Анализе

НОВЕ КЊИГЕ: Говор мржње и култура памћења

„ГОВОР МРЖЊЕ И КУЛТУРА ПАМЋЕЊА“, тематски зборник, Приредили Зоран Милошевић и Милош Кнежевић, Институт за политичке студије, Београд, 2020, стр. 498.

Говор мржње и потискивање у заборав многих важних историјских догађаја и појединаца који су стварали историју, запљуснули су не само Србију. Под изговором да то представља борбу с аветима тоталитаризма, уклањају се споменици војсковођама који су се изборили са највећим европским злом – нацизмом.1 У том контексту, политичка историја добија нова тумачења и интерпретације, тако да победници постају зли, а побеђени се претварају у борце за правду и свеколики напредак. Руски аутор Игор Шишкин то је назвао «осветом поражених»2 С овом политиком није се суочила само Украјина која је бројне „своје“ нацисте и сараднике нациста прогласила националним херојима и подигла им споменике, већ и Румунија која оправдава своје учешће у агресији на СССР борбом против тоталитаризма, а слично се понаша и Пољска и прибалтичке државе.

У ту врсту „накнадних победника“ спада и Хрватска које је своје усташке злочинце рехабилитовала и накачила им витешки ореол. Мада су успомену на своје „витешке претке“ неговали свих деценија свога високог брозовског покровитељства (оличеног у Брозовом обећању датом 1944. године, у ослобођеном Београду, да „Србија нема чему да се нада, ми се у Србији морамо понашати као у окупираној земљи“), охрабрење да отворено искажу своје антисрпско расположење стигло им је са демократског Запада, у време док је разбијана Југославија а Срби представљани свету као оличење зла, у време кад су се западни политичари утркивали ко ће их више оцрнити (да подсетимо на неке изјаве):

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”. (Жак Ширак, бивши председник Француске).

„Срби нису нарочито паметни. Српска деца се више неће смејати”. (Лоренс Инглбергер, државни секретар САД).

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”. (Отац Пјер, француски свештеник, наводни хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу).

„Зауставите Србе. Одмах. Заувек”. (Маргарет Тачер, премијерка Велике Британије, часопис Њујорк тајмс 4. мај 1994.)

„Срби су злочиначки дупеглавци”. (Ричард Холбрук, помоћник државног секретара САД, часопис Њујоркер, 6. новембра 1995.)

„Што се Срба тиче… то је данас један болестан народ”. (генерал Жак Кот, командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз).

“Срби тргују људским органима својих жртава како би обез­бе­дили новац за свој рат. Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!” Пол Џексон, уредник канадског листа Кал­гари сан за Фани стар, 13. октобра 1992.

“Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простак­лу­ку. Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови на­опаки створови, чија је припадност људској раси у великом за­кашњењу”. Питер Јустинов, глумац, амбасадор Унеска, за Тhe European, 10. јуна 1993.

“Предлажем да се српској деци забрани у школама учење срп­ске националне поезије”. Професор др Ролф-Дитер Клуге, ди­ректор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на окру­глом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

“Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу”. Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а, маја 1995.

Многе се чињенице могу навести као оправдање да се крене (и) у научно истраживање говора мржње и културе нашег заборава, тј. памћења, али их на овоме месту нећемо набрајати.

Зборник садржи 19 радова,  12 чланака је посвећено говору мржње, а седам култури памћења.

Брацо Ковачевић, са Факултета политичких наука у Бања Луци аутор је судије „Од говора мржње до „хуманитарних интервенција“, Милош Кнежевић, са Института за политичке студије из Београда, писао је о „Страховима и мржњи у политици: Историјска димензија србомржње и србофобије“, следи коаторски рад Илије Кајтеза (Универзитет Унион) и Срђана Старчевића (Војна академија) о „Политичком говору и злоупотреби емоција у политици“, Миленко Бодин (Београд), „Мржња као (ауто)деструкција домаћина: Од комунизма до друге Србије“, следи коаторски рад Зорана Милошевића и Александре Мировић Јанковић (Института за политичке студије), „Велики рат и (не)култура памћења у медијима: Говор мржње кроз фалсификовање историје и пропагандно деловање“ . Драгана Трифковић (Београд) аутор је студије „Медији и говор мржње као највећи непријатељи данашњице: Пример анти-српске пропаганде за време југословенских конфликата“, а професор Кирил Шевченко из Минска, истраживао је геноцид над Русинима од стране Аустро-Угарске током Првог светског рата „Кажњени идентитет: Русини Аустро-Угарске у Првом светском рату“. Олег Генадјевич Казак (Минск), аутор је чланка „Мађарско-русински односи у тумачењу мађарског политичара Јаноша Чорбе (1943. године)“, а Душан Туваљевић (Брчко), занимљиве студије о „Значају Стаљина за словенске народе“. Александaр Гронски (Москва), истраживао је „Функционисање контролисаног историјског памћења у Белорусији“, Рајко М. Буквич (Нижни Новгород), аутор је чланка „Од политике према  лингвистици и обратно: Језички проблем у Украјини“. Део о говору мржње завршен је чланком Вељка Благојевића (Институт за стратегијска истраживања), Игор Пејић (докторанд на Факултету политичких наука), „Реторика председника Трампа и међународни односи“.

Поглавље посвећено култури памћења садржи, како см овећ, нагласили седам радова, и то: Милош Јевтић, „Проглас о колективним сећањима: значај и проблеми за културу памћења!, Александар Митић, „Некадашња три српска манастира на простору Свете Горе – заборављена српска културна баштина“, Душан Ковачев, „Јован Чокрљан заборављени народни отпадник“, Милан Николајевић, „Старобалканска бела капа – кече: делић заборављене прасрпске културне баштине“,  професор Николај Вадимович Бабилунга из Молдавије писао је „О промени државних симбола Молдавске ССР и формирање Придњестровске Молдавске Републике“, поново имамо још једну студију Душана Ковачева, „Социјални раскол српског друштва у ликовним делима Уроша Предића“. Поглавље је закључено са чланком Драгана Р. Млађеновића, „Чија је ово песма?“ („Русе косе, цуро, имаш“)

ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК „ГОВОР МРЖЊЕ И КУЛТУРА ПАМЋЕЊА“ може се наручити на телефон 0113349205

Белешке

1 Резолуција Европског парламента, законодавног и представничког тела Европске уније, „О значају европског сећања за будућност Европе“, усвојена 19. септембра 2019, изричито захтева да све земље ЕУ усвоје пољско искуство и очисте територије својих држава од споменика совјетским војницима.

2 Месть побежденных. Что стоит за осквернением памятников нашим воинам в ЕС, https://regnum.ru/news/polit/2917039.html

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.