Анализе

Српска Крајина под “заштитом” Уједињених нација

Извод из предговора књигама Илије Петровића, Српска Крајина 1991-1995, 1-11
  • Са циљем да се српски народ на западној страни зашти­ти од отворене хрватске усташке агресије, Председништво Југо­сла­вије крајем 1991. године затражило је од Уједињених нација да тамо пошаље своје мировне снаге
  • После скоро четворомесечног отезања, Република Срп­ска Крајина стављена је под међународну за­шти­ту
  • Учињено је то Венсовим планом који је “свечано” обећавао да прису­ство миров­них снага неће утицати на каснија политич­ка решења, да ће се у Крајини примењивати локални прописи (искључена је примена хрватског законодавства), те да ће Југославија бити гарант њего­ве примене; ово последње значило је да ће она, уколико би Хрватска ору­жано напала Српску Крајину, својим снагама заштитити тамо­шње Србе
  • Ништа од свега тога

ПИШЕ: Слободан Јарчевић

Уместо да мировне снаге Уједињених нација пруже Српској Крајини међународну заштиту, оне су, за рачун хрватских усташа, припремиле злочиначке антисрпске акције “Бљесак” и “Олују”.

После овакве констатације, уверен сам, пропиштаће мондијалисти и тврдити да припадам онима што, наводно безразлож­но, у свему виде заверу против Срба. На њихову жалост, нећу изно­си­ти ни своје ни туђе претпоставке о завери. Цитираћу са­мо садр­жа­је неких докумената о њој (завери), и ништа више.

Хрватски сепаратизам (противуставан, као и онај слове­нач­ки и муслиманско-хрватски у Босни и Херцеговини), имао је подршку у органима Уједињених нација. Друкчије није ни могло бити, зна ли се да је средином 1991. године, у време док су се прилике у Југославији све више компликовале, француски председник Митеран предложио својим савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них “нових европских правних норми” за регулисање евентуал­них спорова. Француски лист “Либерасион” писао је тада да су југословенска збивања велик изазов новом европ­ском поретку, изазов коме се одговор није ни назирао, али новинском коментатору није ни у примисли било да је југословенску кризу изазвао баш тај “нови европски поредак”, у складу са “законом” Карла Маркса, по коме ред у Европи може бити остварен тек ако би се, физички, Србија могла извести на дебело море и тамо потопити.

То, с једне стране, а са друге римока­то­личко ду­ховно вођство је током целе те кризе редовно упућивало позиве за ратни обрачун са Србима и српским пра­вослављем, за оно што су многи италијански ли­стови, чак и они “ле­во од центра”, назвали крсташким војевањем. У том се тону, по правилу, Ватикан оглашавао уочи сваког важнијег међуна­род­ног скупа посвећеног југословенском сукобу.

Један од таквих позива упућен је непосредно пред једно заседа­ње Европске конференције о безбедности и сарадњи, а понов­љен је и пред почетак Лондонске мировне конференције.

Позив на војну интервенцију упућен је из Ватикана и уочи засе­дања Савета безбедности на коме је одлучено да се Југославији уведу санкције, папином проценом да “Хрватска завређује један рат”.

У времену док се на разним страна­ма расправљало о војној интервенцији против српског народа, да ли ће је бити или не, и у ком би се облику она могла извести, за Свету Столицу није било недо­умице: притискујући Уједињене нације да вој­н­е снаге Западноев­ропске уније и Северноатлантског пакта уву­че у југословен­ски сукоб, она је себе претворила у ратничку органи­за­цију. У Италији нису били одушевљени таквом идејом, али папа јесте: он у име римо­католичке цркве води верски рат против српског народа и српског православља, тако да је милански лист Коријере дела сера у тексту под насловом “Против српских неверника”, могао констатовати да су и ци­љ и противник лако препознатљиви, те да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом католичанства у борби са православљем.

Уједињене нације нису се противиле ватиканским захтевима, тако да је подршка хрватском сепаратизму и, касније, хрватским злочинима над српским народом, исказивана тек­сто­вима базичних докумената на основу којих су се заузима­ли ста­вови и предузимале мере у Генералној скупштини, Савету безбед­ности, у кабинету Генералног секретара и у другим органима Ује­дињених нација. Без бојазни да се огрешим о било шта или о било кога, наводим да су одреднице у тим документима, суд­боносне за Републику Српску Крајину, биле са фалсификованим садржаји­ма.

У једном од тих докумената оправдавају се све мере хрватских сепаратиста и изражава подршка Уједињених нација Хр­ва­т­ској. Реч је о документу: UNITED NATIONS, hRI, INTERNATIONAL HUMAN RIGHTS INSTRUMENTS, Distr. GENERAL, HRI/CORE/1/Add.32, 5. May 1994, original: ENGLISH.

Ситуацију у Хрватској представљена је, на више места, супротно чињени­ца­ма:

1. У тачки 5, на страни 3, тврди се да Хрватска “стимулише процесе политичке демократије и владавине права… заштите људских права, према Уставу од 1990. године и према међународним правним нормама”.

А у једном мање вредном документу Уједињених нација пише супротно, али зато истинито. То је био редован извештај гене­ралног секре­тара Бутроса Бутроса Галија Савету безбедности, 15. маја 1993, који казује да је хрватска власт, од 1990. до 18. марта 1993. године, из Дубровника, Загреба, Осијека, Кар­лов­ца, За­дра, Шибеника и још неких градова прогнала 251.000 Срба у Српску Крајину и Југославију и непознат број у друге државе. Овај ист­и­нити податак никад није коришћен да би се заузели ставови у Савету безбедности – о њему се ћутало и кад је Влада Српске Крајине, у писаној форми, тражила да се предузму одговарајуће мере против Хрватске.

2. У тачки 2, на страни 3, приказује се право ре­публика на отцепљење од Југославије, речима да је југосло­вен­ски Устав из 1974. године Хрватској “гарантовао право на само­опредељење и право на отцепљење”. Овај на лажи заснован став прожима сваки иоле важнији документ и на основу њега изну­ђивана је по­дршка Хрватској у свим телима Уједињених нација. Њиме се прикривао и злочиначки прогон Срба и из Хрватске и из Срп­ске Кра­јине. А тај став о праву република на от­цеп­љење чист је фалсификат. Устав СФР Југославије из 1974. године није ни пред­виђао могућ­ност да се нека република, па ни Хрватска, отцепи од федералне Југославије. Није чак предвиђао ни могућ­ност самосталног мења­ња републичких и покрајинских устава, ако су у супротности са савезним, па је и Устав Хрватске из 1990. године, на који се пози­вају Уједињене нације, био противу­став­но донесен. Устав из 1974. године предвиђао је право на само­опредељење само народима: Србима, Хрватима, Словенцима, Црногорцима и Македонцима.

Члан 1. Устава је јасан: “Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на основу своје слободно изражене воље у заједнич­кој борби свих народа и народности у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историј­ским тежњама, свесни да је даље учвршћивање њиховог братства и јединства у заједничком интересу, заједно с народно­стима са ко­јима живе, ујединили су се у савезну републику сло­бодних и рав­но­правних народа и народности и створили соција­листичку феде­рал­ну заједницу радних људи – ФНРЈ”.

На основу оваквих фалсификата удешавани су сви докумен­ти Уједињених нација и резолуције Савета безбедности, па је би­ло једноставно придобити незаинтересоване (али и добро упуће­не) амбасадоре да се сложе да су Срби и ЈНА агресори јер “оме­тају уставно право Хрватске на отцепљење”. Правно гле­дано, Хрватска је могла (а и друге републике) да изведу отцеп­љење само уз претходну измену једне одреднице Устава из 1974. године. То се могло учинити под условом да се сложе (око про­мене Устава) све републике. Наравно, то усаглашавање траја­ло би мало дуже, али не би дошло до рата. Овако, Уједињене нације су потпуно занема­ру­јући (игноришући) одредбу члана 398. Устава СФРЈ да “о про­мени Устава СФР Југославије, одлу­чује Савезно веће Скупштине СФРЈ, уз сагласност скуп­штина свих република и аутонономних покрајина, а ако се променом Устава СФРЈ уређују само положај република и међусобни од­носи федерације и република Савез­но веће Скупштине СФРЈ, уз сагласност скупштина свих републи­ка”, омогућиле и подр­жале хрватски усташки геноцид над Срби­ма.

3. У тачки 19, на страни 6, прикривају се разлози брзе немачке победе над југословенском војском 1941. године, таји се су­штина нацистичке Независне Државе Хрватске и пласира лаж да је “бивша Југославија основана 1918. године као унитарна држава под влашћу српске династије и доминацијом Срба, као најброј­ни­јег народа. Она је колабирала одмах после немачког напада 1941, зато што народ није хтео да је брани”. Тврдњом да народ није хтео да се бори против немачких нациста и италијанских фашиста прикривена је одлука хрватских и муслиман­ских политичара да се придруже Силама осовине и да оформе фашистичку Независну Државу Хрватску. Хрвати су у току бор­би против Немаца пуцали у леђа југословенским војницима то се зна, али у Уједињеним нацијама то скривају. После су Хрвати основали логоре смрти за истребљење Срба, Јевреја и Цигана (данас познатих као Роми) и били једини народ, поред Немаца, који је то чинио. Видимо, да­кле, да Уједињене нације прикри­вајући хрватске усташке злочи­не геноцида и умањујући број српских жртава, штите злочинце и стају на њихову страну, што је, само по себи, злочин. То, тачком 2, предвиђа и Резолуција Европског парламента од 10. фебруара 1993. године: “Захтева се преглед свих закона или прописа држава чланица који имају за циљ борбу против свих облика неонацизма и ксенофобије и инсистира на томе да је обавеза Комисије, Савета и Европског парламента, као потписника Свечане декларације против раси­зма и ксенофобије, да употребе сва могућа средстава за борбу против свих појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања чињеница да је у логорима вршено ис­требљивање”.

После свега, може се рећи да, садржајем свога документа, Уједињене нације “оспоравају чињенице да је у логорима врше­но истребљење”. А да су чиновници Уједињених нација, интим­но, знали да су Хрвати извршили геноцид над Србима, Јевре­јима и Циганима (Ромима) у Другом светском рату, уверила се делегације Српске Крајине (1994, у Женеви). Један поштени британски дипломата доставио је председнику Милану Мар­ти­ћу тајну забе­лешку Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга, у којој је писало и следеће: “При томе, наиме, остаје нетакнуто и питање права на самоопредељење Срба у сфери дугогоди­шњег суживота, та ве­ли­ка ‘мањина’ никад није превазишла чи­њеницу да је у уста­шкој др­жави, под покровитељством Хитле­ро­вим, убијено више од 700.000 Срба”. Мада то никад нису у јавности износили, нити је то беле­жено у документима Уједи­њених нација, види се да су ко­председ­ници Међународне кон­фе­ренције о бившој Југославији зна­ли: а) за хрватски геноцид над Србима током Другог светског рата, б) да Срби нису “ма­њина” него конститутивни народ у Хрватској и в) да им се оспорава право на самоопредељење.

Ако све то нису обележја завере, онда завера, као појава, не постоји.

4) У тачки 20, Срби се представљају потпуно погрешно, оптужбама да су доминирали у власти од 1945. до 1990. године, иако је Југославијом тада диктаторски владао Хрват Јосип Броз Тито, те да су му први сарадници били Словенац Едвард Кар­дељ (Еду­ар­до Кардели) и Хрват Владимир Бакарић (Купер­штајн). Стра­да­ња Срба свих тих година и разбијање Србије на покрајине, да и не спомињемо.

Уједињене нације су подвалиле Србима

Све што се са Крајишницима дешавало од почетка 1992, па до пада Српске Крајине, првих дана августа 1995. године, везано је за мировни концепт Уједињених нација, популарно назван Венсов план. Председник Српске Крајине др Милан Бабић (та­да се у јавности није знало да се он на то “радно место” само­изабрао), на седници Председништва Југославије држаној 31. јануара и 1. и 2. фебруара 1992. године зарад прихватања тога Плана, томе се противио, иако је на самом крају децембра прет­ходне године у истом том Председништву рекао да ће га, уз све резерве, прихватити. Ме­сец дана касније, своје противљење Плану објаснио је неколи­ким речима: “Текст сам прихватио, али се са њим нисам сложио”, а то противљење условио је тра­жењем “гаранције за непристрас­ност и непрејудицирање поли­ти­ч­ких решења”.

Бојазан да ће крајишки Срби бити угрожени самим тим што се Армија мора отуд повући, умиривана је чињеницом да је преко осамдесет посто армијског састава тренутно стаци­о­нираног на подручју Крајине пореклом из тих крајева и не би се отуд повлачило нити растурало. Не би се повлачило ни наору­жање, оно ће се сместити у магазине, под два кључа; ако за­тре­ба, то се оружје мо­же одмах узети. После демобилизације, нај­већи део људства пре­шао би у цивилне делатности, бавио би се привредним актив­но­стима и био приправан да се, у случају пре­ке потребе, укључи у одбрану.

Из Петровићевог сведочења “са лица места”, из Председништва Југославије, може се видети да је српској страни (Пред­седништву Југославије, Србији, Српској, Западној Славонији и Славонији, Барањи и Западном Срему) био прихватљив основни став Венсовог плана да Срби у Српској Крајини, “уко­ли­ко дође до ангажовања мировних снага, остају своји на своме, имају своју власт, полицију, судство, све оно што су Хрвати покушали да им одузму и због чега је почео рат. Док мировне сна­ге бораве на српском простору, те територије су у фактичком и правном сми­слу под заштитом УН, тако да Хрватска нема могућ­ности да тамо успостави своју јурисдикцију, а њена поли­ци­ја и вој­ска не могу ући у заштићену зону. Колико ће то трајати не зна се, али, по прилици, све док се не изнађе политичко решење”.

Док се очекивало да Милан Бабић одустане од свога небулозног захтева Председништву Југославије да се Венсов план ре­ви­дује, и док се сатима, два или три пута, чекало на његов до­лазак на седницу и увек исте изјаве да “нема елемената за промену става”, од Миливоја Максића, дипломате који се управо вратио из Прага, са једне сеансе четрдесет осморице министара спољних послова из Европе и “ближе околине”, могло се сазна­ти, како то Петровић бележи, да се тамо уверио “да Србе нико не схвата и да Срби немају савез­ника. Министри новоформи­раних република Русије, Украјине и Белорусије тамо су др­жа­ли хвалоспеве Немач­кој, неукусни­је од онога Danke Deutschland. Једини савезник који је Србима остао, јесте њихова сопствена мудрост. ‘Данас сви схватају да се могу понашати онако како се могу ускладити са окружењем… Али, данас је право на страни јачега. Не можемо се понашати онако како хоћемо заборављајући где смо. У овом тре­нутку, је­дина опција, и последња шанса, јесте да се прихвати Вен­сов план’. Акција Уједињених нација у којима се налази и око сто несврстаних земаља, једина је шанса. Окренуће нам леђа и они који још увек имају мало разумевања за нас… Некада смо има­ли пријатеље, сада не. Српски захтеви свуда се у свету пред­стављају као српска агресија и тежња за територијалним проши­рењем”.

Од Петровића сазнајемо да је више учесника у расправи има­ло резерви према Плану, али се веровало да Уједињене на­ције неће злоупотребити свој углед зарад заштите хрватске уста­шке државе и њене фашистичке идеологије. Тако је, на пример, Радоман Божовић рекао да “Србија улази у целину овог ри­зи­ка не због ад­министративних граница и због Срба из Србије, већ због целине српскога наро­да… Ризикујемо све после­дице, ризик мира у Бо­сни, ризик инте­ре­са на Косову и Метохији, ризик ин­тереса у неким другим крајевима”.

Коначно, пошто је откривено да Милан Бабић и није ле­га­лан председник Републике Српске Крајине, већ се “уставним фалсифи­катом” самоизабрао на то место, створена је могућ­ност да се Миле Паспаљ, председник крајишке Скупштине (книн­ске), сагласи са Венсовим планом.

Мировне снаге Уједињених нација почеле су да пристижу, а убрзо се показало да је југословенска страна, она која је од Уједињених нација тражила да пошаље своје мировне снаге зарад заштите српског народа у Српској Крајини, и која се, према томе, сматрала једним од гараната потписаног Плана, у однос с Уједињеним нацијама (не са Венсом), ушла са пуним повере­њем у ме­ђу­народно право, али да су је криминализоване “струк­туре” такозва­не међународне заједнице (оличене у Уједиње­ним нацијама) превариле.

Када се, дакле, Српска Крајина нашла лицем у лице са таквом Организацијом уједињених нација и крволочном хрватском усташком државом, од обећаних гаранција остала је само магла. Уместо да се на одредбе Венсовог плана гледа као на све­тињу, по­чело је фабриковање разних одлука и резолуција Уједињених на­ци­ја, којима је све изокренуто. На дух Венсовог плана више се ни­је ни мислило.

Новим криминалним решењи­ма све се дешавало друк­чије но што је првобитно било договорено: територија Српске Крајине обележавана је као део суверене Хрватске, Срби су нази­вани “хрватским Србима”, етничко чи­шће­ње “нађено” је само на терито­ри­ји Српске Кра­ји­не, али не и у Хрватској, тражено је да се у Срп­ској Крајини примењују хрватски закони и одлуке хрватске Владе, захтевано је да полиција Српске Крајине преда дуге цеви, а хрват­ска во­јска је свакодневно упадала преко границе и убијала циви­ле… Кад су Хрвати извели неколико агресија на Српску Крајину и “успут” убијали цивиле и полицајце: на Миљевачком платоу, у Ра­вним котарима, у Медачком џепу, Савет безбедности је “саосећај­но” писао да се с тим не слаже и лицемерно, задовољан што Срби страдају, позивао обе стране “да се уздрже од ескалације сукоба”, што треба тумачити као забрану српској страни да се брани. Ни­једну меру није Савет безбедности предузео против Хрватске, а кад је Хрватска одбила да примени раније потписане споразуме са Српском Крајином, Уједињене нације су то само кон­статовале не налазећи у томе ни најмању хрват­ску одговорност.

Али су, зато, у свакој згодној прилици, Уједињене нације пласирале лажи да су Крајишници некооперативни и да су про­тив преговора. Нажалост, нису то радиле само Уједињене на­ци­је, такозвана међу­на­родна заједница, на те су се лажи накале­мила и средства јавног информисања у Србији, не само “опозиционо-демо­крат­ска”, већ и она под контролом актуелних власти.

Поврх тога, Уједињене нације учиниће и један страшан пресе­дан, до крајњих граница нечовечан, недостојан чак и давно заборављеног лова на робове по афричком континенту. Никад раније Уједињене нације нису злоупотребљавале своје мировне мисије као у Српској Крајини ни у Намибији, ни на Синају, ни у Конгу, ни у Сомалији, ни у Мозамбику, ни на Кипру… Где год су мировне снаге Уједињених нација биле ангажоване, спреча­вале су рат и хуманитарно помагале угрожено становништво. У Српској Крајини оне су подстицале хрватску агресију, а против срп­ског становништва увеле најстроже санкције привредне, трговин­ске, саобраћајне, поштанске, културне, просветне, па и спортске. Хуманитарну помоћ су усмеравали, највећим делом, Хрватима, а никад нису дозволиле да се у Книну отвори центар Уницефа, чак ни у моменту када су, због несташице дезинфекционих средстава, четири бебе умрле у книнској болници. По­ред свега тога, Уједи­њене нације су током те своје нељудске ми­сије омогућиле Хрват­ској да из Српске Крајине и из Хрватске протера приближно пола милиона Срба, што у Србију, што на европски запад. Уосталом, шта се друго могло очекивати од полусвета који, са циљем да оствари нови светски поредак, планира да уништи девет десетина светског становништва.

Да моје писање о злочиначким намерама Уједињених наци­ја према Србима (и не само о намерама, већ и поступцима), али и о томе како су им “дипломатски” подмет­нули Венсов план, не би остало неаргументовано, ослонићу се на сведо­чење (о томе) америчког дипломате Херберта Окуна (1930-2011), заменика копред­сед­ника Мировне конференције о бившој Југо­сла­вији и високог функ­ционера Уједињених нација. Он је обелода­нио да Уједињене нације никада Венсов план нису ни третирале као докуменат који их на нешто обавезује! Његов интервју “Њу­јорк тајмсу”, објав­љен 21. марта 1995. године, хрватска стална мисија у Уједињеним нацијама унела је у свој коминике од 23. марта и широко га дистрибуисала чланицама УН и новинарима – под назнаком да Венсов план није био “ми­ровни план”, него “привремени аранж­ман”. Могло је бити тако јер је Окун изјавио да су Уједињене нације одбиле српски пред­лог да мировне снаге стану на границу раздвајања јер је Републику Српску Крајину назвао окупи­раном територијом Хрватске и јер је на­ре­ђао шта су све Уједи­њене на­ције желеле да постигну Венсо­вим планом. Наравно, ништа од онога што је у Плану писало и у шта се веровало када је План требало прихватити.

Према ономе што је Херберт Окун изјавио, циљеви Венсо­вог плана били су следећи:

“1) повлачење Југословенске народне армије из Хрватске;

2) стављање тешког наоружања локалних Срба у склади­шта под контролом Уједињених нација;

3) осигурање да ће ‘Зоне под заштитом УН’ бити демилитаризоване;

4) контрола локалне полиције, посебно с тачке поштовања људских права; и

5) помоћ при повратку расељених лица својим кућама на овој територији”.

Како се види, нема ни говора о непрејудицирању политич­ког решења, правима Срба, враћању кућама прогнаних Срба из хрватских градова, онемогућавању Хрватске да крене у етнич­ко чи­шће­ње Српске Крајине…

А тих дана, марта 1995. године, у палати Уједињених нација ставља се тачка на Венсов план. Више нема “Мировних снага Уједињених нација у Југославији”, оне су преименоване у “Сна­ге Ује­дињених нација за успостављање поверења у Хрватској”. Мада је било обећано да се о евентуалној промени мандата Мировних снага морају сложити сви потписници (Уједињене нације, Хр­ват­ска, Југославија и Српска Крајина), нико није ни питао за став ових двеју последњих. Хрвати су на тај начин ослобођени забране да чине ратне злочине у “Зонама под заштитом Уједињених нација” јер им је Савет безбедности, преименовањем војних снага Уједињених нација, нормативно дао за право да некажњено на­ста­ве са злочинима геноцида над српским народом. Непосредан резултат такве “мировне” политике Уједињених нација јесу хр­ватски ратни злочини “Бљеска” и “Олује”, а чињеницом да нијед­ним документом нису искори­стиле право (и обавезу!) да их у томе спрече, Уједињене нације су и себе претвориле у саучеснике у тим хрватским злочинима.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.