Анализе

ВИНО У ПЕСМАМА И ОБИЧАЈИМА УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА

  • Са констатацијом да су Срби вински народ сложиће се многи. Чајкановић пише да је винова лоза код Срба имала двојако значење. Она представља свето растиње (“од њега је света крв”), а виноград је најбољи заклон од злих сила. Према народном веровању, грожђе, као ни смокве, не ваља јести пре празника Преображења Господњег (19. августа), када се носи у цркву
  • Заштитник лозе и винограда је Свети Трифун, а у време око празника орезује се виноград. Πред крај бербе од последњег чокота грожђа прави се „Богу брада”. Српска слава је обред неодвојив од вина. Здравице се изговарају уз чашу вина. Интересантно је и да Срби певају о вину, али не и о пиву. Исти закључак се може извести и анализирајући обредне и сватовске песме укупног народа србског које је сакупио Милош С. Милојевић
  • У „Иванданским песмама“ први пут се спомиње вино, али нажалост у стереотипно негативном српском маниру, јер се у њима говори да је приликом деобе (песма се певала међу српским живљем у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Далмацији) у једној породици једном делиоцу припало, између осталог, „девет оки рујно вино; И три оки та ракија“. У једној другој песми која носи назив „Калино вино црвено“ (калина је отровна бобица) и потиче из околине Дебра у данашњој Северној Македонији, пева се о томе како се млади момак опио отровним вином, које су као младом и неискусном подметнули локални винари, при чему су житељи Дебра и околине били познати као хајдуци (лопови), те су му украли коња, сабљу и дукате. Затим су момче убили и све то продали ханџији (власнику кафане) за ракију
  • Друге песме говоре да је грех скупо продавати вино, као и разводњавати га. Ево шта каже народни песник: „Три су душе у рај дошле Све три душе сагрешиле: једна душа сагрешила Скупо вино продавала, Све капљицу по асприцу, Још да ј’то чисто вино И тог јада мало б’било; Него она согрешила Више воде продавала, Него чистог рујног винца“
  • Уз вино се свадбовало, али и стварали, модерним језиком и бећарци, што такође налазимо у песмама које је сакупио Милош С. Милојевић
  • Може се рећи да су „Песме и обичаји укупног народа србског“ вишеслојне, тј. могу да буду од велике користи различитим научним дисциплинама, не само књижевницима и књижевности. Како ћемо видети из рада, народни песници су певајући о вину указивали на етичке дилеме (деобе, осуђивали алкохолизам, преваре, али и стварали песме за весеља)

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Култивација винове лозе стара је колико и људска цивилизација и зато се каже да је грожђе најстарије култивисано воће.

У освит цивилизације, Ноје сади винову лозу и тако постаје први виноградар (Пост. 9, 20 – 21). Иако праведан, за њега сe везује и први помен пијанства. Влада мишљење да то није била намера, већ да му јачина вина није била позната, јер, како сматра Свети Јефрем Сиријски, Ноје годинама није пио вино (годину дана у барци и још неколико пошто је поново засађена винова лоза након потопа почела да даје плодове), док Свети Јован Златоусти сматра да је могуће да се пре потопа вино уопште није ни пило. Касније, вино је коришћено да изазове пијанство и заблуделост којима Бог кажњава појединце и народе (Јер. 25, 15-17).

Грожђе и вино се учестало помињу у Библији, од Књиге Постања до Књиге Откривења. Кроз библијски наратив вино и виноградарство се сагледавају са духовне, друштвене и културне перспективе. Црвено вино које се добија од црно-плавог грожђа има дивну пурпурну боју, арому, укус и сласт, која долази од самог воћа. Римљани су користили зачине и биље да сачувају вино и побољшају му укус. Вино са смирном (Мар. 15, 23) нуђено је Христу на Голготи.[1] Вино је било на столу најпознатије и најзначајније вечере (Тајне вечере) у историји човечанства.

На култивацији грожђа велики утицај имала је грчко-римска култура. У наше северне крајеве грожђе је стигло захваљујући римском цару Пробу (276-282), рођеном Сремцу, који је први чокот изван Италије засадио управо на Фрушкој гори. Интересантан податак је да је поменути Марко Аурелије Проб рођен 19. августа недалеко од античког града Сирмијума (данас значајног археолошког локалитета на простору Сремске Митровице), у Доњој Панонији. У оквиру некадашње римске провинције Горње Мезије, која је такође обухватала део данашње територије Србије, култивација грожђа jе практикована у хеленизованим градовима још у V веку пре Христа. Пронађене су пресе за грожђе у античким градовима Медијани и Гамзиграду. Tрадиционално, данас се у тим крајевима организују јесењи фестивали “Карловачка берба грожђа“ у Сремским Карловцима и “Жупска берба“ у Александровцу.

Културу вина наставила је да развија династија Немањић. Цар Душан је 1349. године донео закон о начину прављења вина и његовој употреби. За време његове владавине из подрума чувене винице у Великој Хочи виноводом дугим 25 километара помоћу гравитације вино је транспортовано до двора у Призрену.[2] А у Хиландару расте већ стотинама година чудотворна лоза Светог Симеона. Занимљиво својство лозе је да ниче из гробова. Тако је и у порти цркве Светог Јована Богослова у Морињу, у Боки, изникла лоза из гроба највећег морињског добротвора Криле (Христифора) Милинковића, барем је тако забележено.

Обе нововековне српске династије радиле су на обнови замрлог виноградарства, које је услед вишевековног присуства Османлија, тињало једино при манастирима, што манифестује поменуту везу културе, цивилизације и вина, као и повећано крчење винограда после 1945. године. Срби су вински народ. Чајкановић пише да је винова лоза код Срба имала двојако значење. Она представља свето растиње (“од ње је света крв”), а виноград је најбољи заклон од злих сила. Грожђе, као ни смокве не ваља  јести пре празника Преображења Господњег (19. августа), када се носи у цркву. Заштитник лозе и винограда је Свети Трифун, а у време око празника орезује се виноград. Πред крај бербе од последњег чокота грожђа прави се “Богу брада”. Српска слава је обред неодвојив од вина. Здравице се изговарају уз чашу вина.[3] Интересантно је и да Срби певају о вину, али не и о пиву. Исти закључак се може извести и анализирајући обредне и сватовске песме укупног народа србског које је сакупио Милош С. Милојевић.[4]

У „Иван-данским песмама“[5] први пут се спомиње вино, али нажалост у стереотипно негативном српском маниру, јер се у њима говори да је приликом деобе (песма се певала међу српским живљем у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Далмацији) у једној породици једном делиоцу припало, између осталог, „девет оки рујно вино; И три оки та ракија“. У једној другој песми која носи назив „Калино вино црвено“ (калина је отровна бобица[6]) и потиче из околине Дебра у данашњој Северној Македонији, пева се о томе како се млади момак опио отровним вином, које су као младом и неискусном подметнули локални винари, при чему су житељи Дебра и околине били познати као хајдуци (лопови), те су му украли коња, сабљу и дукате. Затим су момче убили и све то продали ханџији (власнику кафане) за ракију.

Када се хвали гостопримство јатака који скривају хајдуке који су се борили против Турака и Арнаута (у околини Призрена), онда се, као у песми Свети Митар или Димитар[7], наглашава се са каквим су понудама хајдуци били дочекани (управо да би се нагласило како их јатаци нису издали), па се између осталог набраја: „На софри му чаша од биљура, И у њојзи вино трогодишње“. Такође, у песмама посвећеним Божићу налазимо стихове о вину који сведоче о људској радости због слављења Христовог рођења.

У слављењу лазарица такође се помиње вино као поклон (дар) лазарицама које иду од куће до куће певајући различите песме, па и стихови да примају на дар „рујно вино (и) ракију“[8], али и благосиљају домаћине, између осталог да им је „вино црвено“, јер црвенило симболише здравље.[9]

Да је продаја вина по већој цени, као и његово разводњавање смртни грех, говори се у песмама које се певају за Васкрс (у Дибранској нахији у Старој Србији, као и Мијачкој области у данашњој Албанији). У овим српским крајевима се певало да Ваведење буде Воскресење, о чему сведоче и стихови: „Устај горе Воскресење! Три су душе у рај дошле Све три душе сагрешиле: једна душа сагрешила Скупо вино продавала, Све капљицу по асприцу,[10] Још да ј’то чисто вино И тог јада мало б’било; Него она согрешила Више воде продавала, Него чистог рујног винца“.[11]

У Мачви (наравно и у Црној Бари) на побусани понедељак, затим на преславама а и вашарима, певале су се различите песме, а током литургије, осим обавезне кратке песме „Господе, помилуј!“, затим звука звонцета, свештених песама итд. чули су се и следећи кад свештеник носи крст током богослужења: „Дар берићет: бело жито, Бело жито, рујно вино И раћица паљеница“.[12]

Такође вино се користило и приликом слављења славе, почевши од ломљења колача, узимања кољива и вина, па до здравицâ. На пример, у једној од здравица се налази и овај стих:

„И наточи здравица со вино

Та здравица та мешина вина,

Оћу одим во Орида града,

А за ону рибу шестокрилу.

На час стана Марковица млада,

И по оседла Шарца пеливана,

И наточи во мешина вина.

Во мешина Маркова та здравица

Да ми јаха Краљевићу Марко

Да ми бодна Шарца пеливана

Пеливану тај високи коњу,

И отиде до Орида града.

И донесе риба шестокрила

И почасти госте и пријатеље.

И троицу србских патриара:

Од Орида града тог сербскога

Од Солуна града тог сербскога

Тог сербскога града на Крајина

И од Пећи града тог сербскога

Тог сербскога на среди Србија“.[13]

Питање је да ли је народни песник био под утицајем веће количине вина када је певао о три српска патријарха или је помешао звања (можда се ради о епископима), а Пећ прогласио центром Србије или је у питању стање познато из латинске изреке In vino veritas – У вину је истина?[14]

Наравно питање није реторичко, него од стратешке научне важности и није упућено само историчарима, већ и свим заинтересованим за порекло и стварну историју Срба. Што се тиче Солуна као места столовања једног од три српска патријарха, као одговор можемо понудити чињенице изнете у књизи Александра Митића „Срби у Грчкој“, које говоре да је та држава некада заиста била насељена Србима и да су до дана данашњег остала бројна сведочанства српског присуства на територији савремене Грчке, посебно називи села, градова, река и планина.[15]

У другој књизи „Песама и обичаја укупног народа србског“ – сватовским песмама, такође имамо стихове посвећене вину, који не само да дају слику (ондашњих) обичаја, него и социолошко сведочанство о једној култури и времену.

Вино у сватовским песмама није реткост и ни у једној од њих се не налази осуда коришћења вина, што се тумачи и односом Исуса Христа према вину. Наиме, прво Христово чудо у јавности, десило се на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2, 1-11). Оно нас упућује на Евхаристију и симбол је Христовог јединства са “заручницом” Црквом. Овим чином је благосиљао Свету тајну брака.[16]

Када се анализирају сватовске песме види се да је велика конкуренција вину – ракија, почевши од имена оних који зову на славље када је девојка испрошена (ракијари).

Прво је славље код девојачке куће и сва родбина јој помаже и весели се што удаје рођаку. Пред саму свадбу, поготово ако је кућа из које потиче девојка сиромашнија, до момачке куће се доноси вино, ракија итд. Наравно, ни сватови не долазе празних руку, свако понесе по нешто, погачу, печену ћурку, ако не и овна или јарца, а без чутуре ракије и галона вина нигде се не иде.

Када сватови крену по младу певају се различите песме, а у Битољу и околини једна од песама овако гласи:

„Ток ни било млат нежењен,

Млат нежењен со сватовшчин

Од големог рода и порода;

Му игра срце у гридника,

Како јагње во големо стадо,

Како вино во сребрна чаша

Како чаша на чесна трпеза“.[17]

И у древна времена Срби су знали за песме које данас називамо бећарцима. Пример је песма из Гњилана (Космет):

Ох! Што ми се вино пије

Ох! Што ми се вино пије

А немам га чим купити,

Па продадо жени нити.

Ох! Па се мало ја понапи.

Стаде жена тржит нити

И менека говорит:

„Камо муже, моје нити?!

И стаде ме жена бити.

Немој жено мене бити!

Купићу ти нове нити,…

Ко би рекао да су и у та древна времена жене биле толико еманциповане и тукле мушкарце?[18] Наравно, свадба је прилика да се људи шале и веселе, а шала је део весеља, тако да не изненађује да је Милош С. Милојевић нашао и забележио и овакве песме које је певао српски народ.

Срби су (били) песнички народ, а вино је инспирација многима, знаним и незнаним поетама. Овог пута подсетили би на Крстивоја Илића, из нама не тако далеког села Брдарица крај Шапца, који нам је оставио збирку песама „Катрени о вину“ у којима је поручио пријатељима песницима: „Нема – без доброг вина, ни филозофских дубина“.[19] Дао је и нека упутства (песма „Завичајним виноградарима“); „Еј, браћо – виноградари, шта је то десетак ари: нема божанског нектара, без половине хектара!“.

Лошим завичајним винима је поручио: „Шта вам је сад ово: можда вино; па, овако нешто протиче Дрином: и богови би пред овим плакали, како ли сте га само претакали!“.

Да и млади нараштаји знају да певају о вину сведочи песма нашег бившег студента, која нема наслов:

„Ове сам речи написао теби,

Јер други ме нико схватио не би…

Где год да кренем мислим на тебе,

Веруј ми драга заборављам себе…

Једино се сећам кад дете сам био,

Бејаху лепи дани, јер тад нисам пио…

Све што сам имао на тебе сам дао,

Новац, пријатеље, част, али није ми жао…

И док говорим стихове ове,

Знам да те други и пију и воле…

Али верујем и даље, да си још увек фина,

О прелепа моја, чашо црног вина…“[20]

ЛИТЕРАТУРА

  • Velika Hoča nekada imala 24 crkve i tri manastira, vinovod tekao do carske palate u Prizrenu: Kratka priča iz istorije srpskog Kosova, https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/2987230-velika-hoca-nekada-imala-24-crkve-i-tri-manastira-vinovod-tekao-do-carske-palate-u-prizrenu-kratka-prica-iz-istorije-srpskog-kosova (преузето 5. маја 2019)
  • In vino veritas – U vinu je istina, https://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/4732-in-vino-veritas-u-vinu-je-istina.html
  • Илић, Крстивоје: Катрени о вину, друго допуњено издање, Заслон, Шабац, 2001.
  • Калина, https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0
  • Митић, Александар: Срби у Грчкој, Трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке, Примапром/Балканска геополитика, Бања Лука 7527. (2019.)
  • Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, Приредио Милош С. Милојевић, Ганеша клуб, Удружење „Милош Милојевић“ Црна Бара, Београд, 2018.
  • Песме и обичаји укупног народа србског – сватовске песме, Приредио Милош С. Милојевић Ганеша клуб, Удружење „Милош Милојевић“ Црна Бара, Удружење писаца „Јанко Веселиновић“ Богатић, Београд, 2019.
  • Стефановић, Милена: „Библијско воће: Грожђе“, Православље – новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

[1] Милена Стефановић, „Библијско воће: Грожђе“, Православље – новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

[2] Голема односно Велика Хоча на Космету, још је у средњем веку била средиште виноградарске привредне делатности, а њена су вина била надалеко чувена. И данас је активна Дечанска виница, утемељена за време владавине цара Стефана Уроша IV Душана Силног, у којој монаси Високих Дечана праве своје вино.

Некада је свака кућа имала своју виницу у подруму, па им је цар Душан због великих прихода које су остваривали увео плаћање царског пореза, а имајући у виду напредне инжењерске способности ондашње српске државе, постоје докази да је постојао виновод којим је вино непрестано текло од Хоче до царског двора у Призрену.

Хоча је све до модерног доба остала српско културно средиште: из прве половине деветнаестог века датирају кула Лазара Кујунџића и Спасића кућа, кућа и виница породице Патрногић, куће Столића, Симића, Мицића и Сташића, а 1859. утемељена је и народна школа. Према попису из 1981. године, Срби су још увек чинили безмало 96 одсто становништва. Према попису спроведеном пре седам година, Албанци чине 60,5 одсто популације. Али, пошто се историја не купује на пијаци, немају свој назив за село већ преводе наш: зову га „Hoçë e Madhe“. Види: Velika Hoča nekada imala 24 crkve i tri manastira, vinovod tekao do carske palate u Prizrenu: Kratka priča iz istorije srpskog Kosova, https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/2987230-velika-hoca-nekada-imala-24-crkve-i-tri-manastira-vinovod-tekao-do-carske-palate-u-prizrenu-kratka-prica-iz-istorije-srpskog-kosova (преузето 5. маја 2019)

[3] Милена Стефановић, „Библијско воће: Грожђе“, Православље – новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

[4] За потребе анализе овог рада користимо Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, Ганеша клуб, Удружење „Милош Милојевић“ Црна Бара, Београд, 2018. и Песме и обичаји укупног народа србског – сватовске песме, Ганеша клуб, Удружење „Милош Милојевић“ Црна Бара, Удружење писаца „Јанко Веселиновић“ Богатић, Београд, 2019.

[5][5] Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, стр. 34.

[6] Калина (лат. Ligustrum vulgare). Цветови ове биљке стварају јак, оштар мирис, који многи људи сматрају непријатним. Плод јој је мала сјајна црна бобица пречника 6-8mm која садржи од једног до четири семена. Бобице су отровне за човека. Види: Калина, https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0

[7] Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, стр. 92.

[8] Исто, стр. 149.

[9] Исто, стр. 158.

[10] Аспра или јаспра (грч. άσπρος: бео, ситан новац ) јесте синоним за акчу, сребрни турски новац који је вредео 3 паре. Аспра је такође ситан новац у Египту, Алжиру и Тунису. Код нас је аспра означавала новац уопште.

[11] Песме и обичаји укупног народа србског – обредне песме, стр. 167.

[12] Исто, стр. 184.

[13] Исто, стр. 213.

[14] Римски песник Плиније Старији у свом делу „Историја природе“ наводи рану алузију на латинску изреку In vino veritas. Он је порив за истином приписао вину: “Volgoque veritas iam attributa vino est“. Антички грчки писац Херодот тврди да су Персијанци када су одлучивали о нечему док су пијани, поново разматрали одлуке када су трезни. Аутори након Херодота су додали да ако су Персијанци донели одлуку док су трезни, они су је преиспитивали када су били пијани. Римски историчар Тацит описао је како су германска племена одржавала племенска већа о празницима, јер су веровали да нико не може да лаже а да притом не буде откривен када је пијан. Изрека у познатом облику пронађена је у делу Адађа, збирци грчких и латинских изрека из 1500. године, коју је сакупио холандски хуманиста, филолог и теолог Дезидеријус Еразмус.

Латинска изрека In vino veritas се односи на људе који под утицајем алкохола, слободно говоре своје мисли и често га прати in aqua sanitas или у води је здравље. Види: In vino veritas – U vinu je istina, https://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/4732-in-vino-veritas-u-vinu-je-istina.html

[15] Александар Митић, Срби у Грчкој, Трагови Срба и Словена на територији савремене Грчке, Примапром/Балканска геополитика, Бања Лука 7527. (2019.)

[16] Милена Стефановић, „Библијско воће: Грожђе“, Православље – новине Српске Патријаршије, број 1164, 15. септембар 2015. године

[17] Песме и обичаји укупног народа србског – сватовске песме, стр.67.

[18] „Бећарци“ су смишљани у различтим приликама и разним поводима. Тако „кад зет не ваља“ сватови певају: „Дођи мени пријо моја, Пријо моја сваћо моја! Да те частим да те гостим, Црним лебом од мекиња, Рујним вином водом млаком… Каквог си ми зета дала, Отров боље да си дала, … Куд год иде крвав дође, Куд год пође свуд га бију, Пијаница и бекрија,…“ (стр, 163).

[19] Крстивоје Илић, Катрени о вину, друго допуњено издање, Заслон, Шабац, 2001, стр. 20.

[20] Аутор ове песме је бивши студент глуме Слобомир П Универзитета, родом из Лопара или његове околине. Нажалост, име аутора ових стихова је препуштено забораву.

Песме и обичаји укупног народа српског 1. том Милош С. Милојевић

Песме и обичаји укупног народа српског 2. том Милош С. Милојевић

https://kupidar.com/производ/zbornik-radova-2019/https://kupidar.com/производ/zbornik-radova-2018/

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.