Анализе

Минска «обојена револуција» и аутокефалност Белоруске цркве

У случају успеха «Мајдана» (обојене револуције) у Белорусији, Црква у овој земљи може се суочити са расколом. Фото: СПЖ

ПИШЕ: Назар Головко

На протестима у Белорусији већ су почеле да се користе верске теме. Постоји ли директна веза између протеста и реализације црквеног раскола?

Масовни протести у Белорусији, који су започели на дан председничких избора 9. августа, све више подсећају на украјински „Мајдан“ (обојену револуцију 2014. – прим. прев.). И не само по сценарију насилних сукоба између бунтовника и полицајаца. Протести се такође активно одржавају и у медијском простору. А то није увек баш чисто.

Либерални медији и друштвене мреже приказују учеснике немира у Минску као борце за социјалну правду. У њиховим устима бунтовници који бацају „Молотовљеве коктеле“ и камење ишчупано из тротоара на полицајце су племенити „ратници светла“ који се боре против „мрачних сила“, тј. тоталитарног режима Лукашенка. „Проповедници добра“, дакле, супротстављају се „носиоцима зла.“

У исто време, медији се не устручавају да прибегну отвореним лажима и појачају атмосферу мржње саопштењима о убијеним, рањеним и утамниченима.

На пример, многе медијске куће су јавиле да је људски живот већ на савести полицајаца – наводно је полицијски аутомобил налетео је на активисту. У исто време, многи новинари су написали да ауто није само налетео на једног човека, већ се „залетео у гомилу демонстраната“. На друштвеним мрежама почеле су се ширити поруке да „ОМОН (специјална, мобилна полицијска јединица – прим. прев.) гура људе посебним возилима“.

Срећом, мушкарац који је проглашен мртвим показао се живим, а касније се испоставило да се он сам попео на браник полицијског аутомобила и у неком тренутку пао са њега на асфалт.

Друга лаж била је намењена укључивању „руског трага“ у протестне догађаје. Пољски телевизијски канал „Белсат“ јавио је да су „руске специјалне снаге“ примећене током разгоњења демонстраната. Касније је порука избрисана, али се већ проширила интернетом и покренула неке друге групе Белоруса на протесте.

Ови примери приказују јасну технологију коју медији користе да створе жељену слику и образују „исправно мишљење“ о ономе што се дешава у Белорусији.

„Теологија обојене револуције“ и сакрализација протеста: Минск иде стопама Кијева

Технологија, када је једна страна сукоба идеализована, а друга дехуманизована, неминовно нас води у сферу светог. Сећамо се колико је верских маркера коришћено на Евромајдану: „Украјинска голгота“, „небеска стотина“ итд. Стога нема сумње да ће, како би привукли максималан број људи на белоруске протесте, њихови организатори пре или касније укључити религиозну тему.

Познато је да нису сви грађани одређене земље политички активни и спремни да се боре за своје политичке ставове. Већина становништва било које земље залаже се за стабилност и плаши се неке радикалне промене. На пример, у интервјуу са новинарком украјинског листа «Страна», један од демонстраната у Минску грубо је рекао да менталитет Белоруса не погодује учешћу у обојеним револуцијама, те организатори морају нешто учинити са тим: «Многи од оних који су јуче провели вече у ресторану, на митинг је гледао са незадовољством. Не зато што су за Лукашенка – већ зато што су за стабилност. И против су промена о којима Цој пева (Цой, Виктор Робертович – совјетски рокер и песник – прим. прев.). Белоруси највише воле поредак. Управо је ово проблем за оне који би да протестују.»

Према „ сценарију Мајдана“, да би се у протесте укључило што више људи, они морају бити не само политички, већ и религиозне природе.

Као што видимо, дакле, учесници нереда у Минску сами разумеју да је љубав према поретку проблем за протесте. А једно од решења овог „проблема“ је и сакрализација политичког протеста. Односно, показати да „борци за правду“ имају вишу, верску мисију, која ће заузврат укључити и максималан број људи у нереде. Уосталом, ако постоје стотине и хиљаде политички активних људи, онда има и више милиона верника.

Знамо да су римокатолици, углавном унијати (православни који  признају папу – прим. прев.), играли фундаменталну улогу у привлачењу људи на Евромајдан у Украјини. У Белорусији такође нису остали по страни. Ево фотографије са протеста на којој видимо неколико римокатоличких свештеника.

Римокатолички свештеници на протестима у Минску. Фото: Фејзбк страница Александра Шрамка

Бискуп Витебски Римокатоличке цркве Олег Буткевич, 12. августа дао је веома необичну изјаву. Он је рекао да бројање гласова на председничким изборима „није у потпуности тачно“ и нагласио да „тренутна криза скрива позитиван потенцијал за промене на боље“.

Лако је видети да речи римокатоличког бискупа садрже скривени позив верницима да протестују против власти.

Но, ово су римокатолици. Али шта је са православнима?

Поглавар Белоруске православне цркве, митрополит Павел, емоционално је позвао своје сународнике да окончају непријатељство: „Хајде да сви заједно престанемо, зауставимо то непријатељство и мржњу. Јер чим страсти почну да бесне у нама, нећемо бити у могућности донети ниједну исправну одлуку. Само мирно, молећи се, охладивши се, смиривши се можемо решити то шта нас брине. Да, постоје питања, али она се могу решити и морају се решити не сукобом, и не дај Боже да се поново пролије крв “.

Тешко је не приметити да су ове речи по свом садржају у складу са позивима Његовог блаженства Онуфрија, који је више пута тражио од непријатељских страна у Украјини да пронађу снагу за помирење.

У Украјини, УПЦ (Украјинска православна црква – Московског патријархата – прим. прев.) је упориште мировног процеса у друштву. Међутим, било је и међу православнима неколико људи који су од 2013. године чекали и промовисали нереде на Евромајдану.

Један од тих свештеника који су се касније показао као расколник, Георгије Коваленко, 10. августа је рекао да захваљујући протестима у Белорусији, дејствује аналог расколничке Православне цркве Украјине: „Белоруска православна црква је већ стварност, иако несвесна и неорганизована.“

Занимљиво је да је Коваленко био међу онима који су узели најдиректније учешће у стварању украјинске „ теологије Мајдана“. Према овој „теологији“, Христ је био невидљиво присутан на протестима и све што се догодило на Мајдану догодило се по Божјој вољи. Поред тога, у свом манифесту „Теологија Мајдана“, Коваленков сарадник, архимандрит Кирил (Говорун), јасно је истакао циљеве и задатке „нове црквене свести“: „Мајдан је пружио подстицај црквама да се уздигну изнад статуса кво који је владао у њиховим односима са државом током свих година независности Украјине, и стану на страну друштва. Сада би цркве требало да направе корак даље и дају своју искрену оцену ове власти.“

То јест, после сакрализације протеста, „цркве“ се морају суочити са политичким питањима – „и дати оцену власти“.

„Цркве треба да направе корак даље и дају своју искрену оцену ове власти.“
Архимандрит Кирилл (Говорун)

У исто време, ти „мајдански теолози“ давали су зачуђујуће „братске“ пароле о „свему добром, наспрам свега лошег“, говорили су о јединству активиста у Христу. Ево речи истог Говоруна о оним «црквама»које су биле присутне на протестима у Кијеву: „Од општих позива на ненасиље прешли су на солидаризацију са вредностима Мајдана у делима и речима, реализујући сродност његових принципа са хришћанским – Мајданом, који је показао много примера алтруизма, спремности на саможртвовање, узајамне помоћи итд.“

Да се подсетимо које су то вредности Мајдана? Ево документа у којем су присталице Евромајдана 2013. године обраћали суграђанима који нису подржали протесте против власти.


Летак који су присталице Евромајдана делиле током 2013-2014. године

Дефинитивно лепе речи. Тек седам година касније можете видети да практично ништа од онога што је написано није остварено. Социјална и економска ситуација у Украјини постала је много гора.

Проблем је што се те тезе не могу реализовати побунама, већ само упорним и напорним радом. Зато ови захтеви нису ни лепе пароле, већ цинична политичка технологија, чија је једина сврха да пробуди у људима осећај агресије и потребу за побуном.

Подсетимо се да је и Георгије Коваленко у принципу говорио „правилне“ речи на кијевском Мајдану. На пример, он је заједно са представницима других конфесија развио такозване „Мајданске заповести“. Ево их:

„Не убиј“ на политичком језику може значити ово: Нема насиља!

„Не сведочите лажно“ – Не лажима и манипулацијама!

„Не кради“ – Не корупцији!

Током једног округлог стола у Москви, 26. и 29. јануара 2014. године, Коваленко је изјавио да су нам „ове заповести заправо пружиле прилику да говоримо о политичкој ситуацији на библијском језику и да је истовремено оценимо“. Да, али питање је где га је тачно довела та процена? У раскол. Проблем није толико у томе што је Коваленко некако погрешно протумачио речи Светог писма, проблем је у томе што Црква не треба да даје „политичке оцене“ догађајима који су у току. Духовно – да, треба и мора, али политички – не. Јер ово није њено поље, није њена сфера.

Сада се слично догађа са појавом „Мајдана“ у Минску, појављује се такође исти слој „Мајданских теолога“ у Белорусији.

Мински «теолози мајдана»

Георгије Коваленко, „пророкује“ о појави (расколничке) „Белоруске православне цркве Украјине“, те је поделио слику коју је урадио ђакон Белоруске цркве Дмитриј Пављукевич.

На њој нема ништа лоше: свештеник изјављује да су православни против фалсификовања, понижавања и притиска на појединце.

Скриншот Фејзбук странице Дмитрија Павлюченка

Међутим, у протестном окружењу, ова слика је већ подељена као својеврсни манифест активиста. И оно што је веома важно – овај манифест садржи црквене атрибуте (крст, цитате из Еванђеља), и зато се доживљава као став Цркве.

Сам отац Димитриј рекао је да не види никакве политичке мотиве у својим поступцима: «Ја сам свештеник, верник сам и зато изражавам свој став. Ово није агитација, није апел, чак ни граматички нема мотивације за акцију. То је само израз моје перспективе као верника. Цитирам Еванђеље. Изненађује ме што ово изазива такав одјек у белоруским медијима. Ово су апсолутно општи цитати. Ко се може изненадити да је Црква против лажи, да је она за правду? То је јасно колико и чињеница да се Црква противи побачају или истосполним браковима. То ионако сви знају

На први поглед, речи оца ђакона су тачне – Црква је заиста против корупције, фалсификата и лажи. Али с елементарном анализом њихова манипулативност постаје очигледна. Уосталом, прављење таквих публикација у ситуацији у којој је друштво подељено и земља је на ивици насилног сукоба значи увући Цркву у конфронтацију и на тај начин додати гориво ватри сукоба. Постоји још један манипулативни тренутак – клирик позиционира Цркву на своју, „поштену“ страну сукоба. На крају крајева, Павлученко не крије чињеницу да су његове симпатије на страни побуњеника.

Поред тога, овде се подразумева да су коришћене речи о „лажима и фалсификовањима“ ознака за „Лукашенков режим“. Међутим, већ знамо да организатори протеста у потпуности користе лажи и фалсификате. Зато покушај сврставање Цркве на „фер“ страну сукоба против „неправедних“ изгледа неоправдано, неправедно и антихришћански.

И опет, тешко је избећи аналогију са Евромајданом, где су представници Украјинске гркокатоличе цркве, расколничке Украјинске православне цркве-Кијевски патријархат, Римокатоличке цркве и неколико припадника Украјинске православне цркве „благосиљали“ револуционаре како би протестовали против власти и уверили их да су племенити „ратници светлости“ који се боре против Јануковичких „сила зла“.

У контексту немира који су започели, ова публикација, попут изјаве римокатоличког бискупа Олега Буткевича о „погрешном бројању гласова“, изгледа као прикривени позив на протесте. И овде је најважнији моменат којој цркви припада аутор. «25-им кадром» протестантима је дат сигнал – ви све радите правилно, Црква и Бог су с вама. Међутим, да ли је ли заиста тако?

