Анализе

Добра вест је да су се војвођански аутономаши упропастили коалицијом са ЛСВ

Изволите ући, рад Јожефа Ача, 1971. г.

  • Што се тиче војвођанског аутономаштва, избори 2020. г. су у пуној мери разоткрили  смисао и сврху његовог постојања у домаћем политичком систему. Смисао војвођанског аутономаштва свиме што је од аутономаштва остало у потпуности управља Ненад Чанак преко своје ЛСВ
  • Сврха је да водећи политичари ЛСВ наставе да примају плате као покрајински посланици. Зато је окупљање аутономаштва око ЛСВ  Чанак назвао „добра вест“

ПИШЕ: Душан Ковачев

Попнем се на лудају,

у`ватим се за тулају,

па заиграм дубај!

(Шаљива народна песма из Војводине)

Војвођански фронт је на својим предизборним плакатима јуна 2020. г. Војводини дословно објавиo гротескну предизборну поруку: „Добра вест је да су се све војвођанске странке окупиле око Лиге социјалдемократа Војводине“. Ето шта су војвођански аутономаши после свега у стању да понуде Покрајини пошто су је дуже од деценију и по мучили илегално инсталираном „европском регијом“. Окупљање пропалог аутономаштва око ЛСВ је почело одавно, па постало интензивно у годинама након пада Пајтићеве покрајинске владе. Окупљање је изведено под суморним именом историјске политичке коалиције Војвођански фронт, коју је још у доба Краљевине Југославије покушао да окупи, па одмах потпуно компромитовао и упропастио Душан Бошковић[1].

Узалудне критике беспућа војвођанског аутономаштва

Војвођански аутономаши су процес изопачења аутономаштва[2] посматрали немо и оглашавали се тек кад је било прекасно. Иако су све водеће странке некадашње илегалне „европске регије“ још од 2015. г. ушле у неки вид сарадње са СНС[3], војвођанске аутономаше тај процес ни мало није забринуо.

Први који је међу војвођанским аутономашима јавно упозорио на слом аутономаштва, био је Борис Варга. Учинио је то текстом у лето 2019. године[4]. Нешто касније је упозорио на „тајне везе“ ЛСВ са Београдским режимом и урушавање кредибилитета ЛСВ[5]. Међутим, чим је Варга почео сарадњу са олигашеним Војвођанским Клубом и постао члан Савета ове организације[6], његов јавни критички став према ЛСВ је уминуо.

Крајем 2019. г, када је ЛСВ преузела Војвођански клуб, незадовољници су изнели веома неугодне примедбе.

Др Радивоје Јововић (политиколог, продекан за међународну и стручну наставу факултета „Лазар Вркатић“ Универзитета ФЛВ и члан Савеза антифашиста Војводине) je изнео  веома тешке речи: „Војвођански клуб отет је из руку оних који су га деценијама чинили и градили, и биће предат као политички плен доказаним противницима демократије, издајницима права, слобода и интереса грађанки и грађана Војводине и Србије, вољним савезницима аутократског и шовинистичког режима који нас сваким даном на свим пољима друштвеног све више девастира“. Тада су неки чланови иступили из организације незадовољни изборним процесом[7].

Уједињење војвођанског аутономаштва око ЛСВ као предизборна „добра вест“ 2020. г. на плакатима за републичке кампање УДС, плакатима за покрајинске изборе Војвођанског фронта и на локалном плакату Војвођанског фронта

Дугогодишњи члан Војвођанског клуба Мирослав Илић, био је 2019. г. такође кандидат за председника ове организације. Илић је ветеран Војвођанског клуба, инсајдер који је сведок његове историје. Његова оцена о лигашком преузимању Војвођанског клуба[8] била је отворенија и детаљнија од Јововићеве, а има значајнију тежину: „Војвођански клуб је пре неки дан, политичким насиљем и извргавањем процедуре руглу, отет од својих најистакнутијих чланова и предат Лиги социјалдемократа Војводине. Изабран је председник Клуба, који је у својој биографији прећутао да је члан Председништва ЛСВ, као што су и многи чланови Председништва исто то урадили. Лагали су. Гласове су дали `новоучлањени` преко друштвених мрежа и у задња два месеца – омладинци ЛСВ. На тај начин погажени су сви принципи на којима је Војвођански клуб опстао свих ових година. Отимачи Војвођанског клуба неће бити задовољни, јер им осим печата и ПИБ-а ништа друго неће остати. Дух и мисија Клуба и људи који су га чинили – не дају се украсти. Због тога у Војводини остају само две стране: слободни грађани и слуге режима који своје синекуре морају да одраде.“ Представници Војвођанског културног клуба „Васа Стајић“, који се не слажу са партијском политизацијом аутономашких НВО, фебруара 2020. г. први пут су положили цвеће на новосадски споменик Васи Стајићу одвојено од Војвођанског клуба[9]. Био је то јавно видљиви акт диференцијације Војвођанског културног клуба Васа Стајић од олигашеног Војвођанског клуба. Одмах по избору новог руководства на челу са Мирославом Илићем почели су рад на окупљању малобројних преосталих аутономашких НВО које нису расположене да поверују у „добру вест“ окупљања аутономаша око ЛСВ[10].

У својим дневничким белешкама је 7. фебруара 2020. године је Лалсо Вегел дословно записао: „Како ја видим, аутономија Војводине полако постаје чисто цивилна ствар, углавном су јој привржени ванстраначки грађани. Осећају се напуштени, јер им се чини – а то чујем и од обичних људи – да је партија, која је Војводину истакла на своју заставу, проћердала идеју аутономије. Проћердала, или напросто није у њој било довољно снаге да је развије у прави, истински широки покрет. Аутономија се претворила у уско страначко питање. (…) Хоћемо ли бити у стању ми, Новосађани, да начинимо чудо какво су пре неколико дана приредили Ријечани. Да ли ћемо бити провинцијална културна престоница Европе, увозници звезда са светске сцене, јер од властитих, новосадских вредности немамо шта да покажемо? Какав је, заправо, тај специфични новосадски дух? Да ли уопште још и постоји? Видећемо за годину дана.[11]

Игор Курјачки. Фото: РТВ

Непосредно пред изборе 2020. г. огласио се и Теофил Панчић: „Нећете ми ваљда рећи да је алтернатива која се нуди грађанима могућа у виду Лиге (ЛСВ) и њених деривата, окрајака и нуспојава, тренутно упакована у Војвођански фронт (чији? Против чега?) и неким чудним нитима повезана са нечим још мистериознијим што се прозвало Уједињена демократска Србија, или тако некако, а што је бар у делу јавности препознатљиво једино по заумним видео спотовима? Сама Лига је дубоко уроњена у тзв. комуналну коалицију с омиљеним Дневниковим (јао, опет!) фотомоделом, али ваљда се ни они сами више не заваравају да се стварно ради само о „комуналним питањима“. Оно с чиме имамо посла је питање озбиљног губитка идентитета и кредибилитета (тим редом, хронолошки), а то је једино што је готово увек иреверзибилан процес. Потом, ту је Савез војвођанских Мађара; да ли да уопште узимам дах за причу? Фирма „Пастор & син“ одавно је само локална експозитура и клијентела пргавог пештанског Kиралyа који је у тврдом савезу са београдским Султаном, и ту среће нема – осим за њих и њихове комитенте[12].

Ни новосадска „Црна кућа“ више није сигурна кућа за аутономаше

Унутар Новосадског прозападног аутономашког културног центра ЦК 13 познатог под опскурним називом „Црна кућа“ дошло је до сукоба поводом смештања Аграрије[13] у њене зидове, чиме је угрожен рад НВО Куда.орг[14].

Центар за нове медије Куда.орг, је чедо чудноватог новосадског нихилистичког НВО-а званог „Друштво за борбу против друштва“, које је, логично, одмах по оснивању најпре уништило само себе. Куда.орг је некад била аутономашка ударна организација. Ова НВО је била потписани продуцент филма о преузимању једне касарне у Новом Саду[15]. У филму „Отворене касарне[16]“, наведено је ко је подржао њихов подухват снимања филма: Швајцарски програм за културу за западни Балкан, Покрајински секретаријат за културу АПВ и European Cultural Foundation, Amsterdam. Иначе, како се у самом филму наводи, ради се о делу колаборативног регионалног пројекта „Индивидуалне утопије некад и сад“, који се реализује кроз сарадњу три независне организације: SCCA/pro.ba из Сарајева, T.I.C.A. из Тиране и Центра за нове медије Куда.орг из Новог Сада.

Војвођански фронт као покрајинско окупљалиште аутономаша око ЛСВ

Ненад Чанак је почетком 2020. године громопуцатељно објавио да је Војвођански фронт „нови почетак“ аутономаштва и поручио свом дугогодишњем политичком  партнеру: „Упамти Александре Вучићу, ја сам Војвођанин![17]“.

Окупљање свог војвођанског аутономаштва у Војвођански фронт најављено је са чела Војвођанског клуба још 2018. г. Тачније, ово је изворно била идеја Берисављевићеве клике која је владала Војвођанским клубом пре него што је ту НВО препустила лигашима. Пре свих, председница Војвођанског клуба Бранислава Костић је крајем 2018. г. најавила: „Војвођански фронт полако и систематично добија своје обрисе. Ми, Војвођани: староседеоци и они којима је Војводина постала дом последњих година и деценија, Срби, Хрвати, Мађари, Словаци, Румуни, Русини, Украјинци, Јевреји, Роми, Ашкалије, Бошњаци, Црногорци и грађани свих других нација, први пут након 30 година бићемо заједно, удружени око јединственог циља – Војводине.[18]

Дуго договарана предизборна коалиција Војвођански фронт је коначно формално уговорена потписивањем Меморандума о Војводини[19] и окупила је Чанкову ЛСВ, Оџићеву Војвођанску партију, Демократски савез Хрвата у Војводини подунавског Хрвата из Таванкута буњевачког порекла Томислава Жигманова, Алијансу војвођанских Румуна Виорела Бесуа из Јанковог Моста, Либерално демократски покрет Војводине Драгана Циврића (члана политичког савета ЛСВ Чедомира Јовановића) и Заједно за Војводину, русинске странке Олене Папуге[20] из Руског Крстура[21]. Да се Власи не досете који политичар заиста коло води у Војвођанском фронту, за координатора коалиције именован је Бојан Костреш.

Војвођански фронт је на изборима освојио мање од 5% гласова покрајинских бирача[22]. Захваљујући спуштању изборног цензуса, то значи да ће у Скупштини АПВ имати 5 посланика. Увидом у покрајинску изборну листу Војвођанског фронта, јасно се види да су првих пет посланичких кандидата кадрови ЛСВ[23]: Ненад Чанак, Бранислав Богарошки, Дејан Чапо, Наташа Лалић и Олена Папуга. Сви остали чија имена су на листи могу да се убришу, како би то рекли у Војводини. Горка истина је да нико од ових. Лигаша у Скупштини САПВ не би било да је СПАС Александра Шапића на време успео да формира своју листу за покрајинске изборе. Није Војвођански фронт, већ ЛСВ остала једини политички фактор аутономаштва у покрајинском политичком систему, и то само захваљујући пропусту једне београдске странке. Јадан фактор, на маргини, најмања и најслабија партија у Скупштини АПВ.

 Војвођанска партија као пропала политичка алтернатива аутономаштва

Савремени „Војвођански фронт“ је на изборе изашао под тужном сенком смрти Игора Курјачког[24]. Родом из Србобрана.

Игор Курјачки је био један од ретких политичара ЛСВ староседелачког порекла. Каријера у ЛСВ му се завршила напрасно, чим је крајем 2004. г. најавио намеру да се кандидује за председника те странке[25]. Чанак је таквог конкурента одмах одстранио из своје странке. Курјачки је потом 2005. г. основао Војвођанску партију, али је њено чело напустио 2009. г. Првобитна Војвођанска партија Курјачког се развијала уједињењем неколико политичких групација: Првобитне Војвођанске партије (основана 2006. г. од групе Аутономистички покрет Војводине која је окупљала фракцију ЛСВ окупљену око Игора Курјачког. Војвођанског покрета (основан 1999. г окупљањем десетак војвођанских организација под руководством Слободана Будакова, Живана Берисављевића, Јожефа Бераца и Мирослава Илића); Војвођанског грађанског покрета (основан 2004. г. у Новом Саду) под руководством Бранислава Зарића. Током 2011. г. је Војвођанску партију у општој тучи преузео Александар Оџић, током 2012. г. окупио у њу бројне преостале аутономашке групице, а до 2014. је претворио у Војвођанску партију – републиканци Војводине[26]. Опасног конкурента су Берисављевићеви кадрови примирили чланством у олигашеном Војвођанском клубу, а Чанак га је ставио под контролу надом у место покрајинског посланика на листи Војвођанског фронта.

Политичка судбина Игора Курјачког била је наук за све кадрове ЛСВ који старином потичу из Војводине. Како би овакви досегли врхунац политичке каријере у ЛСВ, напуштали су је без речи, настављајући своје напредовање прелетањем у друге партије, што даље од ЛСВ, али и што даље од политичког ангажмана у војвођанском родном  завичају, попут Александре Јерков и Маринике Тепић. У ЛСВ и око ње се дуго одвијао слабо видљиви процес замене идеолошке и кадровске основе војвођанског аутономаштва. Под стогодишњим слоганом „Војводина Војвођанима“, аутономашка политика се претворила у своју супротност, у нешто што би смо могли назвати – „Војводина дођошима“. То „нешто“ су, иронијом худе аутономашке судбине, формулисали управо кадрови Живана Берисављевића: Бранислава Костић и Томислав Кетиг[27]. Показало се да широке народне масе „дођоша“ ни мало нису одушевљене аутономашким предомишљањем.

Уједињена демократска Србија као републичка политичка гробница аутономаштва

 Војвођански фронт на републичке изборе 2020. г. није изашао самостално, већ у широј коалицији под називом Уједињена демократска Србија са странкама Србија 21, Странком модерне Србије и Грађанским демократским форумом (Александар Оленик)[28]. Сви су претходно потписали лигашки Меморандум о будућности Војводине, али и Црногорска партија, ЛДП и форум В-21[29]:

Политичко окупљање коалиције УДС је веома подсећало на неуспели покушај историјског Војвођанског фронта Душана Бошковића да се пробије у Скупштину Краљевине Југославије кроз листу Удружене опозиције давне 1936. г[30]. Једнако се завршило потпуним неуспехом.

Листа УДС из 2020. г[31].  није успела да прикупи чак ни 250 кандидата. Освојивши око 2% гласова остали су дубоко испод и онако ниског цензуса од 3%, иза које су са још горим резултатом остали само Покрет Левијатан и ГГ 1 од 5 милиона. Овим је војвођанско аутономаштво са својим републичким савезницима престало да постоји као републички политички фактор у српском политичком систему.

Губитак политичког капацитета за новосадску „комуналну коалицију“

Такође због неактивности СПАС-а, ЛСВ је опстала и у Скупштини Новог Сада као маргинална партија. Јадни успех Војвођанског фронта је значио освајање тек нешто више од 4.4 гласова у Скупштини града[32], за петама су им ПОКС и Метла, а Војвођански фронт је за петама Шешељевој СРС.

На градској листи сва прва места одборничких кандидата Војвођанског фронта су заузели Чанкови лигаши, а тек неколико места при крају је припуштено неколиким кадровима странке Русина Заједно за Војводину, политичког трабанта ЛСВ, странци на чијем је челу лигашка функционерка Олена Папуга[33]. Малобројним одборничким местима могу да се надају само лигаши: новосадски гигант Александар Кравић, Роберт Колар, Бранислав Богарошки, итд.

Наравоученије

Чим је Ненад Чанак обећао да прихвата кривицу за аутономашку изборну пропаст[34], јавили су се аутономашки аутори да ту одговорност превале на нешто друго[35]: недостатак демократије, централизам, медијски мрак. Војвођанско аутономаштво више није политички фактор српског политичког система ни на републичком, ни на покрајинском ни на локалном нивоу. На републичком нивоу оно више не постоји. Од аутономаштва су остали само рестлови у Скупштини АПВ (пет посланика на челу са Ненадом Чанком), Скупштини Новог Сада (неколико одборника на челу са Александром Кравићем) и нешто мало одборника по локалним скупштинама општина у Војводини. Ради се о пет покрајинских посланика и нешто више градских одборника. Сви они су искључиво функционери ЛСВ са танким потенцијалом за будуће комуналне коалиције.

Све што је преостало од аутономаштва збубано је око Војвођанског фронта и Вовјођанског клуба под контролом ЛСВ и личи на две хрпе огризина некадашњег тулаја које су гладне личке овце три деценије жвакале. Судбина тих огризина сад зависи искључиво од Вучићевог режима, са којим је ЛСВ у савезу још од 2016. г[36]. Аутономаши су на нашој лудаји свој политички дубај[37] одиграли.

ЛИТЕРАТУРА

[1]  Ковачев, Душан – „Војвођански фронт“ је пропао у завичајном шовинизму, Аналитички форум, 9. 12.  2018. г. Доступно на: Балканска геоополитика.

[2] Ковачев, Душан – „Војвођански идентитет“ на вицу и опирачи, Аналитички форум, 7. 6. 2018; Ковачев, Душан – Хералдички вео аутономашке позадине, Аналитички форум, 17. 7. 2018; Ковачев, Душан – Калемљење аутономије Војводине на АВНОЈ и замена антифашизма античетништвом, Нови Стандард, 1. 10.  2019. г., под насловом „Војвођански антифашизам и аутономашки нојеви“; Ковачев, Душан – Војвођански менталитет, Српски став, 12. 4.2019; Ковачев, Душан – Напредни феудални поредак војвођанског аутономаштва, Српски став, 3. 3. 2018.; Ковачев, Душан – Умишљање супериорности прикрива непостојање „војвођанског идентитета“, Српски став, 26. 2. 2019.

[3] Ковачев, Душан – Сарадња СНС са политичким режимом у Новом Саду, Фонд стратешке културе, 17. 10. 2015. Доступно на: Српски став.

[4] Varga, Boris – Vojvođanski autonomaši pod kontrolom srpskih naprednjaka, 23. 7. 2019.

[5] Varga, Boris – Može li Vojvođanski front nadmudriti ‘zlog vuka’? Al.Jazeera, 23. 11. 2019.

[6] Autonomija Vojvodine u geoplitičkom kontekstu stabilokratije, Vojvođanski klub, 21. 11. 2020; Ковачев, Душан – Војвођански клуб (XII део): Осипање Савета Војвођанског клуба, Балканска геополитика, 17. 4. 2020.

[7] Konstitutivna sednica i saopštenje za javnost novog Predsedništva Vojvođanskog kluba, VK, 24. 12. 2019. g.

[8] https://www.autonomija.info/miroslav-ilic-vojvodjanski-klub-otet-od-svojih-clanova-politickim-nasiljem.html

[9] https://www.autonomija.info/polozeno-cvece-na-spomenik-borcu-za-vojvodinu-vasi-stajicu.html

[10] https://www.danas.rs/drustvo/dr-miroslav-ilic-novi-predsednik-vojvodjanskog-kulturnog-kluba-vasa-stajic/

[11] Vegel, Laslo – Autonomija – civilno pitanje (Preveo Aarpad Vicko), Autonomija.info, 1. 4. 2020.

[12] Pančić, Teofil – Ne nadajmo se ničemu dok Nešto ne zameni Ništa, Autonomija.info, 18. 6. 2020.

[13] Agraria – objedinjeni prostor umetničke produkcije, Dotkom, 30. 11. 2018.

[14] Ugrožen rad omladinskog centra CK13, Мој Нови Сад, 10. 6. 2020.

[15] Ковачев, Душан – Неоосманизација „европске регије“, Фонд Слободан Јовановић, 2. 4. 3012.

[16] Otvorene kasarne, drustvenicentarns, Youtube, 16. 11. 2011.

[17] Beta – Čanak: Upamti, Aleksandre Vučiću, ja sam Vojvođanin, Danas, 11. 1. 2020.

[18] Vojvođanski klub: Stvorićemo Vojvođanski front i oformiti vojvođansku vlast, Autonomija.info, 6. 11. 2018.

[19] Beta – Devet partija i organizacija potpisuje Memorandum o budućnosti Vojvodine, Danas, 13. 12. 2019.

[20] Олена Папуга је политичарка у две странке. На челу странке националне мањине Русина Заједно за Војводину, У исто време је чланица ЛСВ са низом функција у тој партији:  посланица ЛСВ, чланица ГО ЛСВ, чланица Центра за едукацију ЛСВ и председница ОО ЛСВ Кула.

[21] Војвођански фронт као коалиција излази на изборе, РТВ, 1. 3. 2020. г.

[22] Прелиминарни резултати избора за посланике у Скупштину АП Војводине, Покрајинска изборна комисија, 13. 6. 2020.

[23] Изборна листа 5 ВОЈВОЂАНСКИ ФРОНТ – уједињени за демократску Србију (Лига социјалдемократа Војводине, Заједно за Војводину, Војвођанска партија, Демократски савез Хрвата у Војводини, Црногорска партија, Демократски блок), Покрајинска изборна комисија, 2020.

[24] Igor Kurjački 1968 – 2020, Slobodna Vojvodina, 12. 5. 2020.

[25] Ukoliko budem izabran neće biti samovolje, Glas javnosti, 11. 12. 2004.

[26][26] Ковачев, Душан – Каталонија као узор војвођанским аутономашима и сепаратистима, ФСК, 31. 10. 2017. г. Доступно на: Србин инфо.

[27] Ковачев, Душан – Војвођански клуб (део IX): Војводина „дођошима“, Балканска геополитика, 4. 3. 2020. г.

[28] Tatalović, Žaklina – Ujedinjena demokratska Srbija – koalicija koju čine već poznata lica, N1, 9. 3. 2020.

[29] Osam političkih stranaka i organizacija potpisalo Memorandum o budućnosti Vojvodine, Blilc, 17. 12. 2019.

[30] Марковић, Саша, Дарко Гавриловић  – Војвоиђански покрет између јединствене политичке платформе и страначких интереса, Истраживања, Филозофски факултет, Нови Сад, стр. 427-444.

[31] УЈЕДИЊЕНА ДЕМОКРАТСКА СРБИЈА (Војвођански фронт, Србија 21, Лига социјалдемократа Војводине, Странка модерне Србије, Грађански демократски форум, ДСХВ, Демократски блок, Заједно за Војводину, Унија Румуна Србије, Војвођанска партија, Црногорска партија)

[32] Утврђени резултати избора за одборнике Скупштине Града Новог Сада, ГИК НС, 22. 6. 2020.

[33] Изборна листа кандидата за одборнике Скупштине града Новог Сада, Коалиција војвођански фронт – уједињени за демократски Нови Сад, 26. 4. 2020.

[34] Čanak: Ponudiću ostavku Glavnom odboru LSV, LSV, 25. 6. 2020.

[35] Stupar, Dalilbor – Analitičari: Centralizam pokrajinske izbore svodi na puko glasanje, VOICE, 27. 6. 2020,

[36] Ковачев, Душан – Сарадња СНС са политичким режимом у Новом Саду, Фонд стратешке културе, 17. 10. 2015. Доступно на: Српски став.

[37] Шаљиви народни плес у двоје. Вукосављев, Сава – Циганчица: Српске игре у Војводини, Пчеса, 1994, стр. 182.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.