Анализе

Бивши Срби црногорски: Сами себи преци (6)

НМ. Да ли то значи да смо учили “погрешну” историју и да би у српској историјској науци и њеном тумачењу требало нешто мењати?

ИП. Све ово и говорим да подсетим колико је старих и изгубље­них народа или племена припадало србском стаблу, али назовиисто­риј­ска наука у Србији не жели о њима ни да говори. Многи страни из­вори, многи историчари и лингвисти, многи истраживачи и ту­ма­чи далеке прошлости, нико од њих Србин и нико са намером да буде навијачки заступник србске стране, говоре о томе свету као о србском, али је све то плаћеним научењацима из Србије равно бесмислици. Они се тако држе јер нису били “на лицу места” да би сами могли о томе сведочити, или нису успели да “улове” двојицу сведока као оно за споменицу Четрдесет прве, или немају за­пи­сни­чке изјаве “овлашћених представника” тих племена или народа о своме пореклу и о својим разлозима због којих су “нестали” са ис­то­ријске сцене. Можда би данашња збивања на Србској Земљи мо­г­ла да их “одобровоље” и да признају оно што је више него очигле­д­но: догађаји у нашем времену, пред нашим очима, кад многа срб­ска племена, Срби из многих крајева са нај­ра­зли­читијим имени­ма, без икакве сличности и језичке везе са пој­мо­ви­ма Србин или Србија, излазе из србског народа и собом носе велике делове Срб­ске Земље, да ли за себе, да ли за своје нове господаре, ни по чему се не разликују од збивања у најстаријим, давним или не тако бли­ским временима. Данас се по Србији срећу, на разним странама, на пример, Личани, Херцеговци, Дал­ма­тинци, Босанци; није било општине у некадашњој Југославији у којој није било бар по неколико Црногораца, иако су неки од њих могли да се некад пред­ст­а­ве као Катуњани, Морачани, Бањани, Пипери, Црмничани, Кучи, Ускоци, Љешњ­а­ни, Комани, Загарчани, Брс­кућани, Пивљани, Шаранци, Васојевићи, Зећани, Дробњаци, или како друкчије; у новије време није редак случај да се и Сремци, или Бачвани, или Ба­наћани, налазе по другим србским крајевима, а последњих година њима су се придружили и Ба­рањ­ци, група која се ретко сретала из­ван свог завичаја.

Некад, у време које наши историчари “не признају”, свугде су се налазили и Венди, и Анти, и Сораби, и Трачани, и Сармати, и Ски­ти, и разни други Љутићи, Кривичи, Мазовјени, Мазурени, Љу­бичи, Љубичени, Ставани (што треба читати Словени), Суде­ни, Савари, Саури, Сјевери, Булани, Пољени, Суличани, Сабоки, Санокци, Писци, Бјеси, Бјеци, Гевини, Јави, Бодини, Будини, Па­грии, Брђани, Пагуричи, Мологенио, Матени, Медини, Неури, На­вари, Наревци, Саргати, Сергачи, Пеукини, Серби, Sauromataei, Syrmatae, Sermatae, Srimatae, Sermente, све сами Срби.

И касније, у време непостојеће сеобе народа, оне исте коју историчари из Србије итекако признају, помињу се многобројна српска племена, данас углавном непозната: Корутани, Пољани (око Познања), Абодрити, Бодрићи, Поморци, Мазурани, Пољани (око Кијева), Древљани, Дреговићи, Полочани, Северјани, Дубљеби (или Ду­ље­би), Мијаки, Лужани, Наколичани, Браничевци, Тимочани, Стру­менци, Смоленци, Брсјаци (или Брзјаци), Друговићи, Драго­вићи, Сагудати, Сакули (“Село Сакуле, а у Банату”), Кривићи, Сто­до­ра­ни, Сузелци, Жупљани, Ринкини (у Маћедонији), Веле­ге­зи­ти (у Те­салији), Војунићи (у Епиру), Милинци и Језерци (у јужној Грчкој).

Историчарски плаћеници из Србије нису још ни поставили питање шта се са толиким племенима збило, у шта се претопише и како нетрагом нестадоше.

И оно што се дешавало некад, и оно што се дешава данас, ни по чему се не разликује; и једно и друго може се назвати само и искључиво издајом сопствене браће, сопствене земље и сопственог бића. О тим некадашњим издајама не зна се много и о њима се не пише, пошто се од стране званичне науке у Србији још увек сма­тра да се оне не тичу Срба. Ако о догађајима чији смо немушти све­доци и сами били (неко јер није схватао о чему се ради, не­ко јер је био вољни, а неко невољни саучесник, неко јер је живео у страху), будемо и даље ћутали и пропуштали да их опишемо онак­вим какви су били, за педесет или сто година нико од будућих ис­то­ричара међу будућим Србима, ако буде и једних и других, неће ве­ровати да се све то са нашим србским савременицима дешава­ло; неће веровати да је током друге половине двадесетог века из крила срб­ског народа настало четири-пет нових на­ци­ја; неће веровати, је­р је тако нешто у нормалном свету немогуће, јер појмови “Ма­ће­донци”, “Бошњаци”, “Црногорци” нису сродни појму “Срби”, јер ће се у будућим македонским, бошњачким, цр­но­горским, хрват­ским књигама писати друкчије него што је ствар­но било. Можда ће и тада неко од непристрасних страних писаца рећи да су Срби били и у Маћедонији, и у Босни, и у Хер­це­го­вини, и у Црној Гори, и у Хрватској, али им плаћени историчари из Србије, ако они и Србија оп­стану, неће веровати; рећи ће да то странцима није познато, јер ни­су путовали кроз крајеве о којима говоре, и јер ти наводни Срби нису оверили изјаву о ономе што им се “подмеће”.

Неће веровати, чак и ако неки од тих непристрасних писаца по­нови оно што се писало током Велике сеобе, да Срби одвајкада живе без власти и реда, у међусобној мржњи и распрама, и да “код њих влада разлика у схватањима, па се или не слажу, или ако се сложе, ипак други прекорачују брзо оно, што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом”. Историја се понавља, и неће бити чудо ако неки од тих непристрасних писаца са данашњег демократског Запада понови, од речи до речи, оно што је Тацит поодавно за Србе записао: “Нека би код ових народа још за дуго било ако не љубави према нама а оно међусобне мржње! Како за нашу државу настају већ по­следња времена, најбоље још, што нам срећа може да покло­ни, јесте неслога међу (нашим) непријатељима”.

НМ. Ви сте рођени у Црној Гори. Да ли Вас је можда и Ваше лично искуство навело на формирање изнијетих ставова и закључака иза којих, види се, чврсто стојите?

ИП. Не ради се о личном искуству, већ о историјској перспекти­ви и тумачењу онога што се дешава на историјској сцени… Што се мога порекла тиче, ту сте у праву: рођен сам у данашњој Црној Гори, у Кучима, на петнаестак километара од Подгорице. Село се зове Косор, а куће мојих Петровића налазе се у делу званом Доњи Ко­сор. За овај заселак користи се и назив Церја, а за његове жи­те­ље Церани, или Церјани, што неодољиво подсећа на оне већ по­ми­њане Zeruiane, несумњиве Сербиане, или Србљане, или Србе. Црна Гора почела је да Куче потчињује својој власти пре безмало два века, приближно у време кад је мој прађед Павић Мило­шев могао има­ти десетак година. Павићев прађед а мој ас­ку­рђел Си­мо­н Марков био је у дубокој старости кад га је владика Раде, Пе­тар II, 1840. или 1841. године подвргнуо наводној судској одговор­но­сти због тога што су Кучи одбијали да Црној Гори плаћају по­рез. Симон Марков, само због своје старости прошао је једино са ве­ли­ком но­в­чаном глобом, иако је “замирита” (заслужио) да му се кућа затре, али је зато Вукић Попов, мој побочни предак, један од ондашњих кучких предводника, осуђен на смрт и, по породичном предању, доживео крај истоветан Карађорђевом.

Кад већ поменух “наводну судску одговорност”, да то и притврдим: Вукић Попов прво је убијен па је накнадно изречена смртна пресуда јер су истом пресудом на новчану глобу осуђена двојица Куча, “који су прије смрти Вукићеве дошли и поклонили се” вла­дици Петру Другом. Исто тако треба тумачити и изреку те пресуде “да више за Вукића Попова поговора није”, пошто је он већ био убијен.

Петнаестак година касније, на Петровдан 1856. године, у црно­горској по(х)ари Куча, многе моје тадашње племенике црно­го­р­ски ратници масакрирали су на начин истоветан оном који су прет­ходних година доживели Срби у Хрватској и Босни и Херце­го­вини, или ових дана на Косову и Метохији. Касније, кад је на­у­чио да пише, кучки војвода Марко Миљанов Поповић прибеле­жио је како је књаз Данило затражио да му Кучи плаћају данак и да, за казну што су дотле одбијали тај намет, буде убијено два­на­ест куч­ких главара. Наравно, Кучи су одбили постављени услов, а црно­горска војска предвођена књазом Мирком, оцем будућег књаза и краља Николе, ушла је у Куче и они који су је срели, ра­чу­на­јући да се ради о браћи Србима, “бише сви убијени и посјечени, а за ти­јем по селâ (по селима) све пушка поби и нож посијече. Не би­ше поштеђена ни ђеца у колијевке, без разлике је ли мушко али жен­ско, јер је сваки ита (хитао) да му га други не уграби и за то ме­да­љу али (или) крст добије, а њега без поштења остави. Тако и ста­р­ци и болесници, па и да се нијесу могли дић(и) од старости али (или) болести, бише посјечени и главе им понешене на мјесто ђе треба да се број не заборави”. Убијено је и једно још не­кр­штено дете, рођено свега неколико дана раније. “Неке су мајке ку­миле и бо­го­радиле војнике да им дијете не закољу, но војници, по­што га зако­љу, бачевали су га у огањ ђе кућа гори, и причају да је од ђетета зе­лен плам”. Књаз Мирко је “имао част” да прегледа по­сечене срп­ске главе. “Говоре да и(х) је било 243 и да је у те гла­ве било 17 војничкије који су могли у бој отис (отићи) да се бију с Турцима, а друго су били старци, бо(лес)ници и ђеца”.

По несрећи, има данас и потомака тако побијених Куча који се куну у своје “црногорство”. Можда би потомци оних Црногораца који су били срећни што виде зелени пламен изгореле српске деце у Кучима, волели да нема живих Срба који знају шта се тада десило. Тада би данашњи национални Црногорци могли да “по­т­вр­де” историчарима из Србије да Срба у Црној Гори, и данашњој и оној из времена Похаре, није било.

Можда би и назовиисторичари из Србије тада били срећни јер им неки који друкчије мисле не би ре­метили њихов “научнички мир” и њихову “мисаону сферу”.

НМ. Ако је још пре педесетак година било Срба у Црној Гори, а сада их нема, значи ли то да су ови данашњи Црногорци настали без предака?

ИП. Они су преци сами себи, из ничега ђиласнули тек пре педесетак година, без мајке, пошто је ту функцију предачку измиловао некакав отац оца им очина…

НМ. Ух, ово последње брисаћу.

ИП. Како Ви кажете…

Илија Петровић

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.