Анализе

Како су у Пољској уништавали православне храмове

  • «У Пољској су само Пољаци пуноправни грађани»
  • Од 1918. до 1933. године од православних у Пољској одузето је 500 манастира и цркава са целокупним инвентаром

ПИШЕ: Владислав Гулевич

У граду Белостоку у Подлјаском војводству Пољске, а на гробљу парохије св. Пророка Илије, архиепископ белостотцко-гдањске епархије Пољске православне цркве Јаков и владика Андрија осветили су споменик жртвама прогона и браниоцима православља у Подлјасју.

Кроз своју историју Белосток, будући да је место где од давнина живе православни Белоруси, био је део Прусије, Руског царства, Литваније, Пољске, а од 1939. – Совјетског Савеза. Ослобођен је од стране Црвене армије 1944. године (држали су га Немци), Белосток је споразумом с Варшавом постао део социјалистичке Пољске. Међутим, 1940-тих година околину Белостока напале су пољске банде Армије крајове (контролисана од Ватикана и избегличке владе у Лондону – прим. прев.). Припадници ове армије део становника Белостока и околине су убили, а део су протерали из родних места, само зато што су били православци.

Споменик са иконама Богородице, Јована Крститеља и распећа Исуса Христа настао је добровољним донацијама локалног белоруског становништва и посвећен је „сећању на прогнане, познате и непознате, који су били присиљени да напусте родну земљу, као и онима који су бранили православну веру предака и светиње које су створили“.

У обраћању Белостокског одељења православног братства св. Ћирил и Методија верницима каже се: «Овај родни комад земље више није био њихов, окупиран је од становника који нису осећали никакву грижу савести … Куће су спаљене, домаћинства опљачкана или уништена… Покушали су да се врате православни свештеници…, међутим, правно су одбијали да их признају власницима православних светиња, те су покушали да протерају и њих…, да умање њихову улогу, док су светиње уништавали – понекад у потпуности».

Ради се о тзв. процесу ревандикације (rewindykacja) – кампањи масовног заузимања и уништавања православних светиња у Пољској 1919-1939, која је изведена уз одобрење Ватикана. Ово варварство је било „оправдано“ потребом да се уклоне трагови чињенице да је Пољска у једном моменту била део Руске империје. У овим тезама све је било окренуто наглавачке. И управо из тих разлога, Русија је учествовала у подели Пољске, како би спасила православно становништво од насилног римокатоличења и неутрализовала експанзионистичке планове пољских магната у односу на земље насељене православнима.

Године 1919-1939, православне цркве су уништаване широм Пољске, под слоганом водеће улоге Пољака у заштити хришћанских вредности Европе. Кампања је изведена уз учешће војске и жандармерије. У источном војводству Пољске кампања се званично звала полонизаторско-ревандикациона, а њен циљ је био насилна асимилација Белоруса и Малоруса (религиозна и национална), а који су чинили скоро 30% становништва тадашње Пољске.

Пољске власти искористиле су чињеницу да је током тешких времена трајања Првог светског рата, хиљаде пољских православаца било евакуисано у Русију, заједно са руском војском. Њихове домове су заузели римокатолици-Пољаци, а цркве, под изговором да имају мали броја верника, претворене су у римокатоличке. Православна црква проглашена је центром русофилије, а Римокатоличка црква упориштем пољскости.

Од 1918. до 1933. године од православних у Пољској одузето је 500 манастира и цркава са целокупним инвентаром. Пољска војска и жандармерија проваљивали су у цркве током Службе и скрнавили светиње. Пребијали су вернике који су бранили светиње и покретали кривичне пријаве против њих због отпора властима. Пољска штампа, на пример, описује покушај становника да спасу православну цркву у селу Медзилесје (Międzylesie): «Људи су изнели [из цркве] и сакрили највредније ствари. Скидајући звона купљена само пре неколико месеци, оштетили су највеће звоно. Окупљени верници су плакали и нису напуштали цркву целу ноћ. У селу је целу ноћ било драматично, пси су завијали. Ујутро … полиција и пољски радници ушли су у село са седам камиона. Полиција је људе растерала пендрецима и опколила цркву … Радници су почели да разбијају кров, руше и бацају иконе и иконостас на улицу …»

Само од маја па до јула 1938. године у Подласју и Холмшчини уништена је 91 црква, 10 капела и 26 кућа за богослужење, док су три цркве предате Пољској римокатоличкој цркви. Шеф операције био је командант 3. легионарске пешадијске дивизије Замостја, генерал Бруно Олбрихт, назвао је ово „повратком онога што је некада било пољско … и римокатоличко у источним земљама Лублинског војводства“.

Да подсетимо, већина уништених цркава никада нису биле римокатоличке, неке су изграђене у независној Пољској уз дозволу власти или су споменици црквене архитектуре XVI-XVII века. У Шћебжешину је уништена древна црква саграђена 1184. године. Пуковник Мариан Турковски, који је на свом месту командата заменио Олбрихта, рекао је: „У Пољској су само Пољаци господари и пуноправни грађани, и само они имају право гласа.“

Покушаји православних да на суду бране имовинска права завршили су пресудама у корист римокатолика. Обраћање првојерарха пољских православаца Дионизија (Валединског) властима са захтевом да се заустави прогон, остало је без одговора.

У фебруару 1939. године админстрација Лублинског војводства усвојило је програм, националне политике који је садржавао следеће речи: „Надбужански сељак или немачки колониста морају недвосмислено да одговоре … да ли су они Пољаци Римокатоличке вероисповести или непријатељи пољске државности … А са непријатељем потребно је борити се, не чекајући рат …

Намера је била да у потпуности искорени православље у Пољској до 1941. године. Испречио се Други светски рат.

Током освећења споменика у Белостоку, активиста белоруске заједнице, професор Антониј Миронович, указао је на проблем дискриминације православног становништва савремене Пољске: «Још се догађа да се не узимају у обзир [професионалне] квалификације особе, већ њихова верска и етничка припадност. Што се православних тиче, постоје такви примери … када се именују директори школа и других установа.»

Дух ревандикације живи и данас у Пољској.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/08/09/kak-v-polshe-unichtozhali-pravoslavnye-hramy-51580.html

Подели: