НМ. Како се то што је Шафарик знао о Србима може довести у везу са данашњим збивањима на Српској Земљи?
ИП. Оно што је Шафарик знао и писао о србској старини, и наша савремена искуства са разбијањем Југославије, земље замишљене да и свим Србима послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова, могло би данашњим званичним историчарима у Србији послужити као сигуран и недвосмислен основ за закаснело писање праве и истините србске историје.
Током претходних деценија, све док је та “заједничка кућа” како-тако опстојавала, пред нашим очима, на злочиначки начин, из србске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега створено неколико нових нација:
– Буњевци и Шокци из Војводине Србске, они који су се непосредно после Првог светског рата углавном називали Србима, били су 1945. године “унапређени” у Хрвате;
– Од Срба из Маћедоније, односно Јужне Србије, србски непријатељи опседнути идејама “оплемењеним” у коминтерновској кухињи, најпре су начинили “Македонце”, а нешто касније, мада су по свом идејном, односно “религиозном” опредељењу били атеисти, даровали су им и “аутокефалну македонску цркву”;
– Од Срба из Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине, иста та “кухиња”, такође 1945. године, створила је “Црногорце”;
– У Херцеговини и Босни, од Срба муслиманске вероисповести најпре је измишљена “муслиманска” нација, да би пре само коју годину, под заштитом страних војних сила, та “нација” била преименована у “Бошњаке”;
– Исламизовани Срби из Рашке на путу су да се претворе у “Бошњаке”, иако Босна, занемаримо ли оно што се некад звало Босански пашалук, никада није прелазила источно од Дрине;
– Срби из источне Србије, звани још и Власи, упорно се труде да дођу до “конститутивних елемената” за “влашку нацију”;
– У београдском такозваном Хелсиншком одбору, још пре неколико година, започето је подучавање једне мале групе Шопова (с југа Србије) како да постану нација;
– Трапавим односом према Војводини Србској гурају се војвођански Срби у сепаратизам, што би, по природи ствари, могло довести до стварање “војвођанске” нације и, заједно с њом, војвођанске православне цркве и војвођанског језика;
– И тако даље.
Додамо ли томе да су усташки Хрвати током Другог светског рата, под заштитом немачке војне силе и Хитлеровог “новог светског поретка”, званог онда Neues Ordnung, и ослањајући се на римокатоличку мисију Државе Града Ватикана, само у усташком логору у Јасеновцу побили приближно 700.000 Срба, а на разним другим странама још неколико стотина хиљада; и знамо ли да су почетком деведестих година 20. века, уз војну заштиту најновијег “новог светског поретка” промовисаног у земљама западне демократије и под верским обележјима римокатоличког крсташтва и исламског фундаментализма, Срби из србских крајева некадашњих Брозових република Босне и Херцеговине и Хрватске прогнани у Србију, сваки добронамерник моћи ће лако да запази у којој се мери, за једно врло кратко време, такорећи за трен, истањило србско национално биће и зарушила Србска Земља. Збрисани су са земљописне и демографске карте србски Далматинци, Личани, Кордунаши, Банијци, Славонци, Барањци, многи Срби из Крајине, из Херцеговине, из Западног Срема, из Посавине, из Подриња, испод Мајевице, из Подроманије, с Купрешке висоравни, испод Влашића. Све се то одвијало пред нашим очима, и сви ми знамо да се ту, у сваком случају, радило о Србима и Србској Земљи.
Све то требало би да нашим плаћеним историчарима послужи као “мали” повод да се позабаве бројним старим записима о србским племенима од Средњег Истока и Средње Азије до Западне Европе и о томе како су она могла нетрагом нестајати с историјске позорнице. Србске речи налазе се у Ведама; западна наука бави се “индоевропеистиком”, добрим делом и због тога што она премало зна о Србима и србској традицији; србски језик старији је од латинског јер и Страбон вели да су Сабини, то јест Срби, “аутохтони становници Италије”; Шафарик тврди да се само за Србе, и ни за један други европски народ, може доказати да су боравили у Индији; Војциех Кетжински пише да су Инди, или Винди, живели на Балтичком мору и да су то били балтички Срби; Плиније сведочи да се ту радило о Индима који су због трговине путовали из Индије, али их је бура избацила у Германију; о истим тим Виндима пишу и Тацит, Касиодор, Јорданес, Птолемеј, а немачки научник Цојс не пропушта да каже како је између Лабе и Висле, од прадавних времена па све до средњега века, био врло жив култ старе словенске богиње Јесен; на обалама средње Лабе живели су Семнони, много пре но су се тамо населили Германи, још “од најдавнијег преисторијског времена”; уз Семноне живели су Сибини, или Сербини, што један од аутора тумачи наводом да “данас Срб, Серб, Сербе, а ни облик Сербин није необичан”; уместо Сербиана, или Сервијана, или Шафарикових Србљана, срећу се Zeriuani, уместо Србишта Cieruiste, а уместо града Сербен Ciertvi, мада се на трен, макар из сентименталних разлога, може учинити да је све то лакше довести у везу са цером, храстом или дубом, светим словенским (србским) дрветом, где би Zeriuani били Церјани или Церани, а Cieruiste Цериште. Онај већ помињани Кетжински казује да је крајем петог века Тирингија поразила исте те Zeruiane, односно Србе, који су век и по касније избегли испод окрутне франачке власти. Баш тај српски селидбени талас германска школа узима као почетак словенске историје уопште, иако и Теофан Исповедник зна да је сто хиљада Срба из те сеобе било прогнано из свога завичаја (јер до тако масовног пресељавања не долази тек тако, само да би се нешто дешавало) и да су на Хелм, данас Балкан, дошли код својих тамошњих рођака где су “наставили да живе у миру”. Ми томе можемо додати да се Срби селе само у крајеве у којима већ живе неки други Срби, само тамо и искључиво тамо. Срби, звани Сјамби, Селби, Семби, Сјабри, или како друкчије, од искони су живели по Тибету и Кини, да би отуд били потискивани према Сибиру или претапани у Кинезе; европски географи познају још од најстаријег времена земљу и народ Серес, Сербес, а њихово име тумаче феникијском речју Saerbah за Србе и Србију; Бјелуџистан је земља српског племена Бјелића; постоји запис да је цар Тројан “војевао против Дачана, то јест против Србаља”, а Дакија, исто што и Гетија, “простирала се од данашњег Дунава, као границе са Рашком, а доцније римском дољњом и нешто горњом Мизијом, или Србаљиом–Србијом”; према писању Халкокондиловом, Грци су сматрали да “Срби су – тј. Мизи и Србаљи, или Тривали – највећи и најстарији народ од свију народа на земљи”; крајем 18. века, пишући о античким Србима у једном Свеукупном речнику историје и географије, Французи су написали да су Пелазги били првобитни становници Грчке и Италије: Тројанци су били Пелазги, исто као и Сабини, што ће рећи да се сматрају прецима давних Срба, онда званих Трачани и Илири; за Апендинија, Трачани и Фригијци једно су исто, а творац глагољске азбуке појавио се баш у том народу; антички Срби живели су и с обе стране Алпа, тако да ће један немачки аутор написати да језик Реције, односно “ретских Алпа”, припада пелазгијској групи; други немачки аутор додаће да су на петсто година пре Христа Трачани владали Атиком, што значи да су Атињани “пореклом Трачани (Словени)”; ако су већ староседеоци Лацијума били словенске расе, а на Апенинском полуострву живели су и Етрурци, разумљиво је што Француз Левек тврди да је словенски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику; Етрурци су себе називали Рашани, Расена, или Расна; Шафарикови Срби, Венди, Хенети, Вани, и тако даље, одговарају Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима; Никола из Дамаска вели да су Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделинци и Реци један те исти илирски род; Венети и Анти су исто, то јест Словени; Циркаси су “под именом Срба господарили једно време Сиријом и освојили Египат”; све житеље изнад Црног и Јадранског мора и Дунава најстарији грчки аутори називали су Хиперборејцима, Сауроматима и Аримаспима, а њихови нешто млађи следбеници Скитима, или Келто–Скитима; “некада су били Келтоскити они, који су данас Илири”; Феачани, они који су Одисеја дочекали после десетогодишњег лутања, били су Илири; језик Илира, Маћедонаца и Епираца био је исти; Халкокондило вели да “зна се јамачно да су Илири који живе у овом делу Европе (на југу Балканског полуострва)”, обитавали у Пољској и Сарматији”; Сармати и Скити су од једног (претка) потомци”; Пруска је исто што и Борусија, а Борусија је подручје око реке Руса, односно Порусија, као Подунавље око Дунава, Посавина око Саве; Долчи каже за Кваде и Маркомане да им је језик био “илирски у највећој могућој мери”; римски Сирмиензи исто су што и србски Сирми јер реч “Сирм” значи исто што и Србија; Сарматија је исто што и Србадија, Срмадија, као данас што је Шумадија; Херодотови Трачани, Скити, Венди или Венети, Трибали, Илири и тако даље, сви су од реда Срби; Венди и Спори су исто; за Грке, Германе и Латине Срби су били Сирви, Серби, Спори, Сорби, Сервеции, Сурбии, Сиурби, Суурби, Сурпе, Сурфи, Сурбен, Сораби, Соави, Сербли Циертви, Сербии, Зурбици, Цурбизи, Курбизи, Сарби, Киркусти, Сорбек, Срибиа, и тако даље. Венди, Спори, Срби – то су општа имена Словена; енглески историчар Кембел хелмске Дардане препознаје као Сарбане, Србе; један амерички научник сматра да су Хикси били Срби, и то онај део који се одвојио од Сарбарске државе и кренуо пут Африке; многи историчари пишу да Јазиги, Роксолани, Венети, Херули, Алани и други беху Срби; Сибир, Сибирија или Сиберија носи име по Србима; и тако, у недоглед!
Илија Петровић
Свршиће се…