Анализе

Политичка географија Фридриха Рацела

 

  • Фридрих Рацел (1844-1904) оснивач је антропогеографије, отац политичке географије и претеча геополитике као научне дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког

ПИШЕ: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Студирао је зоологију у Хајделбергу, Јени и Берлину где је дипломирао 1868. године. Захваљујући истраживањима на Медитерану и сарадничком ангажману у Келнским новинама, а посебно после путовања по Северној Америци, Куби и Мексику (1874-1875), определио се за изучавања у области антропогеографије. На Висoкој техничкој школи у Минхену предавао је географију од 1875. године, да би од 1880. године тамо стекао звање редовног професора. Од 1886. године је професор на Универзитету у Лајпцигу. Његова теоријска оријентацијa била је биологистичка (органицистичка) и дарвинистичка (еволуционистичка), док је у политици заступао националистичке и пангерамaнистичке идеје. Као добровољац је учествовао у Француско-пруском рату (1870-1871) за шта је одликован Гвозденим крстом за храброст.

Стваралаштво Ф. Рацела последица је сложених историјских и политичких процеса у ондашњој Европи, а он лично може се сматрати настављачем немачког физичкогеографског детерминизма друге половине 19. и почетка 20. века. У његовим радовима осећа се утицај Канта, Хегела, Хердера и нарочито Карла Ритера, свестраног географа, који је својим стваралачким опусом дао велики допринос развоју политичке географије. Издвајајући континенте као најкрупније целине на планети, Ритер је заступао становиште о томе да  „разуђеност и распоред копна имају пресудну улогу у размештају раса“. Европа је тако „логичан дом“ за белу расу, Азија је исто тако логично пребивалиште жуте расе, као што је Африка подручје црнаца, а Америка простор на којем живе црвенокожци. Преимућство Старог света над Новим светом објашњавао је чињеницом „да се Стари свет од истока ка западу налази у истом климатском појасу“, а што олакшава вишеструке везе и контакте, за разлику од Америке, која је издужена у меридијанском правцу и пресеца је више климатских појасева који јој онемогућавају да постане колевка цивилизације. Посебно интригантно је Ритерово сакрално – географско (метафизичко) поимање контура континената за које је тврдио да нису случајност него смислена датост. Тако је „троугластој и савршено просторно предодређеној Европи“ (првенствено Германима) давао улогу предводника и авангарде, насупрост „заобљеној и неразуђеној Африци“ или „ромбоедарској Азији“. К. Ритер је извлачио и одговарајуће политичкогеографске и културноцивилизацијске закључке које су касније још више унапређивали његови следбеници, међу којима је свакако био Рацел.

На појаву „рацелизма“ као особеног антропогеографског правца, не само у Немачкој него и широм тадашње Европе, пресудно су утицале пруске војне потребе и појава национално-интеграционог покрета који је довео до уједињења Немачке, којој је било потребно не само географско оправдање за њено формирање и функционисање, него и једна врста теоријског предлошка за будуће хегемонистичке и империјалне циљеве који су се још тада назирали. Управо из једног таквог друштвеног и историјског амбијента проистекла су најзначајнија Рацелова дела: Антропогеографија (1882-1891), Етнологија (1885), Политичка географија (1897), Земља и живот (1901-1902) и друга, која су несумњиво утицала и на његове бројне следбенике широм света, од Европе до Америке.

Животни простор

У Антропогеографији – делу које је објављено у Штутгарту 1882-1891, Рацел је развио основне постулате о узајамности природе, становништва и простора. Под утицајем дарвинизма он је формулисао идеју о „животном простору“ (Lebensraum) чија је основна функција „да обезбеди храну, станиште и размножавање“. Због тога је исконски порив сваког живог организма (подразумевајући човека, народе и државе) да запоседа простор и да, растући и развијајући се, шири свој утицај на нове просторе. Овако схваћена борба за животни простор, није ништа друго него борба за голи опстанак, како у природи, тако и у односима међу државама. Геополитичка последица оваквог става је логична: када јачи народи продру на територију коју насељавају слабији народи, прва последица је одузимање простора, услед чега је слабији народ осуђен на изумирање (Индијанци, староседеоци Сибира, Тасманије, Аустралије).  Према Рацелу, утицај географског чиниоца, тј. животног простора на људе и народе је вишеструк. Најпре се испољава на дух и тело појединаца који чине један народ, затим на просторно ширење народа (правац, пространство), потом на јачање или слабљење одређених карактеристика (особина) народа и коначно на „унутрашњи састав народног организма“ (природна богатства, саобраћај). Са становишта државе и политике за Рацела су од нарочитог значаја чиниоци просторног ширења народа и састав његовог „унутрашњег организма“.

У капиталном раду Политичка географија (1897), Рацел је ову дисциплину сврстао у антропогеографију. Циљ политичке географије је да проучава просторне односе држава у њиховом развоју. Дакле, држава је основни предмет изучавања политичке географије. Наглашавао је да су за конституисање државе битна два фактора: положај (die Lage) и простор (der Raum). Важно је указати да на феномен државе он примењује биолошке законе, тј. за Рацела је држава „организам привезан за тло и део народа са делом тла“ (познати немачки став о крви и тлу). У политичкогеографском смислу закључио је да се „особине државе састоје од особина народа и особина тла“. У складу са тим, Рацел је  формулисао два фундаментална појма: животну енергију (Lebensenergie) и просторни смисао (Raumsinn). У односу на истакнута физичкогеографска својства државе, остале њене чиниоце вредновао је на специфичан начин. Тако је популациони фактор посматрао у складу с парадигмом о „вишим и нижим народима“ и наглашавао значај демографске масе (бројности), али без значајније анализе природних кретања, миграција, билошких, језичких, верских, етничких и других структура, потом историјског наслеђа и културних и цивилизацијских чинилаца.

За Рацела није било никакве дилеме да држава пролази све развојне фазе као и један организам (младост, зрелост и старост). У складу с тим млада „држава – организам“ има природно право на територијални раст, и то све до њених природних граница (занимљиво је да се питање о природним границама појединих држава и данас потеже – прим. аутора). Истицао је да ниподаштавање просторне компоненте (просторни нихилизам) једну државу доводи у смртну опасност, а доследно теорији о „вишим и нижим народима“ сматрао је природним право великих држава да се територијално шире на рачун мањих држава. Према Рацелу, пораст броја становника и културноцивилизацијски напредак појачавају нагон једног народа за етно-просторном експанзијом, из чега је извлачио закључак да је успешна национална политика само она политика која је „опросторена“. Коначно, под утицајем друштвено-историјског амбијента у којем је стварао, он је поставио и принципе „реал-политике“ коју је сматрао заокруженом само ако садржи концепт „ширења политичког простора“, при чему није искључивао вођење ратова или колонизацију.

Геополитика великих простора

Рацел је развијајући концепцију државе као организма у једном ауторском тексту 1896. године формулисао седам постулата њене експанзије. Први постулат о величини државе заснован је на сразмери њене културе, тј. држава је већа уколико се култура једног народа развија (сетимо се само колико пута је до данас поменути културноцивилизацијски фактор био оправдање за агресије на мале народе – прим. аутора). Други закон просторног раста подразумева постојање једног културног модела који је у стању да интегрише једну нацију, а што подразумева и друге појавне облике раста народа као што су експанзија саобраћаја или трговине. У огледу Законитости просторног раста, помиње се и повезивање мањих делова државе у једну целину тако да однос између народа и земље буде интензивнији (територијална организација). Питање границе је посматрао као „одбрамбени бедем државе који учествује у свим трансформацијама државног организма“, уз напомену да држава увек мора да настоји да поправи своје стратегијске позиције јер то представља саму њену суштину. Коначно, Рацел је истицао да почетни импулс просторног ширења државе увек потиче споља, као и да се општа оријентација ка територијалном ширењу и стапању (интеграција, асимилација) преноси са државе на државу и све више јача. Рацел је, нема сумње, још крајем 19. века уочио једну тенденцију која је опстала све до данас.

За време путовања по Северној и Централној Америци, Рацел је формирао своје виђење „геополитике великих простора“ коју је разумео као процес који води до формирања само неколико макрополитичких и макроекономских простора, тј. држава – континената. На тај начин установио је појмове „пан – области“ и „светске велесиле“ (Weltmacht) чија би моћ постепено расла до планетарног нивоа. Разуме се, на основу америчког искуства и чувене Монроове доктрине, он је успостављајући аналогију такав положај предвиђао за Немачку. У политичко-географској студији Море као извор моћи народа (Минхен 1900) посебно је анализирао улогу ратне морнарице у планетарној експанзији и дошао до закључка да су поједине силе (Енглеска, Шпанија, Холандија) свој планетарни утицај на тај начин оствариле спонтано, док је за разлику од њих копненим силама (првенствено Немачкој) то онемогућено, па су оне по природи свог географског положаја принуђене да „експанзију остварују свесно и плански“.

Не улазећи овом приликом у одређене аспекте Рацелове теоријске поставке који свакако подлежу критици (првенствено његов национални шовинизам) нема сумње да реч о аутору који је до тада једини успео да проникне у суштину феномена државе са становишта њених просторних својстава. Стога је његов утицај на касније истраживаче огроман, тим пре што се његова схватања „закона просторног раста“ не темеље на искључивости, већ на тенденцијама које имају општи, универзални карактер. Важно је и његово уочавање тананих веза које постоје између народа и одређеног простора, али и закључак да је декаденција државе логична последица слабљења таквих веза.

Парадигма рацелизма

 Рацелов идејни утицај на развој друштвеногеографске и политичкогеографске мисли био је врло изражен не само у Европи, а пре свега Немачкој, него и у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, потребно је нагласити да су америчке интерпретације Рацелових теорија биле често поједностављене, првенствено захваљујући радовима Елен Черчил Симпл (1863 – 1932). Симпл је као угледни географ и универзитетски професор посећивала Рацелова предавања, али је до сазнања долазила посредно и на начин који је одавао утисак непотпуног разумевања антропогеографске школе мишљења. Њено поједностављено разматрање Рацелове антропогеографије касније су некритички преузимали и други амерички аутори.

Сасвим другачији интелектуални и политички одјек „рацелизам“ је изазвао у суседној Француској. Тако се крајем 19. и почетком 20. века познато ривалство две европске велесиле Немачке и Француке, из политичке, економске, војне и геополитичке сфере, испољило и у различитим научним приступима у областима географије и антропогеографије. Француски одговор на немачки физичкогеографски детерминизам била је појава „географије човека“ коју је теоријски уобличио професор на Сорбони Пол Видал де ла Блаш (1845 – 1918). Једно од његових најзначајнијих дела је Преглед географије Француске (1903) у којем се из особеног угла бавио односом човека и физичкогеографских датости простора. За разлику од Рацеловог крутог физичкогеографског детерминизма којем је у потпуности све подређено, Де ла Блаш је научно артикулисао теорију „посибилизма“ која просторно-физичке чиниоце подређује деловању човека који је у стању да их преображава. Овакво становиште проистицало је из сасвим различитог погледа на светску политичку историју која по француском научнику има два аспекта: просторни (географски) који је израз природног окружења, и временски (историјски) који је одраз самог човека као „носиоца цивилизације“. Блаш је посматрајући оновремену светску политичку картографију уочавао опасност од немачког империјалног експанзионизма и залагао се за његово обуздавање. За Француску је сматрао да су „либерализам и демократија“ у идеолошком и „таласократско“ опредељење у геополитичком смислу, логичан избор. Тако либерализам произилази из природне људске тежње за приватним власништвом, док је француско „поморско геополитичко опредељење“ објашњавао просторном оријентацијом западне Европе ка Атлантику.

Из његовог богатог стваралачког опуса посебно издвајамо „пејзажни приступ“ у оквиру којег је нагласак на „културном фактору“ и начину живота који са своје стране утиче на географију и уређеност одређеног простора. Разуме се, самим тим, и на политичку културу и организацију једне државе. Управо, овим аргументима он је објашњавао исконску везаност Алзаса и Лорене за Француску и тако оспоравао немачке претензије према овим крајевима. Све у свему, захваљујући Де ла Блашу и његовим следбеницима геополитика се на неки начин ослободила „детерминистичке опчињености“ која је посебно била изражена у време њене нацистичке злоупотребе. На овом месту истичемо и имена двојице аутора који су деловали у Француској између два рата. То су Жак Ансел и Андре Зигфрид који су, упркос главним политичким струјањима, знатно допринели теоријској афирмацији геополитике, посебно утемељењу класичне француске геополитичке школе.

Изазов немачке централности

Процес уједињења Немачке 1871. године је политички догађај који је знатно утицао на оновремене кључне тенденције у међународној политици. Нема сумње да су Рацелове теоријске интерпретације „закона великих простора“ биле први значајнији покушај артукулације немачких стратешких интереса у тадашњој Европи. Због тога је сасвим логично што су поред иностране научне јавности, највише интересовања побудиле у Немачкој и круговима блиским немачкој политици.

Један од најзначајнијих Рацелових следбеника био Швеђанин Рудолф Кјелен, чије су геополитичке идеје о „држави-организму“ убризгале неопходну „инфузију“ у промишљањима о односу просторног и политичког у немачкој науци. Занимљиво је да су Кјеленова дела попут Држава као животни облик, али и она посвећена актуелним велесилама, затим политичким проблемима Првог светског рата, или основама система геополитике, иако штампана у Шведској, наилазила на веома добар одјек у немачкој јавности која је била фрустрирана последицама Великог рата. Кјелена је немачкој јавности препоручивало и нескривено германофилство и нарочито његове практичне политичке препоруке у којима је означавао правце немачке експанзије (преко Турске до Дарданела, Персијског залива, те преко Египта, укључујући и Суецки канал, и Судана до екватора у Африци).

Р. Кјелен је сасвим правилно детектовао изазов са којим се немачка геополитика суочава од момента уједињења 1871. године до данас, а то је изазов немачке централности. Кјеленове тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора суштински су се поклопиле с тзв. „средњоевропском идејом Мителевропе“. Реч је о појму који је први употребио знаменити научник Лајбниц, да би у широку употребу ушао четрдесетих година 19. века у радовима Фридриха Листа и Карла Лудвига фон Брика. Ф. Лист је заговарао економску концепцију „немачког продора на исток“, док је Фон Брик био заступник немачко-аустријског уједињења. Ипак, најзначајније дело овим поводом објавио је Фридрих Науман 1915. године. Објашњавајући своје виђење Мителевропе он је те 1915. године био под снажним утицајем аустријско-немачког војног савеза и ситуације на фронту. Према његовом мишљењу, језгро ове концепције чиниле би Немачка и Аустроугарска, као и друге области које би се простирале од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, при чему је формирање овог савеза правдао наводном „географском предодређеношћу и заједничким културним моделом, а нарочито потребом стварања јединственог економског простора и војним савезништвом“. На тај начин је Науманово виђење „Средње Европе“ више дефинисано као једна интересна експанзивна зона, а мање као „пангерманска“ етничка идеја, што је знатно разликује у односу на Рацелове националистичке идеје. Уопштено говорећи, Науман је веровао да је мителевропски геополитички простор схваћен на овакав начин, једини модел организације подручја „Средње Европе“ који је у стању да се супродстави интересима конкурентских сила: Енглеске, Француске и Русије. Такође је сматрао, да не само територијално проширење, него и суштинско продубљивање немачко-аустроугарских веза, ствара предуслове за обнову једног облика Светог римског царства којем је интимно тежио. Поред економских интереса веома је инсистирао и на историјским, културним и духовним одликама Мителевропе.

Поражена после Великог рата, ова идеја поново је оживела у време експанзије нацизма, у различитим просторним и конституционалним облицима, али је због злочина у Другом светском рату, и касније поделе Европе за време Хладног рата изгубила на значају. Истина у немачкој науци било је покушаја њеног обнављања кроз неке мимикријске појмове као што је нпр. термин „унутрашња Европа“, али без неког значајнијег успеха. Након пада Берлинског зида поново се појавила „потенцијална Мителевропа“ (израз Н. Нарочницке) као и покушаји њене теоријске артикулације под другачијим идеолошким слоганима. Можда је у свему томе најдаље отишао теоретичар Петер Јордан из Аустријског института за Исток и Југоисток у Бечу, који је „нову Мителевропу“ означио у оквиру шест великих простора формираних на основу „културних критеријума“, са две варијанте: у границама стварних културних ареала и у границама културних ареала који уважавају границе држава, што неминовно асоцира на немачки ревизионизам, посебно на простору некадашње СФРЈ, али и данашње Румуније (Трансилванија) и делова западне Украјине, а који су некада били у саставу Аустроугарске.

Овом приликом нисмо поменули многобројне Науманове следбенике, али и радове знаменитог Карла Хаусхофера, пре свега због огромне геополитичке заоставштине  његовог „Института за наслеђе предака“ чији су радови веома злоупотребљени у доба нацизма. Занимљиво је да радове овог института у последње време врло пажљиво анализирају у савременој Русији (погледати опширније у: Л. Ивашов, Изокренути свет, Москва 2016).

Да резимирамо, нема никакве сумње да је немачка геополитика оставила дубок траг у развоју светске геополитичке мисли. Чак и за време Хладног рата када је била званично забрањена, она је опстала кроз истраживања у неким сродним научним дисциплинама. Посматрајући немачку геополитику без историјских предрасуда као неминован се намеће закључак о њеном историјском континуитету. У том смислу радови Фридриха Рацела су израз једне аутентичне традиције која је заснована на физичкогеографским обележјима немачког животног простора који има своје историјске ритмове и тенденције коју су вазда били условљени „широм сликом света“. Изазов немачке централности који је у својим делима интуитивно наслутио Рацел, касније артикулисао Науман, између два рата Хаусхофер, а после рата К. Шмит, чини се да је питање од којег тангентално зависи будућност европске политике, па и њена способност да у условима глобализације артикулише свој геополитички субјективитет. Улога Немачке у свему томе је свакако од прворазредног значаја.

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Дугин, Основи геополитике, I, Еко-прес, Зрењанин 2000;

Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Српска књижевна задруга, Београд 2008;

Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.


ИЗВОР: https://www.kcns.org.rs/agora/politicka-geografija-fridriha-racela/

Подели: