ПИШЕ: Илија Петровић
Из разговора Оливере Миливојчевић са Владимиром Димитријевићем, објављеном 12. јуна на сајту “Људи говоре” (https://www.ljudigovore.com/2020/06/vladimir-dimitrijevic-i-epska-pesma-boj-na-misaru-nepodobna-razg/), могло се разабрати да се школски програми у Србији прилагођују србским непријатељима: избачена је “Крвава бајка” Десанке Максимовић како се не бисмо замерали Немцима, избачена је епска песма “Бој на Мишару”, али не због Димитријевићеве претпоставке да се ради о стиху Србија се умирити неће, већ због Карађорђевог обраћања “Дрини води, племенитој међи” да ће “Ускоро и то време доћи / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну походити”, које ремети исламистичке планове и прекодринске и османлијске, неподобан је и Гундулићев “Осман” јер Хрвати до почетка последње деценије 19. века нису ни знали да постоји србски Дубровник, а прича се да, ко зна због чега – можда Србима није потребан вођа, сви они имају једнако право да лутају –, ни Домановићев “Вођа” није препоручљив за школску употребу.
Потписнику ових редака, а и наредних, дало се да пре петнаестак година, 30. маја 2003. године, каже како “нешто” са србским школством није потаман.
Наиме, реченога дана, у Змајеву, на непуних тридесет километара северно од Новог Сада, требало је обележити три века тамошње србске школе, пошто никоме, ни у Општини Врбас, ни у Покрајини, ни у Републици, није било стало да се тога дана бакће са три века организованога србског школства – те 1703. године отворено је дванаест србских школа.
“Кривац” за одржавање ове локалне свечаности нађен је у књижици “Керци у Пашићеву : Прилог за монографију”, на 560 страна, објављеној неки месец раније, а као “главна причалица” најављен је њен аутор и, нажалост, приватни издавач – у лику овог потписника.
Иако је главни гост на скупу био господин др Гашо Кнежевић, министар просвете у Влади Републике Србије, све је, највероватније због србског националног карактера читавог догађаја, прошло у нашој културној (и другој) јавности потпуно непримећено, баш као да се ради о једној обичној и свакидашњој годишњици, макар и тровековној, а не о догађају од изузетног значаја за србску цивилизацију.
Скуп је одржан како је и било замишљено, с тим што је Министру дата прилика да говори први, поздрави присутне и похвали “своју школску реформу”. Иако је најавио да има “нека важна посла у Новом Саду”, остао је да саслуша и двадесетминутну причу овог потписника, из које ће овде бити пренесено тек неколико “мисли”:
…Пре три дана сазнали смо да је у Санкт Петербургу започето свечано обележавање три века постојања тога града, који је за Русију, дуго времена, представљао прозор ка Европи. Видели смо да је “воденим” свечаностима присуствовало преко сто хиљада људи, а саопштено је и да је изложбене поставке у тамошњем музеју “Ермитажу” видело тог дана (и ноћи) преко двадесет хиљада посетилаца; управи музеја био је то знак да музејска врата и изложбене салоне широм отвори и током наредна два дана. Речено је још да ће свечаности бити настављене и да ће оне имати међународни карактер. Све то било је могуће захваљујући чињеници да су иза прославе Санкт Петербурга стали Русија, руска влада и сам Владимир Путин, председник Руске Федерације.
Ипак, град као град, насеље које настаје у одређеним условима, али и које зна да у неким друкчијим условима нестане скоро неопажено; макар колико неки град, па и Санкт Петербург са своја три века, био значајан, и на њега се може применити онај добро познати Његошев двостих да “то нијесу за људе градови, већ тавнице за невољне сужње”.
Ми смо овде позвани да обележимо три века србске школе у Змајеву, некад званом Кер (Стари Кер, Пашићево), а не схватамо, ко зна због чега, да се не ради о једној обичној годишњици, макар и тровековној, већ да је у питању догађај од изузетног значаја за србу цивилизацију; исту ону цивилизацију која својим винчанским писмом сеже и свих седам и по хиљада година уназад, скоро две хиљаде година испред сумерске, коју званична наука сматра најстаријом на свету. Та је србска цивилизација опстајала вековима и хиљадугођима, а није прилика да говоримо о разлозима због којих је она у том дугом међувремену сузбијана, и како се могло десити да се школа у србском народу организовано успоставља тек пре три века. Но, с обзиром на добро познату истину да се основом сваке цивилизације сматра писменост и да се писменост стиче и шири школом, морале су да иза данашње прославе у Змајеву, којом се, у ствари, обележавају три века организованог школства у србском народу, стану држава Србија и њена влада; није се смело десити да о том значајном цивилизацијском достигнућу брину једна сиромашна месна заједница и још сиромашнија сеоска основна школа…
…На крају, још ћемо једном наређати догађаје који су, по нашем схватању, пресудно утицали на развој србског школства:
– Доношење Устава илирическе депутације од 2. новембра 1776. године за илирическе мале школе, који је дефинисао устројство србих народних школа у Угарској;
– Отварање Учитељске школе у Сомбору, 1778. године;
– Именовање др Ђорђа Натошевића за царског и краљевског школског саветника и врховног надзорника србских народних школа, 1857. године. Педагошки образован, он је одмах издао Кратко упутство за учитеље, и у њему изложио на који начин треба изводити наставу, и њен теоријски део, и практично.
– Поступно увођење маџарског језика у србске народне школе, које је за основни циљ имало потпуну маџаризацију србског живља у Угарској, а вреди упамтити да је против законског предлога о маџарском језику у народносним школама гласао само један маџарски заступник, Лајош Мочари (1826-1916), левичарски оријентисан и наклоњен националним мањинама;
– Укидање србске школске аутономије у Угарској, 11/24. јула 1912. године;
– Присаједињење Срема (24. новембра 1918) и Баната, Бачке и Барање (25. новембра 1918) Краљевини Србији.
Сви побројани догађаји, сваки на свој начин, како је то рекао педагог Мита Нешковић (1846-1907), захваљујући србском генију који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, спасавали су у одсудним часовима србско школство од распада, а србски народ од биолошког уништења.
Данас, пошто су истекла три века србске школе, бојим се да се суочавамо са нестајањем таквог генија, утолико пре што му је још пре више деценија отет србски језик и великодушно дарован “српскохрватски”; власт у Србији већ наговештава да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног србског језика и да ће бити замењено некаквим “језиком комуникације”; србска ћирилица користи се само у случајевима кад држава расписује потернице за Србима и разоружава сопствени народ; такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за србско православље; припадност србском народу поново се, као у стара, “интернационалистичка” времена, проглашава јединим злом на овом свету, а преосталим Србима топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог “српског препорода”, препоручује да се суоче са својом наводном злочиначком прошлошћу.
И све то у време кад се телевизијском гледалишту у Војводини Србској (“и шире”) саопштава стварно маџарско расположење према садашњим геополитичким приликама у Србији, не помињући му при томе бројне маџарске злочине у Србији 1914-1918, доцније сталне напоре маџарских политичара (и њихових националних истомишљеника било где да су настањени) да се поништи Тријанонски уговор о миру из 1920. године (потписан после маџарског војничког и политичког пораза у Првом светском рату, којим је Угарска сведена на данашње оквире) и стварне резултате тих напора: нестајање најмање 150.000 Срба из Маџарске између двају светских ратова и злочине у Војводини Србској 1941-1944. године. У време кад се у “културним и образовним” емисијама Телевизије Нови Сад (9. март 2003) несметано објашњава како је поменутим мировним уговором осакаћена угарска држава а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, и кад се национално пробуђеним маџарским матурантима у бечејској гимназији (можда и у другима) масовно дају матурски радови на ту тему.
Тако нешто, чини се, успева да прође, јер, као да ником није познато, или се то намерно превиђа, да је Теодор Павловић (1804-1854), знаменити србски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео следеће речи: “Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.
Узео, свесрдно умолио да му то савременици уклешу на гробну плочу у Карлову (Новом Милошеву), а ми, његови наследници, заборавили на ту вечно истиниту поруку.
Будући да повремено истичем, мада узалуд, да највећи број водећих србских интелектуалаца (боље рећи: интелектуалаца потеклих из србског народа) своје знање подређује дневним политичким потребама, противно интересима сопственог народа (боље рећи: народа из кога су потекли), желим да на крају ове приче поступим друкчије од те велике групе и кажем да, уколико се неком учини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, на почетку четвртог века србске школе, у својој земљи, под влашћу која себе назива србском и препородитељском, приступи обнови србских народних школа и србских митова у њима, почев од србске ћирилице и србских народних песама и обичаја, преко србског говорног језика, србске повеснице и србског земљописа, до србског православља и светосавља, све са циљем да се спречи биолошко уништење србског народа и да се очува србска национална супстанца, односно србско национално биће…
Непосредно после тога дата је пауза, да би министар Кнежевић отпутовао у Нови Сад. Била му је то лепа прилика да женском директору Школе у Змајеву грдно замери због овде написаних а тамо изговорених речи; наводно, они двоје претходно су се договорили да скуп буде лишен “политичких тонова”.