Мајдан и појава нових «аутокефалности»

Римокатолици имају своје интересе. Ови интереси, као што смо недавно видели у Украјини, у великој се мери подударају са интересима расколника и фанариота. Циљ је да се уз помоћу Мајдана створи „независну цркву“ (подређену, наравно, Фанару), уз помоћ кога ће се, поред политичких захтева, моћи остварити и вечити сан екумениста – уједињење православаца са римокатолицима.

Није тајна да се после украјинског Евромајдана појавила тзв. Украјинска православна црква, која је прешла из фазе „можда“ у фазу „већ постоји“. Управо то каже Коваленко када пише о стварном постојању „независне“ белоруске цркве, која настаје заједно са протестима.

Треба напоменути да идеја о стварању „белоруске аутокефалне цркве“ није нова. Пре годину дана, од 17. до 18. августа 2019. године, у Чернигову је, под покровитељством тзв. Православне цркве Украјине, одржана конференција посвећена овом питању. То јест, украјински расколници, који су добили признање од Фанара, говорили су о начинима за легализацију раскола у Белорусији. Лидер расколника у Белорусији, Свјатослав Логин од давно желио да Константинопољ призна његову структуру. Године 2018, он је рекао: «Ако признају Украјинску цркву, онда би следећи кораци требали бити у вези са Белоруском црквом. Ово нам даје пример и показује да се ситуација развија у складу с канонима. Канони, као што знате, захтевају за сваки посебан православни народ – посебну цркву. То је 34. апостолски канон. А о канонима се не расправља, већ се спроводе. Чињеница да Белорусија као православна држава нема свог независног првојерарха је кршење канона и кршење историчности наше белоруске цркве … Наш циљ је да се у Белорусији легализујемо и да званично добијемо статус аутокефалне цркве.»

Међутим, још у 2018. године Свјатослав Логин је савршено добро схватио да је немогуће добити жељени правни статус на територији земље док је Лукашенко на власти: „Под тренутном власти, процеси легализације Белоруске цркве у Белорусији, њен даљи раст и аутокефалност тешко да су могући. Садашња власт је економски, политички и духовно подређена Москви“.

Сада је јасно зашто су протести у Белорусији директно повезани са настанком „независне цркве“? Уверени смо да је тако.

И овде не можемо а да се не присетимо речи архијереја Јова (Гечија) о Белорусији, изговорених у новембру 2018. године, уочи формирања Православне цркве Украјине: «Да ли разумете зашто је у украјинском питању важна координација између цркве и државе? Без жеље државе да у Украјини има аутокефалну цркву, Васељенски патријархат не би могао да делује, јер 17. правило Четвртог екуменског сабора каже да црквена управа мора следити државну управу. У датом тренутку није било обраћања Васељенском патријарху ни од стране белоруске државе ни од стране белоруске цркве, па се ово питање није ни разматрало. Међутим, ако се они обрате, онда, наравно, постоји могућност да се и ово питање размотри на исти начин.»

***

Као што, дакле, видимо, протестни покрети у Белорусији имају очигледне аналогије са украјинским Евромајданом. Већ постоје покушаји употребе црквене теме у политичким технологијама и приказивање ситуације на такав начин да Црква подржава „силу добра“ (побуњенике) против „сила зла“ (Лукашенков режим).

Нема сумње да ће, ако државни удар успе у овој земљи, сценариј „независне цркве“ бити реализован врло брзо. Нове власти обратиће се Фанару за свој Томос. Баш као што је учинила и Украјина, а цела нација ће бити одсечена од свог духовног корена – Руске православне цркве. Сврха овог раскола није само да се изврши подела на Белорусе и Русе, и није ни у томе да само створити тампон зона (од Белорусије) између НАТО-а и Русије, већ и да се подреди Фанару огромна нова територија, којој је на крају крајева, предодређено да уђе у јединство са Римом. То нису ауторове теорије завере. Много доказа указује на рад на спровођењу овог глобалног плана. Сада је на реду Белорусија. Да ли ће успети?

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/73813-minskij-majdan-i-avtokefalija-belarusskoj-cerkvi

Подели: