Анализе

Неколико речи о једној речи или на шта упућује кованица „хрватски Срби“

  • Питање језика, и неодвојиво питање писма, није ствар политике, већ језик носи положај стратешке вредности као носећег стуба друштва

ПИШЕ: Срђан Воларевић (ФОТО: Светигора)

Како се примакне 4. август наједном се умноже наказне појаве у српском језику, уз већ постојеће – не би ли нас сам језик уверио да и он учествује у том страшном догађају Срба из 1995. године. Иначе то се већ одомаћило у свакидашњем говору оних који, бар у већини, сматрају да пишу, мисле, певају и псују на српском језику. Из оквира тих житеља српског језика искључена је Светлана Слапшак, у два наврата кандидаткиња за члана Српске академије наука и уметности. Још 1980. и неке, у лице ме је убеђивала да српски језик не постоји.

Најупечатљивија наказност се своди на кованицу „хрватски Срби“.

Ономад, када су Југославију узели да комадају спољни и унутарњи фактори, што и није било тако тешко, и када се на тлу Социјалистичке Републике Хрватске јавно испољила усташка, односно неофашистичка струја, оличена у једној политичкој странци, њен неприкосновени вођ, Фрањо Туђман, најгрлатије је међу Хрватима за Србе у тој републици користио израз „хрватски Срби“. Он није радио ништа друго осим оног што су хрватски политичари радили од увођења парламентаризма у Аустрији и Аустроугарској монархији у XIX столећу. Туђман је себе произвео у језикословца, односно у зналца језика којим говори. Управо онако као што је дон Михо Павлиновић са говорнице далматинског сабора грмео на хрватском језику, већ потврђеном у певањима „Разговори народа словинског“, Андрије Качић Миошића, великог хрватског песника, у српском епском десетерцу. У тим певањима превасходно преовладавају сви српски, односно косовски јунаци, а језик, у ужем географском одређењу, спада у херцеговачки начин српског језика. То исто важи и за она писања дон Михе против Срба и њихових земаља, да би му данас позавидео све и један савремени јавни делатник српског језика из Београда, с колико чистоте и прецизности изражава сваку српску реченицу српских речи – али на хрватском језику, како говораше дон Михо Павлиновић.

Школски пример за уплитање политичара у ствари језика нуди нам делатност Бењамина Калаја, Каундка надзорника над земаљском управом у Босни и Херцеговини. Дошавши на то место, као добар чиновник Аустроугарске монархије, по налогу одређених хабсбуршких стратешких циљева подухватио се посла да установи интегралну босанску нацију. Као један од најпречих задатака на том хабсбуршком пољанчету муљања међу Србима, испречило му се стварање језика те фиктивне нације, али од језика који постоји. Као врстан зналац пословања са људима, засукао је рукаве и за тај посао ангажовао је Ватрослава Јагића, Хрвата, у Европи веома уваженог језикозналца. Тако је настао босански језик, а избабичио га је Ватрослав Јагић. Мада ће се он у аутобиографији ограђивати од тога, док ће српски класични филолог, Милан Будимир рећи да је то само једна стандардна лаж.

Овај пример, са Бењамином Калајем, каже нам да питање језика, од чега је неодвојиво и питање писма, превасходно није ствар политике, већ да језик, као и војска и полиција, вода и земља, као и поредак живота, носи положај стратешке вредности као носећег стуба друштва. Уосталом, зар Бил Клинтон није потписао Дејтонски споразум на српском, босанском и хрватском језику, што је тек основан Одбор за стандардизацију српског језика, при САНУ, једнодушно прихватио 1998. године, под секретарским надзором Бранимира Брборића, подупртог угледом Ивана Клајна.

А Фрањо Туђман, на путу стварања друге Независне државе Хрватске и сецесионистичког рата, за Србе грлено говораше „хрватски Срби“. Моја прва мисао на ту језичку наказност била је: у овој склепаној кованици крије се позив на клање преосталих Срба. А многи су у Београду тај израз прихватили као нешто веома целисходно, па се то ту и тамо појављивало у разним новинама, и ћириличним, било их је осим „Политике“, „Вечерњих новости“ и „Експрес политике“, и латиничним, како ће се неколико година доцније показати, у новинама другосрбијанаца, или антисрба, што рече Драган Коларевић.

Када кажемо, на пример, Перина крава, или Жикина њива, или Гулетов бемве, или Ђокин брат, или Маријин муж, онда сасвим именујем однос између оног по коме можемо познати оно друго у тој сложеници. Перина крава је позната по томе што је скроз тамна без и једне беле пеге; Жикина њива се зна јер на њој ништа не успева; Гулетов бемве увек је паркиран преко тротоара; Ђокин брат је најобичнији шибицар; док је Маријин муж тек једна успутна појава пред њеном друштвеном делатношћу – зато се то тако и ословљава у свим овим случајевима. Ми, значи, не памтимо бемве по тротоару, већ по Гулету, јер једино Гуле има такав бемве… и тако даље.

Када се измакне Гуле, онда бемве губи на својој персонализацији, постаје оно што су и остали бемвеи. Његова важност, или вредност, или издвојеност, није у томе што се паркира на тротоару, већ у томе што га поседује Гуле.

Сад то лепо пренесимо на „хрватски Срби“, али у етички оквир.

Дакле, „хрватски Срби“ су посебни, персонализовани, зашто што су хрватски, што у односу на остале Србе значи да су они нешто друго, различито од њих. А то значи да без тога „хрватски“ (што се односи на Хрватску и на Хрвате) они су безлични, онако као што се и бемве без Гулета утапа у безличности, где безличност није склониште личности (анонимност), већ граница непостојања, изостајање из виталних животних токова. Самим тим за однос са безличним, у ма ком виду, допушта одрешене руке, кратко речено све – без изгледа на ма какве моралне последице.

На то нас упућује сложеница „хрватски Срби“.


ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2020/08/05/srdan-volarevic-nekoliko-reci-o-jednoj-reci/

Подели: