Анализе

Драгољуб Збиљић: ХОЋЕ ЛИ УСТАВ И ВУЧИЋ СТВАРНО СПАСИТИ СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ?

Поводом почетка обележавања 20 година од оснивања и рада Удружења „Ћирилица“
  • Лако је Хрватској да спроводи антићириличку  ћекићарску политику у Вуковару кад их штити њихова Европска унија изјавом да су ти чекићи „унутрашње питање Хрватске“!
  • Сме ли неки српски државник и академик из лингвистике да макар после 13 година одговори директно Венецијанској комисији да и Срби морају имати право на свој језик са својим писмом, или макар да ту комисију пита имају ли Срби још право на свој језик са својим писмом?
  • Зашто се у Србији, као зла година због ковида, 14 година отеже примена Члана 10. Устава Србије и зависи ли очување српског писма само од Срба?
  • Сме ли Србија да још макар у Србији одређује своје писмо за свој језик?
  • Да ли је власт у Србији чула шта им је приговорила Венецијанска комисија за ћирилицу?
  • Смеју ли српски државници и власт да омогуће Србима данас да по Уставу и основном људском и колективном праву на свој језик са својим писмом сачувају ћирилицу у свом језику?

Ово су минималних шест питања која морамо данас, после 20 година од оснивања и рада Удружења „Ћирилица“,  да подсећамо власт и лингвисте у институцијама у Србији да је потребно сачувати српско писмо у језику Срба. Оно примењује десет векова као једино српско национално и православно писмо, осим периода „српско-хрватске језичке заједнице“ у другој (комунистичкој) Југославији. Тада је комунистичка власт, после 1954. године, започела и трајно све до данас успела да, и без формалне забране ћирилице, као у време окупација Срба и Србије, спроведе већинско полатиничавање Срба (замену српске ћирилице хрватском латиницом). Све то уз примену насиља, комбинованог са ширењем разних лепозвучећих заблуда намењених само Србима, као што је „равноправност писама“ , па уз то још милозвучније обмане зване „богатство двоазбучја“, што је још примамљивије било намењено посебно за мисаоно ограничени део Срба. То је довело до данашњег бедног, понижавајућег остатка од једва десетак процената ћирилице у језику Срба, у Србији, док је 90 одсто у јавности окупирано смишљено уведеним Србима параписмом – хрватским  националним латиничким писмом гајицом[1].

„ЋИРИЛИЦА“ ЈЕ (ПРЕ)ЗАДОВОЉНА ШТО У СРБИЈИ НИКАДА НИКОМЕ – ОСИМ, НАЖАЛОСТ, И ДАНАС  СРБИМА – НИЈЕ ЗАБРАЊИВАНО ЊЕГОВО ПИСМО У ЊЕГОВОМ ЈЕЗИКУ

„Ћирилица“ и овога пута изражава истинско задовољство што у Србији Срби никада нису никоме забрањивали његов језик и његово писмо. Посебно и овом приликом исказујемо своје задовољство, што у Србији никада није ишчекићано ни једно једино слово хрватске латинице и драго нам је што је њима увек допуштено да слободно своју језичку варијанту пишу својим писмом у складу с другим ставом уставне одредбе у члану 10. Устава Србије. Наравно да су Срби у предности што сви знају и хрватско писмо, што га редовно уче без обзира на то у каквом је положају ћирилица у Хрватској била раније и данас, јер је заиста предност знати писмо онога народа који с нама дели (користи) исти језик, па ма како га они звали. Ми се тим (истим) језиком  можемо споразумевати и свакако је увек важно да (на)учимо и знамо хрватско писмо да можемо изворно, без „превођења“, читати оно што Хрвати пишу. Тога би се одрекао само умом и некултуром и незнањем ограничен човек.

Међутим, утолико смо више дужни да протестујемо код наших власти што се ми нимало већ 66 година не угледамо на суседе Хрвате који чувају стопостотно увек своје писмо, па некада и претерано употребљеном силом чекића. Али, чак и у том случају, треба учити од Хрвата макар у делу које се односи на њихово стопостотно писање свога језика њиховим писмом. И они, вероватно, готово сви знају српску ћирилицу, али никада не пишу свој језик њоме, као што то и данас раде многи Срби који не знају шта је ћирилица значила за Србе, за српски, народ, за њихову културу, за њихов општи идентитеет, за њихову свест о себи и својим ћириличким прецима, њиховим и нашим вредностима, па зато замењују своје писмо туђим писмом. Замислимо да раде тако други народи, макар још један народ на свету. Нема примера у свету да још неко нормира свој језик на два или више писама, па да још даје толику предност (90 одсто) туђем писму у свом језику у својој држави. Тога у свету данас, нажалост, има само код Срба и само у Србији. Наравно, то није зато тако што су Срби посебно „глуп“ или „заостао“ народ, то је само последица тешких прилика у којима су живели Срби и како су на њих и колико вршени погроми и притисци разних врста. То што се догодило Србима (и) с њиховим писмом догодило би се и сваком другом народу да су према њима примењиване мере какве су примењиване према Србима, јер се ништа случајно не дешава, ништа спонтано, осим спонтаног побачаја, па и он је нечим изазван.

Дакле, што се тиче српског поштовања сваког другог језика и свачијег другог писма, дај Боже да у Србији буде увек овакве толеранције и уважавања, али је, брате мој, срамотно толико понижавати себе, своје писмо, свој народ у свој држави Србији. То је оно по чему се, врло негативно и штетно по себе, понашамо само ми Срби, и то (и) у Србији.

У „ЋИРИЛИЦИ“ СМО СТВАРНО МИСЛИЛИ ДА СЕ ВЕНЕЦИЈАНСКА КОМИСИЈА ШАЛИЛА С ЋИРИЛИЦОМ

Када ја Венецијанска комисија 2007. године „посаветовала“ Србе да „поправе“ свој Устав (2006) у Члану 10. у коме је за Србе у Србији предвиђен „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ у првом ставу, а за мањине у другом ставу одређена „службена употреба (њихових, наравно – додао Д. З.) других језика и писама“. „Ћирилица“ се није детаљније оглашавала. Читали смо тим поводом добра тумачења најпре др Слободана Антонића[2], а затим и слушали излагање Милоша Ковачевића[3] који је спомињао и Антонића и Венецијанску комисију и објаснио сулудост повезивања права мањина у језику и писму која би се односила на српски језик и српско писмо.

До тада није догодило да неко права мањина тражи да се остварују крњећи права већинског народа у његовом језику и писму, као што, наравно, до Венецијанске комисије није нико ни тражио права матичног народа у свом језику и писму преко „леђа“ мањинских народа. Такву сулудост могла је изрећи само та Венецијанска комисија, некакво тело Европске уније које помаже непримљеним државама у Унији како да сачине своје уставе и законе.

„Ћирилица“ је стварно мислила да је то шала некакве комисије са заседања у потопљеној Венецији у којој је морска вода ушла у уши и очи па не знају да се права у језику и писму не могу стицати на основу умањивања права у језику и писму било ког народа и мањине.

Антонић је и сам споменуо питање: “Да ли се то шалила Венецијанска комисија“. „Ћирилица је мислила да је то стварно шала, па смо мислили да не треба да улазимо у такво шаљиво питање.

Међутим, данас, 13 година касније долази нам да поставимо питање нашим државним органима, пре свега председнику Вучићу и српским институцијама за језик који већ 14. година немају усвојен ни Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма ни српски правопис усклађен с нашим Уставом у Члану 10.

Можда се та „потопљена“ Венецијанска комисија 2007. године и није шалила, него је, као што се само од Србије тражи да уђе у Унију без своје целовитости (без Косоав и Метохије), истина тражила да окљаштрена Србија уђе у Унију (ако икад и уђе!) с окљаштреним српским језиком и српским народом и без њиховог миленијумског ћириличког писма, него да уђе у ЕУ с писмом које више воле неки други народи у Унији.

НЕЋЕМО ВИШЕ ОД ДРУГИХ, АЛИ НЕ СМЕМО НИ ДА ДОБИЈЕМО ДРАСТИЧНО МАЊЕ!

Ми нисмо упућени у то јесу ли државници и државни органи Србије ишта званично и директно одговорили званично Венецијанској комисији и Унији као што су одговорили Бугари када су нешто и њима покушали да спочитну због бугарске ћирилице. Сећамо се сви упућени у то добро када је представник Бугарске рекао Унији: „Бугари и Бугарска ће одустати од пријема ако се поставља питање бугарске ћирилице.“ И никада им касније није не само неко замерио због ћирилице него су ту ћирилицу (којом се служе и Бугари) одмах увели на заједничку ЕУ валуту евро.

Зато се „Ћирилица“ данас, у време обележавања 20 година свога тешког рата с антићириличким Србима за ћирилицу и њен живот у језику Срба, пита: да ли ће Устав и Вучић стварно макар после 14 година хтети и смети да спасу српску ћирилицу како су је спасли и како је чувају, на пример, Бугари после десетак и више векова употребе ћирилице међу православним народима, па и Србима?

Хоће ли, дакле, српска власт с Вучићем на челу смети као Бугари и њихова власт, да сачувају ћирилицу међу Србима, наравно, не у овом бедном проценту, него у свој својој сувереностти по српском Уставу и европској и светској пракси у суверености свих других писаама у свим другим језицима?

Ми верујемо да хоће и ми хоћемо да се и нових 20 година ако мора, боримо за то основно људско и колетивно право свих других, па и српског народа. Нећемо тражити више, али не смемо пристати ни на нешто драстично мање.

ПОНОВО НАДА ЗА ЋИРИЛИЦУ У ВУЧИЋЕВОМ ОБЕЋАЊУ

Коначно смо ових дана чули од председника Србије г. Александра Вучића да ће се донети закон о службеној  употреби језика и писма (зашто три године чами припремљен закон усаглашен с Уставом у нечијој фиоци?), који ће се сачинити тако да се може примењивати и у Србији и у Српској, наравно само кад је реч о језику и писму Срба у Српској, јер ни други народи немају различит језик и различито писмо у оквиру било ког другог народа у његовом језику.

Збуњени смо, међутим, Вучићевим обећањем да ће у том „закону“ бити предвиђено „потплаћивање“ свога народа ако пише свој језик својим писмом у својој дражви. То је досад нечувено у светским оквирима да ће бити „потплаћиван“ народ и за писање свога језика својим писмом, за шта се тај народ иначе већински био определио 2006. у Уставу. Мислимо на ћирилицу. Народ није изгласао да се српски језик и даље пише ни „нашом“ латиницом (која за све Србе никада није ни сачињавана), ни било којим другим било чијим писмо, него само српским писмом. Па ваљда је то за нормални мозак једино нормално кад је реч о српском језику и његовом писму. Зашто бисмо ми Срби узимали туђе писмо па га проглашавали за своје када сви Срби никада нису имали потребу за сачињавањем неког другог писма за своје потребе у свом језику? Сви Срби су више од десет векова учили и туђе језике и писма, али до комуниста никада нису присвајали туђе описмо за потребе свога језика. Али добро. Нека буде и потплаћивања (ако баш имамо толико више пара од других, па нека Срби мало „зараде“ и на свом писму, само нека у Србији буде у српском језику неприкосновена ћирилица, као што је неприкосновено свако друго писмо у сваком другом језику. Само из „Ћирилице“ молимо да се плаћа и свим мањинама које свој језик пишу својим писмом, јер и у том плаћању мањине треба да буду равноправне. Дакле, ако плаћамо Србима за писање свога језика својим писмом, платимо и Хрватима који своју варијанту пишу увек својим писмом и свима другима у Србији!

Наш предедник у вези с ћирилицом има само један задатак који може објаснити једном реченицом: „Применићемо Устав Србије у Члану 10,  усвојићемо већ из Министарства културе предложен Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма усклађен с Уставом  и применићемо Устав и Закон.“ Што би он, уз толико данас посла због короне и много чега другог, објашњавао шта ћемо и како радити у српском језику са српском ћирилицом кад то све пише јасно у Уставу Србије, Члан 10.? Урадити оно с ћирилицом како су урадили и шта су урадили и раде сви други са својим језиком и својим писмом.

Под условом, наравно, ако смо правна држава и независна, макар у решавању питања свога језика и свога писма.

Подели: