Анализе

Аја Софија – џамија: узроци и последице

Шта за нас хришћане значи претварање Свете Софије у џамију? Фото: СПЖ

  • Храм Аја Софија је званично постао џамија. Све се одлуке доносене и сви документи су потписани. Шта је разлог за тако нешто, какве су последице и који закључак ми православци морамо да изведемо?

ПИШЕ: Андреј Власов

Кратко историјско подсећање

Први хришћански храм на Тргу Аугустеона у Константинопољу саградио је свети равноапостолни император Константин Велики, приближно 324-337 године. Током наредних неколико векова, храм је више пута горео, а затим се обнављало. Коначно, после пожара 532. године, цар Јустинијан је одлучио да сагради огромну саборну цркву која би симболизовала тријумф хришћанства и величину Византијске империје. Конструкција је била грандиозна: позване су најпознатије архитекте и занатлије, донети су најбољи материјали, а 10.000 радника је свакодневно радило на градилишту. Изградња је трајала пет година и коштала је три годишња прихода Византијске империје. Према легенди, цар Јустинијан је, улазећи у саграђени храм, узвикнуо: „Соломуне, превазишао сам те!“

Потом је Аја Софија делимично оштећена у земљотресу и знатно обновљена. Међутим, 29. маја 1453. године, Турци су заузели храм и претворили га у џамију. Фреске и иконе су делимично уништене, делимично прекривене малтером, испод кога су се, успут речено, добро очувале. Занимљив детаљ: храм се сматрао личним власништвом султана Мехмеда II освајача Константинопоља, а Мехмед га је жртвовао пре смрти Свемогућем. Из тог разлога, претварање Аја Софије у музеј је, с правне тачке гледишта, сумњива.

Међутим, оснивач модерне турске државе, Кемал Ататурк, није превише обраћао пажњу на то. Изградио је секуларну Турску, трудећи се да се интегрише у Европу, а 1934. године потписао је декрет којим је Аја Софија добила статус музеја. Фреске су очишћене, храм је обновљен и отворен за посете туриста. Све до данас, Аја Софија је била најпосећеније место у Турској.

Године 2007, када је Турска још живела са надом да ће се брзо придружити Европској унији, а председник ове земље био је активни поборник европских интеграција Абдулах Гул, у америчким политичким круговима појавио се покрет за обнављање Свете Софије као хришћанске цркве. Тешко је рећи колико је та идеја тада била реалистична, али ствари нису напредовале даље од представљања идеје у америчком Конгресу. А након што је Реџеп Тајип Ердоган постао председник Турске, клатно се померило потпуно у супротну страну. Турски председник је 10. јула 2020. потписао своју одлуку о враћању Аја Софије у статус активне џамије.

Документ турског председника Р. Ердогана о враћању статуса џамије Аја Софији

Разлози –  унутрашњи и спољашњи

У последње време Р. Ердоган и владајућа странка губе популарност међу људима. Разлог за то су негативни трендови у економији земље, пораст незапослености, пад животног стандарда. На општесветске економске проблеме надовезују су домаћи: неоосманистичка политика коју води владајућа странка разлог је заоштравања односа између Турске и готово свих њених суседа, као и Сједињених Држава и Кине. Ова политика одређује интервенцију Турске у оружаним сукобима у Сирији, Либији и Ираку. Све то захтева значајне финансијске и материјалне трошкове, као и напрезање (ако можемо тако рећи) људских ресурса земље. Империјалне амбиције су веома скупе и нису сви спремни да их плате. Поред тога, коронавирус је увелико поткопао турску економију. Стога Р. Ердоган својом одлуком настоји подићи властити рејтинг и ојачати своје домаће политичке позиције.

Политика неоосманизма има две компоненте: лидерство Турске у исламском свету и пантуркизам, односно покровитељство над свим турским (туркоманским) народима, где год да живе. Јасно је да примена такве политике води до бројних сукоба, како са државама које такође желе да буду лидери у исламском свету, а тако и са државама на чијим територијама живе народи које Турска сматра Турцима.

Ислам је, као што се зна, подељен у два смера: сунитски и шиитски. Турска признаје сунитску форму. А главна сунитска држава је Саудијска Арабија, на чијој се територији налазе главне муслиманске светиње: Мека и Медина. Међутим, Саудијска Арабија сада доживљава не само велике, већ и катастрофалне проблеме у економији повезане са падом цена нафте, као и смањењем тржишта за овај енергент. 90% буџета Саудијске Арабије формира се приходом од нафте, а расподела овог новца међу староседилачким становништвом пружа овој земљи политичку стабилност, пре свега због високог нивоа благостања, који смо навикли да посматрамо. Ипак, данас је ова идила завршена. Саудијци имају огроман буџетски дефицит и брзо растући јавни дуг. Такве појаве увек изазивају неред у држави, који се погоршава и борбом за власт. Поред тога, Саудијска Арабија има много спољних непријатеља, од Ирана до Израела, који ће врло радо ову државу гурнути у катастрофу. Сједињене Државе су гарантовале сигурност Саудијске Арабије током протеклих деценија, али утицај Америке на Блиском Истоку брзо опада, а спољнополитичка доктрина Трампове администрације претпоставља самоудаљавање САД од решавања туђих сукоба.

С обзиром на могућу перспективу деградације, ако не и уништења Саудијске Арабије и умањивања њене важности као верског центра, Р. Ердоган подузима врло разуман корак, претварајући Аја Софију у џамију. Саудијска Мека и Медина могу бити, како сада кажу, у појасу нестабилности или чак катастрофе. Следеће најважније муслиманске светиње: џамије Ал Акса и Куббат ал Сахра (Купола стене) налазе се у Израелу, а не тако давно ова је држава прогласила своју ексклузивну сувереност над читавим Јерусалимом, укључујући и Храмску гору.  И ево турском председнику-султану добро ће доћи џамија Аја Софија, која симболизује победу ислама над хришћанским светом. На тај начин и сам Реџеп Тајип Ердоган биће повезан са моћним освајачем Мехмедом II, који је у то време заиста био лидер исламског света.

У сваком случају, корак Р. Ердогана је апликација за вођство у исламском свету, бар оном сунитском. Поред тога, Турска покушава да постане не само муслиманска земља, већ жели да свету покаже такав модел сарадње исламске религије са друштвом и државом, који би био врло атрактиван и економски успешан. Таква складна симбиоза религиозности и секуларизма би била узор многим земљама и регионима. Да ли ће Турска у томе успети или не, сада није познато (вероватно неће успети), али одлука да се Аја Софија претвори у џамију у потпуности се уклапа у ове планове. Није турски председник улудо, мада не лично, већ преко својих представника, објавио да хришћанске фреске неће бити уништене нити прекривене малтерима, као и да ће туристи и даље имати приступ Аја Софији.

Одрицање Европе

Као што је већ споменуто, Турска се након уништења Османске империје после Првог светског рата и доласка на власт Кемала Ататурка почела развијати као секуларна држава оријентисана ка интеграцији у Европу. Овај процес је био веома тежак, али свеједно, трајао је до нашег времена. Турска је 2000. године званично добила статус земље кандидата за приступање Европској унији и започели су преговори о условима за то придруживање. Можемо рећи да је становништво, а посебно пословна елита Турске, живела од очекивања о брзом придруживању ЕУ, отварању тржишта, налета инвестиција и других економских користи. Ово очекивање обуздало је развој исламистичких осећања у друштву. Међутим, године су пролазиле и сви су држали Турску у чекаоници, не одбијајући је, али и не пуштајући унутра.

Почетком 2010. године Турска је почела да схвата да је нико не чека у Европској унији. Тих дана се појавила чак и шала: „Украјина ће се придружити ЕУ након Турске, а Турска се никада неће придружити ЕУ“. Када је турска елита у потпуности схватила да нема уласка у Европску унију, било је јасно да трансформација ове земље у муслиманску државу постаје само питање времена, и то врло кратког. Турска је неизбежно скренула према исламизацији. А након неуспелог покушаја пуча 2016. године, скренуо је истом неизбежношћу према ауторитаризму и јачању Ердоганове личне моћи. Резултат свега тога била је трансформација Аја Софије у џамију.

Фактор Фанара

Патријарх Вартоломеј на пријему код председника Турске Р. Ердогана

То се такође може назвати узроком онога што се догодило, иако је непознато да ли би константинопољски патријарх могао да одбрани статус музеја за Аја Софију да није учинио оне велике грешке које јесте. Међутим, грешке патријарха Вартоломеја једноставно нису остављале никакве могућности за дипломатску заштиту Аја Софије.

Врло поједностављено: глава Фанара укључио се у политичке игре и уздао се у губитнички улог, наиме, кладио се на америчку администрацију.

Сједињене Државе одлазе са Блиског Истока, а такође више не желе да буду глобални полицајци, што је скоро и службено најављено. САД немају ни жеље ни ресурса да наставе своју досадашњу политику доминације у свим деловима света. Пошто су САД издале свог верног савезника у региону, Курде, постало је јасно шта су обећања Американаца. Истовремено, утицај Русије на Блиском Истоку током последњих пет година значајно је порастао. Ово није хваљење или агитације, то је чињеница коју су признале све геополитичке снаге и потврдили сви експерти.

Не може се рећи да би Русија могла да у потпуности зауставити Р. Ердогана, али само Русија има такав утицај у региону који би му омогућио такав покушај. Међутим, Константинопољски патријарх је грубо и недвосмислено одгурнуо Русију и Руску православну цркву, мешајући се у црквене послове у Украјини. Стога је руско министарство спољних послова само изразило забринутост, а речи Московског патријарха, које нису ојачане ставом Кремља, мало значе Ердогану.

То је све резоновање из људског ума, али постоји и духовни разлог за оно што се догодило. Први пут Аја Софија је претворена у џамију 1453. године после тога када су Грци предали папи православље потписивањем Уније у Фиренци 1439. године. Други пут је Аја Софија претворена у џамију када је патријарх Вартоломеј изјавио да тражи своје првенство у Цркви и појачао ове тврдње својим неканонским акцијама у Украјини, што је заправо нарушило догмате Цркве. Поред тога, патријарх је недвосмислено рекао да је сврха његових активности било јединство са Ватиканом. Аналогије саме по себи говоре.

Такође, духовни разлог за оно што се догодило је тај да је Европа заправо напустила хришћанство као такво. Иста та Грчка, која данас прети Турској скоро ратом, одобрава истополне бракове и уводи лекције у основне школе о истополним односима. У протестима против одлуке Турске од стране влада различитих држава може се наћи појам: „хришћанска цивилизација“. Али „хришћанска цивилизација“ је већ историја. Савремена западна цивилизација више није хришћанска. Активно лобирање за ЛГБТ особе, промоција побачаја, сексуална распуштеност коју негују школски програми, спремност за уклањање хришћанских симбола како би се угодило мигрантима, сведоче то.

Велики пријатељ патријарха Вартоломеја Џо Бајден, који је недавно позвао Ердогана да поништи одлуку о Софији, активни је заговорник хомосексуализма, а чак је и сам одржао церемонију венчања за истополни пар код своје куће. У западној цивилизацији сведоци смо смањења броја парохијана у храмовима и, као резултат, преправки тих храмова у ресторане и објекте друге намене, те истискивања Божијих заповести и јеванђељског духа из свих сфера живота. То је оно што карактерише модерну постхришћанску цивилизацију. С друге стране, ислам је религија која се развија и квалитативно и квантитивно, повећавајући свој утицај на друштво, због високог наталитета у муслиманским породицама.

Стога је претварање Аја Софије у џамију врло закономерни резултат. Другим речима, Божја Промисао је дозволила да се то деси, зато што су хришћани сами напустили хришћанство. А онда, зашто им је потребна Аја Софија? Да љубопитљиво, зацакљених очију блену у фреске и сниме селфи?

Могуће последице

Питање да ли ће Р. Ердоган успети да постигне циљеве које је себи поставио, доносећи одлуку о Аја Софији, остаје отворено. Да би се они постигли, није довољно да се музеј претвори у џамију. Највероватније ће неко време уживати у успеху, његов рејтинг ће се мало повећати, а тада ће народу морати дати нешто опипљивије, тј. материјално. Ако се то не догоди, покушаће пронаћи спољног непријатеља кога може окривити за властите неуспехе у економији и политици. Донесена одлука такође није довољна за стицање лидерства у муслиманском свету. Џамија Аја Софија може бити симбол, али не и разлог за такво лидерство. Главну улогу играће стварање ефикасног економског, политичког и друштвеног обрасца деловања заснован на исламу, који ће Турска покушати да понуди свету. И овде је опет, далеко од чињенице да ће се то догодити.

Односи Турске са Европом и Америком ће се нешто мало погоршати. Турској ни у ком случају неће бити дозвољена улазак у ЕУ. За Европу велику главобољу представља проблем илегалних миграната, који милионима пролазе кроз Турску. Главни проблем турско-америчких односа је куповина руског противавионског система С-400, а не претварање Аје Софије у џамију. Дипломатски протести биће изражени појмовима „жаљење“, „разочарање“ и „забринутост“. Могуће су и санкције против појединих турских званичника, али ко се у данашњем свету може уплашити санкцијама?

Посебно питање је Грчка. Њене ратничке изјаве нису поткрепљене стварним могућностима. Максимално што ова земља може да учини је преименовање спомен-куће Ататурка у Солуну у музеј геноцида понтијских Грка, како је навела грчка министарка културе Лина Мендони. Грчка војна моћ је умногоме мања од турске, а НАТО вероватно неће дозволити да се две њене чланице међусобно зарате.

Што се тиче Русије, њена поција је веома уздржана. Фактички таква позиција сведочи да ово питање посматра као унутрашње питање Турске. Мало је вероватно да ће неко обратити пажњу на оштре протесте Руске православне цркве. Оно што се догодило неће на било који начин утицати на руско-турске односе.

Страна која је највише страдала је Константинопољски патријархат и лично патријарх Вартоломеј. Њиховом имиџу и амбицијама да воде православни свет нанесен је велики ударац. Сећати се славне византијске прошлости, можете до миле воље, али стварност је сасвим другачија. Може ли јерарх који није могао спречити секундарно поробљавање главне хришћанске цркве од стране муслимана да тврди да је он лидер у Цркви? Овде се не спомиње чињеница да је православна вера резервисала првенство власти у Цркви искључиво за Исуса Христа.

Имиџ патријарха Вартоломеја покварила је не само трансформација Аја Софије у џамију, већ красноречива ћутња патријарха о овом питању. Уосталом, о припреми одлуке знало се више од месец дана раније. За то време сви су изашли са протестима, укључујући УНЕСКО, САД, ЕУ, Француску, помесне Цркве и тако даље. Међутим, патријарх Вартоломеј је ћутао. И непосредно пред догађај рекао је да је „у шоку“. Међутим, све су очи биле упрте у њега, а да је он показао велику дипломатску активност по овом питању, обраћао би се свим владама и међународним организацијама, без обзира на резултат, његов престиж и утицај у свету би значајно порастао. Ипак, патријарх је ћутаоИ сви су знали да је разлог ове ћутње била публикација у провладином часопису «Gerçek Hayat» у коме је патријарх Вартоломеј оптужен да је учествовао у покушају државног удара 2016. године и тако отворено наговестио да ће, уколико се усуди да иде против одлука турских власти, наћи иза решетака. Сви су видели како ради механизам контроле „васељенског“ патријарха на делу.

После свега тешко је замислити да ће се процес успостављања примата Константинопољског патријарха у православном свету наставити. Посредно ће то утицати на процес признавања помесних Цркава, такозване Православне цркве Украјине (ПЦУ), која се, успут речено, такође није усудила да критикује Р. Ердогана. Подсетимо се да је, осим Фанара, ПЦУ признавала само Грчка и Александријска црква.

Можда ће за неко време, када свет «превари» трансформацију Свете Софије у џамију, турске власти покренути и питање да Константинопољска патријаршија практично нема верника и да због тога нема шта да тражи у Турској. Можда ће оживети и пројекат такозване Турске православне цркве, који је Кемал Ататурк креирао 1922. године за духовно збрињавање турских хришћана. Првобитно је то био мртворођени пројекат, и вероватно ће тако и остати, али Константинопољској патријаршији тако ће да «тренирају живце».

Како да ми православни примимо преобраћање Свете Софије у џамију?

И на крају, закључак који ми православни треба да изведемо из овога. Да, можемо протестовати, можемо рећи да је ово ударац хришћанској цивилизацији, да је Аја Софија једно од главних светиња и тако даље. Међутим, да размислимо о свему овоме: да ли нам Бог казује да такви величанствени храмови као што су Аја Софија, базилика Светог Петра у Риму, саборни храм Христа Спаситеља у Москви и други, нису неопходни за спасавање човека?

Заиста, ако се замислимо: апостоли нису изградили хришћанску цивилизацију, донели су људима само Радосну вест о Спаситељу, да свако може да стекне ово спасење. Велике хришћанске цркве позване су да сведоче о моћи хришћанства. Али која је снага хришћанства? Зар није у придржавању Божјих заповести?

Ако имате љубав к мени, заповести моје држите, (Јов. 14, 15), рекао је Христос.

Која је сврха хришћанског живота? Зар није у стицању Духа Светога, као што је рекао монах Серафим Саровски? Величанствене храмове саградили су императори и краљеви како би увећали славу државе и своју лично. Слава Божја није у храмовима, већ у људима који су верни Богу. Занимљива чињеница: када је покојни председник Русије Борис Јељцин почетком 90-их предложио покојном патријарху Алексију II да обнове величанствени храм Христа Спаса, патријарх је рекао да би било боље да се са тим новцем саградити храм у сваком руском селу. Али како то може да одговара властодршцима? Некако је то мало за цареве.

Грандиозни храмови нису гарантовали да народ који је изградио овај храм неће постати богоотпаднички народ. «… дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку.“(Мт 21, 13) рекао је Господ поводом Јерусалимског храма. А поводом тога где да се клањамо Богу, Он је одговорио: «… прави богомољци молиће се Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце.» (Јован 4, 23).

Немојте мислити да је све горе наведено изјава о непотребности храмова и саборних цркава. И храмови и саборне цркве су потребни, али су изведени из других храмова, од оних за које је свети апостол Павле рекао: «Или не знате да су телеса ваша црква Светог Духа који живи у вама, ког имате од Бога, и нисте своји?» (1 Кор. 6, 19).

Јасно је, не можемо поново учинити Свету Софију хришћанским храмом, али свако од нас је у стању да, уз Божју помоћ, себи постане храм Духа Светога. Штавише, свако од нас је позван на то и на Последњем суду ће одговорити пред Богом да ли је учинио нешто за ово или не.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/73043-svyataja-sofija–mechety-prichiny-i-posledstvija

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.