Анализе

„Ћирилица“: МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ „МРКАЉ И ВУК“

„МРКАЉ И ВУК“

  •  Комисија Удружења за заштиту ћирилице српског језика  „Ћирилица“ у саставу: Драгољуб Петровић (председник), Мато Пижурица (заменик), Драгољуб Збиљић, Владислав Ђорђевић, Немања Видић и Милош Ковачевић, већинским бројем гласова, одлучила је да Награда Удружења „Ћирилица“ за 2020. годину припадне проф. др Милошу Ковачевићу за књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“ коју је објавио Андрићев институт (Андрићград) 2018. године

            Награда ће проф. Ковачевићу бити уручена на Дан „Ћирилице“ 15. фебруара 2021. године на Свечаној седници поводом обележавања 20 година од оснивања и рада Удружења (2001-2021).

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „ЋИРИЛИЦЕ“ ПРОФ. ДР МИЛОШУ КОВАЧЕВИЋУ

У образложењу Комисије наводи се да је књига проф. др Милоша Ковачевића  Борба за ћирилицу и српски језик предочила комплетан проблем у вези с писмом српскога језика Срба данас у коме се, познатом фаворизацијом хрватског писма у оквиру Југославије у српскохрватском језику проширила употреба хрватског националног писма и на Србе и језик који се користи у Србији и међу Србима изван Србије. Таква фаворизација те варијанте латинице од југословенских комунистичких власти, у ствари је надоместила раније нескриване замисли и практичне улоге ранијих забрањивања српске ћирилице уредбама и законима у време окупација Срба и њихових планских изведених страдања заједно с ћирилицом, посебно у Првом и Другом светском рату. После обнављања Југославије под комунистичким вођством – што насилно, што лукавством – после 1945. године, а нарочито после Новосадског договора о српскохрватском или хрватскосрпском језику (1954) у Југославији је уведено полатиничавање Срба које се кретало око 80:20 одсто у односу латинице према ћирилици, да би се тај проценат чак на штету српске ћирилице повећавао и после разбијања Југославије крајем 20. века. И поред покушаја српских власти после разбијања Југославије да се Срби у Србији врате свом матичном писму у свом језику то у јавности није уродило плодом све до данас. Много је разлога томе, а Милош Ковачевић у овој својој књизи предочава умешно и тачно најважније.

По мишљењу проф. Ковачевића, кључни разлог што се у Србији и уопште међу Србима и даље практично намеће туђе писмо у језику Срба у јавности јесте у томе што држава, тј. власт још, ни после 14 година од усвајања исправне уставне одредбе у Члану 10. о службености српског језика нераздвојно од ћириличког писма, није ускладила Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма с обавезом у реченом Члану 10. Устава, тако да у Закону постоји ставка о санкцијама за непоштовање језика и писма националних мањина, а не постоји ни један једини члан који би се односио на санкције и за непоштовање уставне обавезе у вези с матичним језиком и писмом српскога народа и државе Србије.

Такав потпуно неуставан закон, по убеђењу Ковачевића, кључни је разлог што је у Србији и код Срба изван Србије и даље већинско туђе писмо у свему што се исписује српским језиком међу Србима. Истина, објективно, није то једини разлог што је српски језик и данас превише окупиран туђим писмом код Срба, али је свакако веомa важан.

Ковачевићева награђена књига Борба за ћирилицу и српски језик има посебан квалитет у томе што и лингвистички и изванлингвистички предочава нераздвојивост српског језика од ћириличког писма на овај начин: „Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик  са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“ (стр. 127). А ћирилица је Србима и њиховом језику неизоставна, како Ковачевић истиче, зато што сусрпски језик и српска ћирилица темељни  идентитетски национални критеријуми српскога народа“ (иста страница).

Овде се Ковачевићево тумачење важности ћирилице за Србе, њихов језик и њихов идентитет, њихово културно-традицијско историјско суштаство приближава ономе због чега је „Ћирилица“ и основана – да утиче на кључне начине враћања обманутих и смишљено одвикнутих Срба од ћирилице после вишедеценијских лукавих обмана о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“, што је примењивано само у односу на Србе и њихов језик и писмо.

Треба се надати да ће се Ковачевићева тумачења укључити у даља настојања да се српски језик у струци и правопису врати на ранији пут, на пут свих других језика који се везују за једно, матично писмо, без неког другог писма у улози параписма.

То је основно образложење разлога због којих је књига познатог српског лингвисте М. Ковачевића заслужила ову традиционалну Награду „Мркаљ и Вук“ коју додељује Удружење „Ћирилица“ које је почело обележавање двадесет тешких година рада (2001-2021) за одбрану српске азбуке од њеног давно осмишљеног и спровођеног затирања и коначним замењивања туђим писмом код Срба, иако за то не постоји ни један једини оправдан разлог ни лингвистички ни било који други.

(25. јул 2020)

Подели: