ИП. Бујање “црногорске националне свести” одвија се, већ дуго, по шеми добро нам познатој из Хрватске. За почетак, србски језик калеми се извесним малобројним и небитним провинцијализмима, а нова творевина назива се “црногорским језиком”; потискује се ћирилица, а уместо ње, апсолутну предност добија латиница; србско порекло данашњих припадника црногорске нације прећуткује се, а свако подсећање на ту чињеницу схвата се као увреда за црногорску националну свест; верска припадност Србској православној цркви одбацује се у корист секташких “православаца” приправних на унију са католичком црквом; спас од “балканизма” тражи се прибежиштем у “демократски” запад; и тако даље. Ипак, за разлику од Хрвата који у потрази за “својим” великанима без зазора својатају Србе рођене на простору данашње Хрватске, Црногорци су спремни на одрицање од оних Срба рођених у Црној Гори или у Брдима, или у Старој Херцеговини, који својим делом нису спремни на “унапређење” у “националне Црногорце”. Тако, на пример, Хрватима не смета да за Хрвата прогласе Николу Теслу, сина србског православног свештеника, али ће Црногорци одбацити владику Рада, србског песника Петра II Петровића Његоша. Неће се по томе ништа разликовати од “социјалистичких” муслимана из Босне и Херцеговине који су се потрудили да Његоша избаце из школске лектире, због тога што је опевао истрагу потурица у Црној Гори с почетка XVIII века и што је тако постао “идеолог” наводног етничког чишћења на штету “муслиманске нације”; Црногорци ће, не могући да му одузму Србство и “унапреде” га у “националног” Црногорца, прећутати да су се некад клели у Његоша и да су га проглашавали, макар и епски, у “најмудрију светску главу”. Тако ће им бити лакше, јер, немајући Његоша као граничну вредност у својој литератури, отварају широк простор за надгорњавање постојећих и будућих списатељских величина црногорске нације и црногорске књижевности.
Црногорци, дакле, неће више да буду Срби; хоће да буду друкчији од Срба, мада још увек не знају тачно у чијој би се и каквој кожи најбоље осећали. Без обзира на такву недоумицу, они ће се задовољити било каквом варијантом, уз једини услов да то конвертитство буде до краја антисрбско, са довољно мржње према Србима и према свему што је србско.
Баш онако како су се према свом (добро упамћеном) србском пореклу и србском православљу односили некадашњи србски муслимани и србски римокатолици, и како се данас држе најжешћи Бошњаци и Хрвати.
НМ. Откуд толика мржња између Хрвата и Срба?
ИП. Пре десетак година, у једној телевизијској емисији из београдског студија, дао сам један свој одговор на питање “откуд толика мржња између Срба и Хрвата”. Нема разлога да сада не поновим неке од тада изречених ставова. Рекао сам том приликом да не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мржња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схватио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ратовали против Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили православље и прешли у католичанство. Као што је то случај и са исламизованим Србима и свима нама знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни конвертити још увек се налазе ни на небу ни на земљи. Прихватили су римокатолицизам, али њихово “хрватство” стално је под сумњом, јер и Хрвати и Срби знају о коме се стварно ради. Њихова презимена и даље су србска, а и многа имена. Многе такве породице, нарочито оне које које су католицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о свом пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге, и Србе и Хрвате. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе, јер они су, и поред свих тегоба које су повремено нагониле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе, јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог конвертитства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је “теоријска” подлога сваком хрватском геноциду над србским народом.
О свему томе писао је Анте Старчевић, један од “отаца домовине” тамо њине (а где је више отаца – деца су килава), пореклом из Старога Влаха (области у сливу Моравице и Увца, северно од Лима и источно од Дрине), по мајци Србин, зачетник хрватске расистичке мисли и основне тврдње да Хрвати постоје као господствен народ, народ који треба да влада, и постоје Срби, као подложнички, послушнички и ропски. Старчевић је и аутор теорије из које проистиче да је човек састављен из три етаже; прва, најнижа, животињска је етажа, друга етажа је душевна, а трећа је духовна. Према тој теорији, Хрвати нису чак ни емоционални, они су духовни народ, док су Срби на нивоу животиње. Старчевићеви антисрбски “философски” и философско-расистички ставови “допуштају” хрватском народу да се према Србима понаша као према људима који нису само инфериорни, него су и на нивоу животиње; зато су и инструменти које изабиру за уништавање србског народа тако примитивни и изједначени с инструментима којим се уништавају животиње. Зна ли се то, биће разумљивије откуд државној телевизији Црне Горе “идеја” да доживљај србских грађана за време потпуног помрачења Сунца потражи у понашању мајмуна у кавезу зоолошког врта и стада оваца на испаши. И схватиће се напор националних Црногораца да се одрекну свега што их је везивало за србске корене: србског имена, србске вере, србског језика, србског писма, србске прошлости, србске Црне Горе.
Црногорска мржња према Србима не разликује се у основи од хрватске или муслиманске мржње, барем за сада и за још једно краће време. Разликоваће се само у погледу вере, будући да “демократски” свет из очекиваног црногорског уточишта неће бити вољан да их прихвати оптерећене комунистичком религијом. Не би им било остављено довољно времена за повратак у православље, макар само накратко, еда би се одмах њега одрекли, прелазећи у унију или директно у римокатоличанство. Због тога су се они пре коју годину нашли у “аутофекалном секташком православљу”, из кога ће до окретања Риму бити само један миг. Из Рима, наравно.
НМ. Из Црне Горе чују се гласови о некаквој “српској агресији” на Црну Гору. Постоји ли могућност да се нешто тако догоди?
ИП. Чују се приче о некаквој наводној “србској агресији” на Црну Гору… Подразумева се да ће паролу о “изведеној агресији” лансирати актуелно црногорско вођство, у тренутку који буде оцењен као прави, али ће кључну улогу у изласку Црне Горе из југословенске федерације одиграти полиција. Не ради се о безначајној оружаној сили: на хиљаду становника Црна Гора има приближно двадесет два полицајца. Покушајмо да замислимо једно село од хиљаду становника поред чијих кућа свакодневно вршља двадесет два полицајца! Посао ових људи првенствено ће се састојати у блокади “стаза и богаза” према Србији, а неће бити испуштени из вида ни “географски” Црногорци, нарочито из крајева изван Старе Црне Горе, који су до сада на било који начин исказали своју србску природу или своје просрбско расположење. (У време кад је овај текст “скинут” са траке, крајем марта 2000. године, процењивало се да та полицијска сила броји читавих 20.000 припадника, односно цела тридесет три полицајца на хиљаду становника; или, друкчије речено, на тридесет цивилних глава стоји један полицајац. Али, кад већ једно одељење од тридесетак безазлених ученика у било којој црногорској основној или средњој школи има свог одељењског или разредног старешину, зашто тридесет “неорганизованих” грађана у једној полицијској творевини од државе не би имало свог полицијског старешину).
Наравно, не сме се искључити ни могућност да Црна Гора, у “страху од Србије”, стане под “заштитни кишобран” највеће светске војне силе нашега времена, исте оне која је своју “моћ” исказала у необјављеном рату против Југославије пре само који месец (током пролећа 1999).
С разлогом се може очекивати да сви “сумњиви” србски Црногорци и црногорски Срби у Црној Гори више буду изложени притисцима но погледима дежурних полицајаца. Такав њихов третман помоћи ће им да се у што краћем року запуте у избеглиштво, у Србију. Оном делу црногорског становништва које своје стварно расположење не показује баш најотвореније, биће остављено да само изабере “коме ће се приволети царству”: већина ће се определити за “црногорску варијанту”, док ће они преостали настојати да у једном догледном времену “утопе” своју имовину и пређу источну границу “неодвисне” црногорске државе; границу која је била укинута пре осамдесет година, кад су се две србске краљевине ујединиле, и границу која је пре више од педесет година, на начелу “братства и јединства”, успостављена као “административна” по живом ткиву србске државе и србског народа.
Не упуштајући се у количину и вредност црногорског добитка, а о лојалности црногорске полиције и евентуалном отпору црногорском сепаратизму да не говоримо, из свега што се буде десило лако је извући закључак да ће Србија бити на највећем губитку. Наравно, не због тога што ће јој недостајати бивши федерацијски партнер, него због свега онога што ће Србију пратити у наредном периоду:
1. Од укупно око 519.000 “националних” Црногораца пописаних 1991. године, у Србији их је живело око 140.000 (у Београду 36.300; у Војводини 44.800; на Косову и Метохији 20.300; у осталим деловима Србије 38.600). Распадом Брозове Југославије највише је измењена демографска структура у Србији, будући да су скоро сви избегли Срби, Црногорци и Југословени (ови последњи безмало све Срби) из бивших југословенских република своје боравиште нашли у Србији. На тај начин, број Црногораца у Србији знатно је порастао, приближно на око 200.000, док је њихов број у “матичној држави” заустављен на око 380.000;
2. Изласком Црне Горе из југословенске федерације остаће у Србији велика национална мањина “националних” Црногораца. Имајући у виду ону препотентност коју им признаје и бивши Србин Новак Килибарда, национална мањина од око 200.000 Црногораца представљаће велико оптерећење за политички живот у Србији, неупоредиво веће од оног које јој повремено приређује маџарска мањина;
3. Један добар број “националних” Црногораца настањених у Србији, у тренутку федерацијског расцепа мораће се сматрати странцима, будући да ће скоро сви они имати црногорско држављанство. Логично би било да свима њима, као страним држављанима, престане радни однос. У истом том тренутку, мораће се поставити и питање каква ће бити судбина њихове непокретне имовине на подручју Србије;
4. Без обзира на то што се “национални” Црногорци у Србији налазе на бројним водећим местима у политичкој власти, у науци, култури, просвети, здравству, војсци, полицији, привреди, на свим тачкама у друштву, дакле, њима ни по чему неће одговарати статус националне мањине; они ће инсистирати на признавању “мањинских права по највишим европским стандардима”. У таквом незадовољству, барем према искуству са Хрватском и Босном и Херцеговином, здушно ће их помагати демократска црногорска власт и разне демократске институције, на свим странама, чак и у Србији, заинтересоване за што брже дробљење већ распете Србије;
5. Званичној Србији неће ни пасти на памет да ремети било шта у статусу “националних” Црногораца у Србији, због чега ће се свака помисао о стварању националне државе србског народа претворити у илузију; “мултиетничност” у Србији подстицајно ће и неумољиво деловати на њено даље разбијање;
6. А може бити и других невоља.
Илија Петровић
Наставиће се…