Анализе

ПРАВОСЛАВНИ СЛОВЕНИ И ЊИХОВА БЕЗБЕДНОСТ У 21. ВЕКУ

  • Вековима су различити агресори нападали православне Словене, најчешће Русе и Србе. Када је агресија била војна, ови би народи успели да се одбране, али уз велике жртве. Но, ако би им био нападнут идентитет, ни Руси ни Срби нису се умели одбранити и од њих су стварани нови народи. Како је 2013. године писала «Аналитичка газета» (Аналитическая газета), словенски свет бројио је 300-350 милиона људи, а приближно толико претопљено је у друге народе.
  • Сада је овим путем кренуо и НАТО ударајући на православље са циљем да га потчини себи и створи «НАТО православље»; рачуна да ће се њихов идентитет изменити уколико се код Срба сузбије русофилство, а код Руса и Срба слободарски и државотворни дух.

ПИШЕ: Зоран Милошевић

Православни народи су се вековима налазили на мети различитим државама, народима и коалицијама. У предговору књизи Николаја Кикишева “Словенска идеологија”, Олег Платонов подсећа на подвиге Словена у сламању бројних освајача. “Управо су Словени остварили низ грандиозних победа које су измениле положај у свету на корист добра и одлучујуће деловале у уништавању криминалних државних удружења – Хазарског каганата, Тевтонског витешког реда, Златне хорде, Османске империје Наполеоновог царства и Трећега рајха Хитлеровог”. На Балкану, Срби су увелико допринели сламању и разобличавању не само поменутих агресора, већ и ових савремених, окупљених у НАТО-у који је, мимо обећања његових руководилаца датих Русији, започео да се шири на Исток.

У академској заједници, и не само у њој, добро се памти 1999. година, када је тринаест (13) држава учествовало у агресији на СР Југославију (Србију и Црну Гору): САД, Уједињено краљевство, Немачка, Француска, Шпанија, Италија, Канада, Турска, Белгија, Холандија, Норвешка, Данска, Португалија, а девет (9) отворило свој ваздушни простор за агресију: Аустрија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Албанија, Мађарска, Бугарска и Румунија.

Та агресија на Србију и Црну Гору пробудила је Русију која је за председниковања Михаила Горбачова (1931) и Бориса Јелцина (1931-2007) била безбедносно успавана јер у овој злочиначкој Алијанси није видела опасност.

У самој Србији постоји, генерално посматрано, отпор према натовској пропаганди, а то показују и истраживања јавног мнења, чак и она које се спроведе у самој Алијанси. Управо на страници europeanswesternbalkans.rs представљени су резултати Атлантског савета Србије и Нина-медија, који показују да 89% испитаника “не подржава чланство Србије у НАТО”, а 70% наводи да такав став има због агресије (бомбардовања) Алијансе на Србију и Црну Гору. Медији у Србији и иначе објављују велик број чланака, односно радијских и телевизијских емисија о НАТО-у. Године 2018. било је таквих вести 5812, а 2019. целих 4000, при чему на једну позитивну вест о НАТО-у иду 3,3 негативне.

Када је у питању будућност, 30% грађана прихватило би извињење НАТО-а због бомбардовања, 6% не зна да ли би то учинило, док је 64% оних који не би – међу њима преовлађују жене несклоне да праштају бол за изгубљеним синовима, браћом, мужевима и очевима.

Оно што забрињава – јесте непријатна истина да се младима у Србији не прича о агресији НАТО-а; у том погледу нарочито је држава оманула. Наиме, истраживања међу средњошколцима показала су да држава Србија преко својих институција, и државних, и образовних, и информативних, ништа не чини да истина о натоовском бомбардовању 1999. године, догађају важном не само из српског националног угла, стигне до младих. Милош Јевтић указује да испитаници нису располагали кључним информацијама о томе суштински важном историјском догађају, што њихову представу о сопственом бићу чини мањкавом. Ако су нешто о томе свему и знали, информације су добијали из неформалних извора, мање од непосредних учесника, а више преко друштвених мрежа (интернета).

Јасно је, дакле, да се ради о “брисању колективног памћења младих о НАТО агресији на СР Југославију”, што уза све чешће учешће српских војних снага у војним вежбама са чланицама НАТО-а упућује на сумњу да се то ради свесно и са далекосежним циљем. “У периоду од 2012. до 2018. године, Војска Србије учествовала је у 11 међународних војних вежби у сарадњи са НАТО-ом, као и у 98 међународних војних вежби у сарадњи са државама чланицама НАТО-а. Две највеће вежбе спроведене у оквиру ове сарадње су Србија 2018 и REGEX ”.

Карта НАТО 1949 године

НАТО 2019 год

Опасност од НАТО-а као модерне “британске, а заправо хазарске Источно-индијске компаније”, на крају 20. века наслутила су тек неколицина руских аутора. У том погледу, издваја се име Александра С. Панарина (1940-2003) који је у студији “Стратешка нестабилност у 21. веку” написао да држава (компанија) која је победила није задовољна својом победом, због чега наставља агресију. Како се испоставило, НАТО није био задовољан “победом” над Србијом и наставио је да “слама јавност” тражећи да држава коју су седамдесет осам дана бесомучно бомбардовали, уђе у Алијансу.

Испоставља се да су и Источни Словени свесни опасности која долази од НАТО-а. Анкетираних 59% становника Русије и Украјине сматра вероватним сценарио по коме ће рат у Европи почети због пораста противречја између Запада и Русије. До таквих резултата дошло се у анкети коју је, по наруџбини мађарског представништва аналитичког центра “Фонд Еберт”, спровела међународна истраживачка служба “Ипсос”. У чланку Security Radar 2019 објављеном на сајту Фонда, 70% руских и 87% украјинских испитаника сматра да би се, највероватније, нови рат у Европи директно тицао њихових држава.

Да Словени са правом страхују од НАТО-а, потврђују и изјаве званичника Алијансе о томе да је Русија за њих главна опасност.

Пропаганда о “добру” које доноси НАТО (стране инвестиције, повећана безбедност…) није обманула Србе, а ни Русе. Увидевши да се суштина целог “проблема” тиче идентитета православних Срба и Руса, односно њиховог несаломивог слободољубивог духа, натоовски “идеолози” исправно су закључили да се тај дух може уништити само ако православље ставе под своју контролу. НАТО се тако умешао у религиозну (духовну) сферу, те је започео са деструкцијом Руске и Српске православне цркве. Тај његов подухват добио је и одговарајући, прикладан назив – “НАТО православље” које не само што ствара нове “аутофекалне” цркве, него и пише нов идентитет и политичку историју таквих “новопроизведених” народа. “Географија дипломатије патријарха Вартоломеја и његова протекла посета Букурешту, чини се, боље и уверљивије говоре о намерама Константинопоља од свих фанарских одлука. Из ове географије лако је уочити да се намере Цариградске патријаршије не исцрпљују у неканонском отимању територија које су под јурисдикцијом других цркава, већ се назире још један циљ – припрема се терен за политичке аспирације појединих земаља и стварање, за потребе Вашингтона и Брисела, нове осовине западне алијансе – НАТО православља”.

За сада, НАТО је ударио на Русе у Украјини и Србе у Црној Гори, школовањем православних монаха и свештеника на “својим” богословским универзитетима и факултетима, што претпоставља и њихово обавезно увођење у полутајна окултна друштва (масонство и ротаријанство) или пристајање на (тајно) унијатство, тј. признавања папе за врховног поглавара; све то ради формирања “пете колоне” у црквама.

Бројна су писана сведочанства о томе: “Фанариотски масон Вартоломеј подржава стварање јединствене Украјинске цркве”, “Источни папизам против Православља – од патријарха-масона Мелетија Метаксакиса до Вартоломеја I”, итд. Коментаришући Критски лажни сабор, старац Рафаил Берестов директно је оптужио патријарха Вартоломеја за припадност масонерији у којој не само што се верује у сатану, већ читаву организацију контролишу Хазари-Јевреји: “На одржаном сабору, јересиарх – патријарх Вартоломеј, масон, лудовао је и рекао да су сви они који не прихвате одлуке сабора – јеретици”.

Натовска пета колона у Српској православној цркви, оличена у неким њеним архијерејима, труди се да епархије у САД припоји Константинопољској патријаршији која је деловањем у Украјинипризнала да се претворила у окултну институцију НАТО-а. На другој страни, држава Црна Гора настоји да отимајући имовину СПЦ умањи њену моћ, а оспособи новоформирану невладину организацију под називом Црногорска православна црква.

Наравно, НАТО нема намеру да се заустави на томе, њен је крајњи циљ да себи потчини све делове Српске и Руске православне цркве, а ми ту политику најбоље можемо представити Панариновим речима:

„Драма нашег идентитета повезана је стим, што је он од самог почетка носио ненатуралистичи карактер, није се задовљавао дометима етничког, географског и административно-дежавног тока, већ је представљао, у доминантном смислу, вредносно-нормативи, духовни правац (…) Наш идентитет у форми Свете Русије определио се у XV веку у форми народа као зашитник православног идеала, који треба неко да чува. Реч је, дакле, о идеократичком идентитету, основаном на везаности за освештани идеал – Светом писму и на аскези, неопходним за то, да би му садејствовали и заштитили од мењања.“

Стога НАТО-вска агресија на православне Словене може се посматрати двојако: а. као војно- физички напад оружаним снагама и б. духовно – ударом на православље.

Јасно је, дакле, да безбедност православних Словена није везана само за физичку заштиту државних граница, већ и за њену духовност јер без православља нема ни Руса ни Срба са постојећим идентитетом и системом вредности. Управо због свега тога, у хибридни рат против православља који води Запад под НАТО-овим предводништвом, морају се укључити и државне институције Русије и Србије, а питањем верске безбедности морају се бавити, између осталих, и војне и безбеднсоне структуре православних држава. Да за овако нешто има разлога, сведоче догађаји из 2005. године када су агенти израелске обавештајне службе Мосад изазвали кризу у Грчкој православној цркви, са циљем да се православље морално дискредитује. “Неки експерти сматрају да се већ налазимо на прагу нових ‘наранџастих револуција’. Као глобални циљ својих активности против помесних цркава, они су дефинисали дискредитацију Православља у целини”.

Вековима су најразличнији агресори нападали православне Словене, најчешће Русе и Србе. Када је агресија била војна, ови народи су успевали да се одбране, мада уз велике жртве. Но, уколико би им био нападнут идентитет, ни Руси, ни Срби нису имали одбрану и од њих су стварани нови народи. Како је 2013. године писала «Аналитическа? газета», словенски свет бројио је 300-350 милиона људи, а приближно толико претопљено је у друге народе. Огроман број Срба, Словака и Руса асимилован је у Мађаре, а од Срба, највећим делом, створени су румунски народ и држава Румунија (држава римских војника). Током друге Југославије, комунисти су од Срба створили Македонце, Хрвате, Бошњаке, а на наше очи, у време такозване демократије, ствара се и црногорска нација. (Према налазима Александра Митића, већина становништва данашње Грчке су хеленизовани Словени, а Илија Петровић пише да се “може без икаквог двоумље­ња рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и они­ма који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог србског племена са Хелмског, Балканског полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” пле­мена србско”).

Наравно, ниједна православна црква из овог догађаја није извукла било какву поуку, нити је сачинила и најбезазленији програм сопствене заштите као институције. Наравно, то црквено питање није ново, њега је на самом почетку 21. века поставио и митрополит Антониј Сурожски: “Треба ли Црква да буде под зашитом државе? Одговор на то питање директно је дат у ‘Основама социјалне концепције Руске православне цркве’ коју је усвојио Архиjерејски сабор 2000. године: ‘Анархија, тј. одсуство одговарајућег устројства државе и друштва… противречи хршћанском схватању света’ (део III: Црква и држава)”.

Из овога следи да сваки хришћанин који сматра да је неопходно да учествује у било ком друштвеном покрету окренутом искључиво смени постојеће власти, у обавези је да сто пута размисли о томе неће ли се њена насилна смена одразити на државу као такву, како је то било не једном у историји човечанства, на пример, у Русији 1917, или у Југославији 1945. године.

За хришћанина, одговор је јасан, али шта учинити ако против православља и државе раде нехришћани?

Очигледно је да је проблем сложенији него што се мисли. Из свега што се данас догађа са православљем и православним Словенима, можемо рећи да без симфоније – сарадње државе и Цркве – ова друга може бити не само разрушена, већ и тако промењена да ће верници ускоро поверовати да нису Руси, или да нису Срби, те ће “преостале” Русе, односно Србе мрзети бар онолико, ако не и више, колико их данас мрзе у Украјини, Црној Гори или Хрватској.

Размишљајмо о томе!

Чланак је објављен на руском (ПРАВОСЛАВНЫЕ СЛАВЯНЕ И ИХ БЕЗОПАСНОСТЬ В XXI ВЕКЕ), у зборнику: «Россия и славянские народы в XXI веке“, Брянск 2020, стр. 91 – 98, а овом приликом изостављени су извори и напомене.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.