Анализе

СРБИ У ХРВАТСКОЈ – Или да ли је Далмација била у целини српска пре него што су је комунисти почели преваспитавати

Текст Саве Штрпца о доласку Срба у Хрватску „у 16. веку“, уз поштовање чињеница које је навео, може се допунити и неким другим ситнијим појединостима. Ја им додајем следеће.

АУТОР: Драгољуб Петровић

1) Озбиљни хрватски историчар Фердо Шишић вели да 1608. године источна хрватска граница полази од Питомаче на Драви и преко Слуња и Велебита допире до Новиграда у задарском залеђу.

2) „У уговору из 1308. године, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, а који се чува у Паризу, преведеном на српски језик пре 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“ (или на старијем „хрватском“ језику: „Hurosius, Dei gratia Dalmacie, Croacie, Dyoclie ac Servie ac Rasie rex et dominus totius maritime regionis“). Тако нам и Фердо и Карло потврђују оно што смо и раније знали: Далмација је била у целини српска пре него што су је комунисти почели преваспитавати.

3) Антрополози веле да Поморавље и Сисак припадају истом антрополошком типу и то за нас има двоструко значење: чакавштина је, прво, идентична са старијом штокавштином и због тога се, друго, на Хрвате-чакавце може гледати једино као на периферно српско племе (као што су то, рецимо, и Личани или Дукљани).

4) Манастирима које помиње Штрбац могле би се додати и неке (много старије) цркве по Далмацији, што је потврда да је тамо, у време њиховога грађења, било сасвим неспорно присуство Срба – као што се присуство Хрвата тешко може доказ[ив]ати. Поменућемо овде у вези са тим настојање групе далматинских Срба да се православна црквица Св. Петке у Доњим Биљанима, заселак Вељани, код Бенковца обнови и поново уведе у функцију; њен би се настанак, према првим експертским проценама, могао везати за 9–11. век, а та се замисао убрзо показала у неочекиваном светлу: свештеник Бранислав Кончаревић, у писму Фондацији Св. Петке из Берна, коју заступа Драгица Пуповац-Парента, навео је да сличних црквица око Нина и Задра има „једно двадесетак“, да су такве оне у Ражанцу, Поседарју, Шибуљинама, у Уздољу код Книна, да се у оној у Мокром Пољу помиње име „ктитора Бодина, српског цара чије се царство распало 1.102. године“, а да је чак и у задарској Св. Стошији, на левом зиду поред улаза, премалтерисан неки запис који се у латинским црквама не може срести. Такве су по приморју цркве / црквишта… Петро-Павлов манастир, Пећина Апостола Павла, Брсечине, Мљет, Цим, Витреник, Злата пећ, Сутиван, Салона, Билице, Бурнум, Крка, Кистање, Придрага, Заложје“.

5) „Православна је вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“; „почетак далматинске цркве бива 55. године, кад је Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву, а завршује се први период  историје њене  313. године, кад је издан био милански едикт, којим је проглашена хришћанска црква слободном у римској држави“; „благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава и пуним се правом зове апостолском црквом“; од 55. године далматинска црква налази се под „врховном јурисдикцијом римскога патријарха, и остаје тако до 732. када прелази под јурисдикцију цариградскога патријарха“; „кад је далматинска црква прешла под власт цариградског патријарха, почиње мало времена послије жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма и то траје до истог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмације напушта православну вјеру и прима римокатоличку“.

6) Да је било српских трагова из апостолских времена по Далмацији као што хрватских није до пре стотинак година, опсежно потврђују археолошка истраживања Ђ. Јанковића, од којих овде наводим онај да су „на Мљету апостол Павле и његова пратња зимовали три месеца и то је била прилика да апостол Павле савлада илирски (словенски) језик. То објашњава како је он постао апостол Илира Становници Мљета оставили су дубок утисак на апостола Павла јер се после посветио јеванђелизацији Илира. Његова прва посета Илирику морала је дубоко утицати и на мештане. Острва дуж источне јадранске обале била су међусобно близу и недалеко од копна, тако да се глас о апостолу који је проповедао Христа Спаситеља лако и брзо раширио. Сећање на тај догађај било је сачувано у српским селима веома дуго, па Вид Вулетић-Вукасовић бележи: »Чуо сам у Брсечинама код Дубровника, да је свети Паво био на отоку Мљету, па да је тамо проклео змије да непецају. Још сам чуо, ал га нијесам видио, да опстоји камен светога Павла (држим, да је то камено оружје) па, кад га чељад држи уза се, да му не може наудити змија, јер кад је види говори слиједеће бесједе: »У име Бога и светога Павла, / не бојим се змије нити ђавла«. На Корчули сам чуо исту ствар о камену св. Павла уз ове ријечи: »Немам страха ни од змије ни од ђавла, / изван Бога и светога Павла«“.

7) Према „попису од 31. дећембра 1890“, у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! Католички мисионари покушавали су ширити католицизам по српским просторима, али су ти процеси, по Босни – рецимо, текли прилично успорено, а као потврда за то могу послужити и следеће појединости: а) мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свештеника и без иједног верника; б) кад је 1882. године Јосип Штадлер устоличаван за надбискупа сарајевског, учињено је то у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву, и у томе делу Босне, није било; в) кад је током последњег рата у Босни високи функционер ХДЗ-а (иначе – унук требињског проте) неопрезно открио „своје велико изненађење“ сазнањем да је највећи број католичких цркава по Босни саграђен тек после Првога светског рата, одмах је био смењен са свих функција и једва успео да спасе главу бекством у Немачку. Хрвати и иначе воле да кажу да је Босна и „њихова матична држава“ и да је „Јајце њихов краљевски град“, али не знају како се то десило да се у њему први пут појаве, као и у Книну – тек пошто су тамо истребили Србе.

Хрвати су се „намножили“ после комунистичке наредбе од 14. маја 1945. године да сви југословенски католици морају бити Хрвати „без обзира на то како се лично изјашњавали“. И нашли се по Срему, Барањи, Славонији, Посавини, Далмацији, западној Херцеговини, а Бока постала „Заљев хрватских светаца“.

И успели да упрљају све оно што су им српски преци оставили у наслеђе.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.