Анализе

Бивши Срби црногорски : Лажинаука (4)

НМ. Какво се историјско искуство може стећи при оваквим државно­-правним промјенама?

ИП. Уза све тешкоће и све невоље које ће ову значајну државно-правну промену пратити, Србија би могла очекивати и једно накнадно, врло значајно али можда сасвим некорисно историјско искуство. А да је среће, и да су њени научењаци који се баве ис­торијском науком (и за то примају плату) и до сада радили свој посао “како царски ваља и требује”, то накнадно искуство било би јој сувишно. У Србији би се, наиме, већ добро знало на којим се принципима Срби деле а не умножавају, и како Србску Земљу распарчавају ње­ни заблудели синови, уместо да је штите “у комаду”.

Може се то некоме чинити чудним, али, судбина србског народа, не од данас или јуче, везана је за његово историјско памћење. Србски народ, без обзира на то што сваки његов припадник воли да се бави историјским темама и да о њима прича као велики по­знавалац, не зна своју историју. Да је зна, не би се деша­вало да ис­те грешке понавља ко зна по који пут. Да зна када је и у чему гре­шио, не би му се дешавало да губи време тражећи излаз из нево­ља, слич­них или истоветних, које су га и раније сналазиле. Поред тога, у новије време, српском народу потура се теза да се не треба бавити прошлошћу, већ да се треба окренути будућности. И зачудо, мно­ги Срби, нарочито они који воле за себе да кажу како их не ин­тересује којој националности који човек припада, да је за њих сва­ки човек исти, да су они интернационалистичких схва­тања, и тако даље, најлакше прихватају ту врсту подвале. Њима је лако ува­ли­ти теорију о излишности историје и о залудњим при­ча­ма о прошло­сти једнога народа, иако те и такве теорије стижу управо од оних који о пореклу итекако воде рачуна, ако не своме, а оно о порек­лу, или педигреу, паса, коња, мачака, и слично. Па, кад је већ не­оп­ходно да један мондијалистички и демократски Србин води ра­чуна о пореклу некаквог свог авлијанера, морамо се запитати ка­ко ће тај исти Србин бити незаинтересован за порекло своје, своје поро­дице и свога народа.

Србима би добро било да схвате важност историје и да, за поче­так, науче да се она, ипак, понавља. Ништа се битно у послед­њих неколико деценија и векова није изменило у ставовима оних који исказују територијалне и асимилаторске претензије према Ср­бији и србском народу.

То ја тако сада кажем, и том тврдњом могу мало збунити свог саговорника, само зато јер је историјска наука у Србији о свему томе ћутала, а ћути и данас. Ја кажем: историјска наука у Србији, а не “србска историјска наука”, због једноставне истине да је та на­ука у Србији постала делом несрбска а делом антисрбска, да су званично во­деће личности у тој науци већ поодавно забаталиле њен национал­ни смисао и отворено се окренуле такозваној нордијској шко­ли, односно германској тези да су Словени, према томе и Срби, на Балкан дошли тек током шестог и почетком седмог века, незнано откуд. Било је потребно тој школи да изгради теоријски основ за уни­ште­ње србског народа и широко отварање простора за продор соп­ст­ве­ном народу према истоку, за оно што се уобичајено зове Drang nach Osten, и са чим се србски народ само у овом веку су­ко­б­љава бар трећи пут. Научници потекли из србског народа сма­тра­ли су да се таквој теорији не треба супротстављати, и ми се сада налазимо ту где смо.

Било је много покушаја да се сузбије лажна слика о србској старини и да се, уместо ње, без икаквог увијања, и србском народу и странцима укаже на историјску истину. У ранијим вековима мно­ги су о Србима писали друкчије но што су учили и сви данашњи Срби и сви њихови преци из претходних неколико генера­ци­ја. Друкчије је о Србима писао и знаменити Словак Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) за кога је познати србски и још значајнији хрватски филолог Ђуро Даничић (1825-1882, Ђорђе му је право име, а презиме Поповић Даничићем се прозвао по некој Даници, ваљда несрећној љубави) рекао да је “један од првих људи свога времена”, да је о Словенима знао “све што се у његово време мо­гло знати” и да је “казао свету то што је знао”. Даничић је још до­да­о да “што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свакоме народу словенском показао шта је, шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао то све ни примити… Сврх свију заслуга које је Шафарик стекао међу Словенима још је особито нас Србе за­дужио”.

Премало Срба чуло је или прочитало ове Даничићеве речи, а вероватно је да највећи део пролазника неком Шафариковом улицом у земљи Србији и не зна по коме је она добила свој назив, исто као што се ни бројни од данашњих и бивших ђака из најстарије но­восадске Гимназије “не сећају” да је он био њен профе­сор и дирек­тор. Много о Шафарику нису стигли да сазнају ни званични исто­ричари из Србије нашега времена, а добар део њих, нарочито они који не зна­ју немачки језик (а ни чешки или словачки), нису могли ни да про­чи­тају оно што је Шафарик писао о Словенима (и Срби­ма). Но, њима то није сметало да у Енциклопедији српске исто­рио­графије (која се баш и не може подичити србском оријен­та­ци­јом јер у њој није било места за историчаре који србски мисле и делују), старој тек две-три године, напишу да “Шафариков труд, по­себ­но на из­да­вању извора има огроман значај за развитак српске критичке ис­ториографије, али је ропско ослањање на његов ау­то­ритет усади­ло у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”.

Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”; због тога, Шафариков историографски рад био је по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била “врло корисна”, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Ша­фарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало јер Ша­фа­риково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на јед­ном месту видети да је више десетина страних аутора које је Ша­фарик навео “без свих набрајања или решетања досадашњих ви­ђе­ња”, почев од 11. века па до његовог времена (до 1833. го­ди­не), писало о дубокој старини словенској везујући их, на пример, за Или­ре, а Панонију одређујући као њихову прадомовину.

НМ. Било би интересантно да укратко интерпретирате бар нешто од онога што је Шафарик знао и писао о Србима.

ИП. Ако имамо времена… Шафарик је добро знао да су Словени били пра­ста­нов­ници Европе, бар на једној њеној половини, и да су били бројнији од осталих европских народа. Доказ за такву тврдњу он види у те­с­ној сродности словенског језика са грчким, латинским и германским, што би морало значити да су се поменути језици наслањали на србски и из њега позајмљивали многе појмове… И зна да име Срб представља “некада­шње уо­би­ча­је­но домаће име словенских народа, као што је то у не­мачком је­зи­ку назив Венда”; то име старије је него Сло­вен и оно је по­сто­јало као заједничко име за све родове, племена и народе ис­тог виндијског (индијског) порекла.

Позивајући се на многе изворе, Шафарик набраја више старих народа чија су нам имена предали грчки и римски писци до­во­дећи их, увек и без премишљања, у везу са пореклом Словена. У становницима Сарматије њему је лако препознати Србе, а го­во­ре­ћи о Трибалима настањеним у Поморављу и по Косову, беле­жи да “само по себи пада у очи грчка трансформација речи Србаљ у Triballos”. Он зна да је бискуп Саломон (умро 920), у свом ко­ре­н­ском речнику Маter verborum, Мајка речи, објаснио да су ста­нов­ници старе Сарматије били Срби, то јест “Сармати… који су се тада звали Сирби… то је као Сирбутиу”. Чех Вацерад, крајем једанаестог века преписујући један старији речник и допуњујући га чешким објашњењима, редовно пише да су Сармати исто што и Срби, одно­сно Sarmatae populi, Sirbi.

Односећи се врло критички према коришћеним изворима, Шафарик се пита да ли су њихови аутори уопште знали неки од севе­р­но-европских језика. “Ако се сакупи све што су нам оставили ови грчко-римски писци, почев од Хомера и Херодота, па до Тацита и Прокопија, ми немамо ни једну реченицу било ког је­зи­ка северне Европе… Све грчко-римске информације о постојању на­рода с ону страну Висле и много ближег Дунава, само су крње приче с бес­крајним недостацима, из којих се не може разабрати историја ма и најмањег народа”.

За Тацитов спис Германија, тај свети германски кодекс у који западна историографија не сумња, нордијска нарочито, Ша­фа­рик вели да је у најотворенијој противречности са самим со­бом, са другим писцима, са чињеницама и природом ствари, а да Та­цит и сам признаје да о односима Германа, Венеда и Сармата “ништа одређено не зна”. Прокопијево писање о Скито-Готима и Сармато­-Ге­рманима он представља као чисто “трабуњање”, упоређујући га са писањем једног Наполеоновог пуковника о Црној Гори; тај пуковник јео је, пио и причао са Црногорцима, све време сма­т­ра­јући их Грцима а њихов језик некаквим грчким дијалек­том.

Венди и Сармати за Шафарика су једно исто, у сваком случају Срби, односно преци Словена, а Трибали и Илири повезани су са пракарпатским Сарматима. По његовом сазнању, произвољне су тврдње многих историчара о такозваном историјском илиризму. “Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени немају ништа друго до ‘разорене градове по целој Илирији’, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?” А та имена постоје и опстају само захваљујући непосредном језичком на­слеђу Срба који су тамо некад живели и Срба који у истим тим кра­јевима живе данас.

Употреба грцизованих имена словенских племена, као што су Спори уместо Срба, био је повод Шафарику да пита “како су Словени могли себи да надену грчко име? Име, које и врло удаљени Словени међусобно још увек носе, као на пр. Лу­жички Срби, балкански Срби, руски Срби, а које је некада било до­маће и опште­народно име, о чему ће историчари морати да воде рачуна”.

И заиста, већ помињана “српска критичка историографија” во­дила је рачуна о томе, али на чудан начин. Такав “рачун” довео је дотле да је србска национална мисао сасвим потиснута из служ­бе­не “српске” науке, на велико задовољство њених ментора из нор­дијске школе. Пратећа појава таквога стања у историјској науци код Срба било је и потискивање Шафарикових књига у безда­не људског незнања; његове књиге нису превођене на србски језик са­мо због тога да обичан читалац не би сазнао за истину друкчију од оне коју нуди службена наука, истину која би тој и таквој “на­у­ци” одузела самонакачени ореол “научности” и “научног ауторите­та”.

Данас, кад се пред нама налази Шафарикова књига О пореклу Словена, преведена на србски језик после више од сто седам­де­сет година од њене појаве на немачком језику, србским чи­та­о­ци­ма отвара се могућност да сами провере оно што им је кроз школу натурано и да се увере да није једино знање у књигама које служе као званични уџбеници. Тек тада, кад прочитају и ову Ша­фарикову књигу, они ће схватити како се могло десити да србска национална мисао буде потиснута не само из службене “срп­ске” историографије, већ и из свести обичнога србског света.

Илија Петровић

Наставиће се…

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.