Анализе

500 ГОДИНА МАНАСТИРА ЖИРОВИЧИ – духовног центра Беле Русије

Фото: zhirovichi-monastery.by

  • „Наши преци су, по језику и пореклу, увек били нераздвојни део руског народа“

ПИШЕ: Свештеник Алексиј ХОТЕЕВ, историчар, публициста

Године 2020, 20. маја обележава се 500-годишњица оснивања манастира Жировичи, чија је главна светиња – чудотворна икона Богородице, позната далеко изван граница Белорусије. Манастир је једно од духовних средишта Руске православне цркве, и може се само жалити што због неповољне епидемиолошке ситуације и све веће информативне буке, прослава годишњице касни.

И, наравно, у вези с овим датумом, на друштвеним мрежама су се појавиле гласине. Уочљива су два тренда. Први је да су се белоруски унијати одлучили присетити унијатске прошлости манастира Жировичи и изјавили да су они прави оснивачи овог манастира, а Руска црква је исти наводно одузела и присвојила туђу (унијатску) баштину. Друга тенденција има „помирљиви“, „секуларни“ карактер: манастир Жировичи је заједничка, како православних, тако  и унијата (односно римокатоличка) светиња – главна ствар је да је „белоруска“. У оба случаја је дозвољено свесно искривљивање историје.

Оснивање манастира Жировичи, према легенди, повезано је са појавом мале камене иконе на дрвету, коју су пастири приметили и предали локалном власнику земље Александру Солтану. То је било 1470. године, много пре проглашења Бретске црквене уније (1596). На месту појаве иконе изграђена је капела, затим дрвена црква, на чијој основи је формиран и манастир. Братство је било мало и издржавало се средствима које је издвојила породица Солтанов. Такви породични манастири називају се ктиторским, а њихово оснивање је било уобичајено. Око 1520. прва црква је изгорела, али је икона чудесно пронађена, а манастир је препорођен. Овај догађај је био разлог за прославу годишњице.

Те су чињенице биле добро познате првим историчарима манастира Жировичи – унијатским монасима Теодосију Боровику и Јозафату Дубенецкому (XVII век). Међутим, каснији унијатски писци сакрили су информације о православном пореклу манастира, као што је у свом истраживању уверљиво показао протођакон Павел Бубнов, предавач Минске Духовне академије и богословије. Овако су латино-унијатски историчари поступили са многим историјским документима западно руских црквених старина. Савремени белоруски унијати настављају ову праксу.

Уочи закључења Бретске уније, манастир Жировичи био је скроман ктиторски манастир. Није био тако значајан и познат као други манастири – Кијевско Печерски, Виленски Светог Тројства, Пинск Лешћински, Мински Вазнесењски, Супраљсски Успенски, Лавришевски (настојатељи ових манастира помињу се у документима тог времена као учесници црквених савета). Православни монаси одбили су унију, због чега су их унијатски епископи и секуларне власти протерале из манастира, а манастири су пропали. Папски нунциј Казимо де Торес је у свом извештају Риму 1622. године набројао је десетак унијатских манастира Кијевске унијатске митрополије, а затим напоменуо да „у свим (унијатским) епископијама и архиепископијама постоје многи други манастири, али они су сада затворени због недостатка монаха, а у горе наведеним манастирима нема више од 200 монаха. «У исто време, само један православни Кијевско-печерски манастир тада је имао 800 монаха. Што се тиче унијатског монаштва, оно је уствари морало да се ствара изнова, придобијајући вољне чак и из латинског обреда. Године 1617, према језуитском обрасцу, створен је унијатски монашки поредак Василијанаца (у част светог Василија Великог).

Жировичи су постали једно од средишта Василијанског реда. Оснивање овде унијатског манастира 1613. године повезано је са активностима Јозафата Кунцевича, који је организовао прогоне православаца у Полоцкој епархији. Убијен је током народног устанка 1623. у Витебсу. Кунцевич је у Риму слављен као свети мученик, што је у унијатско доба за манастир Жировичи сматрано значајном почасти. У XVII веку, од камена је заиста саграђена Успенска саборна црква и невелика Јављенска црква. Касније је на вештачком узвишењу изграђена Вазнесењска црква  (да би се вршили римокатолички обреди, одлазак на коленима на Христову Голготу). У XVII веку у Жировичима су се редовно одржавале сабори Василијанаца. Године 1730. одржао се свечани римокатолички обред крунисања Жировичке иконе. Једном речју, у време уније манастир је стекао славу и важност.

Међутим, унија се, као насилно наметање власти Рима делу православног стада Кијевске митрополије, колебала између римокатолицизма и православља. Василијанци, који су покушали да уздигну манастир Жировичи, много су допринели да се унија претопи у латинство. Међутим, међу унијатским свештеницима, појавио се отпор таквој тежњи. Почетком XIX века у Жировичима је постојало управно тело Бретске унијатске епархије, такозвани капитул. Чланови овог капитула 1820-их година доказали су да је потребно смањење малољудних василијанских манастира, те да се њихова имовина пренесе на образовне установе унијатског свештенства. Године 1828, на иницијативу прелата Јосифа Семашка, у Жировичима је отворена богословија. Унијатски свештеници су тамо послани да предају законобогослужење. Овде су откривени фалсификати римокатоличке теологије. Током тих година, манастир Жировичи и богословија, основана унутар његових зидина, постали су расадник оних свештеника који су, пратећи своје духовне наставнике, владике Јосефа (Семашка), Василија (Лужинског) и Антонија (Зубка), 1839. године пристали да пређу у православље. У саборном документу је речено: «Наша Црква је била саставни део Грчкоруске цркве, баш као што су и наши преци, по језику и пореклу, увек чинили саставни део руског народа. […] сада смо опет толико блиски њој (Грчкоруској православној цркви) да нам је потребно не толико даје  обновљамо, колико да изразимо своје јединство са њом.» Они, дакле, који су силом увучени у унију са Римом, вратили су се у православље, а манастир Жировичи и богословија играли су значајну улогу у томе.

Потоња историја манастира као православног испуњена је искушењима бурног XX века. Преживела се евакуација у Москву током Првог светског рата, катастрофе током грађанског и пољско-совјетског рата, борављење у другој Речи Посполити, претензије римокатолика и унијата на манастир  Жировичи током судског спора, долазак совјетске власти 1939. године и нова искушења током Другог светског рата. Током немачке окупације деловала је мисија коју је водио жировички архимандрит Серафим, а која је оживела многе парохије у Источној Белорусији. Манастир је преживео тешки Хрушчовљев прогон Цркве и никада није био затворен. Године 1989. овде је обновљен богословија, а манастир је постао центар духовног препорода Белорусије.

На тај начин, манастир Жировичи, који је настао пре 500 година на месту појаве чудотворне иконе, био је православни, а у доба унијата стекао је свој изглед, који је на много начина сачуван и данас. Међутим, вероисповеста није одређена спољашношћу (унијати су се вратили у православље, а црквене су ишле заједно с њима). Манастир је постао власништво Руске цркве, чији је саставни део Белоруски егзерхат, која се назива Белоруска православна црква. Што се тиче тврдње да су манастирске светиње „заједничке“, тј да су власништво и православаца и римокатолика-унијата она не води помирењу. Напротив, подстиче претензије. Да не би настајали сукоби, треба искрено видети шта стоји иза историјских догађаја, видети њихову унутрашњу суштину: за оцрквљене људе природно је да теже ка свом духовном извору. Такав извор за Белу Русију јесте православље.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/05/20/zhirovichi-duhovnyj-centr-beloj-rusi-50915.html

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.