• Овога петка, 17. јула, Национални дневник Телевизије Пинк посветио је неки минут хрватском бану Јосипу Јелачићу (1801-1859), његовим наводним заслугама за србство, потреби да се његова родна кућа у Петроварадину уреди мало као музеј, а мало више као седиште неке хрватске политичке “структуре”; ово последње, исписано под знацима за “наводњавање”, баш и нисам добро разумео. Није ми то сметало да текст који следи упутим Пинковој редакцији као узалудан протест

АУТОР: Илија Петровић

Од 13. до 20. априла 1849. године, већ при крају маџарске револуције, под притиском Срба и војних снага бана Јелачића (рође­ног у Петроварадину), маџарска војска којом је командовао ге­не­рал Мор Перцел била је принуђена да се из Шајкашке пову­че према Новом Саду и Врбасу. У том повлачењу, она се потру­дила да попали шајкашка села. “Наоколо беше море од пламена – ме­ста Ко­виљ, Ђурђево, Сентиван (данас Шајкаш), Каћ и безброј са­лаша гораху”. И почетком маја овде су вођене тешке борбе, 6. ма­ја дошло је до велике битке код Будисаве, а истога дана удари­ли су Маџари и на Каћ.

Равно месец дана касније, 26. маја/7. јуна 1849. године, збио се код Каћа нови велики окршај. Маџари из Варадина, под коман­дом генерала Пала Ки­ша, крену у напад на Каћ не би ли се Србима осветили за прет­хо­д­не поразе. По свој прилици, њима још ни­је би­ло познато да се тамо већ налазила Јелачићева војска. Према једном запи­су, “ујутру се приближе мађар­ске колоне, свега седам батаљо­на, неколико коњичких ескадрона и три артиљеријске батери­је”; после кратког боја, сасвим поту­чени и разби­јени, Маџари су успели да се повуку у Варадин, на полазне позиције.

Последњи већи сукоб са Маџарима збио се на прилазима Новом Саду. Под врховном командом бана Јосипа Јелачића, аустриј­ска и срб­ска војска кренуле су на град 11. јуна, предвече, у пет ко­лона. Три колоне кретале су се према Кисачкој, Пирошкој (Руме­начкој) и Темеринској капији, једна се улогорила на Кисачком путу, а пета колона ишла је на Варадин сремском страном, од Сремске Ка­ме­ни­це. Бан Јелачић налазио се у колони која је била усмерена на Те­ме­рин­ску капију, а на њеном челу, као добар по­зна­валац град­ске “топо­гра­фије”, био је Ђорђе Стратимировић (1808-1922), један од србских војних команданата. Ма­џарска посада у Новом Саду, састављена од два до три бата­љо­на, била је преслаба да пружи било какав озбиљнији отпор, те се преко пон­тонског моста пре­ба­ци­ла у Варадинску тврђаву.

Око поноћи банова војска ушла је у Нови Сад. “Међутим, горе но и један српски град, он је имао да искуси по­следице Буне. Јер кад је, у току ликвидације устанка, бан Јела­чић са својим трупама стигао у град, у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из то­по­ва ватру на тврђаву, топови са тврђаве узвратили су му далеко већом мером и с пуним успехом”. Јелачић је, заправо, рас­полагао са свега четири мала топа и том “пуц­њавом” која тврђави није могла нашкодити, само је хтео да иза­зове Маџаре и пружи им из­го­вор да бомбардују Нови Сад. Ма­џа­ри су пружену прилику до кра­ја искористили, тако да је са Варадина почела снажна арти­љ­е­ријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно бо­гат­ство србског наро­да, између оста­лог и библиотека Јована Ха­џи­ћа–Милоша Светића (1794­-1860), адвоката, једног од оснивача Матице српске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “дра­го­цена грађа за српску историју”; за србску културу и ис­то­рију срб­ског на­рода био је то губитак по много чему упоредив и с уни­ште­њем На­родне библиотеке у Београду, 6. апри­ла 1941. године.

Запис о овом догађају оставио је и Мелхиор Ердујхељи (1860­-1925), маџарски историчар Новог Сада, не особито расположен србски:

“Јелачић се у јуну 1849. приближавао Новом Саду, потиснуо је у мостобран (мађарску стражу), која беше ка Кисачу послата и дође у близину вароши. На то опали плотун војска на мостобрану. Јелачић се вукао поред кућа, па кад је видео да ће моћи доћи до мостобрана само по цену силне људске крви, топовима даде бомбар­довати (понтонски) мост. Ни тиме не постиже цељи; не испаде му за руком да мост разори, а у вароши се ватра појавила.

Српско становништво побегне у логор, а мађарско и немачко преко моста у град (Петроварадин). Јелачић се повуче покрај Варо­шке куће и продужи отуда бомбардовање. Градски заповедник мађарске војске Павле Киш на то 12. јуна изда заповест да се Но­ви Сад бомбардује… Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и приморао град, да топовима у млево сатре једну наста­ње­ну и богату варош. Срби Новосађани могу с правом рећи: Боже, сачувај нас од тако добрих пријатеља”.

У таквим условима, кад је србско становништво већ избегло из Новог Сада, бану Јелачићу само је преостало да заповеди да се и сва војска повуче из вароши. Можда због тога што “систем веза” није добро функционисао, ова његова наредба није била до краја извршена, те су “задоцнели” војници имали големе муке да се изву­ку из запаљеног града. На смену њима, у град су упали Маџари и “одне­су све што се само однети дало, пак онда запале из руке највећи број српских кућа, те сва варош, за малим изузетком, из­горе”. А тај “ма­ли изузетак”, примера ради, односио се на Успе­н­ску цркву, једину поштеђену од свих србских цркава у вароши, ка­о и на свега 808 од укупно 2.812 кућа. Од познатијих зграда, остала је неоштећена “стара трошна градска кућа”.

Бавећи се овом тематиком, историчар Душан Ј. Поповић (1894­-­1965), записао је да “пошто је Нови Сад изгорео и српско га ста­новништво напустило, војска из Варадина и заостало становни­штво, углавном мађарско, опљачкало је оно што је од пожара било сачувано. Нови магистрат продавао је имања одбеглих Срба”.

Када је 1850. године пролазио кроз Нови Сад, Зигфрид Капер (1821-1879), чешки историчар и путописац, лекар, забележио је и следеће: “Рушевине од две хиљаде кућа тамо су се разасуле, по улицама порасла трава, уз зидове прионула маховима, а око врата и прозора вије се бршљан. Магазе, куће и кошеви су нестали, а њи­хови власници или кренуше у бели свет или погибоше у рату”. На свим странама могле су се видети само прозорске шупљине, пору­шене зидине и сагореле греде, а некадашње улице биле су претво­рене у “велике упоредне гомиле рушевина”.

Нови Сад, са “предреволуционарних” око 20.000 душа био је сведен, по попису из 1850, на свега 7.180, а тек 1869. године достигао је цифру 19.120 становника.

Зна ли се све то а, по претпоставци, и званични државни (наро­чито градски) органи морали би то знати, обичном свету само преоста­је да се узалудно запита са којим је циљем, у Новом Саду, пре седам година “про­слављен рођендан бана Јелачића”. И, уз­гре­д­но, ваља се запи­тати није ли то био одговор извесне Хрватске националне зајед­ни­це (ваљда из Новог Сада) на захтев, или под­метачину, хрват­ског уста­шког покрета да му се у Новом Саду по­дигне споменик, у време када се у Хрватској води рат не само против ћирилице већ и про­тив свега што је србско и када хрватска држава, као штиће­ница вилхелмовске, хитлеровске и еуробовске Не­ма­ч­ке, тре­ну­тно најјаче америчке колоније у Европи, са јединим ци­љем да милион­ску срб­ску жрт­ву по усташким логорима и широм Хрватске, не само у Ја­се­новцу, прогласи за злочинце и извршиоце наводног ге­ноцида над “сиро­тим” Хрватима.

Подели: