Анализе

Зашто је у Сарајеву тако тешко рећи Србин, па се каже „православац“?

  • Био сам свештеник у сарајевској Преображењској цркви годину и по дана и до данас она је за мене остала „моја Црква“. Волио сам и вољели су ме тамо, у цркви којој сваких двије „хефте“ неко разбије нешто. Сарајевски катакомбни Хришћани. Срби. Или, како би у Сарајеву рекли, „православци“. Зашто?

ПИШЕ: Дарко Ристов Ђого

Зашто је тако тешко преко својих уста изговорити једну двосложну ријеч?

Ср-би?

Знам да можда неко има ружне асоцијације – сви их имамо са свим народима на свијету. Мога оца је вјероватно стигла српска, дједове хрватска и муслиманско-бошњачка рука. Или само рука злочинца? То је велико, лично и тешко одговориво питање: како се односити према колективном идентитету онога који нам је учинио зло.

За мене заиста није проблем да разликујем Хрвате и усташе, јер и Иван Горан Ковачић је био Хрват. И иначе, једино је поштено и часно усвојити једнаке стандарде за „наше“ и „њихове“. То значи: разликовати злочинце поименице, злочиначки режим и формације, народе и људе. Све друго ће нас довести или до лицемјерја или до лудила.

Мој прадјед Ристо и дјед Владо (мајчин отац) борили су се против Хрвата (усташа) и Нијемаца (нациста). То не значи да ћу да бацим бомбу или пљунем кад пролазим кроз Загреб или Минхен, али никада се нећу помирити са усташтвом и нацизмом.

Докле год је било ко спреман да разликује злочин и злочинца и да га осуди, може ми бити пријатељ. За друге немам времена.

Постоји, међутим, ситуација када се народност мора рећи, јер је она била „кривица“. То је случај са сарајевским С Р Б И М А. То је била њихова кривица. То што су Срби. То је кривица све моје побијене родбине, недочеканих ђедова и бака. Не чак ни само „православље“ по себи.

Подсјетимо се Поглавника: „У (НД) Хрватској у Православље не дира нико, али у њој не може постојати друга црква до хрватска“.

Тако да, драги граџани града Сарајева,када год кажете „православни“ да не бисте рекли Срби – ви стојите на позицијама Анте Павелића.

Када год ме лажно забринуто питате зашто не постоји „Босанска Православна Црква“ и ја вам одбрусим да је Босна само један крај српских и поморских земаља – ви стојите на позицији Анте Павелића прописујући каква мора да буде Црква у коју нећете ићи.

Када год негирате постојање Срба, Српске Цркве у Босни, Хуму, Усори, Доњима Крајевима, Западним Странама, Травунији – присуство забиљежено и неупитно – то се зове фашизам.

Ми јесмо православни. Православни су били и Бугари и Румуни и Козаци на страни Вермахта, али нису били Срби. Зато не користите наше вјерско самоопредјељење као замјену за нашу народност.

Фашизам почиње управо тако: када ти је тешко да преко уста превалиш „Република Српска, Срби, српски народ, Српска Православна Црква.

Крај фашизма ће доћи када Анте Павелић не буде еталон мишљења и оних у катедрали, и оних испред катедрале.

ИЗВОР: https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-zasto-je-u-sarajevu-tako-tesko-reci-srbin-pa-se-kaze-pravoslavac/

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *