- Овога петка, 17. јула, Национални дневник Телевизије Пинк посветио је неки минут хрватском бану Јосипу Јелачићу (1801-1859), његовим наводним заслугама за србство, потреби да се његова родна кућа у Петроварадину уреди мало као музеј, а мало више као седиште неке хрватске политичке “структуре”; ово последње, исписано под знацима за “наводњавање”, баш и нисам добро разумео. Није ми то сметало да текст који следи упутим Пинковој редакцији као узалудан протест
АУТОР: Илија Петровић
Од 13. до 20. априла 1849. године, већ при крају маџарске револуције, под притиском Срба и војних снага бана Јелачића (рођеног у Петроварадину), маџарска војска којом је командовао генерал Мор Перцел била је принуђена да се из Шајкашке повуче према Новом Саду и Врбасу. У том повлачењу, она се потрудила да попали шајкашка села. “Наоколо беше море од пламена – места Ковиљ, Ђурђево, Сентиван (данас Шајкаш), Каћ и безброј салаша гораху”. И почетком маја овде су вођене тешке борбе, 6. маја дошло је до велике битке код Будисаве, а истога дана ударили су Маџари и на Каћ.
Равно месец дана касније, 26. маја/7. јуна 1849. године, збио се код Каћа нови велики окршај. Маџари из Варадина, под командом генерала Пала Киша, крену у напад на Каћ не би ли се Србима осветили за претходне поразе. По свој прилици, њима још није било познато да се тамо већ налазила Јелачићева војска. Према једном запису, “ујутру се приближе мађарске колоне, свега седам батаљона, неколико коњичких ескадрона и три артиљеријске батерије”; после кратког боја, сасвим потучени и разбијени, Маџари су успели да се повуку у Варадин, на полазне позиције.
Последњи већи сукоб са Маџарима збио се на прилазима Новом Саду. Под врховном командом бана Јосипа Јелачића, аустријска и србска војска кренуле су на град 11. јуна, предвече, у пет колона. Три колоне кретале су се према Кисачкој, Пирошкој (Руменачкој) и Темеринској капији, једна се улогорила на Кисачком путу, а пета колона ишла је на Варадин сремском страном, од Сремске Каменице. Бан Јелачић налазио се у колони која је била усмерена на Темеринску капију, а на њеном челу, као добар познавалац градске “топографије”, био је Ђорђе Стратимировић (1808-1922), један од србских војних команданата. Маџарска посада у Новом Саду, састављена од два до три батаљона, била је преслаба да пружи било какав озбиљнији отпор, те се преко понтонског моста пребацила у Варадинску тврђаву.
Око поноћи банова војска ушла је у Нови Сад. “Међутим, горе но и један српски град, он је имао да искуси последице Буне. Јер кад је, у току ликвидације устанка, бан Јелачић са својим трупама стигао у град, у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из топова ватру на тврђаву, топови са тврђаве узвратили су му далеко већом мером и с пуним успехом”. Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и том “пуцњавом” која тврђави није могла нашкодити, само је хтео да изазове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен, а са њим и непроцењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића–Милоша Светића (1794-1860), адвоката, једног од оснивача Матице српске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и “драгоцена грађа за српску историју”; за србску културу и историју србског народа био је то губитак по много чему упоредив и с уништењем Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године.
Запис о овом догађају оставио је и Мелхиор Ердујхељи (1860-1925), маџарски историчар Новог Сада, не особито расположен србски:
“Јелачић се у јуну 1849. приближавао Новом Саду, потиснуо је у мостобран (мађарску стражу), која беше ка Кисачу послата и дође у близину вароши. На то опали плотун војска на мостобрану. Јелачић се вукао поред кућа, па кад је видео да ће моћи доћи до мостобрана само по цену силне људске крви, топовима даде бомбардовати (понтонски) мост. Ни тиме не постиже цељи; не испаде му за руком да мост разори, а у вароши се ватра појавила.
Српско становништво побегне у логор, а мађарско и немачко преко моста у град (Петроварадин). Јелачић се повуче покрај Варошке куће и продужи отуда бомбардовање. Градски заповедник мађарске војске Павле Киш на то 12. јуна изда заповест да се Нови Сад бомбардује… Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и приморао град, да топовима у млево сатре једну настањену и богату варош. Срби Новосађани могу с правом рећи: Боже, сачувај нас од тако добрих пријатеља”.
У таквим условима, кад је србско становништво већ избегло из Новог Сада, бану Јелачићу само је преостало да заповеди да се и сва војска повуче из вароши. Можда због тога што “систем веза” није добро функционисао, ова његова наредба није била до краја извршена, те су “задоцнели” војници имали големе муке да се извуку из запаљеног града. На смену њима, у град су упали Маџари и “однесу све што се само однети дало, пак онда запале из руке највећи број српских кућа, те сва варош, за малим изузетком, изгоре”. А тај “мали изузетак”, примера ради, односио се на Успенску цркву, једину поштеђену од свих србских цркава у вароши, као и на свега 808 од укупно 2.812 кућа. Од познатијих зграда, остала је неоштећена “стара трошна градска кућа”.
Бавећи се овом тематиком, историчар Душан Ј. Поповић (1894-1965), записао је да “пошто је Нови Сад изгорео и српско га становништво напустило, војска из Варадина и заостало становништво, углавном мађарско, опљачкало је оно што је од пожара било сачувано. Нови магистрат продавао је имања одбеглих Срба”.
Када је 1850. године пролазио кроз Нови Сад, Зигфрид Капер (1821-1879), чешки историчар и путописац, лекар, забележио је и следеће: “Рушевине од две хиљаде кућа тамо су се разасуле, по улицама порасла трава, уз зидове прионула маховима, а око врата и прозора вије се бршљан. Магазе, куће и кошеви су нестали, а њихови власници или кренуше у бели свет или погибоше у рату”. На свим странама могле су се видети само прозорске шупљине, порушене зидине и сагореле греде, а некадашње улице биле су претворене у “велике упоредне гомиле рушевина”.
Нови Сад, са “предреволуционарних” око 20.000 душа био је сведен, по попису из 1850, на свега 7.180, а тек 1869. године достигао је цифру 19.120 становника.
Зна ли се све то а, по претпоставци, и званични државни (нарочито градски) органи морали би то знати, обичном свету само преостаје да се узалудно запита са којим је циљем, у Новом Саду, пре седам година “прослављен рођендан бана Јелачића”. И, узгредно, ваља се запитати није ли то био одговор извесне Хрватске националне заједнице (ваљда из Новог Сада) на захтев, или подметачину, хрватског усташког покрета да му се у Новом Саду подигне споменик, у време када се у Хрватској води рат не само против ћирилице већ и против свега што је србско и када хрватска држава, као штићеница вилхелмовске, хитлеровске и еуробовске Немачке, тренутно најјаче америчке колоније у Европи, са јединим циљем да милионску србску жртву по усташким логорима и широм Хрватске, не само у Јасеновцу, прогласи за злочинце и извршиоце наводног геноцида над “сиротим” Хрватима.