Анализе

Црногорци, они из Старе Црне Горе

ПИШЕ: Илија Петровић

Грандиозни селф. Кад неко себе види у димензијама које му стварно не припадају, нити им оне и по чему приличе, психијатри би рекли (можда и психолози) да је то грандиозни селф. Та би се особина понајпре могла приписати Црногорцима, онима из Старе Црне Горе, али и то, по скромним сазнањима овога потписника, однедавно, тек од пре сто педесетак година.

Наиме, иако су током Буне 1848/49. године прекодунавски Срби стекли Војвод­ство Србију, или Војводину Србску, угуше­њем револуције у Угар­ској и завршетком маџарске “револуције” (1848/49) тамо је започето гушење србског на­ционалног покрета и на територијалној и на духовној основи.

С једне стране, показало се да је Војводство Србија и Тамишки Банат био безизгледан покушај, за Србе утолико више и ут­о­лико горе што су њихови национални захтеви на сопственом црк­вено-народном сабору доследно потискивани за рачун других и што је овде “први пут дошло до отвореног сукоба између српског православног духа и српске грађанске демократије”, а ту се и “за­че­ла идеја о поста­вља­њу југословенског националног питања на нову основу”. Наиме, Светозар Милетић, доцнији “вођ и претставник Ср­ба у Војводини”, с идеологијом усмереном “ка ширим, општејуго­словенским хоризонтима и демократским, републиканским и фе­де­ралистичким концепцијама”, био је незадо­во­љан захтевом “да само Срби имају права бирати војводу и тра­жио је пуну уставну слободу за све националности у Војводини”, а Јован Суботић се “залагао за братство Срба и Хрвата, те за уједињење Војводине и Троједне Краљевине”, односно Хрватске, Славоније и Далмације. Поред тога, Милетић и његови следбеници наступали су као непомирљиви противници “клерикализма”, што укључује и тежњу да се срб­ски­м црквено-народним саборима одузме црквени карак­тер и да се отклони утицај Србске цркве на народне посло­ве. Ван сваке сумње, то је умногоме олак­шало настојања угарских државних, пол­и­тич­ких и верских ин­сти­туција да сузбију србску аутономију.

На другој страни, сваким даном све је јасније било “да је пријатељство којим нас Маџари у невољи њиховој и нашој обасипа­ше пријатељство за невољу било… Знали смо ми, да кад оркан загрми, да и курјак и јагње морају мирно једно покрај другог ле­жати, али кад бура престане, онда нека гледе да наблизу небуду, но опет смо држали да смо и ми и они људи, па кад сине, да ће нам једнако сијнути. Но то нам је највећа погрешка била, што заборависмо да народ и држава није исто. Маџари нису више народ, они су са државом идентични. Што су нам као народ обећали, сад нам као држава неће испунити. Док су нам једнаки у невољи били срећа и добро народа био им је први закон, а сад salus rei publicae prima lex est (спас државе највиши је закон) а народима како било”.

Баш онако као што је писао Михаило Полит Десанчић: “Мађари кад пре­вр­ну листине по­вес­т­нице 1848, мора да им србски устанак као какав тежак сан душу пробија. Ал’ и нама тај устанак душу про­би­ја. Сећамо се гробова наших мученика, видимо пепео наших изго­релих села и вароши, живо нам пред очи излази оно страшно стање нашег народа после буне, кад без опаклије мораде зиму провести и само још утеху у свом горком хумору налазаше: да не може бити и опаклије и Вој­водине”.

Србима је у таквим условима био потребан неко ко ће им пружити духовно и морално охрабрење. Срби из Кнежевине, не само због тога што су бројни добровољци отуд војевали за Војводство Србију, него и због неостварене србске жеље да се Војводство Ср­бија прикључи својој прекодунавској Матици, нису били допу­ште­ни за ту сврху; свако њихово помињање могло је изазвати сумњу у лојалност угарској држави и хабзбуршкој круни. Помињање Срб­а из Црне Горе, такозване Србске Спарте, у којој “благородством Срб­ство ди­ше”, ни по чему није могло бити ни сумњиво ни опас­но, барем из два разлога: Црна Гора била је мала, једва уочљива на земљопис­ној карти, а била је и довољно далеко да би ослањање на њу могло имати и некакав стварни значај.

Стога је Јаша Игњатовић, у Славу Црногорства, могао написати и ових неколико стихова у прози:

“У старо доба Шпартанци су били уз своје јунаштво слободни и силни. Док су многи други народи као штир расли и плодили се, дође вријеме па им се спомен сбрише, док Шпартанци остадоше занавијек узор јунаштва и свијетло слободе. Црна Гора се са већим, страшнијим душманима борила него Шпарта, она се пет столећа бори против цијелог мусломанства поÉ Азије, против својих от­паднутих и заблуђелих синова; и кад тисуће година прођу, безпри­страсан нараштај Европе подигнуће у повјесници Црној Гори спо­меник поред споменика Шпарте на десној страни с гледишта човјечанства”.

Па ће тој својој песми, у заносу, на сам њен крај ставити ре­чи: “Црна Горо, ти си Српства украс, гроб и слава”.

Црногорска похара Куча 1856

И десило се да су Црногорци “без остатка” поверовали у оно што је Јаша Игњатовић написао у песничком заносу, баш као да само петнаестак година раније, на Петровдан 1856, нису напали на Куче, србско племе у Брдима, и тамо починили злочине геноцидне природе.

Десило се, наиме, да Кучи који сретоше војводу Мирка Петровића Његоша, брата књаза Данила, с војском, “бјеху сви убијени и посјечени, а за тим по селима све пу­шка поби и нож посијече. Не бјеху поштеђена ни дјеца у колијев­кама, но под мач. Нијесу гледали је ли лани или ове године рође­но. Није гледало је ли мушко или женско… Та­ко је поп Мијаило Војводић из Црмнице заклао троје дјеце: једно од две и по године, а двоје у колевци. Васо Ивов Војводић, историчар из Новог Сада, рођен 1928. го­дине у Руском Селу, Црмничанин пореклом, сећа се да је у ро­дитељској кући слушао причу о учешћу својих племеника у поха­ри Куча. Ни­је се крило да су неки од њих убијали све на које су на­ишли, али је то, како се покајнички правдало, чињено по наредби која је у себе укључивала и став да Кучи нису православци и да их треба истребити. “Кад су дошли код цркве ко­сор­с­ке, његови војници камењем су јој врата сломили, из цркве што су могл­и понијети понијели су: књиге, крстове и коло Пресве­те Бо­го­родице, а што му није ваља­ло, то је спалио огњем и по­ло­мио”. Из приче о попу Мијаилу по­себно је упамтио појединост да је из грла једног закланог детета прокапало тек поси­сано мајчино млеко.

Марко Миљанов додаје да “и старци и болесници, па и да се нијесу могли дићи од старости или болести, бјеху посјечени и главе им понесене на мјесто гдје треба да се изложе и њихов број не заборави”. А тамо, “посјечене главе људи и дјеце биле су скупљене на пчелињак попа Луке (Петровића) и пободене на мотке у огради око пчелињака, како би их војвода Мирко могао прегледати и видјети колико их је. Говоре да их је било 243 и да је у те главе било 17 војничких који су могли у бој отићи да се бију с Турцима, а друго су били старци, болесници и дјеца”.

Дода ли се овде да је за упад у Куче где се само рачунало с убиствима србскога света и са пљачком, књаз Данило “окупио све своје снаге, којима је ко­ма­н­довао ње­гов брат Мирко… у броју од 10.000 људи”, док је три и по године раније, за од­бра­ну Црне Горе од напада турске војске под вођством Омер-па­ше Латаса, мобилисао свега четири хиљаде Црногора­ца. Била је то бројно малена снага према турској сили, али су зато Брђани (србска племена Бје­ло­павлића, Пипера, Куча, Роваца и Мораче) “листом пошли у помоћ” (с око десет хиљада ратника) угроже­ним Црногорцима, односно Катуњанима, Ријечанима, Црмнича­ни­ма и Љешњанима. Био је то њихов одговор на Данилову прокламацију Пјешивцима, Чевљанима, Марковљанима, Ћеклићима, Бјелицама, Цуцама, За­га­р­чанима, Команима и Кучима; њен текст не разликује се много од оног послатог у Пипере и у Морачу, а само је прокламација Ку­чима допуњена још неким порукама:

“Спомените се, о јуначки народе, старих српских јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом, да им служење не чине, да им опскрбу не дају, да им путеве не направљају и коње проводају. И у једну ријеч спомените се, како страдају наша православна браћа Херцеговци, гдје су им цркве без звонаÉ, гдје ха­рач плаћају, гдје сваке зулуме и безакоња турска трпе, па онако би­смо исто и ми и ви, да у нас још српска и јуначка крв не тече. До­ђе вријеме, да једном душом и једним срцем окушамо нашу сре­ћу и да сложно ударимо на старог нашег душманина. Дође ври­је­ме, да се види ко је вјера, ко ли је невјера! И ево згоде, да вас, хра­бри народе, окушам, јер сам се вазда надао и уздам се, да би нам такав јуначки комшија у муци помогао, како што бисмо и ми ва­ма, Бог не­ка зна. Немојте, да ова моја горућа препорука код вас по­гине, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Срби­на. И Бог вама и нама био у помоћ!”.

Суштина ове допуне у прокламацији недвосмислена је: Кучи су Срби, православци, храбри народ, јуначке комшије. Све то било је супротно свему ономе што је Данило говорио о Кучима три и по године касније, уочи Петровадне 1856, а што је било обједињено тврдњом да су они издај­ници; говорио је тако, иако му је морало бити познато да се “ни Ту­р­ци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њи­хове чете крстариле свуда, не да­ју­ћи Турцима ми­ра, прекида­ју­ћи караване и сваки саобраћај из­међу градова”.

И супротно ономе што казује један запис из 1717. године да су Кучи, “народ који је окружен са свих страна Турцима… чувено племе… од­брана и круна целе Црне Горе коју они штите”!

Књаз, па краљ Никола

Данилову несрбску политику (иако је у своме Законику написао најпре да “Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје не­прикосно­ве­но лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину”), наставио је и његов синовац, књаз Никола, потоњи краљ, чија основна обележја беху “урођена самољубивост, до зла бога развијена пожуда за богатством, лични сукоби с људима најобичније вриједности; груби испади на јавним мјестима, присвајање цјелокупне државне власти у своје руке; негирање судске независности… врше­ње чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и сељачко надмудривање; лозинка: ‘завади па владај’, те је, стога, он, у свакој прилици своје интересе стављао испред нацио­нал­них и државних… Након давања устава Црној Гори (на Никољ­дан 1905 ИП) заиграо (је) махнито коло једне политике, по­литике убист­а­ва, прогона и тамница”. Можемо то видети и из следећих примера:

Године 1907, уочи избора, позвао је један број Куча и запретио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније у нечему противречио ИП), учи­њећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. године”. Илија Божинин Петровић ( ? -1909), виђен Куч, одгово­рио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”. Одговор довољан да нешто ка­сније, у оквиру Колашинског процеса, Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.

Или, на почетку Првог балканског рата дочекивао је србске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиг­лих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао, да би од­мах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио те­жак шамар, пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица”.

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра поручио је бригадиру Авру Цемовићу, који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пу­шка која пукне да се зарати, срушиће тебе… Немој, господару, да се свађа­мо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ ИП). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован”.

Или, док се припремао за бекство из Црне Горе (2/15. јануара 1916), код Даниловграда (где су Брђани убили мајора Риста Лекића и његова два ордонанса), у труду да заштити свога рођака војводу Ђура Петровића од могућег страдања због капитулантског повлачења Херцеговачког одреда с одбрам­бе­них положаја, силеџијски је подвикнуо: “Брђани, издај­ници, пуцали сте на светога Петра, убили сте ми стрица и били оца (књаза Данила и војводу Мирка ИП) и вазда издавали моју кућу и Црну Гору. Грозно ћете ми платити мог најбољег и нај­вер­нијег официра, кога сте ми убили, а тако и све остало”.

Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Николе с Аустроугарском из 1907. године измишљена, али се нико од тих “многих” ниједном није запитао како се могло десити да се исти тај краљ Никола, после Сарајевског атентата а уочи избијања Великог рата, “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији; ултиматума који је у ен­глеској дипло­ма­тији, нимало наклоњеној србској ствари, оце­њен као “на­јужаснији документ који је једна држава ика­да уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу ма­јор Густав Хуб­ка сведочи како је у разговору са краљем Николом, 13. јула 1914. године, Краљ рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и од­носа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан прија­тељ. От­путујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан при­јатељ” бечкога ће­са­ра”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као оста­лом питању, против Кра­љевине Србије!

Знало се у Бечу да се Црна Гора налази у тешком положају (унутрашњем и спољ­нем), да је краљ Никола, из династичких разлога, у свему незадовољан према Србији, те се увек рачунало “са династи­ч­ким супротностима као најважнијим факто­ром удаљавања Црне Горе од Србије”.

То “удаљавање” било је очигледно и у време када су, маја 1914. године, Ла­за­р Мијушковић и Никола Пашић склопили споразум о реал­ној унији између Црне Горе и Србије. Краљ Никола није се сагласио са тим споразумом, него је, љутит, “оти­шао на пут у иностранство, гдје га је и затекла ви­јест о атен­тату у Сара­јеву”.

На своје односе с Аустроугарском и на могућу неутралност у очеки­ваном рату, краљ Никола није гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањима: да ли да штити сопстве­не интересе или да испред њих стави “неке друге”, националне; да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногорску неутра­л­ност или би се, “касније, после успје­шно завршеног рата, могао по­гађати са савезницима о на­гра­ди за учешће у ра­ту”. У разговору са Хубком он се бавио и односима са Србијом “и гово­рио о неправилној подјели области ослобођених бал­кан­ским ратом на штету Црне Горе”, али је рат “на јаву изнио по­тајни рад цетињске политике… (и истину да је краљ Нико­ла) и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкри­тичније доба ра­та није прекидао везе”.

Врховна команда у Црној Гори постојала је само по називу јер је њу, уистину, чинио сам краљ Никола са не­ко­лицином сво­јих ађутаната. Умео је он да издаје наредбе само зарад наређивања. Тако је, примера ради, 11/24. августа руском посланику Николају Потапову и де­легату србске Врхо­в­не команде ђенералу Божу Јанковићу образлагао неке своје две наредбе од прет­ходне вечери и тога дана, обе послате Јанку Вукотићу. Једном је наредио да иде на Пљевља, потом на Бијело Поље, па опет на Пљевља… Он је, такође, издавао наређења супротна онима која је издавала номинална црногорска Вр­ховна команда.

Његово мешање у судске по­слове било је уобичајена ствар, а судијама који су доносили пресуде супротне његовим жељама називао је издајницима. На једну одбрану да је пресуда осно­вана на закону, узвикнуо је краљ сав разјарен: “Даћу ја вама то ваше ‘по закону’! Сви ви, који сте са Саве воду пили, прави сте издајници. Ја ћу се с вама већ обрачунати”.

И тако даље, у недоглед, до нашег времена, у коме се на све то гледа као на црногорско подвижништво у одбрани од навод­нога срб­ског зла.

У скоро расрбљеној Црној Гори

Све што се у нашим данима дешава у Црној Гори (не само у оној коју смо знали као Стару Црну Гору, већ, нажалост, и у крајевима који су јој на разне начине прикључивани током претходних двају векова у србским Брдима Седморо их је , Старој Херцеговини и Србском Приморју) припрема се већ подуго, тако да смо још 2011. године у београдском “Сведоку” могли читати (овде углавном без наводника, мада за бројне несувислости исказане ијекавски, али и друкчије они нису ни потребни) шта је о Србима писао Мишко Вуковић, доктор од нечега, професор на нечему, некакав “важан” муфљуз у савременој црногорској владајућој структури.

Пошто је најпре, између осталог, “објаснио” да су Црногорци

ос­вјежили Србији нечисту крв;

да је црногорство гениј, жи­вот­но начело без кога Црна Гора не би могла живје­ти;

да црногорство није само јунаштво него и хуманост;

да су они баштиници луче слободе, оданости ис­то­риј­ском трајању, визији измирења и окупљања завађе­них братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о на­ро­д­ним потребама и идеа­лима, бистрог погледа на врије­ме у којем живе, радњи које ства­рају, обдарености духа и ми­сли, и надасве храбрости, родољуб­ља и непоколебљи­вости;

да у Црној Гори нема ди­с­криминисаних и да о угрожености било које нације, посебно срб­ске, нема ни говора;

Речени Мишко надугачко ће и нашироко “нахвалити” Србе, на пример:

На почетку Великог рата, пу­шке добијене као руску помоћ дају својим коморџијама тре­ће­позивцима, уместо да их проследе црногорским ратни­ци­ма (окупљеним у Ловћенском одреду, не би ли их он, при ка­пи­тулацији, уручили Аустријанцима);

на Бадњи дан 1916. године, сво­јим под­мор­ницама довученим из Врњачке реке, или Ибра, можда из Тимока, “саучество­вали” у потапању италијанског брода “Бриндизи” у Медовском за­ли­ву кад је погинуло “више од 350 црногорских до­брово­ља­ца из реда по­тоње црногорске одбране”;

организовали су аустроугарску анексију Црне Горе;

1918, Црној Го­ри донијели рат умје­сто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиро­маштво, репарације, рек­ви­зи­ције, везање у ве­ри­ге, прогоне, хапшења, паљење 5.000 до­мова, вјешала, џе­ла­те, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, ле­ги­онаре, олош, криминалце, најнижи дру­штвени шљам;

окупи­ра­ли су Црну Гору на пријеваран начин;

скупили су Велику народну скупштину (српског на­рода у Цр­ној Гори) на један насилнички начин, кукавичким препадом;

“српско” уједињење и ослобођење доније­ло је црногор­ци­ма ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, тра­ди­ције, економску биједу, под­је­ле, мржњу, братоу­би­лачки рат, по­ни­жење и бешчашће;

сметала им је цр­ногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Срби­ја у вишевјековном ропству и систему окупаци­оне оријенталне деспотије и вазалитета;

имају анексионистички дух, они су асими­лато­ри, квар­но амбициозни;

брукали су црно­гор­ско име и доводили црно­горце да се стиде и одричу сво­је­га имена, тра­диције, обичаја, историје;

извршили су лингво­цид над цр­ногорским језиком своде­ћи га на про­ви­н­цијализам, језик улице и убацујући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и дру­ге “јебигузе”), ;

економски су уништили и уништ­а­вали Црну Гору логорим­а, терором у науци, образовању и вас­питању;

наоружани су необјашњивом мржњом према Црној Гори;

Срби из Војводине Србске то су “такозвани Срби”;

измишљају наводну угроженост србске на­ционалне заједнице у Црној Гори, трабу­ња­ју о асимилатор­ској по­литици актуелне власти у Црној Гори;

бране срб­ску цркву у Црној Гори а нико не зна од кога, да се заустави асимилација Срба коју нико не види, осим њих;

по про­фесији ратни злочинци;

настављају злочин сталном негацијом црного­ра­ца и антицрно­горским специјалним ратом;

имају поган језик, а клевете и не­ис­ти­не њи­хово су једино оружје и једино благо;

наци­онално политички острашћени, великосрбски, духовно импери­ја­листички, православно фундаменталистички и шовини­стички;

спроводе великонационални и ве­ли­кодржавни програм, не би ли ликви­дирали Црну Гору и црногорце;

не поштујући друге не поштују ни сами себе.

И још безброј бесмислица подупртих неизлечивим антисрбством на које је, од целе такозване интелектуалне елите у Србији (где се речју елита замењују псовке), тада реаговао, прилично невешто, само Слободан Турлаков (1929-2018), некадашњи професор Факултета музичке уметности у Београду.

Нескроман какав је, покушао је то и овај потписник, али је редакцији “Сведока” била ближа сопствена корпа за отпатке.

Свеједно, шест или седам година касније, део овога мишковскога текста нашао се у књижици “Извори црногорствујућег антисрбизма 1914-1919”, Нови Сад 2018 (http://www.mediafire.com/file/21p3c9hzqhyas26/AntiSrb.pdf/file), под међунасловом “Црногорци, Срби” (стране 17-23), “ојачан” овде испуштеним а само наговештеним Мишковим не само несојским, већ и психопатским “медитацијама”.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.