Анализе

АТАТУРК И ГЕНОЦИД НАД ЈЕРМЕНИМА

  • У време када је Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938) рођен, Солун је био највећи Јеврејски град у Европи. Звали су га „Балкански Јерусалим“. Британски амбасадор у Истамбулу, Сир Џерард Лаутер, известио је 29. маја 1910. год. своје министарство иностраних послова: „Становништво Солуна чини приближно 140.000 људи, од којих су 80.000 Јевреји и 20.000 из секте Шабатаја Цвија, или криптојевреји који привидно исповедају ислам.“
  • Он сâм је допринео да се интрига умоножи, кад је на питање својег пријатеља Нури Чонкера загонетно одговорио: „Неки о мени говоре да сам Јевреј, зато што сам се родио у Солуну. Али не треба заборавити да је и Наполеон био Италијан са Корзике, па ипак је умро као Француз и као такав ушао je у историју.“ Јерменин Ара Папјан, историчар, публицист и бивши дипломата, није једини који тврди да „Отац Турске“, Мустафа Кемал потиче из шабатајске, криптојеврејске секте Денме
  • Међу вођама револуције који су у Турску увели савремену владавину, били су Џавид-бег и Мустафа Кемал. Обојица су били убеђени денмеци. /…/ Исувише се много младотурака у новом револуционарном Кабинету молило Алаху, али њихов истински пророк био је Шабатај Цви, Месија из Смирне
  • За Мустафу Кемала Ататурка и његове следбенике, то није био геноцид него „борба за национално ослобођење“. „Пред нама је знак – рекао је поводом онога што се догодило у Смирни – да се Турска очистила од издајника и странаца. Од сада ће Турска припадати Турцима.“

ПИШЕ: Раде Јанковић

Године хиљаду 666. догодило се нешто необично. У читавој Европи, на Блиском Истоку и у Северној Африци, Јевреје је захватила права помама: појавио се Месија! Био је то извесни Шабатај Цви. „Многи су поверовали – пише Гершом Шолем – да је искупљење постало стварност још пре него што је до њега заиста дошло.“ [1]

Шабатај Цви је рођен у Смирни, данашњи Измир у Турској, 1626. год. Умро је у Улцињу 1676. год. У младости је проучавао Кабалу, лутао по свету и ништа није чинио што би указивало да има месијанске претензије. Кажу да је био надарен човек: „био је необично музикалан, волео је да пева и да слуша песму – за тамновања у галипољској тврђави, у лето 1666. год, непрестано се окруживао музичарима – а певање Псалама, што му је било посебно прирасло за срце, лако га је и дубоко узбуђивало.“[2]

Али, с времена на време, обузимало га је неко нарочито расположење које га је час бацало у екстазу, час у потиштеност из које је с муком излазио. Његов савременик и одушевљени следбеник Шломо бен Абрахам Ланијадо из Алепа, у једном писму које је упутио у Курдистан, пише да му је Цви овако приповедао: „Од године 1648. обузимали су га свети дух и велико ’просветљење‘; имао је обичај да изговара Божје Име слово по слово и да чини разна необична дела, јер му се чинило да је то из много разлога исправно и да доприноси делу тикуна које је наумио да оствари. Али, људи око њега нису се разумели у те ствари и сматрали су га лудаком.“[3]

Данас, сви учени Јевреји, како секуларни тако и религиозни, тврде: Шабатај Цви је био болестан човек! „Конституција му је била – пише Гершом Шолем – манично-депресивна, што значи да је припадао типу чији се мањак менталне уравнотежености испољава кроз наизменичне нападе најдубље учености и необуздане живости и претеране радости.“[4] Други се пак позивају на сведочанство Шемуела Гандора, још једног следбеника Шабатаја Цвија. „Прича се – писао је Шемуел Гандор – да је Шабатаја Цвија петнаест година притискала оваква мука: прогони га осећање потиштености које му не даје ни тренутка спокоја, од којег не може ни да чита, а да сâм није у стању рећи каква га је то туга опхрвала. Тако он чека да потиштеност нестане и онда се с великом радошћу враћа учењу. Већ годинама пати од те болести и ни један му доктор није нашао лека, но тако је то с патњама које Небо шаље.“[5]

Ко зна шта би било с њим! Можда би наставио да лута по свету, да пева Псалме и проучава Кабалу, да није било младог и ватреног занесењака, кабалисте Натана из Газе (1644-1680). До своје двадесете године Натан је проучавао Тору  и, како је сам говорио, достигао велики тикун „који Јицхак Лурија прописује свакоме ко за собом има велике грешке.“[6] Од своје двадесете године почео је да проучава кабалистичку библију Зохар и књиге Јицхака Лурије.

У лето 1665. год, у седмици после Пурима, након јутарње молитве коју је залио сузама, затворен у своју собу Натан из Газе је имао пророчко виђење. Окупан светлошћу чуо је глас који му се обратио речима: „Тако говори Господ!“ – „и тада ме походи дух, вели, коса ми се накостреши а колена заклецаше, и видех меркаву, и читав дан и читаву ноћ имах визије Бога“.[7] У том просветљењу Натан је јасно видео лик Месије и чуо реч Божју да је Месија дошао и да ће се ускоро појавити. Глас о његовом виђењу брзо се проширио по читавом Блиском Истоку. Шабатај Цви, који је у то време живео у Каиру, одлучио је да посети Натана из Газе – „не као месија или према неком тајном споразуму, већ ’како би својој души пронашао мир‘.“[8]

Шабатај Цви

Чим је Шабатај Цви ушао у собу и стао пред Натана, овај је одмах у његовом лику препознао лик Месије из својег пророчког виђења. Није му требало много да убеди Шабатаја Цвија да је управо он, главом и брадом, најављени Месија којег Јевреји чекају већ 1600 година.[9] Вест да је Шабатај Цви дуго и жељно ишчекивани Месија проширила се брзином ветра на све четири стране света, у сва села и све градове у којима су живели Јевреји. Настали су безгранична радост и одушевљење међу побожним Јеврејима „јер се чинило да су се најзад појавили опипљиви докази да оних 1600 година патње није било узалуд.“[10] Са свих страна света огромне масе Јевреја похитале су да поздраве Месију. Тако је настао јеврејски месијански покрет познат под називом шабатајство.

Главна тема шабатајства јесте одбрана месијанског послања Шабатаја Цвија. Од својег почетка шабатајство садржи у себи један проблем – антиномичност – који је преко менталног карактера Шабатаја Цвија већ био предодређен да се угради у покрет. Као што смо већ видели, Шабатај Цви је поцепана, двострука личност, што га доводи у позицију да истовремено поштује закон и да га повремено крши под притиском своје месијанске природе. Ово би га дисквалификовало у очима верника, да Натан из Газе није развио једно сложено кабалистичко објашњење. „Недефинисано стање полета и еуфорије, испољено кроз апсурдне, бизарне и богохулне поступке, он уздиже у ранг ’светог чина‘ којим се манифестује узвишена стварност: стање новог ’света тикуна‘.“[11] Тако је, захваљујући оваквом тумачењу Натана из Газе, Шабатај Цви постао архетип „светог грешника“: светац који своју светост остварује повредом светог закона. Шабатајство се не би одржало као покрет да овај парадокс у карактеру вође није постао обред читаве групе.[12]

Али, парадокс ће постати нерешив када Шабатај Цви напусти јудаизам и пређе у ислам. Његов рођени брат, Елијах Цви, следио је његов корак. Прешао је у ислам и са собом превео најмање 250 највећих и најбогатијих јеврејских породица које су тада живеле у Турској. Напор да се одбрани његово месијанско послање Шабатаја Цвија постао је готово немогућ. Па ипак, и данас има његових следбеника који не одустају: Шабатај Цви јесте био Месија! Они верују да је Шабатај Цви мученик који се свесно жртвовао за спас јеврејског народа. Професор Гершом Шолем не мисли тако. „Вероватно је мало шта парадоксалније – каже – од напора да се ода слава најсрамнијем чину за који јеврејски дух зна – издаји и отпадништву.“[13]

Легенда каже да је Шабатај Цви прихватио ислам под претњом смртне казне. Између главе на пању и ислама, изабрао је ислам. Добио је ново име, Мехмед Ефендија, и именован је за чувара тврђаве у Улцињу, диздара, где је умро и сахрањен на приватном поседу породице Дедај. Али, извештаји ондашње европске штампе говоре мало другачије о његовом преобраћању у ислам.[14]

У Амстердаму 8. априла 1666. год. лист Courante uyt Italilen en Duytsland објавио је следећу вест: „Венеција 8. априла. Из Цариграда је пристигла вест да је тамо стигао јеврејски краљ, али је одмах био ухапшен; још се саопштава да је након саслушања признао да је сиромашак и да не може да ствара никаква чуда, како се погрешно тврди и да такође не намерава да заведе Јевреје или било кога другога. Најзад су га пустили на слободу и на улици је био виђен без икакве пратње.“

Четри месеца касније стиже вест сасвим супротна претходној: „Измир, 28. август. Месија је, уједињен са Јеврејима, још увек у Дарданелима, где се Турци достојанствено понашају према њему… Он ужива велики углед. Излази кад год пожели, а прате га 12 јањичара, који му у свечаним униформама праве друштво.“[15] Коначно, 16. септембра 1666. год. хајделбершке новине Wochentliche Ordinari Postzeitung објављују: „Из Измира је преко Ливорна стигла вест да се вајни јеврејски Месија због султанових претњи одрекао јеврејске вере да би спасио сопствени живот. На тај начин он је за вечна времена натоварио немилост и срамоту на свој народ.“[16]

Шабатај Цви и његови следбеници не мисле тако. Предаја је, говорио је Шопенхауер, најподмуклије оружје Истока. Цви је ово оружје, исковано у мистичној радионици Истока, окренуо против ислама. У 18. тачки завета који је оставио својим следбеницима, он наређује: сваки његов следбеник дужан је да уредно извршава све верске обавезе које прописује Кур-ан; да клања у џамији, да чита суре и да пости рамазански пост. То је званична објава Шабатаја Цвија. Али, постоји и друга, тајна објава. Сваки његов следбеник дужан је да рамазански пост свакога дана оконча десет минута пре званичне објаве! У ових десет минута сажета је сва доктрина шабатајства. У тих десет минута пред објаву мујезина да је окончан још један дан рамазанског поста, следбеник Шабатаја Цвија имао је довољно времена да се сети своје старе јудаистичке вере и да изговори молитву Шема Израел! (Чуј, Израеле!).

Тако је, по сведочењу Итмар Бен-Авија, чинио и Мустафа Кемал Ататурк. У својим мемоарима он пише да му је 1911. год. у једном ресторану у Јерусалиму, у опуштеној атмосфери, уз пиће и мезе, Ататаурк причао да кући још има један веома стари примерак књиге Танах[17], штампан у Венецији. Кад је имао десет година, отац га је послао учитељу који га је научио да чита и тумачи књигу Танах. А онда је мангупски намигнуо и додао: „неколико речи још је остало у сећању“; затим је застао заколутао очима по ваздуху и изговорио: „Шема Израел, адонаи елохеин, адонаи ехад.“[18] Господине капетане, то је наша величанствена молитва, рекао је Итмар Бен-Ави. „Такође и моја тајна молитва, драги господине.“ – рекао је Ататурк и налио чаше обојици.[19]

То није обична мимикрија! То је једна разрађена, суптилна доктрина прикривања својих правих уверења. Захваљујући Гобиноу, који је од 1855. до 1858. год. био секретар француског посланства у Перији, ми данас знамо понешто о овој доктрини под персијским називом кетман (арп. тукија). Мимикрија је пука вештина, техника пресвлачења и облачења у „ново рухо“. Кетман или тукија је једна фина психолошко-филозофска игра „стаклених перли“, у којој противник бива поражен довођењем у заблуду бљештавилом догматски најисправнијих тумачења; коришћењем двосмислености, снисходљивости, прећуткивања, ненаметљивости и лажних силогизама.

Као пример успешног кетмана, у својој књизи под насловом Religions et Philosophies dans l’Asie Centrale, Гобино наводи исламског проповедника Садре, који је све време, док је проповедао „исправно учење“, заправо био прикривени јеретик. „Кад би стизао у неки град, водио би рачуна о том да се покорно представи свим месним муџахедима или докторима. Седао би у угао њиховог салона, њиховог талара, претежно ћутао, говорио скромно, слагао се са сваком речју која би падала из њихових достојних уста. Питали би га о његовом учењу; он би изговарао једино идеје преузете из најправоверније шиитске теологије и ничим не би одавао да се бави филозофијом. После неколико дана муџахеди би му сами, видећи да је тако благ, нудили да држи јавне проповеди. Он би се тога одмах прихватио, узимао би као текст доктрину аблуције или нечег сличног, и расплињавао се над прописима и сумњама савести најсуптилнијих теоретичара.“[20]

Нема сумње да су Шабатај Цви и његови следбеници, у својој верској пракси успешно примењивао тукију и били савршено успешни кетмани. „Кетман испуњава поносом онога ко га примењује. Захваљујући томе – каже Гобино – верник постиже стање трајне предности над оним кога је обмануо, па ма тај последњи био министар или моћни краљ; за човека који према неком примењује Кетман, он је, пре свега, бедни слепац; лишен је приступа на прави пут, а то чак и не подозрева; међутим ти, одрпан и обамро од глади, на изглед дрхтав у подножју вешто заваране моћи, имаш очи пуне светлости; крочиш у блеску пред својим непријатељима. Подсмеваш се неинтелигентном бићу; разоружаваш опасну бестију. Колико радости истовремено!“

На једном надгробном споменику на истанбулском гробљу „Булбудер“ стоји натпис: „Ја сам скривао мој терет, никоме га нисам открио и тајно га однео са собом.“ (Я прятал мой груз, не раскрил его никому и тайно унес с собой.)[21] Није тешко да се у овом епитафу препозна рукопис неког следбеника Шабатаја Цвија. Кетманство је овде доведено до савршенства: радост због успешне подвале прикривена је привдним јадиковањем над злом судбином.

Припадници Хабада одричу сваку везу са шабатајством. Званично, Цви је за њих отпадник а покрет његових следбеника јеретички је. Припадници Хабада чекају правог Месију, који је по некима већ дошао, али се још није објавио. Месија ће се, по њима, објавити тек кад буде обновљен Соломонов храм у Јерусалиму. Ту ће се Месија зацарити у пуном сјају своје величине и моћи. По хришћанском веровању то ће бити Антихрист; по исламском, то ће бити Деџал, лажни пророк и отпадник од Бога. По Протоколима сионских мудраца то ће бити „Цар-деспот Сионске крви“.[22]

Припадници Хабада верују да ће Божји изабраник, Месија, обновити славу и моћ Великог Израела (Erez Israel), од реке Нила до реке Еуфрата, и потврдити јеврејском народу од Бога дато право на изабраништво. Зато одбацују сваку везу са шабатајством. Шабатај Цви је обмануо Јевреје и зато не може бити Месија. „У животу – каже професор Шолем – ствари су изгледале мало другачије. Рецимо, постојали су разни умерени облици шабатајства, у којима се правоверна побожност одржавала упоредо са шабатајским веровањима, а мање или више истакнути рабини – тајни приврженици новог секташког мистицизма – били су далеко бројнији но што су правоверни апологети икада били спремни да признају.“[23]

Није Гершом Шолем једини који, на посредан начин, доводи у сумњу Хабадово одрицање сваке везе са шабатајством. Слично њему и професор Хурвиц је још 1914. год. оспорио „романтичну заблуду“, како каже Шолем, да је хасидизам весник модерног еманципованог јеврејства у XIX и XX веку. Хурвиц сматра „да би било много праведније ту улогу приписати шабатајству“. Разлози за ово прикривање су, по мишљењу професора Шолема, двоструки: „Реч је, с једне стране, о сасвим разумљивој одбојности правоверних према антиномичким тенденцијама у шабатајству, а с друге о страху рационалиста и реформатора, нарочито у XIX веку, да ће неко у тој презреној секти, која се обично сматра отеловљењем сваког замисливог скретања и изопачености, пронаћи њихове претке.“[24]

Ако прихватимо да културни процеси нису гране које се рачвају, и рачвајући се удаљавају једна од друге, него да су слојеви духовне продукције који се слажу један на другога, и слажући се притискају читавом својом тежином старије слојеве, тада страх од блискости између шабатајства и потоњих кабалистичких праваца постаје сасвим разложан. Слагање културних слојева препознајемо као процес псеудоморфозе.[25] А овај процес не дозвољава да се раздваја оно што је природно спојено: присуство нових културних слојева видљиво је као притисак који се врши на старије културне слојеве. Старији културни слојеви се распадају и тону у дубину, али не толико да не би могли да утичу на обликовање нових културних слојева. Старији културни слојеви се опиру притиску, тако да је резултат псеудоморфозе увек нека недовршеност.

Хабад је само један слој јеврејског месијанства настао под дејством псеудоморфозе. Други слој су припадници заједнице познате под турским називом Денме. Оба су настала готово истовремено и у додиру са месијанским покретом Шабатаја Цвија.

Денме на турском језику значи отпадник. Овим изразом називају се потомци оних 250 јеврејских породица које су, следећи пример Шабатаја Цвија, прешле у ислам. Уочи Првог балканског рата у Турској је било нешто више од 20.000 чланова ове заједнице, од чега је највећи број њих живео у Солуну (10-15.000). Живели су у посебном кварту, имали су своје школе и своје месно гробље. Имали су и своју општину, своју самоуправу и своју џамију, једно раскошно украшено здање изграђено 1902. год. у којој се данас налази солунски археолошки музеј.

Бавили су се углавном трговином и банкарством, што им је омогућило да постану једна од најбогатијих заједница у Турској царевини. Ревносно су извршавали све исламске верске обреде и живели као прави муслимани. Нису се споља разликовали од осталих муслимана, осим једног детаља који им је заветовао њихов Месија: не ступати у брак са другим муслиманима! За разлику од Турака, припадници Денме били су посвећени изучавању страних језика. То ће им донети знања и дипломе престижних европских универзитета. Нагомилано богатсво и образовање прокрчиће им пут ка највишим државним функцијама у култури, војсци, државној управи, високом школству и влади.

До тзв. „Младотурске револуције“ припадници ове заједнице живели су мање-више повучено. Нико на њих није обраћао посебну пажњу. Али након 1908. год. присутво Јевреја и припадника Денме постаје упадљиво. Не само да су били најбројнији него и најутицајнији чланови покрета „Уједињење и прогрес“. Међу њима посебно се истичу: Џавид-бег (Денме), први министар финансија у новој младотурској влади, кроз чије руке су прошле све Родшилдове паре намењене финансирању младотурске револуције; Талат-паша (Денме), министар унутрашњих послова који је осмислио и реализовао геноцид над Јерменима 1915. год, истовремено и члан масонске ложе „Бнаи Брит“, коју је 1890. год. у Солуну основао Јеврејин Емануел Карасо; Рефик Бег (Денме), уредник новина „Младотурци“ и „Револуционарна штампа“; и публицист Емануел Квасоу (Денме), главни пропагандист Младотурака.

У време када је Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938) рођен, Солун је био највећи Јеврејски град у Европи. Звали су га „Балкански Јерусалим“. Британски амбасадор у Истамбулу, Сир Џерард Лаутер, известио је 29. маја 1910. год. своје министарство иностраних послова: „Становништво Солуна чини приближно 140.000 људи, од којих су 80.000 Јевреји и 20.000 из секте Шабатаја Цвија, или криптојевреји који привидно исповедају ислам.[26] Солунска општина Денме била је подељена у три групе: Јакубилар (Yakubilar), Каракаслер (Karakasler) и Капанчилер (Kapanciler). Свака од њих имала је своју школу: Фруз-И Ати (Yakubilar), Феизије (Karakasler) и Јадигари Тераки (Kapanciler). Мустафа Кемал Ататурк похађао је школу Феизије, што значи да је припадао групи Каракаслер, којој је припадао и Џавид-бег. Учитељ и руководилац ове школе био је Шемси Ефенди, припадник Денме. То је навело истраживаче да посумњају: није ли и Мустафа Кемал Ататурк био припадник Денме?

Он сâм је допринео да се интрига умоножи, кад је на питање својег пријатеља Нури Чонкера загонетно одговорио: „Неки о мени говоре да сам Јевреј, зато што сам се родио у Солуну. Али не треба заборавити да је и Наполеон био Италијан са Корзике, па ипак је умро као Француз и као такав ушао je у историју.“[27] Јерменин Ара Папјан, историчар, публицист и бивши дипломата, није једини који тврди да „Отац Турске“, Мустафа Кемал потиче из шабатајске, криптојеврејске секте Денме. То тврди и раби Јоахим Принц. Он је 1973. год. објавио књигу под насловом The Secret Jews (Криптојевреји). Ево шта пише, између осталог: „Међу вођама револуције који су у Турску увели савремену владавину, били су Џавид-бег и Мустафа Кемал. Обојица су били убеђени денмеци. /…/ Исувише се много младотурака у новом револуционарном Кабинету молило Алаху, али њихов истински пророк био је Шабатај Цви, Месија из Смирне.“[28]

Монументлани споменик на Тахир скверу у Истамбулу подигнут је 1928. године по пројекту италијанског архитекте Петра Каноника. Фигура Кемала Ататурка у фраку, у првом је плану, а лево од њега су две фигуре које одударају од групе, такође у фраковима, која окружује Ататурка. Ко су ово људи у војничким униформама? Неки турски генерали?

Не! То су бољшевичке вође, Климент Ворошилов и Михаил Фрунзе. „Победа нове Турске над интервенционистима – рекао је својевремено Ататурк – била би повезана са несравњиво већим жртвама и готово немогућа, да није било руске помоћи. Био би злочин ако би наша нација то заборавила.“ Ово пријатељство формализовано је 16. марта 1921. год. у Москви, закључењем „Уговора о пријатељству и сарадњи“. По овом уговору бољшевичке вође, Лењин и Троцки, уступили су Турској области које су некада биле у саставу Царске Русије, целу Карску област, Арадган и Артвин са светом планином Арарат, као и део Батумске области и део луке у Батумију као слободну трговинску зону – добар комад земље од око 20.000 кв. км. на којем је живело 492.000 становника, Грци, Јермени, Аџари, Лази и Грузини.

Осим овога, бољшевици су пружили Турској још и војну и финансијску помоћ. Према званичним подацима, у периоду од 1920. до 1922. год, бољшевици су Турској испоручили 10.000.000 рубаља у злату, 39.000 пушака, 327 митраљеза, 63.000.000 метака, 54 топа, 147.000 граната, опрему за две фабрике оружја и муниције и два брода, торпедњаче „Живой“ и „Животний“.[29]

Геноцид над Јерменима

Под изговором борбе против „империјалистичке интервенције“ са Запада, ово оружје биће употребљено да се заустави офанзива Грчке војске која је била на домак Анкаре, и да се, кад Грчка војска буде принуђена на повлачење, доврши геноцид над хришћанима у Турској и Малој Азији, над Грцима и Јерменима, започет 1914. и 1915. год. Године 1922, 9. септембра турски аскери под командом Мустафе Кемала Ататурка ушли су у Смирну, родни град Шабатаја Цвија. Исте вечери почели су да пљачкају, убијају и силују хришћанске жене. Септембра 13. ујутру Турци су бензином полили рубове јерменског кварта и запалили га. То исто урадили су и са грчким квартом. Да се крици људских буктиња не би чули, наређено је да војне музике свих пукова непрекидно свирају. Био је то последњи чин седмогодишње драме геноцида над Грчким и Јерменским народима у Турској, који је према непотпуном подацима заувек однео 1.500.000 – 2.000.000 Јермена, 289.698 Понтских Грка, 144.559 Грка из Мале Азије и 88.458 Грка из Источне Тракије.[30]

За Мустафу Кемала Ататурка и његове следбенике, то није био геноцид него „борба за национално ослобођење“. „Пред нама је знак – рекао је поводом онога што се догодило у Смирни – да се Турска очистила од издајника и странаца. Од сада ће Турска припадати Турцима.“[31] Черчилов коментар на дешавања у Смирни био је: „Кемал је отпразновао свој тријумф претварањем Смирне у пепео и истребљењем целокупног тамошњег хришћанског становништва.“[32] Грчки историчар Н.Псирукис дао је следећи коментар: „Пажљиво истраживање кемализма уверава нас, да се ради о дубоко антинародној и антидемократској теорији. Нацизам и друге реакционарне теорије појављују се као закономрни развитак кемализма.“[33]

Бољшевици су о свему били подробно извештени, али су громогласно ћутали. О томе сведочи у својим Сећањима Семион Иванович Аралов, први совјетски амбасадор у Турској. Он је крајем 1921. год. био у пратњи совјетског високог војно-политичког функцкионера Михаила Васиљевича Фрунзеа (1885-1925), када је овај под лажним именом „трговац Михаилов“ дошао у Турску, са идејом да створи блок који би био противтежа западној алијанси, под називом „Источна Антанта“. У састав овог блока требало је да уђу: Бољшевичка Русија, Турска, Афганистан, Бухара и Азербејџан.

На пропутовању до Анкаре видели су стравичне сцене масовног злочина који су Турци извршили над православним Грцима. Аралов пише: „Водећи коња на поводцу, Фрунзе се одмакао у страну од својих пратилаца, аскера, и са великим гневом рекао да је на путу видео много разбацаних трупла зверски убијених Грка, стараца, деце и жена. Ја сам избројао 54 убијена детета узбуђено је говорио. Грке гоне из својих места, војници их са задовољством убијају, али они и сами падају од исцрпљености и глади, те их тако и бацају. Страшна слика!“[34] На путу до Анкаре ова страшна слика је избледела. У Анкари Фрунзе седа за дипломатски сто и са турском страном се саглашава: да је устанак Понтских Грка агресија на Турску!

У том тренутку, каже Аралов, већ је било убијено 353.000 Грка. Али  и петнаесторица оснивача КП Турске. На путу за Москву, по наређењу Кемала Ататурка, били су заклани и бачени у море. Бољшевицима ни то није сметало да читаву једну дивизију састављену од 12.000 бивших руских заробљеника ставе на располагање Турској у борби против француске и британске војске у Галипољу. У том тренутку знало се и за доктора Мехмеда Решида, управника провинције Диарбекир, али се није реаговало. Он је први почео да разапиње хришћане на крст, и да Јермене поткива коњским потковицама на босим стопалима. У званичној Турској енциклопедији из 1978. год. њега називају „прекрасни патриот“. Знало се и за доктора Хамди Суата који је, много пре доктора Јозефа Менгелеа, проводио експерименте на живим људима.

У то време, у турској војсци је харао пегави тифус. Било је наређено да се под хитно пронађе вакцина против ове опаке болести. Пројектом је руководио професор медицинске школе у Истамбулу, доктор Хамди Суат. Експерименти су вршени на заробљеним јерменским дашнацима. Крв заражених турских војника убризгавана је здравим Јерменима а потом је њихова крвна плазма коришћена као база за производњу вакцине. По окончању рата доктор Хамди Суат био је изведен пред војни трибунал. Утврђено је, међутим, да болује од „акутне психозе“ и упућен је на принудно лечење у клинику за душевне болести. Данас се у Турској доктор Хамди Суат званично сматра оснивачем модерне турске бактриологије.[35]

Већина ових заморчића је умрла. Немачки лекари, који су у то време боравили у Турској, протествовали су против оваквог екпериментисања на живим људима. Али не и совјетски! Бољшевицима је било једино важно да се савез са Турском одржи по сваку цену. И одржао се! Све до 1953. год, када је Турска ушла у НАТО. У међувремену два пута је потврђиван свечаним заклињањем на верност. Први пут у Москви 1926. год. приликом посете турске делегације коју је примио министар војске и морнарице Климент Јефремович Ворошилов (1881-1969). Други пут 1928. год, на десетогодишњицу турске револуције. Тада је Ворошилову указана посебна част, да командује парадом. На свечаној трибини стојао је поред Мустафе Кемала Ататурка и одсечно поздрављао колоне турских војника и технике. На растанку, Ататурк му је поклонио златни часовник и сребром украшену ловачку опрему.

Није лоше да се подсетимо свих ових поучних детаља, посебно данас када Турска крупним корацима обнавља своју империјалну моћ. Ти кораци били би ситнији када би најмоћнија православна земља показала своју праву моћ. Уместо тога видимо да се води пријатељска политика по сваку цену. Само што жртве нису више оснивачи КП Турске него руски пилоти и амбасадори. То је прво што смо научили из ових примера.

Као друго, научили смо како се стиче почасно место на групном споменику на Тахир скверу. Геополитика јесте прагматична вештина управљања стратешким ресурсима у глобалном простору и реалном времену. Али глобални простор, то нису само сировине, морски и копнени путеви, економија и трговина – „Копно“ и „Море“. У стратешке ресурсе спадају и традиција, и вера, и култура, и етика! Кад је министар за културу у британској влади за време Другог светског рата предложио Черчилу да се новац намењен за културу преусмери на војску, Черчил је љутито реаговао. Остаће заувек забележена његова реплика: „А зашто онда ратујемо?

Да ли ће се и у правослваном свету коначно појавити један „Черчил“ који ће на прво место ставити вечне вредности, а не количине новца, крстарећих ракета, бродова и „Циркона“. Основно животно питање за читав правослани свет данас јесте: шта бране нуклеарне бојеве главе? Које вредности штитимо улагањем у хиперсоничне ракете и авионе пете генерације? То је треће што смо научили из ових примера.

Кемал Ататурк је свакако био у праву када је рекао да без бољшевичке помоћи Турска не би опстала двадесетих година прошлог века. Та помоћ се наставља и данас. Русија је ономад спасила и Ердогана. Ко од тога има корист? Курди? Грци? Бугари? Или ми Срби? Ердоган се захвалио тиме што је православну светињу поново претворио у џамију. Ко од тога има штету? Курди? Грци? Бугари? Или ми Срби? То је четврто што смо научили: исправност једне политике мери се коришћу или штетом коју производи!

Био би велики злочин ако би свет заборавио геноцид над Јерменима и Грцима. Био би велики злочин ако би ми Срби заборавили да је тзв. „краљ“ Александар I Карађорђевић био близак пријатељ Мустафе Кемала Ататурка. Био би велики злочин ако данашња Русија понови политику бољшевика према Турској. Још већи злочин би био ако Русија не схвати да кетман може да се крије и иза православног крста. Он може да стоји смерно на литургији и да метанише пред иконама. И да истовремено носи јеврејску кипу на глави и пали менору у синагоги!

Али највећи злочин био би, међутим, ако би хришћани заборавили да су Таксим сквер и споменик на њему подигнути на бившем јерменском гробљу Сурб Акоп (Свети Акоп).

ЛИТЕРАТУРА

[1] Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак, 2006, стр.262

[2] Исто, стр.266

[3] Исто, стр.265

[4] Исто, стр.263

[5] Исто, стр.264

[6] Исто, стр.267

[7] Исто, стр. 267

[8] Исто, стр.268

[9] Исто, стр.268 („Натан је био тај који му је распршио сумње и који га је, после неколико недеља заједничког путовања по светим местима у Палестини, наговорио да се прогласи за месију.“)

[10] Исто, стр.262

[11] Исто, стр.268

[12] Исто, стр.266 („…квазисакраментални карактер антиномичних поступака, који овде увек добијају облик обреда, остао је као шиболет покрета…“)

[13] Исто, стр. 280

[14] Публицитет који је европско јавно мнење посветило овим догађањима обрнуто је сразмеран значају теме, што ће се у наредним вековим уочити као константна матрица која се стално понавља. У периоду између 1665. – 1667. год. на простору данашње Западне Европе објављено је најмање 100 опширних извештаја о Шабатају Цвију. Неки од њих били су на 5, па и више новинских страница. У Бечу 22, у Венецији 20, у Хамбургу 11, у Амстердаму 8, у Риму 5, у Лондону 3, у осталим већим градовима по један.

[15] Противречност која ствара збрку још једна је константна матрица која се стално понавља, што ће се уочити и у наредним вековима.

[16] Михаел Студемунт Халеви: Шта се догађало у Смирни – www.academia.edu

[17] Збирка светих списа. Састији се из три дела: Мојсијево петокњижје (Тора); Књига пророка (Неви’им) и Књига списа (Кетувим).

[18] Чуј Израеле! Господ је наш Бог, Господ је један! Молитва се изговара сваког дана, ујутру и увече.

[19] Ара Папян: Некоторые факты по поводу происхождения Ататюрка – www.novostink.net

[20] Чеслав Милош: Заробљени ум – БИГЗ, Београд, 1985, стр.68

[21] Ариел Булштајн: На десять минут раньше www.booknik.ru

[22] Протокол 3: …ми водимо народе од једног разочарења до другога, да би се они и нас одрекли у корист онога Цара-деспота Сионске крви којега ми припремамо свету. Протокол 15: Када цар израиљски стави на своју свештену главу круну коју му Европа понесе, он ће постати патријарх света. Протокол 17: Цар јудејски биће први васељенски папа, патријарх интернационалне цркве. Протокол 11: Признање нашег самодршца може наступити и пре уништења устава: овај моменат признања наступиће онда када народи намучени нередима и банкротством управљача, које смо ми удесили, узвикну: „Склоните их и дајте нам једног свеопштег цара који би нас ујединио и уништио узроке раздора: границе, народности, религије, државне рачуне, који би нам дао мир и спокојство које ми не можемо да нађемо са нашим управљачима и представницима.

[23] Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Градац, Чачак, 2006, стр. 272

[24] Исто, стр.272

[25] О псеудоморфози видети: Освалг Шпенглер: Пропаст Запада, стр.509-543 (Историјске псеудоморфозе) и моју књигу Доба раз-ума, стр.158-188 (Псеудоморфоза православне традиције)

[26] Ара Папян: Некоторые факты по поводу происхождения Ататюрка – www.novostink.net (Папјан пише да су шпекулације о Ататурковом пореклу почеле још двадесетих година прошлог века. Агенција The Associsted Press писала је 3. јула 1920. год: „Мустафа Кемал (турски национални лидер), кога велики везир представља као Јевреја, родио се као Турчин, а његови родитељи били су из Солуна и били су денме, то јест отпадници од вере као и родитељи Талата и Џавида.“[26] Амерички часопис The Literary Digest писао је 1922. год. о Ататурку „као шпанском Јевреју по пореклу, и као правоверном муслиману по рођењу и васпитању.“

[27] Исто

[28] Светлана Волкова: Современая Турция – тайное сионистское государство, контролируемое дёнме – www.sofia1444.livejournal.com

[29] Варткез Арцруни: К истории Советско-Турецких отношений и држбы большевиков с Ататюрком – www.noev-kovcheg.ru

[30] Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia

[31] То је став који и данас доминира у Турској. Али, има и оних који се не слажу са Ататурком. Један од њих је историчар Attila Tuygan, који пише: „Убеђење у то, да је турска национално-ослободилачка борба вођена против империјализма није основана ни на чему. Напротив, како примећује професор Танер Акчам, ослободилачка борба ’била је вођена не против агресора него против мањина‘.“ (Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia)

[32] Елена Костандис: Кровь и память Понтаwww.pravoslavie.ru

[33] Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia

[34] Василий Ченкалидис: Понтийские греки в воспоминаниях первого советского посла в Турции – www. korny.today

[35] Геноцид армян – www.ru.wikipedia

Подели: