Анализе

„Света црква Украјине“ преузима иницијативу од канонске Цркве у Украјини. На жалост!

  • Док Украјинска православна црква Московског патријархата (УПЦ МП)) слави „независност“, специјалци тзв. Свете цркве Украјине (СЦУ – то је назив по Томосу, а у јавности ова организација се назива Православна црква Украјине – прим. прев.) окрећу се историјском сећању православних

ПИШЕ: Дмитриј СКВОРЦОВ

Украјинска православна црква (Московске патријаршије) одлучила је да прослави 30. годишњицу главног достигнућа свог мрзитеља – „патријарха украјинског Филарета“.

Године 1990. кијевски митрополит Филарет, уцењујући и страхујући од „неизбежности“ масовног преласка православних хришћана у Украјини из Руске цркве у „Украјинску аутокефалну“, изнудио је од московског патријарха Алексија II Грамату о даровању УПЦ (МП) независности и самосталности у управљању. У вези са овим јубилејем, «Свети синод УПЦ је приметио да је Грамата Његове светости патријарха Московског и читаве Русије Алексија II … постала предуслов за потпуно вршење спасоносне активности Цркве у независној украјинској држави.» А до овог догађаја, треба разумети да у Једној светој саборној и апостолској цркви нису чак ни имала предуслове за «потпуно обављање спасоносне делатности».

Да ли ће особа која је обезбедила „предуслове“ бити позвана на прославу?

Међутим, ако је, како сада тврди УПЦ (МП), од свих Дарова Светог Духа, Украјина посебно награђена „даром независности“, онда би „спасоносна благодат“ у „украјинском православљу“ такође требало да буде посебна.

Озбиљно, без претераних задубљивања у нивое богословске мисли о „украјинском православљу“ и уздизања до дубина образовног нивоа пис(а)ца говора Кијевске митрополије, разумљиво је следеће: политичка стварност у Украјини сада је таква да земаљска црква, с времена на време, мора да покаже нешто „патриотско“. Међутим, у случају годишњице догађаја за који аутохтони естаблишмент и не зна или не мари за њега, ко их је вукао за језик? Ко сада, у време председниковања Зеленског, захтева посебну оданост од Цркве? Зашто узалуд збуњивати вернике?

Још већа забуна, на овој радосној позадини, је заборављање догађаја иза сцене који су били заиста судбоносни за православље у „Богом даној земљи“, догађају старом 400 година. Ради се о обнављању цркве у Малој Русији, 1620. године, за коју се чинило да је потпуно унијатизована.

ПОДСЕЋАЊЕ: КАКО ЈЕ ОБНОВЉЕНА ЦРКВА У МАЛОЈ РУСИЈИ

Као што се сећамо, 1596. године, готово сви јерарси Западно руске митрополије Константинопољске патријаршије прешли су под власт папе. До 1620. године на њеној територији није остао ниједан православни епископ. А „где нема епископа, нема ни Цркве“ (свмч. Игњатије Богоносац).

Ево шта је исте 1620. године глава руских амбасадора (шеф руске депутатске фракције) Лаврентије Древински известио у Сејму (парламенту – прим. прев.) Речи Посполите (државне заједнице Пољске и Литваније – прим. прев.): „Цркве се запечаћују, црквена имовина се уништава, у манастирима се налази стока уместо монаха … Због тога деца умиру некрштена, тела мртвих износе се из градова без црквене сахране, попут стрвина. Људи живе ван брака, у разврату, без исповести и светих тајни умиру …

Зар се у Лавову не догађа угњетавање нашег руског народа, а да не говоримо о другим градовима? Ко је грчке вере и није прешао у унију, не може ни да живи у граду, ни да мери лактом и обујмом, нити да буде примљен међу мајсторе.

Не дозвољава се испраћати тело преминулог становника града по црквеном обреду и отворено долазити код болесника са тајнама Божијим. Опет, није ли угњетавање у Вилну истовремено и нечувено: када желе да тело покојника изнесу кроз капије града, кроз које иду чак Јевреји и Татари, онда су те капије закључане, а тело се мора изнети кроз отвор који служе за уклањање градског смећа … Монахе који нису прихватили унију, унијати лове и у Новогрудоку и у другим градовима, туку их на слободном путу и ​​бацају у затворе. Такође, у градска већа не привлаче достојне људе који не припадају унији, већ на срамоту руског суда испуњавају ова места простацима и незналицама тако да не могу да схвате шта је правосуђе“.

Године 1603. и 1617, језуити (оснивачи украјинске уније) састављали су спискове забрањених православних књига. „Све што се не слаже са духом њиховог реда, било је написано неримокатоликом … – све је осуђивано на спаљивање, а да срамота буде већа то су чинили рукама руских џелата. Заједно са књигама, језуити су уништили штампарије или их конфисковали “, записао је свештеник Јоан Флеров.

ТАЈНА ОБНОВА ЕПИСКОПАТА И УЛОГА ПЕТРА САГАЈДАЧНОГ

Чини се да је судбина Цркве у Речи Посполити била унапред предодређена. Међутим, у зиму 1620-1621. јерусалимски патријарх Теофан пропутовао је Речи Посполитом на путу из Москве. Тајно је хиротонисао у митрополита кијевског игумана Јова Борецког, а неколико других игумана – у епископе. Патријарх је благословио Кијевску богомољачку школу са три свечане грамате. Одмах су уследила наређења пољских власти да се обновљени епископат похапси, међутим, јерархе и богомољачку школу узела је под заштиту Запорошка војска, на челу са гетманом Сагајдачним.

Захваљујући томе, наследници митрополита Јова и сада служе, међутим, радије славе унијатска достигнућа (што је пројекат „Украјина“).

Међутим, свето место никада није пусто. У том смислу и у календару незаборавних датума. А онда „нечисти дух, налазећи га ненасељеним, улази тамо и живи тамо“ (опростите ми због моје интерпретације Речи Јеванђеља). Док је јерархија УПЦ (МП) планирала програм прославе њихове „независности“ годину раније, „Синод СЦУ“ установио је „за општецрквено поштовање“ дан сећања на „светог благоверног гетмана Петра Сагајдачног“.

Јасно је да Стамбол не дозвољава својим питомцима Епифанијима да отворено прослављају обнову Цркве у Малој Русији и тако помуте „братска осећања“ тзв. СЦУ и уније.

Братско љубљење из доба „Светог Ковида“

Превише тога је постављено од Вартоломеја у смеру уједињења гркокатолика и „украјинског православља“. Међутим, ко га спречава да гетмана формално „канонизује“ „по другим члановима“?

Да, међутим од «чланова» ни камен на камену није оставила служба за медије Запорошке епархије. Наведимо главне одредбе:

– Сагајдачни је „канонизован у чину благоверних гетмана“, али Црква не познаје такво лице;

– поређење живота и дела Сагајдачног са подвизима благоверних кнежева не подноси критику. Да се само присетимо пољског похода на Москву у лето 1618. године, током којег је Сагајдачни, према хроничару, „пролио много хришћанске крви; Опљачкао је све хришћане и одвео многе жене и децу у ропство “;

– чак и ако се гетман због тога покајао, онда покајање није синоним за светост;

– велика је лична заслуга Сагајдачног у обнављању јерархије Кијевске митрополије, али интересантно је да још увек нико не говори о канонизацији јерусалимског патријарха Теофана, који је обновио јерархију;

– нити се у народном памћењу ни у литератури Сагајдачни не зове светим ни благоверним, ни блаженим, ни праведним. Народ га памти само као ратника и војсковођу, међутим он не носи епитете „бриљантни војсковођа, стратег и ратник“, то јест ова одређења нису синоними за светост и подвижништво;

– од смрти Сагајдачног прошла су четири века, али ни за време живота ни после смрти није потврђен нити један једини случај чуда повезаних са њим.

Ми, дакле, немамо обавезу да тражимо његово молитвено заступништво, али он тражи да се молимо за њега “.

Убедљиво, нема шта. Међутим, ко се то из „широких слојева“ чак и „православне заједнице“ упушта у канонске суптилности? У очима православних и оних који једноставно нису равнодушни према истинитој историји наше Отаџбине, ово није ништа друго него преузимање иницијативе од стране припадника тзв. СЦУ у прослави обнове православља у Малој и Белој Русији.

Има ли користи од такве (чак и бриљантне) контрааргументације, ако је иста та Запорошка епархија више заузета прослављањем „независности“ државе, него чувањем успомене на васкрсење цркве уз учешће запорошког гетмана. Тако су молитве поводом Дана независности Украјине служене у свим црквама епархије. А ако је кијевска јерархија на данашњи дан открила „Дарове Светога Духа“ до сада непознате за нас, онда зашто да се чудимо што је запорошки митрополит Лука проповедао о «хришћанској дужности» волети Украјину.

А ако говоримо о каноничности, да ли је онда Синод већ одобрио украјински текст литургије, којима у црквама Запорошке епархије захваљују Господу за независност Украјине од Свете Русије?

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/08/28/scu-perehvatyvaet-iniciativu-u-kanonicheskoj-cerkvi-na-ukraine-uvy-51712.html

Подели: