Анализе

Драгољуб Збиљић: ПРОШИРЕЊЕ ГЛАВНОГ РАТНОГ ЦИЉА ПРВЕ „ЋИРИЛИЦЕ“

  • Убудуће прва „Ћирилица“ ће се борити за коначно обједињавање и српског народа у једном изговору и једном писму у оквиру свог учевног језика у службеној употреби, у чему су се још у 19. веку објединили сви други народи, а у једном изговору и писму данас довршавају обједињавање, после Хрвата, и српски истојезичници Бошњаци и Црногорци

(Поводом почетка обележавања 20 година рада „Ћирилице“)

Центар „Ћирилице“ за обавештавање (телефони: 021/527018 и 0616749574, е-пошта zbiljacirilica@open.telekom.rs)  обавештава да је Скупштина „Ћирилице“ одлучила да, због предострожности од деловања короне, сваке недеље средом одржава „телефонска заседања“ због великих обавеза на почетку обележавања 20 година рада (2001-2021) Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

На јучерашњем заседању Скупштина је прихватила предлог управе „Ћирилице“  о проширењу главног ратног циља прве „Ћирилице“. Од данас чланство се неће борити само за довођење српског писма ћирилице у уставно суверен статус српске азбуке у српском језику, него ће се борити да указује на значај добијања рата за јединствен језик Срба, што подразумева нормирање и српског учевног језика у службеној употреби на јединственом изговору и писму. Тачније – за уједначавање и српског учевног језика на једном изговору и једном писму. То би био међу Србима још од Вука све већинскији екавски изговор и једино сачињено за српски језик изабрано ћириличко писмо које су Србима подарили први писмени људи (православни свештеници) и које су први писмени Срби преуредили почев од Светог Саве за потребе српскога народа. То је карактеристично српско ћириличко писмо које је Вук Караџић реформисао на темељу реформе Саве Мркаља из 1810. године. Та крајња ћирилица у лику завршне реформе Вука Караџић званично се у Србији и међу свим Србима изван Србије користи за писање српског језика од 1868. године.

ПРВИ СРБИ КОЈИМА ЈЕ НАМЕТНУТА ЛАТИНИЦА БИЛИ СУ КАСНИЈЕ АСИМИЛОВАНИ – СРБОКАТОЛИЦИ

         До данас није нико сачињавао неко друго писмо за потребе свих Срба, иако је једно време у Дубровачкој књижевности и у околним срединама употребљавана једна посебна врста латинице налик италијанској латиници код католика српскога језика који су се изјашњавали или као Словени (Словини и сл.) или као Срби, како је забележено и у старим пописима Аустријске монархије. Судбина тих Словена или Срба католика, по верској основи се у оквиру Југославије, асимиловала у хрватски национални корпус, па је та латиница постала добро хрватског народа а православним Србима је остало ћириличко писмо које је у свим окупацијама Срба трпело српску судбину: забрањивање и наметање латинице.

         После прихватања од Хрвата вуковог штокавског језика за службени језик Хрвата у 19. веку, хрватска абецеда је у свим окупацијама насилно наметана Србима, што се и данас чини у Хрватској, али се још чини и у Србији. Та хрватска латиница је посебно успешно већински наметнута Србима у комунистичкој Југославији без посебне формалне забране ћирилице, али уз јаку фаворизацију југословенске комунистичке власти после 1954. године и Новосадског договора о српскохрватском језику. Та се фаворизација вршила на два начина: насилно и уз комбинацију са ширењем обмана само за Србе путем пропагирања „богатства  двоазбучја“ да би Срби били „намамљени“ на ту обману како би се лакше Србима пропагирала лажна „равноправност писама“ латинице и ћирилице све до ширења латиничког писма кроз обману како је за Србе „свеједно којим ће писмом писати свој језик“. То „свеједно“ сводило се све више на „све једно писмо“ – хрватску латиницу за Србе.

ЗАХВАЛНОСТ СРЕДСТВИМА ОБАВЕШТАВАЊА КОЈА НАС ПРАТЕ У ОВОМ ВАЖНОМ ПОСЛУ

         Скупштина „Ћирилице“, уз захвалност средствима обавештавања која прате наш рад у овом важном послу, истиче да велики број Срба је обманут таквим идеолошким смицалицама да ће Срби бити „богати“ и кад не уче стране језике, него им је довољно да у свом језику имају хрватску латиницу и да ће им то бити довољно да се „везују за два културна круга“ и без учење туђих језика.

         Последица тог насиља и лукаво добро осмишљени обмана Срба преко југословенских комунистичких власти стигла је данас дотле да су Срби једини народ који је већински углавном напустио у личној употреби своје, у свету оцењено као најсавршеније, писмо па свој језик данас већински (чак око 90 одсто у неким областима употребе српског језика) пише хрватским писмом, уз непоштовање чак и уставне обавезе у Србији да се у службеној употреби српски језик не раздваја од ћириличког писма. Јака обмањивачка просвета из времена комунизма успела је да придобије велики број Срба да, без икакве објективне потребе, напушта своје писмо и свој језик наставља да пише хрватском латиницом (гајицом) и после разбијања Југославије.

ЈЕЗИЧКОМ  ОБЈЕДИЊААВАЊУ СРБА ОПИРУ СЕ ЧАК  И НЕКИ ЛИНГВИСТИ

         Обмањивање Срба ишло је чак и преко српских лингвиста који су се укључили у „сербокроатистичку“ науку о српском језику, па је данас на снази чак и Правопис српскога језика у издању Матице српске и по одобрењу Одбора за стандардизацију српског језика који је основан пре 23 године ради стручне подршке српском језику и писму, а он је, нажалост, још у статусу не спомиње довођење правописног решења питања српског писма у складу с уставном (народном) обавезом с референдума за Устав Србије 2006. године у коме је народ изгласао исправно да се српски језик у службеној употреби не може писати туђим писмом осим српског (ћириличког) писма.

         Нажалост, један број српских лингвиста и традиционална српска лингвистика „сербокроатистика“ (коловођа им је англиста академик Ранко Бугарски) држе у блокади и српске политичаре који не смеју (или не знају да су обавезни) да данас још примењују у пракси обавезе из Члана 10. Устава Србије о стопостотној уставној суверености српског писма у језику Срба.

         Дакле, Скупштина „Ћирилице“ је јуче одлучила да се убудуће не бори само за исправан српски правопис са српским сувереним писмом по слову Устава Србије него и за неизбежно културно и национално обједињавање Срба и у изговору у оквиру службене употребе српског језика и писма.

НЕМА ЗАБРАНЕ НИЧИЈЕГ ПИСМА И НИЈЕДНОГ ИЗГОВОРА

         У саопштењу Скупштине „Ћирилице“ се, даље, истиче да „Ћирилица“ не тражи никакву и ничију забрану било ког писма, него само се бори за то да Срби свој језик пишу  српским писмом, а да и даље уче све језике и сва њихова писма. Дакле, нема у јучерашњој одлуци Скупштине о проширењу главног ратног циља за обједињавање Срба на једном изговору (екавском) и на једном (ћириличком) писму ни говора о било каквим забранама ни (и)јекавице, ни икавице ни хрватске латинице у говорима, у књижевности и сл. Реч је само о томе да се, коначно, и сви Срби обједине у изговору и писму у оквиру учевног и службеног језика Срба, у чему су се одавно, још од 19. века објединили сви други народи, па и они који су преименовали Вуков(ски) српски језик и нормативно су готово и они завршили своје обједињавање на једном изговору (ијекавском) и једном писму (хрватској националној латиници). Реч је о лингвистичким истојезичницима са Србима: Хрватима, Бошњацима и Црногорцима. У том језичком обједињавању били су се објединили у писму и Срби све до стварања Југославије, а онда су у њој вољом комунистичке власти већински обманама и насилно полатиничили. Да би данас чак и међу Србима био један не мали број који не само да траже настављање затирања ћирилице преко лажног „богатства двоазбучја“ и „равноправности писама“, што не постоји нигде више у Европи и свету. Јер, нигде не постоје два писма у једном језику, јер то није природно, сврсисходно и употребљиво и економично решење, јер је то разбијање Срба измишљено и за њихову замену свога писма. Такви чак измишљају супротност „службеној употреби језика“ – бившу југословенску, једину на свету, одредницу о „јавној употреби језика“, као да Устав није јавна категорија највиших прописа и као да супротност „службеној употреби“ није само „неслужбена“ употреба, тј. лична употреба која није јавна употреба. У свету је, наравно, свака „службена“ употреба језика и писма“, разуме се, неодвојива од јавне употребе, тј. употребе у јавности изван личне употребе.

Подели: