основу национализма збуњује и болно одјекује у црквеној средини.

Чини се да ће, ослањајући се на подршку свештенства и верне пастве у Белорусији, митрополит Венијамин моћи да утиче у смиривању друштва и чврсто усмеравати црквени живот у Белорусији и вођен црквеним интересима, спасавати Цркву од увлачења у политичке страсти и саблазан раскола.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/09/07/v-belorussii-novyj-mitropolit-veniamin-51787.html

Подели: