Анализе

Зашто је данашње „порицање ропства“ борба против Цркве

Активисти протеста у САД и Европи оптужују Цркву за подстицање ропства. Фото: СПЖ

  • Историјски гледано, Црква није осуђивала или се противила ропству. Да ли то значи да је Црква крива и да демонстранти имају право да се боре против ње?

ПИШЕ: Кирил Александров

Америка руши споменике оних историјских личности који су на неки начин били повезани са ропством. Како кажу, „под ножем“ су и очеви утемељивачи Сједињених Држава и хришћански проповедници. Постоје захтеви за преименовање градова. Бели људи (и „обични“ и владини службеници) приморани су да пред црнцима клече и извињавају се због чињенице да су пре више векова њихови преци били у ропству белаца. Папа Франциско и патријарх Вартоломеј одобрили су овај покрет. Надбискуп Елпидифор, настојатељ Америчке архиепископије Константинопољске патријаршије, узео је директно учешће у тим акцијама. Европа такође покушава да држи корак са главним током. На први поглед, све то изгледа као обнова историјске правде. Али само у почетку. У ствари, глава овог копља је усмерена против Цркве, а ево и зашто.

В.В. Болотов у својој књизи «Предавања о историји древне цркве“ пише: „Црква је ропство препознала као чињеницу, као правно стање и због тога се није борила против тога.» У историјској и патристичкој литератури могу се наћи бројни описи односа робова и робовласника, као и упутства како да се понашају обојица како би испунили Божје заповести.

Робовласници су били хришћански мученици попут Поликарпа и Аполонија. Чак су и свети оци поседовали робове, на пример, свети Григориј Богослов, који је до смрти остао власник и робова и великих имања. При томе, практично поседовање робова није га спречило да ропство процењује на основу својих верских уверења.

Он је писао: «У почетку није било тако. Но, створивши на почетку човека учинио га је слободним и самовласним, ограничавајући га само на законима заповести, а такође и богатом средином и сладостима раја … Слобода и богатство састојали су се само у испуњењу заповести, а истинско сиромаштво и ропство – у њиховом нарушавању. Међутим, када се појавила завист, свађа и издајничка власт змија … сломљено је сродство између људи који су се удаљавали један од другог, делећи се по звању уништили су природно благородство … Треба, дакле, гледати на изворну једнакост, а не на накнадно раздвајање …»

Још једном, свети Гргорије није сматрао да је ропство природна и богоустановљена институција, али истовремено није захтевао његово уништење. Говорио је да су господа дужна да поступају са својим робовима као са људима, а не да «отежавају ионако тешку судбину последњих». Робове је позивао да буду послушни својим господарима и да се «покоре господарима, баш као што се Црква покорава Христу».

Многи светитељи који су имали робове, ослободили су их. А светитељи с краја 4. века, Гргориј Ниски, Јован Хризостом и други, директно су позвали хришћанске робовласнике да то ураде, иако нису захтевали укидање ропства. Међутим, ово није била масовна појава, јер је носила низ проблема, моралних и друштвено-економских. Најочигледнији проблем био је тај што је давање слободе робу настало због чињенице да је сада морао да тражи сопствени животни пут. Пре тога се његов господар побринуо за то, али након ослобађања брига за храну у потпуности је падала на рамена бившег роба. У већини случајева давање слободе робовима било је попут данашњег отпуштања неке особе с посла, то јест, он је једноставно остао без средстава за живот. И тако се испостављало да је то наводно племенито дело, ослобођење роба,  у ствари био злочин према њему. Са економског становишта, давање слободе робовима подривало је економске темеље и друштва у целини и појединачних домаћинстава.

Због тога Црква није ишла путем протеста против ропства и није ишла путем револуционарних промена у постојећем систему, већ путем еволутивних промена, пре свега свести људи. На крају, под утицајем хришћанства ропство је укинуто (овде се, наравно, може приговорити: ропство је било, јесте и биће, оно само поприма различите облике и имена).

Нови завет има упутства и за робове и власнике робова, чији се сажетак налази у речима апостола Павла у Посланици Ефежанима: „Слуге, покоравајте се својим господарима телом, са страхом и дрхтањем, у простоти срца свог, као Христу, не само са видљивом услужношћу као човекоугодници, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца; драговољно служите, као Господу а не као људима, знајући да сваки добија од Господа, по мери добра које је урадио, био роб или слободњак. И ви господари, чините то исто са њима, смањујући строгост, знајући да је и над вама самима и над њима Господар на небесима, и Он не гледа ко је ко. “( (Еф. 6, 5-9).

Принципијелни однос Цркве према било ком социјалном статусу, националним, па чак и полним разликама изражава се речима: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.“(Гал 3,28). Ова свест о једнакости свих у Христу и братства једних са другима, упркос социјалним, националним, расним и другим разликама, била је у потпуности својствена древној Цркви. Ископавања на месту древних хришћанских гробаља у Риму указују на то да су саркофази робова украшавани, као и слободних људи.

Хришћански апологет Аристиде Атински (II век) пише да су хришћани „робове и робиње и децу, ако их имају, због љубави према њима, убеђивали су да постану хришћани, а када постану, називали су их браћом„. Хришћани робови у Цркви имали су потпуно иста права као и слободни људи. Могли су постати свештеници, па чак и епископи. У Риму такви су били папа Пио (II век) и папа Калист (III век). Oвај феномен је био толико распрострањен да у „Правилима светих апостола“ можете наћи посебно правило које регулише ово питање: „Робови без дозволе господара, и на огорчење оних који њима владају, нека се не примају у клир јер то ствара забуну у домовима. Ако се нађе да је неки роб достојан рукоположења у неки од степена јерархије, онако како се испоставило за нашег Онисима, а господари дају дозволу, тада нека буде рукоположен.“(правило 82).

Вероватно – ради се о Онесиму, који се спомиње у Посланици апостола Павла Филимону. Био је роб који је побегао од Филимона и придружио се апостолу Павлу, који га је крстио и послао назад Филимону, не као роба, већ као брата у Христу: «Старац Павле, а сад сужањ Исуса Христа; молим те за свог сина Онисима, ког родих у оковима својим; некада је био теби непотребан, а сад је и теби и мени потребан; послах га теби натраг;  ти га као моје срце прими. Хтедох да га задржим код себе, да уместо теби служи мени у оковима јеванђеља; али без твоје воље не хтедох ништа чинити, да не би твоје добро дело било изнуђено, него од добре воље. Јер може бити да се због тога на неко време одвојио, да би га ти примио заувек, не више као роба, него више од роба, брата вољеног, особито мени, а камоли теби, и по телу и у Господу. Ако, дакле, имаш заједништво са мном, прими њега као мене.» (Фил 9-17).

Истина, робови хришћанских домаћина често су злоупотребљавали чињеницу да хришћанска вера захтева милосрдан однос према њима. Често су робови постајали хришћани само да би добили одређене преференције, а често једноставно нису желели да извршавају своје дужности или су се  према њима односили с презиром. Овакве, преко свог ученика Тимотеја, упозорава апостол Павла: „Робови који су год под јармом да показују сваку част својим господарима, да се не хули на име Божије и на науку. А који имају крштене господаре, да не постају немарљиви за њих што су браћа, него још боље да служе, јер су верни и љубазни, заједничари у благодати. Ово учи и саветуј.“ (1 Тим 6, 1-2).

Међутим, Црква се није противила институцији ропства, није захтевала њено укидање и зато је, у разумевању садашњих демонстраната и њихових симпатизера, себе поистоветила са ропством. То, са своје стране, значи да Црква више нема морално право да подучава људе и нешто им проповеда. Како неко може читати светог Григорија Богослова, ако је био робовласник? Како неко може веровати апостолу Павлу, ако је роба Онисима вратио своме господару Филимону? Како можемо следити Христа, ако из његових уста нисмо чули осуду ропства? У сваком случају, Исус Христ треба да оде из свести људи само зато што је … белац.

«Мислим да би статуе белог Европљанина, кога зову Христос, такође требало уклонити. Они су форма доминације белих. Тако је било одувек. (…) Склоните их», написао је амерички писац Шон Кинг на свом Твитер налогу. Он тражи да се уклоне све фреске и витражи који приказују „белог Христа, његову европску мајку и његове беле другове“. Палестина, међутим, није Европа, али то не смета Шону Кингу и његовим присталицама. Они захтевају да се Христ уклони из живота и сећања људи. И чини се да ће у извесној мери ови захтеви бити испуњени. Бар ће многи људи схватити да логика Шона Кинга има право на постојање.

На овај начин наноси се мудар ударац Цркви, њеном ауторитету међу људима. Но, поред овога, одвија се још један не мање важан процес. Постоји замена појмова. Концепт ропства губи своје верско значење и своди се само на социо-економски феномен.

Христос је неуморно говорио да је истинско ропство ропство греху

 Христос је неуморно говорио да је истинско ропство ропство греху: „Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини грех роб греху. А роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек. Ако вас, дакле, Син избави, заиста ћете бити избављени.“ (Јован 8, 34-36). Према томе, права слобода је слобода у Христу, слобода од страсти које прождиру душу и, на крају, слобода од смрти и покварености. Управо у овом религиозном значењу Црква осуђује ропство. Наш Господ Исус Христос избавио нас је из ропства смрти и покварености. Дао нам је милост Светога Духа да се можемо борити против закона греха који живи у нама.

Апостол Павле је описао ропство греху на следећи начин: „Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него грех који живи у мени. Налазим, дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијем по унутрашњем човеку; Али видим други закон у удима својим, који се супроти закону ума мог, и заробљава ме законом греховним који је у удима мојим. Ја несрећни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?» (Рим. 7, 19-24).

***

Светоотачка аскетска литература даје нам исцрпне препоруке о томе како се, уз Божју помоћ, можемо ослободити овог „тела смрти“. Међутим, међу тим препорукама нема рушења споменика, још мање пљачке продавница и уништавања туђе имовине. Управо то раде демонстранти против ропства. И испада да они ослобађају слободу од ропства на социјалном плану, али све више и више постају робови грешних страсти. Узмимо за пример страст гнева, која је најочитија опсесија демонстраната на овим протестима. Свети Јован Касијан каже: «Све док се он (гнев – прим. ред.) гнезди у нашим срцима и заслепљује око нашег ума грозном тамом, све док не будемо стекли способност духовног разлучивања између добра и зла и достојанство верског созрецања, нећемо имати способност давања зрелих савета, нити моћи учествовати у друштвеном животу, нити се држати истине, чак нећемо моћи ни примити истински духовни свет …»

Упркос чињеници, дакле, да се у оквиру протеста на први поглед проглашавају исправне ствари, као што су успостављање правде, окончање праксе расне дискриминације и тако даље, све то води ка уништењу Цркве и њеног ауторитета у друштву. Једном је Дејл Карнеги дао савете како да се убеде људе у њихову невиност и наметну им своје погледе. Рекао је: покушајте тако да ваш саговорник у почетку буде приморан да одговори „да“ на ваша питања, тада ће му бити веома тешко да у једном тренутку одговори са не. Према овој шеми, тренутна кампања против Цркве гради се под кринком борбе против ропства.

„Ропство, то је лоше?“ – „Да“.

„Да ли је црква прихватила ропство?“ – „Да“.

„Да ли је црква погрешила?“

„Црква мора нестати!“

Треба схватити ову постављену замку и имати храбрости да се сведочи да је Црква место где је истинско ропство – ропство греху – уништено. И зато, све док на земљи постоје људи који се желе ослободити овог ропства, Црква мора испуњавати своју мисију на земљи.

 С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/72477-pochemu-segodnyashneje-poricanije-rabstva–eto-boryba-protiv-cerkvi

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *