Анализе

ЕКУМЕНИЗАМ – МАГИЈСКА РЕЛИГИЈА СЕКУЛАРИЗМА

  • Секуларизам је демонско искушење света без Бога – то је онај свет који је сатана Христу понудио у пустињи као награду уколико му се поклони
  • Магија је, пак, сила преваре којом свет секуларизма постоји – њоме демон камен претвара у хлеб. Лажна вера је мешавина претходне две преваре којом би оне да добију смисао и обоготворе се
  • Лажна вера је искушење које позива „изађи на кров и скочи“ – без разлога само да би се показала моћ над другим, над светом и над Богом
  • Све то наравно ван Храма/Цркве јер у Храму је Богочовек Христос

ПИШЕ: Бобан Миленковић, Међународни центар за православне студије, Ниш – Србија

Првородним грехом Адам, али и свет са њиме уведени су у стање рањености са грехом пропадљивошћу и смрћу, што је представљало  супротност у односу на првобитно стање Адама и Еве пре пада. Међутим, рањеност грехом није имала силу да Адама потпуно убије, тј. да га одвоји од Бога и уништи његову боголикост и богоусмереност. Отуда се у послепадном стању као сапостојеће Адаму и његовим потомцима појављују демонске опсене којима је сатана наставио да вара човека не одустајући од своје првобитне намере да човека убије као боголико биће. Истовремено, Бог није одустао од човека и од пробитне намере да се човек у Оваплоћеном Сину Божијем обожи[1]. У ту сврху Господ је преко Пророка својим промислом наставио да гради Цркву као Тело будућег Месије, али и као место спасења и пуноће живота за човека и свет од тренутка када је Месија (Син Божији) оваплоћењем постао један од нас.

С друге пак стране сатана је Адаму, а тиме целом људском роду, наметнуо као сапостојеће искушење греха и смрти у три вида и то: секуларизам, магију и њихову заједничку творевину лажну веру/религију – сада звану екуменизам.  Секуларизам је демонско искушење света без Бога – то је онај свет који је сатана Христу понудио у пустињи као награду уколико му се поклони. Магија је, пак, сила преваре којом свет секуларизма постоји – њоме демон камен претвара у хлеб. Лажна вера је мешавина претходне две преваре којом би оне да добију смисао и обоготворе се. Лажна вера је искушење које позива „изађи на кров и скочи“ – без разлога само да би се показала моћ над другим, над светом и над Богом. Све то наравно ван Храма/Цркве јер у Храму је Богочовек Христос. Зато демон тежи овим искушењима да човека изведе ван Цркве – Тела и Храма Господњег. Сва је борба за човека и унутар човека јер он јесте призван да постане бог по благодати и брат Господњи по дарованом нам усиновљењу у Христу Богочовеку.

Секуларизам

Секуларизам, представља чин обесвећења човека и света, као такав секуларизам није самопостојећи, нити је природнопостојећи у човеку. Он је, од стране демона, наметнута последица првородног греха којом би демон да замени напредовање човека на путу благодатног богопознања и обожења. Демон, својим магијским преварама положеним у секуларизам, одвраћа човека од покајања, а тиме и од прихватања спасења – од греха, пропадљивости и смрти[2]– које нам је даровао Христос Богочовек[3]. Вођен духом секуларизма, човек, свој живот и свет око себе вреднује и схвата као нешто што може имати пуноћу постојања мимо Цркве као тела Богочовека Христа.

Духотворац секуларизма прикрива чињеницу да свет сав у злу лежи (1 Јов, 5, 19.) и да Господ Исус Христос даде себе за грехе наше да избави нас од садашњег века злога, по вољи Бога и Оца нашега (Гал 1, 4.) и још: Који себе даде у откуп за све, сведочанство у назначена времена…Који даде себе за нас да би нас искупио од свакога безакоња, и да очисти за себе народ изабрани који ревнује у добрим делима ( 1Тим 2,6; Тит 2, 14.). Прикривање о коме је реч последица је чињенице да је исти „творац“ зла, у коме свет лежи, и секуларизма, те према томе зло у коме свет лежи и секуларизам имају исти циљ – напад на Богочовека Христа, тј. на суштину Цркве[4]. Својим нападом демон жели да секуларизмом разбије Цркву на међусобно отуђене делове, а да притом “не мења“ спољашње облике црквеног живота[5]. Суштински и методолошки то је истоветно са првобитним демонским искушењем којим су преварени Прародитељи Адам и Ева[6]. Творцу секуларизма ништа “не смета“ у Цркви осим Њено делатно искуство исповедања вере да је Христос Богочовек Спаситељ[7]! Све друго, осим Богочовека, родоначелник овог искушења прихвата и тим својим “прихватањем“ покушава да превари верне, да им укаже на “недостатак“ код Богочовека и на “грешку“ у Његовом домостроју.

Пре него кренемо ка феномену екуменизма као магијске религије секуларизма ваља указати на још један парадокс секуларизма. Наиме, секуларизам осиромашује религиозно понашање свих религија[8], сваку од њих деградира и тиме отвара простор да обогати своју религију (магијско-еклектични екуменизам). Агресивни напад на религију је само припрема за напад на Светооткровењског Богочовека Христа и Цркву Његову. Демон управо ту на месту и уместо Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве жели да створи простор за своју магијску религиозност. Таква религија ма колико, споља гледано, била адогматична поседује само један догмат на коме постоји, а то је секуларизам. За разлику од секуларизма и његове магијске религиозности истинита, спасоносна вера, је утемељена на Камену од угла (Ис. 28, 16; 1Пет. 2, 7) – нас ради Распетом, Васкрслом и Вазнетом Богочовеку Христу. Он је ради нас „остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, а она – тело Његово. Она – Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свима Својим благовестима и са свима Својим савршенствима“[9].  Управо је Оваплоћени Син Божији, Који је ради нас постао Син Човечији оно чему се ђаволи чуде, како светоотачки сведочи отац Јустин „ … чуде се Богу у телу. Отуда је Он -„једино ново под сунцем“ (το μόνον καινόν ύπό τον ήλιον).“[10] Митрополит Јеротеј Влахос следујући Светим Оцима наглашава да „Васкрсење Христово, тај свејединствени историјски догађај, јесте оно по чему се Хришћанство разликује од свих других религија. Оснивачи других религија су – смртници, док је Глава наше Цркве – Васкрсли Христос. Христово Васкрсење је обновљење човечанске природе, поновно саздање рода људскога, опитовање Царства Божијег које је дошло у сили.“[11]

Управо је, напред речено, главни разлог зашто Хришћанство које силом Духа Светога имамо у Цркви (Православној) главни животни и животодавни разлог због кога Христос Богочовек није уклопљив ни у једну религију јер је, својим оваплоћењем, донео, оприсутнио (освакодневио) себе кроз веру Њему, а не само у Њега. Вера Цркве, будући да она јесте Богочовек Христос продужен у све векове, је и вера којом Христос Богочовек силази и тражи сваког човека без обзира у какву је урвину и пакао бачен преваром демона. Христос не осуђује, али љубећи спасава човека од греха, пропадљивости и смрти без компромиса са њима, али увек у крстоваскрсној својој жртви за све нас.[12]

Без обзира колико творац секуларизма желео да себе постави на место Богочовека Христа не успева у томе, те ни екуменизам не може никада у потпуности собом поробити и променити боголикост/христоликост човека. Христоликост човека је оно што покреће отпор према магијској еклектици екуменизма – њоме човек вапи за Богочовеком Христом.  Међутим христоли-кост се, по дару Христовом, ослобађа и чува једино у Цркви Духом Светим[13], а то је оно што би демон да разводни и ишчупа из човека. Зна демон да христоликошћу „огњиште човекова духа стално букти жеравичким вековечним питањима“[14]. Својим односом према Христу Богочовеку секуларизам показује сву своју нехуманост иако има свој (небогочовечански) хуманизам[15] којим покушава да подупре екуменизам као некакву реторту толико моћну да може и Богочовека Христа да претвори у свој производ којим манипулише према потреби[16]. Да би се надокнадила та унутарња празнина у секуларизну, његовом творцу, било је неопходно да је нечим попуни, а тиме и себе оправда и зато је секуларизам започео процес стварања ритуала и својих симбола[17].

Речено језиком Цркве то је псеудолитургија[18] – једино дозвољено „богослужење“ у свету секуларно/екуменистичких симулација[19]. Фабриковани ритуали и у њима садржани симболи јесу и нова митологија која мења архетипове човека[20]. На тај начин се покушава оправдати став по коме су симболи само „… људска творевина, … плод човекове инвенције и да готово сви имају своје магијско-техничке матрице, што у суштини означава марксистичко тумачење … материјалистички постулат – да рад, вештина руке, технички проналазак утичу на човекове појмове о свету и суштини живљења“[21].

Секуларизм собом такође плагира страх од смрти у свести човека и тиме замагљује праву смрт од греха, чинећи човека богоборним. Тим методом „… богочовечни метод живота се губи и замењује методом који је туђи човечијој природи; богообразност се замењује грехообразношћу; на место εικόνα Θεού ступа εικόνα της αμαρτίας ;  а трон ума, срца и тела, на трон целокупне Адамове личности седе сатана и силе и власти мрака“[22]. У магији секуларизма природни дарови човекови, његове особине и хтења, постају страсти[23], „неприродно кретање душе“.[24] Смрт није толико губитак квантитета живота колико јесте промена квалитета постојања, јер „ душа не умире тако, већ мењајући живот“[25].

Имајући у виду напред речено можемо рећи да друштво утемељено на секуларизму јесте друштво мртвих коме верни Христу Богочовеку морају да Њега Једини Живот живота човековог посведоче. Мета напада секуларизма код човека је „ … воља, свест, ум и љубавна сила. Сви делови душе сачињавају једну органску целину коју одражава боголика суштина душе“[26] – сатана напада суштину, а не форму[27]. Смрт је живо, неостварено постојање човека у оквирима погрешно остварене заједнице – живот не са Богочовеком Христом него са демонима. О томе нам јасно сведочи Св. Еванђеље: Тада ће рећи и онима са леве стране: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. (Мт 25, 41). Све то негативно је последица првородног греха, о чему нам сведочи Свети Никита Ремизијански када каже: „Тада је пропало сво пређашње блаженство бесмртности и срећа и напредак и у таквом стању људски род је стао да напредује у злу да је свака њихова помисао и радња и намера била на зло, што је још горе, зло се раширило на све стране и стадоше да поштују свакакве идоле“[28].

Човек секулариста, попут Адама у тренутку пада, „ веома често, прихвата идеју о Богу. Оно што он „жучно“ негира односи се на светотајанственост света и човека. Секуларист гледа на свет као на нешто што само у себи има свој смисао, принципе сазнања и акције.“[29] Ма колико секулариста говори о Богу и назива себе хришћанином то „не мења ништа у фундаменталном „посветовњачењу“ његове визије човека и света, у његовом разумевању бића света, који тобоже има сам у себи иманентне услове на основу којих може бити објашњен и који постоји за свој рачун.“[30]. Овакво искушење извртања Истине у лажистину[31] није ново за Цркву, на њега нас упозорава Ап. Павле на више места у својим посланицама: Али ако вам и ми или анђео с неба јави јеванђеље другачије него што вам ми јависмо, проклет да буде! Као што смо већ рекли и сада опет велим: ако вам неко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде! ( Гал 1, 8-9.); Овако учи и саветуј. Ако неко другчије учи и не држи се здравих речи Господа нашега Исуса Христа и учења о побожности, погордио се ништа не знајући, него болује од запиткивања и препирања, од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченога ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка. Клони се таквих (1 Тим 6, 3-4.). Покушај „лакшег пута“, тренутног, магијског (безипостасног) и самовољног обожења кроз творевину само је пројавио егоизам код човека. Наиме, Евино (неблагодатно, несмирено) сагледавање рода на дрвету познања добра и зла, да је „род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво [а не оно што даје Бог] врло добро ради знања“ (Пост. 3, 6)  – у пракси значи власт егоизма којим се храни секуларизам. Егоизам јесте тежња да се има храна без Бога, доживљај света и човека без Бога у пуној „свесности“ о свом човекобоштву – а све то јесте магија секуларизма. Зато следујући светоотачком сведочанству тврдимо за секуларизам да је наставак првородног греха, а сила којом демон ствара своју лажну религију јесте магија.

Магија

Према доступним дефиницијама магија је „вештина која има за циљ да скривене силе природе и духове потчини човеку. Магија је и у периоду Ренесансе била вредна пажње Агрипе и Парацелзуса, као и астрологија у периоду неоплатонилчарског утицаја. У средњем веку се одвојила бела магија која је прибегла небеским силама, од црне магије која се приклонила подземним и злим дусима“[32]. Из приложене дефиниције можемо закључити да је магија, иако именована вештином, натопљена одређеним ставом према свету и човеку и да као таква тежи да утиче на човека и свет. Циљ њеног деловања је јасан, жеља да се и материјални и духовни свет потчине човеку и то све зарад „потпунијег остварења човека и света“[33]. Доста уопштено, али довољно да се разуме да је негација богооткривене истине о човеку и свету – Бог Творац, Богочовек Христос, Дух Свети, Црква – основни став магије, из чега произилази да је напад на христоликост човека њен први покрет.

Простије речено, магија је потпуна супротност молитви Оче наш, јер магија јесте насиље над природом и поробљавање бића (природе и личности) човека. Њоме је све боголико у човеку погођено и трпи насиље због покушаја да се насиљем и преваром (магијом) зловоља демона угради у човека. Циљ магије је одвраћање човека од Бога у свет опсене, где би по демону преуређени човек требало да траје по демонској вољи. Магија истовремено говори против (од Бога створене) природе која је „лоша“ у „корист“ личности која је добро само ако је „слободна“ од природе коју може и да промени, а то је лаж антихриста[34].

У питању је стварање нове реалности и то магијске реалности. Сам по себи израз магијска реалност указује на контрадикторност, на немогућу могућност (contradictio in adiecto) као делујућу и постојећу. Реалност у магији не постоји те зато мора да је плод нечијег деловања којим само и може „постојати“ и ван тог дејства је нема. Иако се то дејство представља као уобличитељ времена и простора у стварном времену и простору га нема, али га има у уму људском који магијско деловање шири толико да почиње самодовољно да надилази време и простор не примећујући да је непрекидно сам у себи, али без себе, окренут ка непрекидном искривљењу свих закона и дарова који би га отварали. Не, магијским деловањем ухваћен ум не отвара ништа, он све и сваког затвара у себе и собом, док на крају самог себе не поједе. Код старих Грка је макар један бог прождирао друге, а овде човек сам себе једе, као она фамозна и паклена змија која непрекидно изједа свој реп. Магијска реалност је заснована на механизму који непрекидно мења места супротностима, без међусобног потирања или било какве смислене везе или антагонизма у том дејству. Ту влада нека чудна логика апсолутног интереса који, на крају испада, човека не трпи никако, већ само закон некакве тајанствене корисности која најмање корисити човеку. Ништа тако не поји и храни ову „реалност“ као аполгетско преименовање комплекса ниже вредности у комплексе више вредности, који су кроз њу „снага“ и „сила“ човекомиша који се крије иза њих.

Магијској реалности смета свака (како нестворена тако и створена) природа, будући да је природа са својим законима потпуна негација свега магијског којим се творац магије користи не би ли присилом над природом и злоупотребом природних закона[35] стварао маглу коју нуди као темељ постојања човеку мимо Богочовека Христа. Грађење живота на магијској реалности јесте истоветно покушају да са раширеним прстима скупимо маглу не би ли се склонили у одело саткано од ње и тако некако постали сталноживећи и непролазећи, баш као што нам се чини да и она јесте. Вода из које извире магијска реалност и њена магла је црна до белости коју имају само очи слепца, али је та белина непријемчива и непробојна за Светлост Тиху и неспојива са Водом Живом од које се не жедни. Мртва вода сатанске магије није способна да подари смисленост било чему иако непрекедно о (мета)смислености испреда своје измаглице. Та мртваја[36] јесте логика без Бога, а њен извор јесте ђаво[37]. Грабљење прегрштима по тој води је болно и опасно будући да опија горе од хвалоспева, зато је незахватање и опијање њоме једини начин да се остане живим и безбедним од илузија које она ствара. Супротна је она оној старогрчкој Лети (реци заборава), будући да нам она не одузима памћење (као Лета) већ га преусмерава не би ли произвела илузију непостојеће, неисторијске будућности. Једноставно речено магијском реалношћу укида се време и простор као творевина Господња која спаја човека са Богом и човека са човеком и постаје нешто што раздваја и распарчава самоћом човека и Бога.

Искушење магије је било непрекидно присутно у историји Изабраног Народа како нам сведочи Свето Писмо Старог Завета[38]. Свети Апостол Лука се у Делима Апостолским супротставља тада пристуним магијским покретима код Јелина, који су тежили да постану религиозно утемељени. То је време када је започет период великог чаробњаштва у коме је доминирао идеал Божанског Човека (τού θείου Άνδρος). Најпознатији од њих је био Аполоније Тијански (Ἀπολλώνιος ὁ Τυανεύς)[39]. Истом миљеу припада и Симон Маг из Дела Апостолских, о коме су Самарићани говорили да је био један човек, по имену Симон, који пре чараше у граду и довођаше у чудо народ самаријски, говорећи да је он нешто велико; На ког гледаху сви, и мало и велико, говорећи: Ово је велика сила Божја (Дап 8, 9-10). Поред Симона Мага описан је сусрет Апостола са Варисусом на Кипру о чему Ап. Лука пише следеће: А кад прођоше острво све до Пафа, нађоше некаквог врачара, и лажног пророка, Јудејца, по имену Варисус, Који бјеше с намесником Сергијем Павлом, човјеком разборитим. Овај дозвавши Варнаву и Савла, заиска да чује ријеч Божју.  А Елима врачар (јер то значи име његово) противљаше им се, гледајући да одврати намјесника од вере. А Савле, звани и Павле, испуњен Духом Светим погледавши оштро на њега, Рече: О, препуни сваког лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! Зар нећеш престати да квариш праве путеве Господње?(Дап 13 6-10)[40]. У сусрету са Варисусом битно је указати на речи којима га је Духом Светим Савле раскринкао. Наиме врачар (маг) је окарактерисан као онај ко је син ђавољи, непријатељ сваке правде и онај који не престаје да квари путеве Господње! Потпуна слика богоборца, а тиме и човекоубице, који се труди да са собом истисне оно од Бога дато и да наметне демонско.

Све је то сам прелаз ка крајњем циљу – стварању света без Бога и човека. То је могуће само ако се човеку наметне нова “вера“ која ће практично убити човека и тиме зацарити лажног бога. Том лажном богу је неопходан екуменизам, разводњавање и уништење, свега боголиког у човеку кроз злопупотребу сваке природне тежње човека за Богом. Пре свега и изнад свега лажни бог тежи уништењу Цркве као Тела Богочовека Христа. Нападом на Цркву, својом лажном вером, демон жели да уради оно што није успео када је рукама Пилата и Првосвештеника распињао Богочовека Христа. Опет приводи првосвештенике и влстодршце себи учећи преко њих човека да опет узвикује Распни Га распни.

Екуменизам

Напред наведени парадокс, по коме секуларизам суштински тежи да заузме место истинске вере, приметан је не само за људе из Цркве[41], већ и за оне који се баве историјом и развојем религије као и развојем људског друштва[42].  У појави екуменизма и његовој демонстрацији на делу осећа се, да је у питању процес, стварање новог „откровења“, тј. нове вере/религије којом се негира вера Богочовеку Христу. Кроз ту призму ваља посматрати и екуменизам који није ништа друго до стварање плаценте за „рађање новог Месије“ који није Еванђелски Богочовек Христос.

Код А. Шмемана налазимо добар опис како секуларизам припрема терен за појаву екуменизма[43]. У споменутом одељку се види начин магијске кондензације сила секуларизма којима се опија и заводи на странпутицу човек. Својим спољашњим, магијским нападом на религију секуларизам прикрива своју суштинску религиозност која се уобличава у екуменизму. Религиозност секуларизма је нетрпељива према Ипостасном Богу (Светој Тројици), немилосрдно захтевајући смрт за сваку догму која није на њему (екуменизмом) утемељена. Основна догма екуменизма јесте да нема бога ван њега и тој догми творцу секуларизма подчињава сваку другу религију и веру. Такав покрет не може бити стихијски, самопокретни, будући да је неприродан у односу на боголику природу човека. Напред речено нас враћа на почетну чињеницу која нам говори о пореклу секуларизма и његовог магијског привођења (екуменизмом) човека  његовом изумитељу- демону, а то је Адамов пад. Од тог тренутка па до Другог доласка Господњег екуменизам/лажна вера/ је био и остао одређени програм насиља над човеком са циљем да и Бога и човека убије. Скривена нестихијност екуменизма јасно открива да сатана себе намеће као замену за Бога и неку нову „истину“ за човека и свет[44], а то су покрети и тежње које материја по себи или човекова мисао по себи не поседују.  Опсена којом демон уоквирава своју замку екуменизма јесте Светски савет цркава у коме се спроводи алхемија екуменизма у којој се (насупрот старој алхемији) злато претвара у олово, а не олово у злато. Наиме од самих почетака ССЦ јасно је речено „да је почетак уједињења у јасном наглашавању како онога у чему се сви слажу тако и учења у којима се разликују, сви остају лојални истини како је сами виде, а поштују уверења ових који се разликују од њих. Уједињење се замишља као јединство (unity), али не као једнообразност (uniformity)“[45].  Екуменизмом, какав се пропагира преко Светског савета цркава, демон се буни и руши (црквено)постојеће те тако себе и своје несамостално постојеће хоће да овековечи. Ваља напоменути да члан тог, својеврсног и као тако самосвесног, надцрквеног тела као што је ССЦ[46] није Римокатоличка црква. О томе изворно сведочи еп. бачки Иринеј Ћирић, и сам учесник у догађајима из којих се касније породио ССЦ. Наиме, Папа је на позив да се укључи у рад покренутих конференција за јединство свих хришћана одговорио следеће: „Свети Отац, захваливши им за посету, указао је на то да он као наследник св. Петра и намесник Христов нема веће жеље него да буде једно стадо и један пастир. Његова Светост рече још да је сваком врло добро познато учење и пракса Римокатоличке Цркве о јединству видљиве Цркве Христове и зато Католичка Црква неће имати могућности да узме учешћа на таком Конгресу као што је онај који се спрема. Али Његова Светост ни у ком случају не жели да одбије тај Конгрес за оне који нису у унији с Петровом Столицом, него напротив озбиљно жели и моли се да они који узму учешћа у Конгресу, уколико се он оствари, милошћу Божјом познају светлост и поново се сједине с видљивом Главом Цркве, која ће их примити отворених руку“. Римска је Црква све до данас остала код таког схватања и не участвује ни у покрету за уједињење црквено ни у другим сличним акцијама.“ [47]

Наведени став Рима је веома битан  јер указује на чињеницу да за Рим не постоји ниједна друга црква осим Римске којој је видљива глава Папа[48]. Паралерно са ССЦ у коме није члан, Римокатоличка црква води интезивне разговоре са Православном Црквом ради међусобног уједињења. Нажалост и у тим разговорима позиција Рима је таква да он одрђује степен црквености других. Метар којим се мери црквеност јесте Други Ватикански концил, наиме „Други ватикански сабор израдио је свој службени декрет о екуменизму Unitatis redintegratio на претпоставци да вјера у Криста и крштење исправно подијељено у кршћанским Црквама и црквеним заједницама већ означује неко наше заједништво. »Они, наиме, који у Криста вјерују и ваљано су примили крст, творе неко, иако несавршено заједништво с Католичком црквом«. То поготово вриједи за источне Цркве које »имају праве сакраменте, а у првом реду, снагом апостоиског насљедства, свећеништво и Еухаристију, те се с најчвршћим везама с нама још повезују«. Стога неко заједништво у богоштовљу, под одређеним увјетима, није само могуће него и препоручљиво.“[49].

Ово је доминантно. За римокатолике је екуменизам враћање других у крило Римокатоличке цркве и ту нема компромиса! Још је веома битно да се скрене пажња да је наметнути дух тог дијалога атмосфера другог ватиканског концила који постаје предмет богословских разматрања како код римокатолика тако и код православних, као добре и од свих прихаћене основе за  дијалог. Прећутно се Други Ватикански Концил намеће као Сабор Цркве, што је довело до тога да се прихвати његова одлука да се Православна Црква призна као Сестринска Црква римокатоличкој. Ту одредицу су дефакто прихватили Православни и тако је Римокатоличка црква својим декретом, а без принетог покајања, призната од стране Православних као Православна Црква (Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква)[50].  На истим таласима се протура став да Црква после отада Западног (Римског) дела Цркве од Једне, Свете, Саборне и Апостолске, Цркве од  није остала цела те отуда и не постоји. Као последица тога је и идеја да је Црква изгубила своју Саборност и сабраност у Христу Богочовеку, а тиме и могућност да сазаива Васељенске Саборе[51].

У екуменизму је јасно активан дух еволуционизма, отуда мођемо са пуно права рећи да је екуменизам магијска еволуција теологије. Магијска еволуција теологије у оквирима секуларизма јесте „суштински елемент у долазећој противтрадицији чији ће циљ бити задовољење човекових верских потреба. „Сасвим је могуће„, писао је о. Серафим, „да је еволуција (интелектуални)кључ напада на Цркву, као и кључ саме ‘философије’ (а тако нешто заиста постоји!)долазећег антихриста.““[52]. Противтрадиција која се труди да, без Бога, задовољи све човекове религиозне потребе јесте управо екуменизам. Простије речено демон се користи магијом секуларизма (и свега оног што из њега произилази) као оквиром и полугом за покретање анти-традиције у односу на оно што нам је од Отаца предато – њиме се човек одвраћа од Бога ка екуменизму. Отуда не чуди што се екуменистичка настојања могу изразити и речима, да нам је по логици екуменизма потрбан „дијалог у узајамном давању и примању у који се морају унијети најдубље интенције религија: критички дијалог, дакле, у којем се од свих религија захтијева не да једноставно све оправдавају, него да казују оно што је у њима најбоље и најдубље. Укратко, потребан нам је дијалог у узајамној одговомости и у свијести да нитко од нас не посједује „готову“ истину, него да смо на путу ка „што већој“ истини.“[53]. Посматрано са стране, стране човека ван Цркве и теологије, лако се може закључити да се кроз екуменизам показује као тачан „ … закључак да су све религије заправо симболички системи у којима се, у лику божанства, дивинизује сопствено друштво и обезбеђује колективни иденти-тет“[54]. Нажалост тај идентитет, без обзира на сву количину говора о Богу, не проистиче од Христа Богочовека Који је Глава свога тела Цркве. Не, нови идентитет јесте заснован, условљен и усмерен и једино могућ унутар цивилизације која ствара човека[55], а не, чак ни то, на култури коју ствара човек тражећи или одговарајући на глас Бога Творца.

У стварању новог, магијског-религиозног, идентитета кроз екуменизам секуларизам обилато злоупотребљава науку и паролу здраворазумности. Наиме наука и позив на здраворазумност користи као средство да би оправдао своју религиозност изражену кроз екуменизам.  Магијска употреба наука и разума јесте прости академизам, који нуди знање чију исправност гарантује академска титула. Академизмом се напада монаштво Цркве, тако што се њиме они који ступају у монаштво одвраћају од изворног, животног и животодавног, искуства духовништва у Цркви[56]. Без тог благодатног искуства знање стечено на акдемији (факултетима) остаје необлагодаћено и не користи се на прави начин. Не треба се оно користити следујући Сократу или Платону, већ Светом Василију Великом или Светом Григорију Палами[57] и другим Оцима који су остали пример односа према академском знању. Академизам у теологији отвара широм врата, неискуственом (питанолошком) говору о Богу, који не проистиче из светоотачког искуства Боговиђења и обожења човека у Христу Богочовеку, а то је управо оно што се налази у компромисним екуменистичким декларацијама.

Својевремено је Свети Григорије Палама о произвођачима јереси писао следеће: „Укратко речено, они који су после јављања Логоса Божијег запали у лукаве јереси, користили су три средства којима су себе и своје присталице обмањивали да буду привржени лажи као истини…. Која су то (средства)? То је тобожње поштовање божанских (тајни), надритумачење речи пророка, Апостола и светих Отаца, као и јединство и једноставност Божија,…“ [58] – и управо све три тачке налазимо и у екуменистичком говору о Богу. У екуменистичком покрету све је под паролом поштовања Бога, па он је у крајњој линији и због тога покренут да би се Бог оприсутнио у свету и био поштован од свих људи. Међутим да би се то остварило неопходно је да се „ре-реципира“ и протумачи, на нов начин, све оно што се зна о Богу (кроз Свето Откровење) јер смер и начин Светих Отаца нису исправни, а ни сасвим тачно сачувани у Цркви. Све то је могуће остварити без икаквог потирања или негирања било чије „истине“ о Богу, јер Бог је једноставан и као такав схватљив и приступачан на многе начине.

Свети Григорије Палама, такође, сведочи и следеће: „О онима, међутим, који не следе усрдно за истинском побожношћу, већ као да бивају хладни због општења са јеретицима, Господ је кроз Откривење рекао: „…Ниси ни студен ни врућ. (…) Тако, пошто си млак, (…) избљуваћу те из уста својих ”[59]… „сада отварају двери за све лукаве јереси које од векова постоје.“[60]. О значају побожности код свештенослужитеља у нашем времену блаженопочивши, о. Сава (Ћировић), светоотачки јасно и слободно каже следеће: „ Морамо ми да се учврстимо, а не да будемо млитави, и да верујемо и да не верујемо, и да поштујемо Бога и да не поштујемо. То не може тако. Ја никада нисам другачије поступао. Ја никада нисам гледао на неке људе попустљиво, било да је то свештенство, било монаштво, било ма ко. Мора да буду учитељи народни побожни. Па, греши народ. Не зна. Па, кад не зна, отвори му очи. Како ћеш? Зар ти шуњавко шуњавку да отвориш очи?! То није могуће. Зар грешник грешнику да отвори очи?! Не може! Мора да постоји учитељ побожан, да живи побожно, па онда да отвори људима очи*.“[61]

Можемо укратко рећи да су ставови, сада доминантни, у екуменистичком покрету и спремност Православних на погубне компромисе по питањима вере, са другим учесницима у њима, диаметрално различити од ставова Светих Отаца о томе како се са нецрквеним људима ваља разговарати о стварима вере. Добар пример таквог сведочења, поред Светог Оца Јустина Поповића јесте и Свети Владика Николај Велимировић, који јасно каже: „Нада у Христа заснована јe на правој пуној вери / јep је писано: прво вера, па нада, па љубав /, без које је она као кућа без темеља. Исто тако и Есхатологија садржана је од почетка у тој вери. Без те вере тешко је правично расуђивати и о Хрисгу као Нади свега и о Христу есхатолошком као Консуматору људске историје и вечном Судији. – Јединство свих цркава не може се постићи узајамним концесијама него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од апостола и формулисана на Васељенским Саборима; другим речима: враћањем свих хришћана оној јединственој и неподељеној цркви којој су припадали претци свих хришћана целога света првих девет столећа од Хрисга. А то је света православна Црква. … Декларација православних претставника пала је као метеор у многољудни сабор Еванстонски. И она је била један догађај у Еванстону. Било је изненађења, запрепаштења, па и огорчења. … И ми ценимо њихову познату протестантску искреносг. Све друго на страну, али кад су у питању начела вере и појам цркве, православни немају ни права ни потребе, да мењају свој сгав. Очигледно je, да римска црква због свога папалног нео – догматизма скреће све више удесно, док протестантске цркве због своје хипер – практичносги скрећу све више у лево / што се видело и у Евансгону /. Православна црква пак не признаје ни десничарске ни левичарске категорије. И у вери и у цркви она се држи оне заповести Божје дате у сгаро време једном народном војји: “ Држи се закона Божјега, и не одступај ни на десно ни на лево” / Књига Ис.Навина 1, 7/“[62].

ЗАКЉУЧАК

На крају можемо рећи да је искушење секуларизма у томе што он својом неблагодатном здраворазумношћу веру/религију своди на ширине које та иста  неблагодатна (одемоњена) здраворазумност одређује. Сам себе премеће у једину дозвољену религиозну догму његове религије екуменизма. Екуменизмом секуларизам излази из себе да би надоградио себе, то је магија опсене којом се секуларном придаје оно што нема, а жели и хоће себе на том месту да има, тј. ствара се маска лажног бога. Врхунац тога ће бити у покретној маски званој антихрист који ће бити у свему лаж, јер имајући обличје човека биће сав негација човека. Говориће о себи као о богу и тиме ће негирати Бога, демон, сатана ће морати сам себе да крије под његовим лицем, те је и то лаж и за сатану, али он друго и не зна. Имитација ради које се изазивао хаос да би се појавила и истог тренутка себе и све своје поклонике опет гурнула у хаос.

Овакву улогу има и екуменистичко спајање свих религија и вера у једно. Циљ је простом магијском механиком на једном месту објединити све човеку познате могућности да се супротстави злу које је дефинисано као нешто нецивилизацијско, несоцијално – једном речју није градско иако је светооткровењско и благодатно даровано од Бога. Поред тога кориситћи се механиком знања избегава се потреба да се човек преобрази покајањем, већ само да се препакује од већ постојећих елемената само по другачијем распореду. Наравно да сваки распоред има свој циљ, јер има и свој разлог, препакивање помера разлог и укида предвиђени циљ. Преображење кроз благодатно покајање, чува првобитини природно-ипостасни поредак човека и ослобађа га од погрешног (кружног) покрета. Препакивање је механизам магијског знања (гностицизма), преображење јесте процес богопознања кроз синергију Бога који силази ка човеку, оваплоћава се и човека који благодатно усходи ка Богу до обожења. Екуменизам, својим секуларно-магијским пореклом, је  потпуни мозаик промашености којим се демон труди да заклони Христа Богочовека.

Управо својом метафизиком екуменизам се труди да све претвари у себе и то магијски неодољиво, лажно и насилно. У тој опсени се губи веза са Богом јер нема искуства боговиђења (Светог Откровења) и живота са Христом Богочовеком сада и овде у Телу Његовом Цркви. У екуменистичкој магији умножавају се ритуали и симболи неке нове духовности засноване на неком другачијем, цикличном, искуству непрекидног урушавања свега у вртлогу теологизирајуће филозофије без Бога.

Литература

Blankar, Pol, Кроз историју града до савременог друштва, Magna Agenda, Beograd, 2003.

Dirkem, Ermil, Društvo je čoveku bog, Institut za sociološka istraživawa, Filozofski fakultet, Beograd, 2007.

Eliade, Mirča, Istorija verovanja i religijskih ideja tom I, Prosveta, Beograda, 1991.

Eliade, Mirča, Sveto i profano, AGM, Zagreb, 2002.

Gerc, Kliford Religija kao kulturni sistem,

https://www.scribd.eom/doc/110811330/1-Gerc-Religija-Kao-Kulturni-Sistem  20:53 21.04.2018

Krim, Kit, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 1990.

Küng, Hans, Kršćanstvo i svjetske religije, IK Naprijed, Zagreb, 1994.

Maksimović, M., Beleške o piscu, Bogdan Bogdanović, Urbanističke teologumene, Вук Караџић, Београд, 1966.

Mamford, Luis, Grad u istoriji, Bok Marso, Beograd, 2001.

Mimica, Aljoša, Predgovor, Društvo je čoveku bog, Institut za sociološka istraživawa, Filozofski fakultet, Beograd, 2007.

Perić, Ratko, Tajna krštenja u dosadašnjem ekumenskom dijalogu, Bogoslovska smotra, Vol 61. No 1-2, Klatolički bogoslovni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 1991.

Žigmanov, Tomislav, O ekumenskoj povelji ovdje i sada (About the Ecumenical Charter Here and Now), Religija i tolerancija br. 1., CEIR, Beograd, 2004.

Αγουρίδη, Χ., Σάββα, Ιστορία των χρόνων της Καινής Διαθήκης, Π. Πουρναράς, Θεσσαλονίκη, 2011.

Ανδρούτσου, Χρήστου, Λεξικόν της Φιλοσοφίας, έκδοσις  δεύτερα, Οίκος Βασ. Ρηγόπουλου, Θεσσαλονίκη, 1965.

Велимировић, Николај, Догађај у Еванстону, Сабрана дела, књига XIII, Српска православна епархија западноевропска, Химелстир, 1986.

Влахос, Јеротеј, Православна духовност, Светигора, Цетиње, 2003.

Зизијулас, Јован, Екуменизам, приредио протођакон Златко Матић, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац, 2014.

Јовановић, Милан, Екуменизам и антиекуменизам у Православној Цркви, Саборност 3, Епархија Браничевска, Пожаревац, 2009.

Кара-Мурза, Сергеј Георгијевич, Манипулација свешћу,           https://dzonson.files.wordpress.com/2009/05/manipulacija-svescu.pdf  02.05.2018. 14:21.

Кардамакис, Михаил, Православна духовност, Манастир Хиландар, 1996.

Кристенсен, Дамаскин, Еволуционизам и религија будућности,           https://www.scribd.com/document/373798255/Evolucionizam-i-Religija-Buducnosti    приступљено 19.04.2018 18:39.

Максим, Исповедник, свети, Главе о љубави,  Призрен, 1997.

Максимовић, М. Белешке о писцу, Урбаниситчке митологеме, Вук Караџић, Београд, 1966.

Матић, Златко, Да истинујемо у љубави, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац, 2013.

Никита, Ремизијански, свети, Сабрана дела, књига I, Београд, 2007.

Палама, Григорије, свети, Разговор између православнога и варлаамита, Догматске и вероисповедне расправе, Беседа, Нови Сад, 2012 а.

Палама, Григорије, свети, Оповргавање писма Игнатија Аншиохијског, Догматске и вероисповедне расправе, Беседа, Нови Сад, 2012 б.

Палама, Григорије, свети, Прво полемичко слово прошив Акиндина, Полемичка слова (1-3), Беседа, Нови Сад, 2014.

Палама, Григорије, свети, Друго полемичко слово против Акиндииа, Полемичка слова (1-3), Беседа, Нови Сад, 2014.

Поповић, Јустин, Богоносни Христослов, изабрани списи оца Јустина, Хиландар 2007.

Поповић, Јустин, Догматика Парвославне Цркве књига друга, Манастир Ћелије, Београд, 1980.

Поповић, Јустин, Православна Црква и екуменизам, Манастир Хиландар, Солун, 1974.

Поповић, Јустин, Пут богопознања, мастир Ћелије, Београд, 1999.

Православно-католички дијалог* Београд, септембар 2006. Протест епископа Илариона, Свети Кнез Лазар, број 1-2 (57-58) Призрен/Грачаница, 2007.

Радосављевић, Артемије, Са Христом кроз живот, Мисионарски и духовни центар Атос, Београд, 2005.

Радосављевић, Артемије, Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику, (Докторска дисертација на Богословском факултету у Атини, 1975.), Београд, 2014.

Станилоје, Димитрије, Православна Догматика II, Епархија источноамеричка, Eastem-American Diocese, Edgeworth, Вох 368, РА15143, USA Епархија сремска, Патријаршијски двор, Сремски Карловци, Београд, 1993.

Ћирић, Иринеј, Лозанска Конференција, Богословље година II, Београд, 1927.

Ћировић, Сава, Отац Сава, слуга Бога Живога, Манстир Св. Вазнесење (Овчар и Каблар), 2007.

Шмеман, Александар, За живот света светотајинска философија живота, Православље, Београд, 1979.

Šta je magija http://bijelamagija.blogspot.com/2014/12/definicija-magije.html  приступљено 13:56 02.01.2019

[1] О томе видети Радосављевић 2005, 19-42.

[2] „Човек, примивши од Бога биће, по самом настанку тога свога бића, био је слободан
од трулежности и греха. Јер грех и трулежност нису саздани заједно са њим.“ – Свети Максим Исповедник, цитирано према Радосављевић 2014, 58.

[3] „Спасење људи од власти греха, смрти и ђавола, представља, уопште узевши, неодвојиви и централни део Домостроја Божијег о човеку и свету. Пад и грех првог човека није принудио Бога да промени, још мање да напусти свој план о свету и човеку. … Спасење и крај његов, сједињење са Богом, извршава се оваплоћењем Логоса, кроз које се уводи у човека принцип непропадљивости (= нетрулежности) и остварује се савршено спасење његово“ – Радосављевић  2014, 70-71.

[4] „Савршенство, степен обожења, непрекидно јединство са Богом, које је остварила и постигла целокупна човечанска природа Христова у Ипостаси Бога Логоса, тачно то треба да оствари и постигне сваки човек за себе, као и сва твар у свеукупности својој, кроз Цркву Христову“ – Радосављевић  2014, 95.

[5] „Секуларизам представља губитак истинитог живота Цркве, отуђење чланова Цркве од изворног духа Цркве. Секуларизам представља одбацивање Црквеног етоса и прожимање нашега живота такозваним „духом овога света“.“ – Влахос 2003, 89.

[6] Св. Пророк Мојсије Духом Светим сведочи о демонској превари у одељку Пост 3, 1-6.

[7] Ваља нагласити да „ … само у светлости учења о спасењу постаје схватљива чудесна тајна Ипостаси Богочовека Христа, у којој и кроз коју се извршава наше спасење. … наше спасење и обожење не могу извршити другачије, до искључиво и једино од Бога Слова, постаје разумљиво, зашто је био неопходан из наручја Очевог долазак к нама Бога Слова, оваплоћење и сједињење Њега са нама. … јасно да је спасење наше било могуће само кроз примање од оваплоћеног Бога Слова целокупне наше природе са свим својствима њеним, само без греха, „јер оно што није примљено, није ни исцељено“, као што каже свети Григорије Богослов, а понавља свети Максим Исповедник“ – Радосављевић  2014, 70-71.

[8] О појму религије проф. Мирко Грчић пише следеће: „О појму религије (лат. religio – побожност, веровање; religаre – повезаност са неким врховним принципом или начелом) … Најкраће можемо рећи да је религија вера у надприродно. … подразумева одређено понашање у вези с култовима једног или више богова или надприродних сила, које верници воле или их се боје, у које верују и којима се клањају, које моле за нешто.“- Грчић 2010, 13. Наведена дефиниција религије јасно показује да религија није увек, напротив врло ретко, подразумева везу са Личним Богом Творцем света и човека, који притом и даље остаје доступан човеку. Наглашавање ритуала у религији исту још више приближује магији, у којој су ритуали такође пресудни, а све то религију удаљава од богооткривене вере Цркве чији је Камен од угла Христос Богочовек. О значају ритуала у магији види Šta je magija,           http://bijelamagija.blogspot.com/2014/12/definicija-magije.html  13:56 02.01.2019

[9] Поповић 1974.7.

[10] Поповић 1980, 24.

[11] Влахос 2003, 135.

[12]„Сва Исусова егзистенција пре смрти, у смрти, по Васкрсењу, стоји под знаком тог саопштавања потпуне Божје љубави према нама, али и наше љубави према Богу да би  се извором Његове љубави као Бога показане према нама и под силом Његове љубави као човека према Богу зачела и развијала у нама љубав према Богу, као знак почетка спасења почетогу нама Божјом љубављу.“ – Станилоје 1993, 18.

[13] О двојаком деловању Духа Светог – сотириолошком у Цркви и не-сотириолошком (онтолошком) ван Цркве видети Радосављевић  2014, 116.

[14] Поповић 1974, 7.

[15] Саплетен од сатане човек „стално је мученик па крсту и крстовима које сам себи стално прави, и распиње себе на њима. Понаизмишљао је човек разне сурогате спасења од разноврсних мука којима је живот човеков ма земљи богат и пребогат. Понаизмишљао је разне хумамизме: да себе собом спасе, собом усрећи. Али, историја сведочи: све узалуд. Он и надаље остаје роб разноврсиих мука, роб сваковрсних зала; и што је најстрашније – вечити роб смрти. То важи за сваког човека на овој звезди Божјој, поготову за европског човека. Зато је потребно, и веома корисио и целисходно пратити човека на главним путевима његових многобројних хуманизма.“ Поповић 1974, 115-116.

[16] Наиме „свако мењање, смањивање, упрошћивање, скраћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара га у обичну људску, хуманистичку сушичаву религију, хуманистичку сушичаву философију, хуманистичку сушичаву етику, хуманистичку сушичаву науку, хуманистичку сушичаву творевину, хуманистичку сушичаву заједницу.“ – Поповић 1974, 51.

[17] То се пре свега остварује преко нових организација, пре свега Светског Савета Цркава који се намеће као над тело свим „црквама“, па и Православној Цркви. Сама организација има своју иконографију (нпр.          http://www.spc.rs/sr/svetski_savet_crkava_osudjuje_zlochine_u_siriji 19:52 27.12.2018.;        https://a1on.mk/archives/233959/wccassembly 19:54 27.12.2018.

https://www.thetablet.co.uk/blogs/1/1165/pope-s-world-council-of-churches-anniversary-attendance-milestone-that-will-mark-the-path-of-christian-unity-writes-taiz-prior- 20:03  27.12.2018. ). Наравно ту је и нова „еклисиологија“ у коју спада и „Став цариградског патријарха Атинагоре представља занемаривање богословља и одговорности Цркве да о свету промишља на основу својих догмата“ – Јовановић 2009, с.172. Верни тумач нове „еклисиологије“ јесте и митрополит пергамски Јован Зизијулас ( види Екуменизам, приредио протођакон Златко Матић, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац, 2014). Веома значајна је и књига Да истинујемо у љубави, протођакон Златко Матић, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, Пожаревац, 2013. будући да доноси на увид више докумената који су усвојени на екуменистичким скуповима (конференцијама).

[18] О томе видети Шмеман 1979, 111-112.

[19] Ту спадају такозване екуменистичке литургије и слични обреди где саслужују појединци из Цркве са неправославнима. Такви догађаји су за секуларизам и његову магијску религију веома битни јер се стварају нови ритуали, а тиме се „рађа уверење да су религиозне замисли веродостојне а религиозна упутства исправна.“ – Gerc, Religija kao kulturni sistem,            https://www.scribd.eom/doc/110811330/1-Gerc-Religija-Kao-Kulturni-Sistem  приступљено 20:53 21.04.2018.

[20] Таква митологија задовољава поред религиозне и политичку (друштвено-социјалну) страну која је итекако садржана у секуларизму и битно условљава кретање екуменизма. О настајању таквих (нових) митологија видети Кара-Мурза, Манипулација свешћу,    https://dzonson.files.wordpress.com/2009/05/manipulacija-svescu.pdf  приступљено 02.05.2018. 14:21.

[21] Тако о символима закључује Максимовић 1966, 205.

[22] Св. Макарија Египатски, цитирано по Поповић 1999, 26.

[23] „Страст је по светом Максиму, у неку руку прецењивање, претпостављање било које чулне ствари духовним вредностима. Страст се појављује као неприродно кретање природних сила човекових, и није ништа друго до “злоупотреба“ истих. То неправилно кретање природних сила човекових пројављује се као неразумна жеља тела према чулним стварима овога света, тј. као чежња за чулним уживањима, више него за духовним, факт који карактерише како првог човека после пада, тако и све људе који су од њега произашли“ – Радосављевић 1997, 41.

[24] Свети Максим Исповедник 1997, 41

[25] Свети Никита Ремизијански 2007, 149

[26] Поповић 1999, 24.

[27] Демон напада човека грехом, а грех је „ на првом месту, ментална, интелектуална, умна, разумна сила, као најтананији флуид разливена по свести и савести људској, по уму, по души, по разуму: и она дела кроз свест и савест као саставна сила свести и савести, те људи све саблазни и обмане своје свести и савести сматрају за потпуно своје, људске, човечанске, природне, а не осећају, у самообмани својој, и не увиђају, у залуделости својој, да је то ђаволска πανουργία, ђаволско свелукаство, којим ђаво сурвава ум људски и свест и савест у сваку смрт, у сваку таму, из које не могу ни видети Бога и Божје, па га стога често и одричу, и хуле, и одбацују. По плодовима тих наука јасно се да закључити да су оне заиста – „науке ђаволске – διδασκαλίαν δαιμόνιων“ (1 Тм. 4, 1).“ Поповић 1974, 38.

[28] Свети Никита Ремизијански, исто, 127.

[29] Шмеман 1979, 110.

[30] Исто, 111.

[31] лажистина = лаж проглашена за истину.

[32] Ανδρούτσου 1965, 231. Такође видети и Krim 1990, 421-424.

[33] Ваља указати на једну чињеницу која као да је превиђена када је реч о  односу науке и магије. Наиме веома често се магија посматрала као почетак научног истраживања света око себе (видети нпр. Elijade  1991.). Пре би се рекло да је магија више сметала и спутавала човека у томе крадући му оно што је он сам могао да види и истражи у свету око себе без ње. Наиме човек је по свом стварању био окренут ка свету и његовом упознавању и уређењу, јер је имао од Бога даровану власт, али и одговорност, над светом. После Првородног греха сећање на првобитну власт и моћ је остало као и жеља да се то и даље има, међутим убог греха се преусмерила човекова снага и зато је Адам почео да једе свој хлеба у зноју лица свог. Ту је наступио демон са својим магичним илузијама да се светом може управљати и без Бога, мимо Бога. Магија је нудила човеку тренутно задовољење његових прохтева без обзира на другог човека или животну околину – тако је и наука преусмерена и настала је злоупотреба науке. Опсеном греха наука је, по сагласју човека и вољи демона, престала да буде путоказ ка богопознању и постала роб на путу богоборства – а то је наставак првородног греха. Тако је Кајинов град постао прва секуларна насеобина људи заснована магијским силама демона. Наравно једна таква насеобина није ништа друго до колективни затвор за човеков ум.

[34] По тој лажи испада да личност може да замењује своју природу туђом природом.

[35] По светоотачком искуству првородни грех се и састоју неприродном кретању природних сила душе. Отуда „Последице пада, то јест погрешног усмерења човекове душе, биле су многе и жалосне за све силе душе и тела Све силе човековог бића, уместо да се хране и јачају помоћу духовне хране предвиђене за њих, почеле су да траже ослонац у гресима и страстима.“ – Радосављевић 2014, 63.

[36] Мртва бара.

[37] О томе св. Јустин Ћелијски каже следеће : „ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави.“ – Поповић 2007, 119.

[38] Види Изл. 22, 18; Лев. 19,26, 31; 20, 6,26; Ис, 44, 25.; Јер. 27, 9-10.; Језек. 22, 28. О раширено-сти магије у периоду Апостола и суштимском сукобу који се десио између богооткривеног Еванђеља и магијских опсена видети рад Αγουρίδη 2011, 170-185.

[39] Αγουρίδη, то исто.

[40] То исто.

[41] На опасност од секуларизма који тежи да постане нова религија упозоравао је Свети Јустин Ћелијски. Поред дела оца Јустина о томе говоре и дела митрополита Јеротеја Влахоса, Михаила Кардамакис и других.

[42] О томе на свој начин пише Мирча Елијаде, Пол Бланкар, Жан Бодријар и други.

[43]„Пошто су све религије угрожене његовим победничким ширењем и пошто су религије и „духовне вредности“ у опадању, религиозни људи свих вера морају да забораве своје свађе и да се удруже у одбрану ових вредности.“. – Шмеман 1979, 98.

[44] По мишљењу протагониста екуменистичког дијалога у оквирима ССЦ стварање нове (над)религије је неопходно јер „религије су тијеком готово цијеле повијести често бивале у својој пракси далеко од властитога примарнога послања – дјелотворног миротворства, које се пак има императивно остваривати једино путем љубави. … И управо налазећи темељну заједничкост у властитим недостацима, ограниченостима, мањкавостима, то јест у властитој грешности, и занемарујући уједно небитне разлике међу собом а уз свијест о бити властитог религијског послања и мисије, понукани су, дакле, тиме били на различите заједничке напоре ка међусобном приближавању, вођењу дијалога, па и заједничким активностима у религијској пракси…“ – Žigmanov 2004, 31-32. Сагласно са тим митрополит Јован Зиуијулас пише следеће „ Православни никада неће напустити своју убеђеност у то да је Православна Црква Una Sancta. Το је последица њихове вере да је Црква историјски ентитет и да је не можемо тражити изван предања које је историјски завештано и одређено. … Али екуменско искуство уклања сав тријумфализам из оваквих убеђења. Una Sancta која je предата у предању и кроз њега, није власништво православних. То је реалност која  свима нама суди (есхатолошки) и нешто што треба непрестано усвајати. Екуменски покрет нуди контекст једне такве ре-рецепције, која се остварује заједнички са другим хришћанима. Исход овога је превазилажење конфесионализма: Una Sancta није статично „ограђена“ у одређено символско „исповедање“ које позива да му се „преобрате“.“ – Зизијулас 2014, 89-90.

[45] Ћирић 1927, 244.

[46] О таквој перспективи развоја ССЦ видети Зизијулас, то исто, 84.

[47] Ћирић 1927, 243. Да се ништа до данас није променило у ставу Римокатоличке црекве према ССЦ видети укратко на            http://www.spc.rs/sr/svetski_savet_crkava_osnovan_pre_70_godina

[48] О ставовима и активностима Римокатоличке цркве у екуменистичким дешавањима видети  http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/documents/rc_pc_chrstuni_doc_25031993_principles-and-norms-on-ecumenism_en.html  као и овде       http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/documents/rc_pc_chrstuni_doc_20041121_farrell-ecumenismo_en.html

[49] Perić 1991, 4.

[50] О свему реченом видети напред наведене зборнике и радове, напомена бр. 16. овог рада.

[51] О томе видети Православно-католички дијалог* Београд, септембар 2006. Протест епископа Илариона, Свети Кнез Лазар, број 1-2 (57-58) Призрен/Грачаница, 2007, година петнаеста, с. 103-105.

[52] Кристенсен, Еволуционизам и религија будућности,     https://www.scribd.com/document/373798255/Evolucionizam-i-Religija-Buducnosti 18:39 19.04.2018

Наведене речи о. Серафима су упућене на рачун теорије (биолошке) еволуције, али су потпуно примењљиве и на екуменизам.

[53] Küng 1994, 5.

[54] Mimica 2007, 6.

[55] Види Диркем 2007, 146.

[56] Види Палама 2012 а, 176.

[57] Каквом примеру Светог Григорија Паламе је реч видети у Палама 2012 б, 417-420.

[58] Палама 2014, 115.

[59] Палама, исто, 108.

[60] Палама, исто, 112.

[61] Ћировић 2007, 45. * Моје подвлачење у тексту.

[62] Велимировић 1986, 46-47.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.