Анализе

Драгољуб Збиљић: Како ће Србија и Српска штитити ћирилицу?

ИЛУСТРАЦИЈА:  gradnja.rs

Шизофреничним двоазбучјем једино у српском народу и њиховом језику немогуће је (за)штитити српску азбуку

Поводом текста у „Политици“ од уторка, 28.07.2020.

„Србија и Српска заједно ће штитити ћирилицу“

Срби штите ћирилицу непрекидно најмање 20 година, а шосебно после исправнее уставне одредбе у послеедњем Уставу Србије у Члану 10. који обавезује српску власт на увођење српског језика на ћириличком писму стопостотно у службеном српском језику. Међутим, догодило се то да су Срби и Србија у то време додатно још више полатиничени.

Лепо је то што се Србија и Српска договарају о заједничкој заштити ћирилице. И то је нормално у држаавама које имају толику већину српског народа. Све друге државе с толиким процеентом неког матичног народа имају своје матичне језике са својим писмима у службеној употреби. Једино Србија и Српска имају своје матичне језике с огромном већином несрпског (латиничког) писма. То је последица раније југословенскле познате комунистичке планске фаворизације латиничког писмаа у склопу плана да се „српскохрватски“ или „хрватскосрпски језик“ ослободе баласта двоазбучности, јединствене у свету. Ти су језици сматрани једним језиком и било је у реду да се један језик нормира на једном писму, јер није могуће трајно функцвионисање једног језика на вишпе писама, по принципу парксе у свету да је сваком језику економично и нормално за коришћење једног писма у једном језику.

Наравно, комунистичка власт је могла да одлучи да свођење „српскохрватског језика“ или „хрватскосрпског“ иде у правцу фавориазције ћириличког писма, као у то врееме већинског у Југославији. То је и било логичније јер је 1954. године још било већинско ћириличко писмо, па би имало логике да се иде у правцу фавориазције ћирилицве. Међутим, комунисти су ишли на фавориазцију таад у Југославији мањинског (латиничког) писма. И њихова политика је имала успеха. Већи део Срба постепеено еј успешно одвикаван је од свог писма и примио је латиничко писмо, наравно ону варијанту латинице која је од времена Вука Караџића била хрватско национално писмо.

Најпре Удружење „Ћирилица“ (основано 2001. у Новом Саду), па затим још неколико новооснованих истоимених удружења с истим циљевима и задацима годинама упозоравају не само на непотребно него и на штетно замењивање писма у српском народу који таако губи свиј миленијумски идентитет. Српски народ је кроз полтиничавање мењао не само своју личну карту, он је мењао и личне податке из „личне карте“, тј. он је културолошки у писменсоти и описмењавању рођен на ћирилици, и на њој је постојао и стварао више од хиљаду година, а да би тек после 1954. године мењао своју културну историју и тардицију и постајао јее већински латинички идентитет.

У Европи и свету познатије су две замене писма. Најпре су Румуни 1860 године заменили своје ћириличко писмо латиничким и то су учинили и Турци под Ататурком почетком 20. бвека када су своје арапско писмо заменили такође латиничким писмом у жељи да уђу у европски круг културе и напретка. Мењање писма им није помогло да се укључе у Европску унију, као што и Србима замена ћириличког писма алтиничким још није омогућила улазак у ту исту унију, што је у Срба већ неколико децениај жеља „без алтеернативе“.

Када се Бугарска укључиавла у Европску унију, било је питање хоће ли Бугари заменити своју ћирилицу лаатиницом, али су се они одмах јасно изјаснили да немају намеру да мењају своје миленијумско писмо и да ће одустати од уласка у Унију ако би им било тражено мењање њиховог ћириличког идентитета. И успели су Буагри у томе. Успели су и да сачувају своје писмо и да се укључе у Унију. Успели су да своју ћирилицу убаце на зајендичку валуту Уније евро.

Разним поступцима комунистичке валсти Срби су већински напсутили своје писмо и данас им не уепева да вратее своју азбуку у јавну употребу службеног свог језика.

Прва „Ћирилица“ је супела да се уставно стопостотно заштити ћирилица 2006. годинее, али ни њој ни другим удружењиам касније није успело да промене ни за један проценат српског писма у његову корист. Напротив сваким даном има нових ћириличких исписа, али ипак и даље има појава много више нових исписа на латиничком писму. Уставна одлука народа, ево, 14 година остаје мртво слово ан папиру. Устав неће сам себе ад спроводи, а власт се тиме не абви.

Зарад свог очувања као идентитета Срби би морали бити у ћирилици чврсти као што су чврсти Бугари. Али Срби, нажалост, нису ни приближно чврсти у ставу као наши ћирилички суседи, па је Србиај и данас латиничка земља 90 одсто и поред исправне и јасне одредбе у Члану 10. Устава о нераздвојивости српског језика од ћирилице.

Инерција и навика из југословенског пеериода још побеђује у Србији, па имамо практично неуставан неред у писању српскога језика. По слову Устава и народног опредељења на референдуму за последњи Устав Србије (2006) Србија је требало већ 14 година да је опет ћириличка земља и народ. Али, то се никако не остварује.

И сада, да би Србија и Српска успеле да с туђег писма поново пређу на своје писмо, морале би учинити нешто што је неопходно, ако се ставрно жели српски народ вратити своме писму. Власт и лингвисти морали би с двоазбучја вратити  српску праксу на нормалу, тј. на коришћење свога писма као јединог у писању свога језика, како је то у свим другим језицима и народима. Под тим изузетком да само Срби у Европи и свету не знају које је њихово писмо, него свој језик и даље имају нормиран на два писма, тако сигурно неће моћи да сачувају своје писмо и свој миленијунмски ћирилички идентитет.

Стога треба питати министарства културе Србије и Српске како ће то „штитити ћчирилицу“. Ако је буду штитили у досадашњем ддвоазбучју, штета је да се губи време. Боље онда нека уведу само латиницу, па ће тако, бар на туђем писму, бити нормалан нардо без шизофреничне двоазбучнсоти.

Подели: