НМ. Како се то што је Шафарик знао о Србима може довести у везу са данашњим збивањима на Српској Земљи?

ИП. Оно што је Шафарик знао и писао о србској старини, и наша савремена искуства са разбијањем Југославије, земље замишљене да и свим Србима послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова, могло би данашњим званичним историчарима у Србији послу­жи­ти као сигуран и недвосмислен основ за закаснело писање праве и истините србске историје.

Током претходних деценија, све док је та “заједничка кућа” ка­ко-тако опстојавала, пред нашим очима, на злочиначки начин, из србске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега створено неколико нових нација:

– Буњевци и Шокци из Војводине Србске, они који су се непосре­дно после Првог светског рата углавном називали Србима, би­ли су 1945. године “унапређени” у Хрвате;

– Од Срба из Маћедоније, односно Јужне Србије, србски непријатељи опседнути идејама “оплемењеним” у коминтерновској ку­хи­њи, најпре су начинили “Македонце”, а нешто касније, мада су по свом идејном, односно “религиозном” опредељењу били атеи­сти, даровали су им и “аутокефалну македонску цркву”;

– Од Срба из Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине, иста та “ку­хиња”, такође 1945. године, створила је “Црногорце”;

– У Херцеговини и Босни, од Срба муслиманске вероисповести најпре је измишљена “муслиманска” нација, да би пре само коју годину, под заштитом страних војних сила, та “нација” била преименована у “Бошњаке”;

– Исламизовани Срби из Рашке на путу су да се претворе у “Бо­шњаке”, иако Босна, занемаримо ли оно што се некад звало Босански пашалук, никада није прелазила источно од Дрине;

– Срби из источне Србије, звани још и Власи, упорно се труде да дођу до “конститутивних елемената” за “влашку нацију”;

– У београдском такозваном Хелсиншком одбору, још пре не­ко­лико година, започето је подучавање једне мале групе Шопова (с југа Србије) како да постану нација;

– Трапавим односом према Војводини Србској гурају се војво­ђан­ски Срби у сепаратизам, што би, по природи ствари, могло до­ве­сти до стварање “војвођанске” нације и, заједно с њом, вој­во­ђан­ске православне цркве и војвођанског језика;

– И тако даље.

Додамо ли томе да су усташки Хрвати током Другог светског рата, под заштитом немачке војне силе и Хитлеровог “новог светског поретка”, званог онда Neues Ordnung, и ослањајући се на римока­то­личку мисију Државе Града Ватикана, само у усташком логору у Јасеновцу побили приближно 700.000 Срба, а на разним другим странама још неколико стотина хиљада; и знамо ли да су по­чет­ком деведестих година 20. века, уз војну заштиту најновијег “но­во­г светског по­рет­ка” промовисаног у земљама запад­не демократије и под верским обележјима римокатоличког крсташтва и исламског фун­даментализма, Срби из србских крајева некадашњих Брозових република Босне и Херцеговине и Хрватске про­г­нани у Србију, сваки добронамерник моћи ће лако да запази у ко­јој се мери, за је­д­но врло кратко време, такорећи за трен, ис­та­њи­ло србско нацио­нал­но биће и зарушила Србска Земља. Збри­са­ни су са земљо­пис­не и демографске карте србски Дал­ма­тин­ци, Личани, Кор­дуна­ш­и, Банијци, Славонци, Барањци, многи Срби из Краји­не, из Херце­го­вине, из Западног Срема, из По­са­вине, из Подриња, ис­под Мајеви­це, из Подроманије, с Купрешке висоравни, испод Вла­шића. Све се то одвијало пред нашим очима, и сви ми знамо да се ту, у сваком случају, радило о Србима и Срб­ској Земљи.

Све то требало би да нашим плаћеним историчарима послужи као “мали” повод да се позабаве бројним старим записима о србским пле­ме­нима од Средњег Истока и Средње Азије до Западне Европе и о томе како су она могла нетрагом нестајати с историјске позор­ни­це. Србске речи налазе се у Ведама; западна наука бави се “индо­европеистиком”, добрим делом и због тога што она премало зна о Србима и србској традицији; србски језик старији је од латинског јер и Страбон вели да су Сабини, то јест Ср­би, “ауто­хтони становници Италије”; Шафарик тврди да се само за Србе, и ни за један други европски народ, може доказати да су боравили у Индији; Војциех Кетжински пише да су Инди, или Вин­ди, живели на Балтичком мору и да су то били балтички Срби; Плиније све­дочи да се ту радило о Индима који су због трго­вине путовали из Ин­дије, али их је бура избацила у Германију; о истим тим Виндима пишу и Тацит, Касиодор, Јорданес, Птолемеј, а немачки научник Цојс не пропушта да каже како је између Лабе и Висле, од пра­да­в­них времена па све до средњега века, био врло жив култ старе сло­венске богиње Јесен; на обалама средње Лабе живели су Сем­но­ни, много пре но су се тамо населили Германи, још “од најдавнијег преисторијског времена”; уз Семноне живели су Сибини, или Сер­бини, што један од аутора тумачи наводом да “данас Срб, Серб, Сербе, а ни облик Сербин није необичан”; уместо Сербиана, или Сер­вијана, или Шафарикових Србљана, срећу се Zeriuani, уместо Србишта Cieruiste, а уместо града Сербен Ciertvi, мада се на трен, макар из сентименталних разлога, може учинити да је све то лакше довести у везу са цером, храстом или дубом, светим словенским (србским) дрветом, где би Zeriuani били Церјани или Церани, а Cieruiste Цериште. Онај већ помињани Кетжински казује да је крајем петог века Тирингија поразила исте те Zeruiane, односно Србе, који су век и по касније избегли испод окрутне франачке вла­сти. Баш тај српски селидбени талас гер­ман­ска школа узима као почетак словенске историје уопште, иако и Теофан Исповедник зна да је сто хиљада Срба из те сеобе било прогнано из свога за­ви­чаја (јер до тако масовног пресељавања не долази тек тако, само да би се нешто дешавало) и да су на Хелм, данас Балкан, дошли код својих тамо­шњих рођака где су “наставили да живе у миру”. Ми томе можемо додати да се Срби селе само у кра­је­ве у којима већ живе неки дру­ги Срби, само тамо и искључиво тамо. Срби, звани Сјамби, Селби, Семби, Сјабри, или како друк­чије, од искони су живели по Тибету и Кини, да би отуд били пот­и­ски­вани према Сибиру или прета­па­ни у Кинезе; европски гео­гра­фи познају још од најстаријег време­на земљу и народ Серес, Сер­бес, а њихово име тумаче феникиј­ском речју Saerbah за Србе и Срб­ију; Бјелуџистан је земља српског племена Бјелића; постоји запис да је цар Тројан “војевао против Дачана, то јест против Србаља”, а Дакија, исто што и Гетија, “простирала се од дана­шњег Дунава, као границе са Рашком, а доцније римском дољњом и нешто горњом Мизијом, или Србаљиом­–Срб­и­јом”; према пи­са­њу Халкокондиловом, Грци су сматрали да “Ср­би су – тј. Мизи и Србаљи, или Тривали – највећи и најстарији на­род од свију народа на земљи”; крајем 18. века, пишући о анти­ч­ким Србима у једном Свеукупном речнику историје и географије, Французи су написали да су Пелазги били првобитни становници Грчке и Италије: Тројанци су били Пелазги, исто као и Сабини, што ће рећи да се сматрају прецима давних Срба, онда званих Тра­чани и Илири; за Апендинија, Трачани и Фригијци једно су исто, а творац гла­гољске азбуке појавио се баш у том народу; антички Срби живели су и с обе стране Алпа, тако да ће један немачки ау­тор написати да језик Реције, односно “ретских Алпа”, припада пелазгијској групи; други немачки аутор додаће да су на петсто година пре Хри­ста Трачани владали Атиком, што значи да су Атињани “по­ре­клом Трачани (Словени)”; ако су већ староседеоци Ла­цијума били словенске расе, а на Апенинском полуострву живели су и Етрурци, разумљиво је што Француз Левек тврди да је сло­ве­н­ски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику; Ет­рур­ци су себе називали Рашани, Расена, или Расна; Шафарикови Ср­би, Венди, Хенети, Вани, и тако даље, одговарају Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима; Никола из Дамаска ве­ли да су Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделинци и Реци један те исти илирски род; Венети и Анти су исто, то јест Словени; Циркаси су “под именом Срба господарили једно време Сиријом и освојили Египат”; све житеље изнад Црног и Јадранског мора и Дунава најстарији грчки аутори називали су Хиперборејцима, Сауроматима и Аримаспима, а њихови нешто млађи следбеници Ски­тима, или Келто–Скитима; “некада су били Келтоскити они, који су данас Илири”; Феачани, они који су Одисеја дочекали после десетогодишњег лутања, били су Илири; језик Илира, Маћедонаца и Епираца био је исти; Халкокондило вели да “зна се јамачно да су Илири који живе у овом делу Европе (на југу Балканског полу­острва)”, обитавали у Пољској и Сар­ма­ти­ји”; Сармати и Скити су од једног (претка) потомци”; Пруска је исто што и Бо­ру­сија, а Борусија је подручје око реке Руса, одно­сно Порусија, као Подунавље око Дунава, Посавина око Саве; Долчи каже за Кваде и Маркомане да им је језик био “илирски у највећој могућој ме­ри”; римски Сирмиензи исто су што и србски Сирми јер реч “Сирм” значи исто што и Србија; Сарматија је исто што и Србадија, Срмадија, као данас што је Шумадија; Херо­до­тови Трачани, Скити, Венди или Венети, Трибали, Илири и та­ко даље, сви су од реда Срби; Венди и Спори су исто; за Грке, Гер­ма­не и Латине Срби су били Сирви, Серби, Спо­ри, Сорби, Серве­ции, Сурбии, Сиурби, Суурби, Сурпе, Сурфи, Сурбен, Сораби, Соави, Сер­бли Циертви, Сербии, Зурбици, Цурбизи, Курбизи, Сарби, Киркусти, Сорбек, Срибиа, и тако да­ље. Венди, Спори, Срби – то су општа имена Словена; енглески историчар Кембел хелмске Дардане препознаје као Сарбане, Србе; један аме­ри­чки научник сматра да су Хик­си били Срби, и то онај део који се одвојио од Сарбарске др­жаве и кренуо пут Африке; многи исто­ри­чари пишу да Јазиги, Роксолани, Венети, Херули, Алани и други беху Срби; Сибир, Си­би­рија или Сиберија носи име по Србима; и тако, у недоглед!

Илија Петровић

Свршиће се…

Подели: