Анализе

Споменик црногорској срамоти : Злочини као врховни црногорски принципи (1)

ПИШЕ: Илија Петровић

Због чега овај осврт (писан априла 2015)

Подгоричке Вијести од 8. априла 2015. го­дине објавиле су текст Борка Ждере под на­словом “Главни град: Споменик војводи Мирку окупља нас око вр­ховних црногорских принципа” (http://www.vijesti.me/vijesti/glavni-grad-spomenik-vojvodi-mirku-okuplja-nas-oko-vrhovnih-crno). У основи, то је саоп­ште­ње Секретаријата за културу и спорт главног града Подгорице, тек у неким појединостима зачињено новинарским коментаром:

“Споменик је подигнут 1886. на данашњем Тргу Републике ка­да је и нови дио Подгорице добио име Миркова Варош. Споменик је био једини те врсте у Црној Гори и о њему су писали разни путописци (Лудвик Куба, Јозеф Сватек, Албан фон Хан и Оскар Шлипе), обелиск се налазио на разгледницама Подгорице, а може се видјети и на ријетким снимцима. Обелиск или пирамида, како су га мјештани звали, стајао је ‘посред Подгорице’ све до 1918. ка­да је срушен након тзв. Подгоричке скуп­штине чијим је одлу­ка­ма нестала самостална држава Црна Гора, детронизована дина­сти­ја Петровић Његош и укинута Црногорска православна црква”.

До потписника ових редака све то стигло је 15. ап­рила, електро­н­ском поштом из Српског народног савјета Црне Горе. Уз то са­општење било је прикључено и реаговање црногорског исто­ричара Новака Аџи­ћа на текст “Режим жели да завади народ што више”, којим он, Аџић, “истиче да управо чи­ње­нице… поткрепљују тезу да је Са­во Фатић умије­шан у рушење споме­ника војводи Мирку Петро­вићу”.

У том се тексту, у двадесетак редова, Аџић (презименом поме­нут че­тири пута а једном као “он”) бави питањем ко је Саво Фа­тић, да ли Васојевић, да ли са Ријеке Црнојевића, и како је споме­ник рушен.

А онда, под поднасловом “Споменик Мирку Петровићу није­су сру­шили Кучи, већ присталице безусловног уједињења”, пренесено је и са­оп­штење подгоричког Секретаријата за културу и спорт, онако како су га са сајта Главнога града преузеле Вијести:

“Дакле, како наводе, споменик нијесу срушили Кучи, већ по налогу српске војске и полиције Саво Фатић, коме су се придружиле и приста­ли­це безуслов­но­г уједињења Црне Горе и Србије.

Након рушења обелиска на подгоричком Тргу, маљевима је излом­љен и гроб испред цркве Светог Ђорђа у коме су лежали остаци 48 љубо­тињских, грађанских и добрљанских јунака погинулих у борби са Турци­ма у Загоричу и Дољанима. Било је то ври­је­ме када су уништавани сви симболи црногорске државе. “Да се нијесу савезничке власти великих сила умијешале, хтјеле су окупа­торске власти спалити мошти Светог Ва­си­лија Острошког и Све­тог Петра Цетињског…” пише Јован Пламенац. Списак са жрт­ва­ма стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења. Запамћено је да су тада Подгоричани са ужасом питали што ће се тек са њима чини­ти када се овако обрачунава са Великим војводом, кога су црно­гор­ски јунаци признавали за највећег јунака”, тврде из Секрет­а­ријата.

“Споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских прин­ципа слободе и независности. Те вриједности доније­ле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање. Насто­ја­ње појединаца да вра­ћање споменика јунацима за одбрану Подгори­це и Зете злоупо­три­јебе за распиривање старих ватри племен­ских, идеолошких и личних ос­вета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због ко­је се Црна Гора споти­ца­ла на свом свијетлом путу”.

И која намерава да се спотиче под самаром ватиканским.

Јуначине

Што се тиче Мирка Станкова и његовог јунаштва, на њега уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногор­ске јунаке ко­ји су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

Онај први, као појединац, своје злочине над српском нејачи у Кучима “опевао” је, самохвално, српским десетерцом, у поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за најве­ћег јунака”, своје јунашто стицали, и стекли, на истом по­слу и у исто време кад и њихов његушки узор.

Овде је реч о онима који злочине некадашњих власника Српске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уве­рењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, само су им нанеле неизбрисиву срамоту.

Најпре о онима који покушавају да прошлост српског народа из Црне Горе и Брда прилагоде количини сопствене мржње према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали већ и ништавост себе самих.

Блијани

Да кренемо од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани мада се неће погрешити и ако се ова реч екавизује), двојца који је пре извесног времена покушао да српском читатељству (путем београдског часописа “Св­едок”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила српску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “пре­варивши Француску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) фра­нака још у почетку рата”.

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке) превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште до­врши. Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у аустро­угарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато нов­ча­на потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугар­ском су­се­ду да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских пле­мена и да се помоћу њих дигне устанак у Алба­нији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олак­шати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Ев­роп­ском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су српске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “сауче­ствовала” у потапа­њу италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногор­ским добровољцима. Како блијани кажу, том приликом погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за се­бе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црно­гор­ских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва сло­ва умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споме­ник налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… поди­го­ше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. до првих дана но­вембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хабзбур­шком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногор­ске војске окривљују Србију, било је добро и јединоспасавају­ће што је такво и то­лико изобилно слободарско благостање дошло на смену српском злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изо­бил­ног благостања (које су будући аустријски усрећитељи пла­ти­ли са пре­ко 1.260 мртвих а српски преци поменутих блијана не зна се с ко­лико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Лов­ће­на. Аус­тријска војска зау­зе­ла је Штировник 10. јану­ара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловће­ном. Јануара 13, на дан кад су Аус­тријанци заузели Цетиње, начелник шта­ба црного­р­ске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Кру­шевац, у Подгорици) да се заје­д­но са владом и војском повуче за срп­ском војском. Тај предлог био је истоветан савету Николе Паши­ћа из­реченом двадесетак да­на раније, уз по­се­ту Це­ти­њу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да од­сту­пи и своју суд­бину до краја повеже са суд­би­ном савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјет­ског рата, Титоград 1963, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је “код војске на­стала таква демо­рализација да је апсо­лутно немо­гућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од не­пријатеља затражи примирје. Ова ини­ци­ја­ти­ва каснила је бар један дан, по­што је аустријском команданту већ било уручено Ни­коли­но кра­љев­ско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црно­гор­ска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Вели­чанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем уг­леду и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и ве­ли­ко­душно срце неће дозво­ли­ти да мој народ буде понижен, јер он то ни­је заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја срп­ског народа VI-2, Београд 1983, 104).

Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живкови­ћа (писаног у Паризу, крајем 1917), сазнајемо да је Краљев до­го­вор с министрима о црногорском ула­ску у аустроугарско слобо­дарско благостање окончан тако што је црно­го­р­ска влада посла­ла аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да озна­чи своје делегате, као и ме­сто, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли ау­стро-угарску Владу да изда наред­бу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би цр­ногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Кра­љу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.

Ову депешу предаће Вам наши парламентари г. г. мајор Љумо­вић и поручник По­повић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом ло­го­ру одговор царско­-кра­љевске Владе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на францу­ском језику, а на српском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црно­горска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила пре­кид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угл­е­да једнога народа, који је не­кад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети по­н­и­же­ње које не за­служује.

Никола” .

Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим мини­стром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аус­т­рије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамо­том, лудошћу и мрљом на об­разу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу ко­ја је претила оставком, после чега би у Црној Гори на­стао хаос (Ми­лош Живковић, Пад Црне Горе: Прилог српској историји од 23. сеп­тем­бра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском благо­стању), али и “извесној пометености међу људи­ма”, црного­р­ска влада по­нудила је Аустрији сепа­ратни мир. Аустриј­ски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­горска војска имала је бити ра­зоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црно­горског подру­ч­ја во­ди­ти даље рат; управу у земљи вршиће Аус­т­ријанци, ко­ји ће посе­сти пристаништа, же­ле­з­ницу и тврђаве” (Вла­димир Ћо­ровић, Ис­то­рија Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на такве ус­лове могао пристати и напустио је земљу. Престо­ло­на­следник Да­нило, немач­ки зет, већ је био у иностранству, па је њего­во­м те­шко бо­лесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да доврши пр­љав по­сао; он је при­хва­тио аустроугарске услове и 21. јануара 1916. године ка­питулација је потписана. “Војници су от­пу­штени ку­ћа­ма, а зем­ља окупирана. Известан део официра и вој­ника при­кљу­чио се срп­ској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустро­угар­ска оку­па­ци­она управа (или, како то више пута помињани блијани воле да подра­зумевају: слободарско благостање), а офи­цири цр­но­горске вој­ске, политич­ке личности и пле­менске вође ин­тер­нира­ни су, однос­но, по терми­нологији која се нашим блијани­ма више допада, преселили су се у слободу, благостање и изобиље и/­или послати на трогодишњи одмор у иностра­н­ству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Наставиће се…

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.