Анализе

Петар В. Арбутина: ГОВОР КАО ЛИЧНОСТ

  • „Књигу разговора с Ђорђем Д. Сибиновићем, правником, песником, есејистом, романописцем… треба да посматрамо издвојено, као текст који је надживео своје актуелно време…“

Прва културна чињеница човека није израда оруђа, није остваривање артикулисаног говора, већ систематизација. Човек треба да буде филозоф како би могао да буде дивљак, да оствари реално јединство света како би могао да изврши своја дела.

Шта је данас разговор? Сусрет два гласа, чија је примарна намера да један проблем или човека осветле из два угла: позиције општег интересовања и личног исказа о тој теми. И један и други су смерови који полазе из субјективног догађаја, тек заједно могу да створе општу слику и комплексна значења. Или је разговор, како у данашњој булеварској стварности све чешће бива, само лоше прикривен страх од тишине и простора интроспекције које тишина отвара. Није важно шта се прича, важно је да се говори. Незаинтересованост за другог нагомилала је буку, а из речи истиснула значење. Суштина је исцурела из појединачног и тешко је наћи је у општем. А још теже у синергији питања и одговора, када смо пречесто сведоци само једне врсте слике света, оне чија је гротескна мучна приказа свакодневни    доживљај целокупности наших страхова од тишине или од речи које обавезују: хаос  погледа на свет, противречности речи и дела, пре свега елементарног незнања једних о другима.  Због свега тога књигу разговора с Ђорђем Д. Сибиновићем, правником, песником, есејистом, романописцем… (поређајте ове дарове, благослове и проклетства стварања, по својој вољи и властитом осећају хијерахије ових термина у једној ренесансно поливалентној личности) треба да посматрамо издвојено, као текст који је надживео своје актуелно време и као двогласје саговорника који појаве посматрају заједно и један другоме не дају допуну ни форму, него сасвим другачију димензију питаног, реченог и далеко у времену потврђеног.

Насловна страна књиге ИЗМЕЂУ ДИДАСКАЛИЈА – разговори 2000-2020

Пут речи је пут истине, али не истине којој идемо у сусрет, већ истине која иде ка нама и чије кораке ослушкујемо у властитим речима и мери искрености казаног. Заборављена је Талеранова  реченица да дипломати језик служи да прикрије мисли. Они који је нису заборавили погрешно је тумаче и још погрешније употребљавају. Управо је супротно, речи су највернија огледала свега онога што се прикрива, од других или од себе, па чак и онога што човек несвесно носи у себи. Све ће речи изнети на видело. Јер, када смо већ код француске мудрости ,Лестyлец’естл’хомме. Човек може бити елементарно неискрен, али стил његовог језика и симболичка снага реченог приказаће суштину његовог бића. Управо је то смер у којем Сибиновићеви саговорници углавном успешно усмеравају своја питања и он своје одговоре, отварајући простор за нова питања и нова значења. Јер у простору аксиолошких празнина у коме егзистира савремени човек, постоје само готови одговори, свршено знање о животу и појавама. Ђорђе Д. Сибиновић, а то откривамо у његовим запитаностима у одговорима, када говори и истовремено промишља казано, у забринутости и сенци сумње суверено отвара простор „између дидаскалија“– готових одговора и категоричких објашњења, за нову сумњу и нову искреност човека запитаног над суштинама догађаја, а не само над последицама. То је један од обликотворних приступа који ове разговоре чини другачијим зато што посматрање разликује од виђења, а активно учешће у стварању слике и њеном дубинском објашњењу одриче и негира (пара)интелектуални и самодопадљиви монолог модерног човека и његовог јефтиног егзистенцијалног патоса. За таквог човека или у његово име Сибиновић осликава дух епохе препун „тајних аксиома“ (Лајош Сабо). Шта би то требало да значи у општем кључу, али и у тумачењу појединих Сибиновићевих исказа? Тајни аксиоми сакривају најрањивије тачке, оне где се човек сусреће са својим највећим страховима, у којима грчевито бранимо своју позицију опортунизма и пристајања. То је тамо где заборавом прикривамо сваку врсту одговорности и чињенице „да ће нас једног дана бити срамота колико је мало требало бити храбар“ (Момо Капор, Уна). Или је то тамо где су нас убедили да будемо будале и поверујемо да интелигенција подразумева неваљалост, а да је доброта синоним за глупост. Наравно, таква тумачења се чују из позиција конвенционалне интелигенције битанги и школованих полуинтелигената, јер не могу да поднесу да доброта и у временима зла може да се уздигне својом интелигенцијом. Зато Сибиновић свој симболички круг оцртава управо темама које инвоцирају заборављена осећања традиционалног човека, вредности похрањене у историјској мудрости националног идентитета и етике и фигуре на које треба да се угледамо, а које смо пребрзо заборавили или расходовали на „ђубриште историје“. Зато, као што није случајно што је његов последњи роман Родитељи (Службени гласник, два издања, 2019, 2020) у највећој мери ситуиран у традиционално окружење српског села и припадајуће му карактерологије, није нимало случајно ни то што је први интервју у овој књизи посвећен фигури деде и етичкој обавези  према безрезервној љубави деде према унуку, прошлом времену и формирању будућих вредности, који обликују живот и етику. То није сентимент према историји, некритичко сагледавања прошлог, то је свест о континуитету на којем Сибиновић инсистира. Породично порекло јесте примарни контекст егзистенције и инспирације. Почетак и крај, крај бивших и почетак будућих, благослов и проклетство цикличне појавности, све док има некога да је види, довољно искреног да преузме одговорност за (пра)родитељски грех и старање над временом које оставља у наслеђе другима. Вишезначност и располућеност између оданости прецима и сазнања трагичне судбине као јединог наслеђа породице и епохе, управо те идеје видимо материјализоване након дугог тражења и преиспитивања у последњим Сибиновићевим књигама и тематско-мотивацијским средиштима до којих је дошао након дугог и не увек правог пута. На његовом крају (или почетку) он види своје место и зна да је само искрен човек свестан да бити потомак значи бити слабији, мањи од претка, али и да, истовремено, бити предак подразумева наду и жељу да нас потомци надмаше. То је кључни Сибиновићев еквивалент између значења и начин разумевања вредности и сагледавања себе у другоме. Није ваљан педагог онај који се намеће као узор, него онај који својим примером ствара модел. Управо те заборављене „моделе“ људи, догађаја и поступака он контекстуализује на један аутентичан начин, приказујући их у светлу великих духовних синтеза, желећи (и успевајући!) да укаже, исто као што је говорио велики истраживач традиције Жозеф Бедије, на то да одређене ситуације и утисци у најразличитијим временима и областима могу да наведу на истоветне закључке. Људска природа, без обзира на време или место, увек је једна те иста.

                 Први интервју Ђорђа Д.Сибиновића пре 20 година

Однос према традиционалним вредностима код Сибиновића сличан је поступку који примењују ортодоксни Јевреји када им се упрља прибор за јело. Они га једноставно закопају и после неког времена откопају, верујући да је тако отпала с њега сва нечистоћа. На исти начин Сибиновић откопава речи  и теме које је наш заборав закопао у дубине подсвести, налазећи веома функционалне везе између поступака и колективног несвесног, осветљавајући традиционалног човека и његово (не)сналажење у модерним временима, често веома брижљиво анализирајући савремени свет у његовим манифестацијама и интензитету постојања. Тако Сибиновић свом саговорнику, а посредством њега и читаоцу, жели да укаже на то колико је важно успоставити критеријум у којем вреднујемо поступке а не намере, као и да је предуслов разрешења актуелних дубиоза дубинска спознаја проблема, која мора да буде предуслов његовог решавања. У сваком случају, имао је неопходан степен храбрости да задржи, објасни и књижевно освести своје провинцијске корене, довољно храбрости да их незаборави и сасвим довољно морала да јасно и гласно каже да су срамно поштовање конформизма и страх да се буде другачији од других и изван стада створили српског човека новог доба, кетмана који о свему има мишљење, али нема никаква убеђења. Како онда бити аутентичан, одговоран за написано, тумач створеног? Управо онако као што Сибиновић чини – гласно изговарајући свој став и бранећи позицију човека да говори у име својих убеђења и аргумената истине. Живот вреди само ако се дешава на позорницама које стално провоцирају његово достојанство и етички идентитет.

                    Ђорђе Д. Сибиновић: Више од 30 интервјуа

Разговор је размена или инвокација сопствених мисли у саговорнику или читаоцу, и то „између дидаскалија“ Сибиновић веома успешно чини. Јер ако се бавите проблемима духа времена и духовности индивидуе, морате да заложите своју личност, своје дубинско (пре)познавање личних и колективних свести. Што Сибиновић, како у својим делима, тако и у ауторефлексивним објашњењима сопственог књижевног дела и друштвене свести, и чини. А то је и неминовно, не само из позиције личне искрености већ и зато што се једино тако стиче идеја о целини за коју епизодни човек модерног доба показује само површно интересовање, незаинтересован за захтев целовитости, окренут делићима смисла као основи монолошких или декретираних одговора. Чак ни озбиљнији истраживачи духовних или друштвених процеса не иду даље од истраживања коњунктуре или симптоматологије која се креће у оквирима методолошких рукаваца знања и потврђивања свега онога што се десило и што је као такво усвојено као доминантно стање. Поготово ако имамо у виду нашу стварност, коју Сибиновић одлично анализира: лажне хијерархије ,потомке ратних и мирнодопских лиферената који су своје ћерке увек  удавали за окупаторске часнике и официре, салонске родољубе и грађанске перјанице који су се загосподили на боновима ратне штете гуравих сељака – балканских   див-ратника, борце „осме офанзиве“, џелате грађана  и идеолошких  неистомишљеника, дојучерашње гладне студенте а сада успешне пословне људе, агресивне динарске трибале, освајаче града из новобеоградских павиљона и блокова, потомке подофицира и официра „славне војне“ која је убијала Београдом 1945. до данас, али и оне историјске ревизионисте који би сада, у супротном смеру од својих дедова и очева, да пребегну из партизана у четнике. Брижљиво анализира и ароганцију ксенофобичног грађанства, насталог из свих ових социјалних формација (патологија!), које данас „светским хуманистичким вредностима“ као батином лупа по глави оне који су довољно храбри и снажни да имају другачије мишљење, или само једноставну логику која неподразумева подаништво као став, а подилажење крвницима и љубав према јачима као главну окосницу морала. Таква идеологија, без обзира на формална заклињања, увек је искључивала културни образац, осим строго контролисани и „на линији“, као сферу слободе, чега су и данашњи корифеји грађанства (под)свесни, поготову они који покушавају да купе свој културни идентитет доводећи у своје салоне, серклове или за своје столове уметничка имена, забављаче доконе простоте, која о културном идентитету има само површне информације ,напабирчене из новина или испразних распредања.

Код Сибиновића се дешава инверзија овог владајућег градског принципа, он своје неистомишљенике али и истомишљнике зове за свој сто, где њиховим неизговореним питањима и унапред постављеним осудама и презирима супротставља своје истине. Он је писац с даром и човек са ставом и не прихвата владајући принцип према коме се „недостатак дара надокнађује недостатком карактера“ (С. Ј. Лец).

Део прозе и поезије

Овакве књиге као залог своје успелости пред приређивача постављају посебне обавезе, које су неопходне за целовитост. Стварање аутентичне и што истинитије слике о писцу подразумева преиспитивање из позиција накнадног ауторства фрагмента личног исказа, препознавање емотивних регистара, дилема, горких речи и бриљантних анализа, трагова поетике у вербалном изразу и трагова искуства у поетици… Али много важније од процеса препознавања оргиналности јесте откривање садржинског потенцијала, који претходи речима, обликујући мисли. Сваки део мора у себи да садржи целину и свака целина у обрнутом процесу може да се рашчлани на градивне елементе – целине по себи. Чак и често општа, банална и реторичка питања новинара Сибиновићев одговор учини смисленим и функционалним, понекад чак и неопходним, јер ми не можемо да замислимо исказ коме није претходила логика интересовања. Овде је управо обрнуто: питање је учинило смисленом еснафску новинарску површност, речи које су дошле дале су значење онима које су им претходиле као именовање теме, а не њен хипотетични смер ка суштини. Сваки писац говори сам о себи, али истине о својој егзистенцији и вредности дела жели да види и препозна у другима. Управо је због тога овај текст опис поступка, а не тематизација новинарских питања и Сибиновићевих одговора као заокружене слике. Она је јасна по себи, сваки суд је истоветан са самим собом, каже аристотеловска логичка формулација истоветности. Али много важније и интензивније јесте препознавање активног осећања света уз посредовање људске воље, проживљавање корелације самообликовања и обликовања света у проживљеној и искуственој узајамној вези.

Слобода, такође, увек мора да почиње да би постојала, није јој дато да траје, него да настаје. Зато је онај ко је не осваја свакодневно и не сведочи стално и није достојан и губи предуслов да буде слободан. Али такав човек жели и мора да сазна много више и интензивније од одговора на просту радозналост да ли у радију живе мали људи и има ли живота у космосу. Он најдиректније одговара на кључна питања уметника: Хоћу ли умрети од болести коју неће имати ко да лечи, од ране коју неће имати ко извида, или од туге коју неће имати кода види? У томе се крије кључна забринутост овог писца, у томе почивају и његова људскост и уметнички интегритет, јер је у сваком тренутку у стању да призна свој пораз, да ублажи своју победу и да се никада не одрекне чињенице да је само човек.

Ђорђе Д.Сибиновић: Најновији роман

Београду, марта 2020. године

………………

1) „Није он (језик, прим.П.В.А.) био сиромашан само зато што је свако био принуђен да се управља према истом узору, него пре свега зато штоје у свесноизабраној ограничености доследно изражавао само једну страну људског бића. Сваки језик који сме слободно да делује служи свим људским потребама, служи и разуму и осећањима, он је саопштење и разговор, монолог и молитва, молба, наредба и апел“ (Виктор Клемперер, ЛТИ –Бележница једног филолога, с немачког превеле Маја Матић и Александра Бајазетов-Вучен, Тањуг, Београд, 2006, стр 24).

2) Шарл Морис де Талеран-Перигор или Талеран (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord [Pariz, 2. februar 1754. — Pariz, 17. maj 1838]), француски дипломата који је почео своју службу за време Луја XVI, а наставио је за време Француске револуције, Наполеона, Луја XVIII и Луја Филипа Орлеанског. Његов углед у светској дипломатији био је веома велики, сматрају га једним од најобразованијих и најутицајнијих дипломата у европскојисторији.

3) „Сва моја побуна, сви моји покушаји да се отргнем дисциплини, били су увек заустављени претњама пореклом више него педагошким мерама“ (Ђорђе Сибиновић, „Деда, квадратни корен из Бога“, Између дидаскалија).


ИЗВОР: https://www.sedmasila.rs/petar-v-arbutina-govor-kao-licnost/?pismo=lat

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *