Анализе

Такозвана Православна црква Украјине и Румунска патријаршија: треба ли се надати „хибридном признавању“?

Уз помоћ Филарета Панкуа, ПЦУ је одлучила да успоставити односе са Румунском црквом Фото: СПЖ

  • „Синод“ расколничке тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) искључио је из свог састава „епископа“ Филарета Панкуa и послао га у надлежност Румунске цркве. Шта се крије иза ове чудне одлуке?

ПИШЕ: Константин Шемљук

Године 2020, 9. јула  „свети синод“ тзв. ПЦУ је због завере сковане заједно са Филаретом Денисенком искључио Филарета Панкуа, Белгородско-дњестровског «епископа»,  из свог састава (у тзв. Украјинској православној црви – Кијевског патријархата (УПЦ КП) он је „архиепископ“ Фалестије и Источне Молдавије). Поред тога, „синод“ ПЦУ „предао је“ Панкуа у надлежност Румунске православне цркве, тачније у надлежност бесарабијског митрополита Петра (Педурару) који делује на територији Молдавије.

У исто време, „синодалци“ су оптужили Филарета Пункуа за заверу, заједно са Филаретом Денисенком и кршење канонских норми: «Он (Панку, – прим. ур..), после саслужења са предстојатељем и епископом Православне цркве Украјине на божанској литургију 3. фебруара 2020, тајно је посетио почасног патријарха Филарета (Денисенка) и обратио се њему са изјавом да одбија да се покори Православној цркви Украјине. Касније је у његово име дистрибуирана изјава истог садржаја. Недавно је од почасног патријарха Филарета (Денисенка) добио неканонски додељену титулу, која је још једном јавно показала свесно занемаривање канонског поретка.»

Међутим, „одбијање послушности“ Цркви и изјава о преласку у другу верску структуру са становишта канонског права сматрају се расколом и не кажњавају се „предајом“ расколника у надлежност треће црквене структуре, већ одговарајућим канонским казнама – прво забраном свештенослужења, а затим одузимање чина и на крају одлучење од Цркве. Не постоји „излажење из епископата“. С тим у вези, одједном се поставља неколико питања на која ћемо покушати одговорити.

Прво, зашто је „синод“ ПЦУ управо на овај начин реаговао на поступке Пункуа? Зашто се нешто слично није догодило са осталим „епископима“ ове структуре који су отишли ​​код Филарета Денисенка? На пример, зашто ПЦУ, након што га је «извела из епископског састава» није пребацила у Руску православну цркву Јоасафа Шибајева, који служи у Руској Федерацији?

Друго, зашто Филарета Пункуа предају Румунској патријаршији и митрополиту Петру (Педурару)? Зашто „синод“ ПЦУ није дао проблематичног „јерарха“ у руке Фанара (као што би требало да буде према Томосу) или, у најгорем случају, није задужио посланика Молдавског ексархата да се бави њиме? На крају крајева, Панку врши своју „службу“ на канонској територији Московске патријаршије и нема никакве везе са Румунима. Какве везе има Румунска црква са тим?

Панку и његово «кажњавање»

Филарет Панку, „јерарх“ УПЦ КП. Фото: astradrom-filiala-bihor.blogspot.com

Од 1988. године, Пунку је припадао свештенству Молдавске епархије Руске православне цркве. Пострижен је за монаха и рукоположен за јеромонаха. Године 1993. године постао је архимандрит и, готово до одласка у украјинску расколничку УПЦ-КП 2005. године, био је настојатељ манастира Кондритцког, подигнутог у част Светог Николе.

У јулу 2005. године, Филарет Панку постао је „епископ“ фалешистски и источно-молдавског дела УПЦ-КП. У ствари, његов положај је био чисто номиналан, будући да је он био задужен  само за неколико парохија, од којих је у две већ био настојатељ и два мала манастира – Пресвето Тројство и Благовешченски, у којима има укупно четири „монаха“. Другим речима, мисија Панкуа у Молдавији није имала и нема озбиљнијих успеха – Денисенко му није помогао, али није се ни мешао.

Међутим, ситуација се озбиљно променила са појавом Томоса.

Године 2018, 15. децембра УПЦ-КП је укинута (Филарет ће је оживети за шест месеци), а на њеном месту се појавила ПЦУ у коју су ушли сви „јерарси“ укинуте цркве. У исто време, према примљеном Томосу од 6. јануара 2019. године, ПЦУ није имала право на парохије изван Украјине, укључујући и Молдавију. На пример, ако погледате списак „архијереја“ новостворене структуре објављеном на веб локацији Προσωπική ιστοσελίδα του Μάρκου Μάρκου, можете видети да је Филарет Панку готово једини међу „епископима“ који нема своју катедру  (осим њега на списку без катедре спомиње се и Јоасаф Шибајев и Пјотр Москлаљев, међутим за њих постоји напомена да су 14. јуна 2019. године уклоњени из састава ПЦУ). Тако је после примања Томоса постало јасно да је епархија Панкуа заправо укинута, а његов лични положај остао је недефинисан.

Може се претпоставити да је руководство ПЦУ обећало да ће питање епархије Панкуа бити решено. Рецимо, нека буде како јесте, али погледајмо тамо („икономија“, како се каже у тексту одлуке „синода“ ПЦУ – види доле). На тај начин Филарет Панку је остао у недефинисаном стању читаву годину.

Године 2020, 3. фебруара, током прославе годишњице „интронизације“ Думенка, вероватно му је дата јасна порука да се ништа неће променити. Истог дана Панку се састаје са Филаретом Денисенком током којег, „схвативши непримереност његовог одласка из Кијевске патријаршије и боравка у Православној цркви Украјине“, одлучује да пређе у УПЦ-КП. Већ 5. фебруара Филарет Денисенко је удовољио овом захтеву.

И у вези с тим, поставља се питање – зашто је „свети синод“ УПЦ чекао пет месеци пре него што је одлучио да уклони Филарета Панкуа из „епископата“ из свог састава? Да ли је чашу прелила кап добијање звања“архиепископа“ из руку Филарета? Једва да је могуће. Шта онда стоји иза тога?

Одговор можемо пронаћи директно у тексту „синодалне“ одлуке о Пункуу. Читамо: „Преосвећени владика Филарет (Панку) и верске структуре које је он водио пратиле су и прате румунско-молдавску литургијску традицију, а као такве никада нису представљале украјинску дијаспору која је била у саставу Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије, а затим Православне цркве Украјине у складу са икономијом.

Овом фразом, како им се чини, украјински расколници покушавају, прво, да покажу Фанару да стриктно поштују услове Томоса, према ком не могу имати ниједну страну епархију, а друго, реченицом о постојању «румунско-молдавске литургијске традиције» «синод» ПЦУ дао је на знање да украјински расколници не претендују на ову традицију, чиме су послали «лопту» на страну Румунске патријаршије.

Шта ће им ово донети?

ПЦУ и «румунско викаријатство»

Током годину и по дана постојање ПЦУ, осим Фанара, признале су само две цркве – Александријска и Грчка. Расправе о томе да ће се и друге ускоро придружити овим Црквама воде се већ дуже време, али за сада је све остало само на нивоу разговора. Због тога је «синод» ПЦУ одлучио да искористе проблем са Пункуом како би започели бар неке преговоре са Румунском патријаршијом.

Познато је да између Румунске и Руске православне цркве постоје одређени проблеми повезани са такозваном „Бесарабијском митрополијом“. Године 2007, 24. октобра на састанку Светог Синода Румунске православне цркве, одлучено је да се створи седам нових епархија. Конкретно, у „Бесарабијској митрополији“ одлучено је да се створи Балцкиј епископат, затим епископат Јужне Бесарабије са седиштем у Кантемиру и православни епископат Дубосара и целог Придњестровља са центром у Дубосарију. Молдавска митрополија Руске православне цркве ову одлуку је назвала «директним и агресивним мешањем у канонску територију друге црквене јерархије». Синод Молдавске цркве такође је напоменуо да «провокативне акције Румунске патријаршије могу довести до угрожавања државности земаља уплетених у овај црквени раскол».

Поред тога, неки представници Румунске православне цркве покушали су да „привуку“ на своју страну румунске парохије смештене на канонској територији Украјинске православне цркве Московске патријаршије – у Чернивцико-Буковинској митрополији. Међутим, мудре и уравнотежене одлуке митрополита Черновицког Онуфрија (Березовског) успеле су да изгладе ситуацију. Коначно, свих 127 румунских парохија остало је под контролом канонске цркве.

Тако се, 27. јула 2019, неколико месеци после појаве ПЦУ ствара се такозвани «румунски викаријат ПЦУ» на територији Черњиговске области – лажна структура у којој није постојала и још увек не постоји ниједна парохија и која искључиво има «изложбену функцију».

Наравно, у ПЦУ разумеју апсурдност ове ситуације и због тога жестоко нападају на „румунске“ парохије УПЦ – МП, покушавајући да увуку из ове цркве барем некога у њихову структуру. Међутим, поступци расколника су толико неспретни да су успели да окрену скоро целу румунску дијаспору у Украјини против себе. И то толико да су верници који говоре румунски буквално спремни да звоне на сва звона, само да не дозволе „прелазак“ парохија у ПЦУ.

Мотивација вођа структуре Думенка је једноставна – стварањем конкурентне структуре која говори румунски језик на територији Украјине, ПЦУ се нада да ће је искористити као монету за поткусуривање током преговора са Румунском патријаршијом у вези са признавањем своје „каноничности“. Међутим, као што је то често случај код раскола, претерали су и уместо очекиваног ефекта добили су управо супротно. Ево како су у једном од румунских медија прокоментарисали стварање „викаријата“: «Иако се ово [викаријат] чини инструментом јединства за Румуне у Украјини, али ако се одмах не одбаци, довешће до дубоког раскола међу Румунима … Румунска заједница зна да украјинска држава спроводи политику насилне асимилације, чије је кулминација настала усвајањем Закона о образовању 2018. године и Закона о државном језику 2019… Ни један румунски свештеник није кренуо за расколницима, иако је последњи најавио да ће им дозволити да служе на румунском. Како им се може веровати после деценија када су говорили супротно?»

Стога, у случају Филарета Панкуа апелација Румунској патријаршији може изгледати као покушај „глачања углова“ и, можда, закривљено обећање да ће оставити неиспуњене наде на обећани „викаријат“.

 «Хибридно признавање»

Међутим, главна стратегија Сергеја (Епифанија) Думенка на путу ширења утицаја његове структуре у православном свету је хибридно признавање. Подсетимо се да су челници ПЦУ и његови различити представници више пута рекли да ће процес признавања њихове структуре бити „хибридан“. Тј. помесне Цркве ће без службених одлука на нивоу својих Синода постепено „признавати“ ПЦУ заједничким „службама“, разменом делегација и … званичним документима.

Углавном, слањем Филарета Пункуа на располагање румунском патријарху, ПЦУ се нада да ће од њега добити барем неки званичан одговор. Сама чињеница његовог присуства, чињеница размене писама, одлука и порука ПЦУ ће да користи да каже – гле, они са нама разговарају, одговарају, последично они нас посматрају као субјект црквених дипломатских односа, они нас признају.

Наравно, ПЦУ је могла Филарета Пункуа предати Фанару (како је предвиђено Томосом). Међутим, пошто, према мишљењу украјинских расколника, Пунку „никада“ није иступао у име украјинске дијаспоре, то су га ставили на располагање Румунске православне цркве. Самим тим, правећи још један заокрет у страну Румуније – тврде: „признајемо Молдавију као канонску територију не Московске патријаршије, већ румунске“. Што би, према мишљењу руководства ПЦУ, требало да буде још једна позитивна тачка у могућим преговорима о признавању од стране Румунске патријаршије.

Митрополит Пјотр (Педурару) и ширење територије Румунске православне цркве

Ове закључке потврђује и чињеница да се име митрополита Пјотра (Педураруа) појављује у тексту декрета „синода“ ПЦУ-а о Панкуа. Какве он везе има са тим? Па, поред чињенице да он води „Бесарабијску митрополију“ Румунске патријаршије, митрополит Пјотр је такође велики поборник ширења свог утицаја на канонске територије других Цркава, укључујући УПЦ.

Пјотра (Педураруа) 1990. године рукоположиола је Његова светост патријарх Московски и читаве Русије Алексеј, за владику Бељцког, викарија Кишињевске епархије. Међутим, од 1991. године, односно након формирања државе Молдавија, владика Пјотр почео је да активно ради међу свештенством Молдавске епархије Московске патријаршије на преласку у надлежност Румунске патријаршије. Године 1992, 8. септембра и 15. децембра свештенство молдавске епархије готово једногласно је одлучило да остане у Руској цркви, а такође је разговарало и о активностима владике Пјотра. Као резултат тога, састављена је молба са захтевом да се моментално забрани рад владике Пјотра (Педураруа). Молбу је потписало 705 свештеника. Тако је 5. октобра 1992. године Свети Синод Руске православне цркве владики Пјотру Бељицком забранио свештонослужење.

После нешто више од месец дана, тачније 19. децембра 1992. године, без отпусне грамате Руске цркве и кршећи каноне, владика Пјотар је примљен у надлежност Румунске патријаршије. На опште изненађење, патријарх Теоктист поставио је владику Пјотра настојатељем обновљене на територији Молдавије «Бесарабске митрополије» Румунске православне цркве. Три године касније, владика Пјотр, упркос поновљеној одлуци Синода Руске православне цркве да му забрани свештеслужење, прима из руку патријарха Теоктиста чин митрополита, а тек 1999. године пише покајно писмо Синоду Руске православне цркве са захтевом за укидање казне. Молба је усвојена.

Међутим, треба истаћи да митрополит није напустио своју двосмислену активност. И даље је један од најактивнијих присталица све већег утицаја Румунске православне цркве на територијама које нису под њеном јурисдикцијом. Још у јануару 2005. године, Педурару је потписао „уредбу о стварању деканата Бесарабијске митрополије у Москви“. Године 2007, 1. новембра коментаришући одлуку Синода Румунске православне цркве о оснивању три нове епархије Бесарабијске митрополије са резиденцијама у Балтију, Кантемиру и Дубосарију, митрополит Пјотр изјавио је да је та одлука била привремена. „Када се сложе услови, резиденције епархија Бељецке и Кентемиријске преселиће се у украјинске градове – Хотин, Исмаил и Белгород-Дњестровски.“ Већ из ових чињеница може се схватити да помињање ове особе у „синодалној“ одлуци ПЦУ није случајно. Насупрот, људи који изнутра знају ситуацију у Румунској цркви, тврде да планови и циљеви митрополита Пјотра, као и његово понашање уопште, не подлежу контроли Патријаршије у свему.

На пример, још 2008. године, 44 свештеника из «Бесарабијске митрополије» захтевали су да румунски патријарх смени митрополита Пјотра (Падураруа). Тврдили су да владика „доприноси политизацији активности митрополије и није спреман за дијалог са свештенослужитељима“. Такође су тражили „да митрополију изведу испод утицаја било које странке, јер црква треба да буде већа од партија и идеологија“. На крају, митрополита Пјотра оптужили су за „деспотизам“ и зависност од лидера Хришћанско-демократске народне странке (ППЦД) у молдавском парламенту, Влада Кубриакова, ови свештеници су тражили да буду директно потчињени патријарху Даниилу.

Имајући у виду све горе наведено, може се претпоставити да је ПЦУ одлучила да користи већ изгубљеног Филарета Панкуа у своје сврхе, наиме, за „хибридно признавање“ Румунске цркве. Пошто практично не постоји шанса да патријарх Даниил одговори украјинским расколницима, вероватно је да у ПЦУ рачунају на разговор на тему Пункуа са митрополитом Пјотром (Педураруом).

***

Сумирајући резултате ове ситуације, волео бих да Румунска црква схвати да су украјински расколници људи који су спремни да продају све, чак и оно што им не припада, како би остварили своје циљеве. Стварање „румунског викаријата“, у коме не постоји ниједна парохија, покушаји притиска на православне који говоре румунски, како би их привукли у њихову структуру, напокон, покушај да употребе Филарета Панкуа, који је напустио УПЦ-КП, за контакте са румунском црквом, све ово сугерише да је, пошто су примили „легализацију“ од Фанара, тренутни „јерарси“ из структуре Думенка, као и раније, не мисле уопште о цркви, већ на политичке категорије профита и сврсисходности.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/73060-pcu-i-rumynskaja-patriarkhija-stoit-li-nadejatysya-na-gibridnoje-priznanije

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.