Анализе

Бивши Срби црногорски: По узору хрватском (3)

ИП. Бујање “црногорске националне свести” одвија се, већ дуго, по шеми добро нам познатој из Хрватске. За почетак, србски језик калеми се извесним малобројним и небитним провин­ци­ја­лизмима, а нова творевина назива се “црногорским језиком”; по­тискује се ћирилица, а уместо ње, апсолутну предност добија лат­и­ница; србско порекло данашњих припадника црногорске на­ције прећуткује се, а свако подсећање на ту чињеницу схвата се као ув­реда за црногорску националну свест; верска припадност Србској православној цркви одбацује се у корист секташких “пра­во­сла­ва­ца” приправних на унију са католичком црквом; спас од “балкани­зма” тражи се прибежиштем у “демократски” запад; и тако даље. Ипак, за разлику од Хрвата који у потрази за “својим” великани­ма без зазора својатају Србе рођене на простору да­на­шње Хрва­т­ске, Црногорци су спремни на одрицање од оних Срба рођених у Црној Гори или у Брдима, или у Старој Херцеговини, који својим делом нису спремни на “унапређење” у “националне Црногорце”. Тако, на пример, Хрватима не смета да за Хрвата прогласе Николу Теслу, сина србског православног свештеника, али ће Црного­р­ци одбацити владику Рада, србског песника Петра II Петровића Његоша. Неће се по томе ништа разликовати од “социјалисти­ч­ких” муслимана из Босне и Херцеговине који су се потрудили да Његоша избаце из школске лектире, због тога што је опевао ис­трагу потурица у Црној Гори с почетка XVIII века и што је тако по­стао “идеолог” наводног етничког чишћења на штету “мусли­ма­н­ске нације”; Црногорци ће, не могући да му одузму Србство и “унапреде” га у “националног” Црногорца, прећу­тати да су се не­кад клели у Његоша и да су га проглашавали, макар и епски, у “на­ј­мудрију светску главу”. Тако ће им бити лакше, јер, немајући Ње­гоша као граничну вредност у својој лите­ратури, отварају широк простор за надгорњавање постојећих и будућих списатељских ве­ли­чина црногорске нације и црногорске књижевности.

Црногорци, дакле, неће више да буду Срби; хоће да буду друкчији од Срба, мада још увек не знају тачно у чијој би се и каквој ко­жи најбоље осећали. Без обзира на такву недоумицу, они ће се за­довољити било каквом варијантом, уз једини услов да то конвер­титство буде до краја антисрбско, са довољно мржње према Ср­би­ма и према свему што је србско.

Баш онако како су се према свом (добро упамћеном) србском по­ре­к­лу и србском православљу односили некадашњи србски мусли­мани и србски римокатолици, и како се данас држе најжешћи Бошња­ци и Хрвати.

НМ. Откуд толика мржња између Хрвата и Срба?

ИП. Пре десетак година, у једној телевизијској емисији из бео­градског студија, дао сам један свој одговор на питање “откуд толика мржња између Срба и Хрвата”. Нема разлога да сада не поновим неке од тада изречених ставова. Рекао сам том приликом да не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мржња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схва­тио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ратовали про­тив Хрвата; они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили православље и прешли у католичанство. Као што је то случај и са исламизованим Србима и свима нама знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом доју­чера­шњом србском браћом. Ови злосрећни конвертити још увек се налазе ни на небу ни на земљи. Прихватили су римокатолицизам, али њихово “хрватство” стално је под сумњом, јер и Хрвати и Срби зн­ају о коме се стварно ради. Њихова презимена и даље су србска, а и многа имена. Многе такве породице, нарочито оне које које су католицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о свом пореклу, ти ‘нови Хрвати’ мрзе и једне и друге, и Србе и Хрвате. Мрзе Хрвате, јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе, јер они су, и поред свих тегоба које су повремено на­го­ниле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе, јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сум­ње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог конвер­титства буду уклоњени. Мржња тих нових Хрв­ата само је “теори­ј­ска” подлога сваком хрватском геноциду над србским народом.

О свему томе писао је Анте Старчевић, један од “отаца домовине” тамо њине (а где је више отаца – деца су килава), пореклом из Старога Влаха (области у сливу Мо­равице и Увца, северно од Лима и источно од Дрине), по мајци Србин, зачетник хрватске расистичке мисли и основне тврд­ње да Хрвати постоје као господствен народ, народ који тре­ба да влада, и посто­је Срби, као подложнички, послушнички и ропски. Стар­чевић је и аутор теорије из које проистиче да је чо­век са­стављен из три ета­же; прва, најнижа, животињска је етажа, друга етажа је душевна, а трећа је духовна. Према тој теорији, Хрвати ни­су чак ни емоционални, они су духовни народ, док су Срби на нивоу животиње. Ста­рчевићеви антисрбски “фило­соф­ски” и философско­-ра­си­сти­ч­ки ставови “допуштају” хрватском народу да се према Србима по­наша као према људима који нису само инфериорни, него су и на нивоу животиње; зато су и инстру­мен­ти које изабиру за уништа­вање србског народа тако при­ми­тив­ни и изјед­начени с инструмен­тима којим се уништавају животиње. Зна ли се то, биће разумљи­ви­је откуд државној теле­ви­зији Црне Горе “иде­ја” да до­живљај србских грађана за време потпуног помрачења Сунца по­тражи у понашању мајмуна у кавезу зоолошког врта и стада ова­ца на испаши. И схватиће се на­пор националних Црного­раца да се од­рекну свега што их је вези­ва­ло за србске корене: срб­ског имена, србске вере, србског језика, србског писма, србске прошлости, срб­ске Црне Горе.

Црногорска мржња према Србима не разликује се у основи од хрватске или муслиманске мржње, барем за сада и за још једно краће време. Разликоваће се само у погледу вере, будући да “демо­кратски” свет из очекиваног црногорског уточишта неће бити вољан да их прихвати оптерећене комунистичком религијом. Не би им било остављено довољно времена за повратак у пра­во­слав­ље, макар само накратко, еда би се одмах њега одрекли, пре­ла­зе­ћи у унију или директно у римокатоличанство. Због тога су се они пре коју годину нашли у “аутофекалном секташком православљу”, из кога ће до окретања Риму бити само један миг. Из Рима, наравно.

НМ. Из Црне Горе чују се гласови о некаквој “српској агресији” на Црну Гору. Постоји ли могућност да се нешто тако догоди?

ИП. Чују се приче о некаквој наводној “србској агресији” на Црну Гору… Подразумева се да ће паролу о “изведеној агресији” ла­нсирати актуелно црногорско вођство, у тренутку који буде оцењен као прави, али ће кључну улогу у изласку Црне Горе из југо­сл­овенске федерације одиграти полиција. Не ради се о безначај­ној оружаној сили: на хиљаду становника Црна Гора има при­б­ли­жно двадесет два полицајца. Покушајмо да замислимо јед­но село од хиљаду становника поред чијих кућа свакодневно вршља дваде­сет два полицајца! Посао ових људи првенствено ће се састојати у бло­кади “стаза и богаза” према Србији, а неће бити испуштени из вида ни “географски” Црногорци, нарочито из крајева изван Ста­ре Црне Горе, који су до сада на било који начин исказали своју србску природу или своје просрбско расположење. (У време кад је овај текст “скинут” са траке, крајем марта 2000. године, про­цењивало се да та полицијска сила броји читавих 20.000 при­пад­ни­ка, односно цела тридесет три полицајца на хиљаду становника; или, друк­чије речено, на тридесет цивилних глава стоји један по­ли­ца­јац. Али, кад већ једно одељење од тридесетак безазлених уче­ни­ка у било којој црногорској основној или средњој школи има свог одељењ­ског или разредног старешину, зашто тридесет “неор­га­ни­зова­ни­х” грађана у једној полицијској творевини од државе не би имало свог полицијског старешину).

Наравно, не сме се искљу­чити ни мо­гућност да Црна Гора, у “страху од Србије”, стане под “за­штитни кишобран” највеће светске војне силе нашега вре­ме­на, исте оне која је своју “моћ” иска­зала у необјављеном рату про­тив Југосла­вије пре само који месец (током пролећа 1999).

С разлогом се може очекивати да сви “сумњиви” србски Црно­горци и црногорски Срби у Црној Гори више буду изложени при­тисцима но погледима дежурних полицајаца. Такав њихов трет­ман помоћи ће им да се у што краћем року запуте у избеглиштво, у Србију. Оном делу црногорског становништва које своје ствар­но расположење не показује баш најотвореније, биће остављено да само изабере “коме ће се приволети царству”: већина ће се оп­ределити за “црногорску варијанту”, док ће они пре­остали насто­јати да у једном догледном времену “утопе” своју имовину и пређу источну границу “неодвисне” црногорске државе; границу која је била укинута пре осамдесет година, кад су се две србске краље­ви­не ујединиле, и границу која је пре више од педесет година, на на­челу “братства и јединства”, успостављена као “административ­на” по живом ткиву србске државе и србског народа.

Не упуштајући се у количину и вредност црногорског добитка, а о лојалности црногорске полиције и евентуалном отпору цр­но­горском сепаратизму да не говоримо, из свега што се буде де­си­ло лако је извући закључак да ће Србија бити на највећем губитку. Наравно, не због тога што ће јој недостајати бивши фе­де­рацијски партнер, него због свега онога што ће Србију пратити у наредном периоду:

1. Од укупно око 519.000 “националних” Црногораца по­пи­са­них 1991. године, у Србији их је живело око 140.000 (у Београду 36.300; у Војводини 44.800; на Косову и Метохији 20.300; у осталим деловима Србије 38.600). Распадом Брозове Југославије највише је из­мењена демографска структура у Србији, будући да су скоро сви избегли Срби, Црногорци и Југословени (ови последњи безмало све Срби) из бивших југословенских република своје бора­ви­ште на­шли у Србији. На тај начин, број Црногораца у Србији знатно је по­растао, приближно на око 200.000, док је њихов број у “матичној држави” заустављен на око 380.000;

2. Изласком Црне Горе из југословенске федерације остаће у Србији велика национална мањина “националних” Црногораца. Имајући у виду ону препотентност коју им признаје и бивши Србин Новак Килибарда, национална мањина од око 200.000 Црно­го­раца представљаће велико оптерећење за политички живот у Србији, неупоредиво веће од оног које јој повремено приређује маџарска мањина;

3. Један добар број “националних” Црногораца настањених у Србији, у тренутку федерацијског расцепа мораће се сматрати странцима, будући да ће скоро сви они имати црногорско државља­нство. Логично би било да свима њима, као страним држа­в­ља­нима, престане радни однос. У истом том тренутку, мораће се по­ставити и питање каква ће бити судбина њихове непокретне имо­вине на подручју Србије;

4. Без обзира на то што се “национални” Црногорци у Србији налазе на бројним водећим местима у политичкој власти, у науци, култури, просвети, здравству, војсци, полицији, привреди, на свим тачкама у друштву, дакле, њима ни по чему неће одговарати статус националне мањине; они ће инсистирати на признавању “ма­њи­н­ских права по највишим европским стандардима”. У таквом незадовољству, барем према искуству са Хрватском и Босном и Херцеговином, здушно ће их помагати демократска црногор­ска власт и разне демократске институције, на свим странама, чак и у Србији, заинте­ре­со­ва­не за што брже дробљење већ распете Србије;

5. Званичној Србији неће ни пасти на памет да ремети било шта у статусу “националних” Црногораца у Србији, због чега ће се свака помисао о стварању националне државе србског народа претв­о­рити у илузију; “мултиетничност” у Србији подстицајно ће и неум­ољиво деловати на њено даље разбијање;

6. А може бити и других невоља.

Илија Петровић

Наставиће се…

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.