Анализе

Наука постаје све уверенија да Бог постоји

  • Све више смо убеђени у могућност живота на другим планетима. Шта је то – интелигентна замисао?

ПИШЕ: Ерик Метаксас (Eric Metaxas)

Магазин «Time» је 1966. године објавио насловни чланак у коме је постављено питање: «Да ли је Бог мртав?» Многи су се сложили са тада активно промовисаним схватањем да је Бог застарео, да се, како се наука развија, смањује потреба да се Богом објашњава свемир. Међутим, показало се да су гласине о смрти Бога преурањене. Оно што је најупечатљивије је да су се најновији аргументи за Његово постојање појавили на неочекиваном местуу самој науци.

Историја је следећа. Исте године када је магазин «Time» објавио свој сада познати чланак, астроном Карл Саган изјавио је да постоје два важна критеријума за постојање ванземаљског живота. Мора постојати одређена звезда и насељива планета мора бити на адекватној удаљености од ње. С обзиром на то да у свемиру постоји око октилион планета (ово је један са 24 нуле), те би требало да постоји око септилијум (један са 21 нулом) планета погодних за живот.

Са тако одличним шансама за успех, покренутим шездесетих година прошлог века, колекција великих и скупих приватних и јавних пројеката за тражење ванземаљских цивилизација требало је да, са великим степеном вероватноће и веома брзо, донесе бар неки резултат. Научници су користили огромну мрежу радио-телескопа како би слушали свемир у потрази за сигналима који подсећају на кодиране информације и они нису били случајни. Како су године пролазиле, тишина универзума је још увек била заглушујућа. Амерички Конгрес 1993. године лишио је програм тражења ванземаљских цивилизација финансирања, али потрага се наставила приватним средствима. Према стању из 2014. године научници су открили тачно нулу таквих цивилизација, а и после тога ништа се није променило.

Шта се десило? Како се наше знање о свемиру повећавало, почели смо да схватамо да је за живот потребно много више фактора него што је веровао Саган. Његова два параметра повећала су се на 10, затим на 20, а затим на 50. Број планета погодних за живот у складу с тим смањио се на неколико хиљада. И наставио је да се смањује. Чак су и активне присталице потраге за ванземаљским цивилизацијама препознали овај проблем. Петер Шенкел написао је чланак за «Skeptical Inquirer» 2006. године, у којем је приметио: «У светлу нових открића и аналитичких закључака било би примерено рећи да су на данашњи дан ове теорије већ неодрживе.»

Број параметара је наставио да расте, а број планета претедената пао је на нулу, а затим још ниже. Другим речима, постојање насељених планета у свемиру постало је немогуће, укључујући и нашу. Теорија вероватноће каже да не би требало да постојимо.

Данас постоји око 200 познатих критеријума за постојање ванземаљског живота на другим планетима, а потенцијално насељива планета мора да испуни сваку од њих, без изузетка, иначе ће се цео овај систем распасти. Да није тако велике планете као што је Јупитер, која својом гравитацијом одвлачи метеорите од нас, хиљаду пута више њих би пало на Земљу. Шансе за живот у свемиру су дакле, запањујуће мале.

Али ми смо овде и не само да постојимо, већ и говоримо о постојању. Како се то може објаснити? Да ли је ово случајно идеално поклапање свих бројних параметара? У ком тренутку наука може основано изјавити да ми не можемо бити резултат случајности? Зашто је хипотеза о стварању ових идеалних услова вишим разумом лошија од вере у то да је Земља погодна за живот случајно?

Али то није све! Та тачна подешавања која су неопходна за постојање живота на планети нису ништа у поређењу са оним што је неопходно за постојање самог универзума. На пример, астрофизичари данас знају да су вредности четири темељне интеракције: гравитационе, електромагнетне, јаке нуклеарне интеракције  и слабе нуклеарне интеракције – утврђене за мање од милионите секунде након Великог праска. Промените само једну вредност и универзум не може постојати. На пример, ако би се однос између јаке нуклеарне и електромагнетне интеракције променио за најмању могућу меру, бар за 1/100.000.000.000.000, тада се на небу не би појавиле звезде. Као и само небо. Да, можете дисати и уздахивати.

Сада помножите овај један једини параметар са свим осталим потребним условима, те ће се шансе за постојање универзума умањивати астрономском прогресијом. Тада би идеја да се све «просто десило» била у супротности са здравим разумом. Испоставља се да смо монету бацали 10 квинтилиона пута и да је сваки пут пала на исту страну. Да ли је то могуће?
Астроном Фред Хојл, који је сковао термин Велики прасак, рекао је да су ти подаци озбиљно пољуљали његова атеистичка уверења. Касније је написао: «Тумачење ових чињеница на основу здравог разума указује на то да се суперинтелигенција једноставно игра са физиком, као и са хемијом и биологијом …. Бројеви које добијамо на основу тих чињеница су толико ошамућујући, да ми се такав закључак чини неспорним.»
Физичар-теоретичар, Паул Девис, рекао је да су «докази о разумној замисли невероватни», а професор са Оксфорда Џон Ленокс рекао је: «Што више учимо о нашем свемиру, све више је убедљива хипотеза о нашем постојању – постојање Створитеља.»
Универзум је највеће чудо свих времена. Ово је чудо над чудима, које неизбежно, свом снагом сјаја звезда, указује на постојање нечега, или некога, осим саме васионе.

Последња књига Метаксаса зове се: «Miracles: What They Are, Why They Happen, and How They Can Change Your Life» (Чуда: Шта су она, зашто се дешавају и како вам могу променити живот.)

Превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.wsj.com/articles/eric-metaxas-science-increasingly-makes-the-case-for-god-1419544568

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА https://naukaikultura.com/nauka-postaje-sve-uverenija-da-bog-postoji/

Подели: