Анализе

Има ли спаса за Србе

ПИШЕ: Илија Петровић

Из разговора Оливере Миливојчевић са Владимиром Димитријевићем, објављеном 12. јуна на сајту “Људи говоре” (https://www.ljudigovore.com/2020/06/vladimir-dimitrijevic-i-epska-pesma-boj-na-misaru-nepodobna-razg/), могло се разабрати да се школски програми у Србији прилагођују србским непријатељима: избачена је “Крвава бајка” Десанке Максимовић како се не бисмо замерали Немцима, избачена је епска песма “Бој на Мишару”, али не због Димитријевићеве претпоставке да се ради о стиху Србија се умирити неће, већ због Карађорђевог обраћања “Дрини води, племенитој међи” да ће “Ускоро и то време доћи / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну походити”, које ремети исламистичке планове и прекодринске и османлијске, неподобан је и Гундулићев “Осман” јер Хрвати до почетка последње деценије 19. века нису ни знали да постоји србски Дубровник, а прича се да, ко зна због чега можда Србима није потребан вођа, сви они имају једнако право да лутају , ни Домановићев “Вођа” није препоручљив за школску употребу.

Потписнику ових редака, а и наредних, дало се да пре петнаестак година, 30. маја 2003. године, каже како “нешто” са србским школством није потаман.

Наиме, реченога дана, у Змајеву, на непуних тридесет километара северно од Новог Сада, требало је обележити три века тамошње србске школе, пошто никоме, ни у Општини Врбас, ни у Покрајини, ни у Републици, није било стало да се тога дана бакће са три века организованога србског школства – те 1703. године отворено је дванаест србских школа.

“Кривац” за одржавање ове локалне свечаности нађен је у књижици “Керци у Пашићеву : Прилог за монографију”, на 560 страна, објављеној неки месец раније, а као “главна при­чалица” најављен је њен аутор и, нажалост, приватни издавач у лику овог потписника.

Иако је главни гост на скупу био господин др Гашо Кнежевић, мини­с­тар просвете у Влади Репуб­ли­ке Србије, све је, најве­ро­ватније због србског националног карактера читавог догађаја, прошло у нашој културној (и другој) јав­но­сти потпуно неприме­ће­но, баш као да се ради о једној обичној и свакидашњој годи­ш­њици, ма­кар и тровековној, а не о догађају од изузетног значаја за срб­ску цивили­за­цију.

Скуп је одржан како је и било замишљено, с тим што је Министру дата прилика да говори први, поздрави присутне и похвали “своју школску реформу”. Иако је најавио да има “нека важна по­сла у Новом Саду”, остао је да са­слуша и двадесетминутну причу овог потписника, из које ће овде бити пренесено тек неколико “мисли”:

…Пре три дана сазнали смо да је у Санкт Петербургу започето свечано обеле­жа­вање три века постојања тога града, који је за Русију, дуго времена, представ­љао прозор ка Европи. Видели смо да је “воденим” свечаностима присуствовало преко сто хиљада љу­ди, а саопштено је и да је изложбене поставке у тамошњем музеју “Ермитажу” видело тог дана (и ноћи) преко двадесет хиљада посетилаца; управи музеја био је то знак да музејска врата и из­ложбене салоне широм отвори и током наредна два дана. Речено је још да ће свечаности бити настављене и да ће оне имати међу­на­родни карактер. Све то било је могуће захваљујући чињеници да су иза прославе Санкт Петербурга стали Русија, руска влада и сам Владимир Пу­тин, председник Руске Федерације.

Ипак, град као град, насеље које настаје у одређеним условима, али и које зна да у неким друкчијим условима нестане скоро неопажено; макар колико неки град, па и Санкт Петербург са сво­ја три века, био значајан, и на њега се може применити онај до­бро познати Његошев двостих да “то нијесу за људе градови, већ тав­нице за невољне сужње”.

Ми смо овде позвани да обележимо три века србске школе у Змајеву, некад званом Кер (Ста­ри Кер, Пашићево), а не схватамо, ко зна због чега, да се не ради о једној обичној годишњици, ма­кар и тровековној, већ да је у питању догађај од изузетног значаја за србу цивилизацију; исту ону цивилизацију која својим вин­чан­ским писмом сеже и свих седам и по хиљада година уназад, ско­ро две хиљаде година испред сумерске, коју званична наука сма­тра најстаријом на свету. Та је србска цивилизација опстајала ве­ковима и хиљадугођима, а није прилика да гово­римо о разлозима због којих је она у том дугом међувремену сузбијана, и како се мо­гло десити да се школа у србском народу организовано успоста­в­ља тек пре три века. Но, с обзиром на добро познату истину да се основом сваке цивилизације сматра писменост и да се писменост стиче и шири школом, морале су да иза да­нашње прославе у Зма­јеву, којом се, у ствари, обележавају три века организова­ног школ­ства у србском народу, стану држава Србија и њена влада; није се смело десити да о том значајном цивилиза­цијском достигнућу бри­ну једна сиромашна месна зајед­ница и још сиромашнија сеоска ос­новна школа…

…На крају, још ћемо једном наређати догађаје који су, по нашем схватању, пресудно утицали на развој србског школства:

– Доношење Устава илирическе депутаци­је од 2. новембра 1776. године за или­ри­ческе мале школе, који је дефинисао устројство србих народних школа у Угарској;

– Отварање Учитељске школе у Сомбору, 1778. године;

– Именовање др Ђорђа Натошевића за царског и краље­в­ског школског савет­ни­ка и врховног надзорника србских народних школа, 1857. године. Педагошки образован, он је одмах издао Кратко упутство за учитеље, и у њему изложио на који начин треба изводити наставу, и њен теоријски део, и пра­к­тично.

– Поступно увођење маџарског језика у србске народне школе, које је за основ­ни циљ имало потпуну маџаризацију србског жи­вља у Угарској, а вреди упамтити да је против законског пред­лога о маџарском језику у народносним школама гла­сао само је­дан маџарски заступник, Лајош Мочари (1826-1916), левичарски орије­н­ти­сан и наклоњен националним мањи­нама;

– Укидање србске школске аутономије у Угарској, 11/24. јула 1912. године;

– Присаједињење Срема (24. новембра 1918) и Баната, Бачке и Барање (25. новембра 1918) Краљевини Србији.

Сви побројани догађаји, сваки на свој начин, како је то рекао педагог Мита Нешковић (1846-1907), захваљујући србском генију који је “сва­гда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих теко­вина”, спасавали су у одсудним часовима србско школство од распада, а србски народ од биолошког уништења.

Данас, пошто су истекла три века србске школе, бојим се да се суочавамо са нестајањем таквог генија, утолико пре што му је још пре више деценија отет срб­ски језик и великодушно дарован “српскохрватски”; власт у Србији већ нагове­шта­ва да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног србског језика и да ће бити замењено некаквим “језиком комуникације”; србска ћирилица ко­ристи се само у случајевима кад држава расписује потернице за Срби­ма и разоружава сопствени народ; такозвано грађанско васпи­тање нуди се као замена за србско православље; припадност срб­ском народу поново се, као у стара, “интерна­циона­листичка” вре­мена, проглашава јединим злом на овом све­ту, а преосталим Ср­би­ма топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог “српског препорода”, пре­по­ручује да се суоче са својом наводном зло­чи­на­чком про­шлошћу.

И све то у време кад се телевизијском гледалишту у Војводини Србској (“и шире”) саопштава стварно маџарско располо­же­ње према садашњим геополити­чким приликама у Србији, не по­ми­њући му при томе бројне маџарске злочине у Србији 1914-1918, доцније сталне напоре маџарских политичара (и њихових наци­о­налних истомишљеника било где да су настањени) да се поништи Тријанонски уговор о миру из 1920. године (потписан после ма­џар­ског војничког и политичког пораза у Првом светском рату, којим је Угарска сведена на данашње оквире) и стварне резултате тих напора: нестајање најмање 150.000 Срба из Ма­џарске изме­ђу двају светских ратова и злочине у Војводини Србској 1941-1944. го­дине. У време кад се у “културним и образовним” емисијама Теле­ви­зије Нови Сад (9. март 2003) несметано обја­шњава како је поме­ну­тим мировним уговором осакаћена угарска држава а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, и кад се национал­но пробу­ђе­ним маџарским матуранти­ма у бечејској гимназији (можда и у дру­ги­ма) масовно дају матурски ра­дови на ту тему.

Тако нешто, чини се, успева да прође, јер, као да ником није познато, или се то намерно превиђа, да је Теодор Павловић (1804­-1854), знамени­ти србски кул­турни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео сле­де­ће речи: “Је­зик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.

Узео, свесрдно умолио да му то савременици уклешу на гробну плочу у Кар­лову (Новом Милошеву), а ми, његови наследници, заборавили на ту вечно исти­ни­ту поруку.

Будући да повремено истичем, мада узалуд, да највећи број водећих србских интелектуалаца (боље рећи: интелек­туалаца поте­клих из србског народа) своје знање подређује дневним полити­чким по­требама, противно интересима сопстве­ног народа (боље рећи: народа из кога су потекли), желим да на крају ове приче по­ступим друкчије од те велике групе и кажем да, уколико се неком учини да вре­ди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, на почетку четвртог века србске школе, у својој земљи, под влашћу која себе назива србском и препородитељском, приступи обнови србских народних школа и србских митова у њима, почев од срб­ске ћирилице и србских народних песама и обичаја, преко србског говорног јези­ка, србске повеснице и србског земљописа, до срб­ског православља и светоса­в­ља, све са циљем да се спречи биоло­шко уништење србског народа и да се очува србска национална супстанца, односно србско национално биће…

Непосредно после тога дата је пауза, да би министар Кнежевић от­путовао у Нови Сад. Била му је то лепа прилика да женском директо­ру Школе у Змајеву грдно замери због овде написаних а тамо изговорених речи; на­водно, они двоје претходно су се договорили да скуп буде лишен “по­ли­тичких тонова”.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.