Анализе

Шта спречава „блудне пастире“ да се покају?

Црква попут брижног оца из јеванђељске приче очекује своју заблуделу децу. Фото: СПЖ

  • После формирања тзв. Православне цркве Украјине, Украјинска православна црква Московске патријаршије остала је готово непромењена, али неколико десетина њених свештеника је прешло међу расколнике. Могу ли се они покајати и вратити?

ПИШЕ: Кирил Александров

Овај чланак ће се фокусирати на оне бивше свештенике Украјинске православне цркве Московске патријаршије који су, из овог или оног разлога, прешли у тзв. Православну цркву Украјине после њеног стварања крајем 2018. године. Оваквих има у разним епархијама, али ми ћемо као пример узети Виницку. Прво, зато што је расположење у овој конкретној епархији познато аутору чланка, пре свега на основу личних разговора, и друго, зато што је ово једина епархија Украјинске православне цркве МП чији је епископ прешао у тзв. Православну цркву Украјине, што је оставило трага на свему што се догађало.

Рембрант «Повратак блудног сина»

О издаји виницког архијереја

Године 2018, 15. децембра, митрополит Симеон (Шостацки) виницки и барски напустио је Виницу и отишао у Кијев на такозвани „Сабор уједињења“ који су сазвали П. Порошенко и патријарх Вартоломеј да би основали Православну цркву Украјине (ПЦУ). Мало је вероватно да би се усудио на такав корак да није био сигуран да ће управо он постати настојатељ нове верске структуре. Штавише, не би отишао у Кијев да је знао како ће га дочекати свештенство Виницке епархије.

Дан после „Собора», током Службе у Преображенској цркви у Виници, Шостацки је информисао свештенство и парохијане о стварању ПЦУ и о његовом преласку у ову структуру. Симеон је позвао све да следе његов пример, али само се неколицина одазвала. Неки свештеници из Преображењске цркве уопште нису присуствовали литургији 16. децембра, а већина је одбила да следи свог бившег епископа после његове пријаве за премештање у ПЦУ. Сво свешенство Виницке епархије учинило је то исто. Нешто касније, у једном интервјуу, Симеон (Шостацки) је са жаљењем рекао: „Много сам изгубио. Имао сам 320 парохија, сада имам 20, имао сам 280 свештеника, а сада само 30.“

Од тих догађаја је прошло годину и по дана. За то време извршен је врло јак притисак на свештенство Виницке епархије и на целу Украјинску православну цркву МП, од власти, украјинских екстремиста и медија, како би их натерали да се придруже ПЦУ. Неуспешно!

Напротив, од 30 свештеника који су Симеона пратили у раскол, троје се већ покајало и вратило се у Цркву. Али шта је са осталима?

Остати у расколу или се покајати

Остали мисле другачије. Неки се орјентишу према бившем митрополиту Симеону и строго га следе. Сећамо се несрећног Виктора Боднара који је после уласка у раскол постао толико огорчен да је чак покушао физички да нападне новог виницког владику Украјинске православне цркве МП, митрополита Варсонуфија. Шест месеци касније Боднар је умро.

Расколник и бивши екс-свештеник УПЦ- МП напао на архиепископа Варсонофија за време молитве у Махновке. Фото: Скриншот видео

Забрањен због раскола, бивши свештеник Украјинске православне цркве МП напао је митрополита Варсонуфија за време молитве у Махновки. Неки се не враћају у Цркву, јер им то не одобравају они на власти или спонзори -доброчинитељи. Мало је вероватно да је међу њима било и оних који идеолошки сматрају да је раскол прави избор. У том случају, они би одавно прихватили расколничке називе Украјинска православна црква-Кијевски патријархат или Украјинска аутокефална православна црква, не чекајући стварање ПЦУ. Међутим, сада највећи део свештенства који је подржао Симеона 2018. године жели да се врати у канонску Цркву, али њих обуздава један психолошки момент.

Чињеница је да су они свештеници који су Шостацког следили при одласку у тзв. ПЦУ одмах учинили избор. Потом су имали кратко време током којег су се могли вратити у Украјинску православну цркву  МП релативно безболно и како кажу „спасити образ“: повратак се могао објаснити чињеницом да нису разумели ситуацију, мислили су да ће сви прећи, а усрдно су изразили послушност свом епископу, итд.

Али што више времена пролази, повратак Цркви постаје психолошки тежи. Ток мисли таквих бивших свештеника је разумљив. Они верују да, пошто се нису вратили одмах, ако то учине након толико времена, сви ће их сматрати издајницима и у Украјинској православној цркву МП и у тзв. ПЦУ. Нигде неће бити своји. На крају ће свима бити јасно да се они не враћају Украјинској православној цркви МП зато што су схватили где је истинска Христова Црква, већ због неких материјалистичких разлога. Неко је изгубио целокупну паству или њену већину, неко жали за колегама свештеницима који су остали у Украјинској православној цркву МП, неки нису задовољни поретком који влада у тзв. ПЦУ итд.

Стога они уздишу, жале што се све то догодило, али не журе са покајањем и враћањем у Цркву. Чистим људским расуђевањем су у праву. Али, осим људског расуђивања, постоје и духовна.

Зашто се покајао блудни син из јеванђљске приче?

 Окренимо се причи о блудном сину која врло изражајно описује све аспекте и фазе греха и покајања, а такође говори и о томе како Бог гледа на покајаног и како га прима. Није сувишно прочитати овај текст Јеванђеља по Луки:

«И рече: Један човек имаде два сина, И рече млађи од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им подели имање. И потом до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у далеку земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше. А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом.

А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и подвикивање. И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здравог видео. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим друштвом; А кад дође тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Сине! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.» Лк 15, 11-32)

Из ове приче сазнајемо да мотив покајања може бити управо најматеријалистичкији. Блудни син се покајао што је оца оставио само због осећаја глади. Није мислио да је одласком и захтевањем дела имања ужасно увредио оца. Уопште није размишљао о осећањима свог оца, размишљао је о чињеници да нема шта да једе.

Међутим, ни глад га није одмах натерала да скрене мисли ка оцу. У почетку је покушао да утоли глад храном за свиње и било му је драго што је нашао довољно тога. И тек тада је почео размишљати о повратку у очеву кућу. При томе, блудни син, такође, не размишља о свом оцу већ о хлебу који једу најамници његовог оца: „Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!“ И ово је био почетак покајања. Шта више, искрено и ефикасно покајање.

Свети Теофан Затворник пише: «А грешник, који се обратио и покајао, узнемирен је од грешне смрти, одлучује да се промени (устане) и, коначно, добија снагу за нови живот у светим тајнама покајања и причешћа (спреман је за рад). У причи о блудном сину ови тренуци су назначени на следећи начин: кад је дошао к себи – дошао је до сазнања; Идем теби – одлучио сам да напустим свој стари живот. Шта више, он каже оцу: сагреших – покајање, а отац га одева у нову одећу (оправдање и разршење од грехова) и припрема му оброк (Света причест).»

Читајући причу о блудном сину из угла проблема који разматрамо, тј. одласка неких свештеника у тзв. ПЦУ, можемо приметити да блудни син, желећи да се врати оцу, није почео да размишља о томе како ће га примити старији брат или како ће га гледати слуге и ангажовани радници. Смирио се толико да је био спреман на било шта: исмевање, попреке погледе, понижења итд. Ово би требало да постане образац онима који су блокирани мислима о томе шта ће мислити они свештеници Украјинске православне цркве МП који по узору на свог бившег епископа нису починили издају Цркве. Не требате размишљати о томе, морате размишљати о чињеници да Бог, наш љубљени Отац, чека своје блудне синове и спреман је да им опрости све, не питајући зашто су се одлучили вратити. Главна ствар је искреност покајања. Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише: «Из ове приче Јеванђеља учимо да су од стране човека, за успешно и плодотворно покајање, потребни: зрелост греха, схватање да је он учињен, покајање и његово исповедање. Обраћајући се Богу тако искрено, Бог ће му поћи у сусрет, загрлиће га и подарити благодат.»

Главни плод таквог покајања је праштање и помирење са Богом. Свети Јован Кронштатски узвикује: «О, неисцрпног бездана Божјег милосрђа према нама грешницима! Радујте се, рођени јер је ваш Отац на небу тако благ. Можете се надати да ћете, ако вам је стало до свог спасења, сигурно примити благодат и обећано блаженство. Погледајте: блудни син долази к себи и каже: Идем код свог оца. А шта је са Оцем? Кад је блудни син још увек био далеко од њега због његове нечистоће, због безакоња, отац га је видео и сажалио се. И трчећи, грли му врат и целива га. Каква нежна, истински родитељска љубав! А то је апсолутна истина, јер је јединородни Син Божји, Син љубави Очеве.»

Покајање је могуће

У фебруару 2020. године, тј. нешто више од годину од одласка у  тзв. ПЦУ, протојереј Роман Асафа, бивши настојатељ храма подигнутог у част монаха Серафима Саровског у граду Козјатин, Виницке области, вратио се у Цркву. Неке детаље овог догађаја пренео је локални лист «РИА-Козјатин».

Протојереј Роман Асафа са митрополитом Варсонуфијем и свештенством Виницке епархије

Све ово веома подсећа на причу из Јеванђеља. Отац Роман је био „на странпутици“ читаву годину, изгубио је стадо пошто је заједница храма св. Серафима Саровског, чак и правно, остала у саставу Украјинске православне цркве МП. Као резултат тога, покајао се и одлучио да се врати. „Настојатељ храма подигнутог у част монаха Серафима Саровског, града Козјатина, протојереј роман Асафа, који је у марту прошле године прешао у тзв. ПЦУ, обратио се митрополиту Виницком и Барском Варсонуфију писмом покајања у којем је изразио искрено кајање због греха падања у раскол, при чему је још исказао верност Богу и јединству канонске Цркве“, стоји у саопштењу на веб страници Виницке епархије Украјинске православне цркве – МП.

Истовремено, некадашње колеге оца Романа из тзв. ПЦУ, у разговору са дописником «РИА- Козјатин», жалиле су се на његову одлуку и наговестиле да постоје неки проблеми због којих о. Роман неће бити баш добродошао у Украјинску православну цркву МП. «Заправо ми је јако жао оца Романа. Зато што се Украјинска православна црква Московске патријаршије неће односити тако усрдно према његовим проблемима као ми», рекао је јеромонах Софроније, секретар за штампу Виницко-барске епархије тзв. ПЦУ. Међутим, погрешили су. Митрополит Варсонуфије дошао је у цркву преподобног Серафима Саровског и, према агенцији «РИА-Козјатин», «разговарао са оцем Романом и његовом породицом. Захвалио му се за храброст и жељу да служи Цркви Христовој, а владика му је такође предао потребне утвари за богослужење».

***

Наравно, за свештенике који су напустили Цркву покајање је веома, веома тежак чин. Морате прећи преко свог поноса, проћи кроз осуду вашег новог окружења и могућих свакодневних невоља. Ипак, све ово биће обилно награђено. Награђено још за време земаљског живота, а да не спомињемо посмртни. Ако неко дође к Богу покајањем, за њега ће наступити духовна гозба. Небески Отац ће сигурно оденути покајника у синовску одежду, дати му прстен на руку, заклати добро храњено теле и позвати све да се радују због блудног сина, «Јер овај мој син беше мртав, и оживе, и изгубљен беше, и нађе се».

А за оне свештенике Украјинске православне цркве МП који су остали верни својој Цркви, доћи ће тренутак искушења: јесу ли спремни да прихвате повратак свог  заблуделог брата или ће, попут најстаријег сина из приче, замерити Небеском Оцу прихватање млађег сина, упркос чињеници да је расуо своје имање са блудницама. Занимљив детаљ: текст Јеванђеља нам не говори да ли се најстарији син сложио са очевим аргументима и да ли је, ипак, дошао на гозбу или не. Јеванђеље оставља питање отвореним, што значи да свако ко себе сматра старијим сином мора сам да реши како ће се понашати.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/73931-chto-meshajet-pokajatysya-bludnym-pastyryam

Подели: