Анализе

Занатска комора у Кнеза Михаила 35

Текст који следи писан је 13. и 14. маја 2020. године, а 15. маја послат Српској академији наука и уметности, електронском поштом, на четири адресе:

– Управник послова, @sasadirsanu.ac.rs

– Сектор за послове Председништва, @presidencysanu.ac.rs

– Одељење језика и књижевности, @ojklmusanu.ac.rs

– Одељење историјских наука, @oidnsanu.ac.rs

Наравно, одговор се не очекује, а ни коментар.

Господо,

Неки знају да се у Улици кнеза Михаила 35, у Београду, налази Српска академија наука и уметности – зато што је поред улаза прибијена табла испуњена тим словима (и речима), неки то знају “по нечем вамо”, а неки то знају по томе што су “тамо” учлањени.

Највише је оних првих, мада највећем делу њих уопште није јасно о чему се и о коме ради. Они мисле да је у питању нешто заиста озбиљно, док се тамо користе звучне речи као што су “акаде­мија”, “уметност”, а о “науци” да и не говоримо.

Других има поприлично мање, а сви они живе у уверењу да су ту заседали они који су во времја оно, док смо били мали, организовали свечане академије поводом разних радних и других успеха, а сада, њихови заседајући наследници тугују што је све мање заин­тересованих да академијски обележавају туђе успехе и сопствене неуспехе.

Најмање је оних трећих, само због тога што се највећи део њих упорно пита због чега су се, помоћу којих трикова и чијом кривицом тамо обрели.

А таквих је (не рачунајући ту сто тројицу “заслужних странаца”), по скромној рачуници онога који потписује ове редове, 101 (сто jeдан) редовни, 32 (тридесет два) писмена и 13 (тринаест) ван радног састава, да ли нерадника, да ли неписмених, да ли из оне вр­сте којој се србско памћење обраћа поспрдним повиком “ајд’, Алија, нек’ је више војске”.

Како би сваки од њих знао што мање о “осталима”, а можда и због тога да нико, ни они ни ми, не бисмо неопрезно упали у замку пете колоне, сви они, њих укупно сто четрдесет шeсторо, разврстани су у осам колона:

– Одељење за математику, физику и гео-науке, са 24 члана, од чега 18 редовних, али само тројица од њих из науке – два геолога и један географ;

– Одељење хемијско-биолошких наука, са 25 чланова, од чега 15 редовних, у чија се знања никада нисам мешао, ни при меша­њу фарбе, ни при прављењу разних прехрамбених специјалитета, а о боји, укусу и мирису алкохолних пића, препарата за улепша­ва­ње и подмлађивање да се и не дивани;

– Одељење техничких наука, са 13 чланова, међу њима 10 редов­них, све самих грађе­ви­на­р­ских, металургијских, саобраћајних, машинских, електричних и разних других инжењера (што значи да је то све сам го шлосер, зи­дар, електроинсталатер, саобраћа­јац, можда и шофер, рачу­на­р­џија), титуларних мајстора који су, по несумњивој академиј­ско­-одељењској логици, своја звања и знања стекли на цифрама, прорачунима изведених преко некаквих ма­те­матичких и физичких ненаучничких заврзлама; ово последње утолико пре што слабо рачунарско искуство овог потписника ка­зу­је да кад год му је била потребна помоћ за отклањање неког “озбиљног техничко-технолошког проблема”, а могући откла­њач таквих проблема није се нашао при руци, већ је деловао савето­давно, телефоном, увек је имао једноставно решење: “Изађи на улицу и прво дете које наиђе, или прва баба која наиђе – то ће ти урадити”, мада ни дете ни баба нису припадала неком научничком кругу;

– Одељење медицинских наука, као најбројније, са 28 чланова, од чега 20 редовних, упркос томе што смо 11. маја 2020. године, у једној медицинској емисији из неке београдске телевизије, мо­гли сазнати да “медицина, нажалост, није наука, она се само поштапа на нека друга научна достигнућа”, налик вези техничких “научни­ка” са ненаучном математиком или још ненаучнијом физиком;

– Одељење језика и књижевности, са 20 чланова, од чега 15 редовних, међу њима осморо језикословаца:  само један слависта, док се у оном “вишку” налазе по један англист, романист, германист, етнолингвист, социолингвист, компаративист и етимолог ;

– Одељење друштвених наука, са 8 чланова, од чега 6 редовних, међу којима и по један психолог и музиколог;

– Одељење историјских наука, са 15 чланова, од чега 9 редовних, укључиво четири уметника, један археолог­ и два вицанто­ло­га;

– Одељење ликовне и музичке уметности, са 14 чланова, од чега 9 редовних, што молера и фарбара, што музиканата, што дрвопрерађивача и каменорезаца.

Лако је уочљиво да, по назначеном “одељивању”, у науке не спадају: математика и физика, језик и књижевност и ликовне и музичке уметности.

Како се зна, или сељачком логиком претпоставља да ни мате­матика и физика, ни језик и књижевност, не спадају у уметност, а академијски званичници (да ли административци, да ли неки “за­кулисно-научни одлучивачи”) не признају их за науку, поставља се питање због чега су се тамо уврштени чланови уопште нашли у овој “важној” институцији.

Но, кад су се већ тамо нашли, не само они него и они из “признатих” наука, све њих снашла је велика невоља – нашли су се у недомици шта да раде и каквим пословима да се баве. Макар колико се позивали на србску придевску ознаку у наслову свога чланства, биће да скоро никоме од њих није пало на ум да се бави србским националним пословима. (Биће да је баш због тога на једноме месту речено да се међу тих скоро сто педесет чланова “једва може наћи један и по Србин”. Знамо ко је један, а још се не можемо нагодити ко би био она преостала половина).

Подразумева се да им то није ни могло пасти на ум јер нису имали од кога да чују да је Дружтво Србске Сло­весности, основано 1841, себи за обавезу поставило “ширење науке на србском је­зи­ку и усавршавање србскога народног језика”, да је убрзо по­че­ло да прикупља податке о србској прошлости, те да је у своме Гласнику, почев од 1847. године, објављивало текстове који су се односили на “повесницу и старине србске, земљописаније, држа­во­пи­саније (стаститику) и природописаније србско”.

Године 1864, Србско Учено Друж­тво, непосредни наследник Дружтва Србске Сло­весности, све то сажело је у задатак “занимати се наукама и вештинама, у колико се оне понајближе односе на Србство”.

Када је 1. новембра 1886. године у Народној скупштини Краљевине Србије изгласан Основни закон Краљевскосрпске ака­дем­ије, учињено је то  са племенитим циљем да та нова установа “на­уку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, дру­штву и историјским споменицима; да потпомаже удо­маћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недо­вољна”.

А све у складу с обавезама које су Србији наметнуте одлуком Берлинског конгреса (1878) да јој се призна независност, али уз услов да се одрекне националне историје старије од Немањића.

Пошто се 1892. године Краљевска Српска Академија спојила са Србским ученим друштвом и преименовала у Српску Краљевску Академију  (СКА), могло се десити да се, уз рад на Речнику србскога језика и на испитивању србских села, “главни рад СКА састоји у научном раду њених чланова и у раду на издавању њихо­вих и других научних списа”.

Ово последње значи да Српска краљевска академија и није створена као национална институција; било је то невелико интересно друштво чији је “главни рад”, по правилима но­р­дијске шко­ле, био окренут испуњењу “интелектуалних” обавеза које је Србија преузела на Берлинском конгресу и, последично, омогућавању “н­а­учних” и материјалних погодности сопственоме чланству. И све то на штету буду­ћих србских ђака и сту­дена­та и, посредно, срб­скога народа и србске државе.

“Рецепт” окупљеном чланству за такво “научно” деловање дао је Стојан Новаковић (1842-1915), на крштењу Кон­стантин, профе­сор Велике школе, вишегодишњи министар просвете у Србији,  списом под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, об­јав­љен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е кра­љевске ака­демије, због чега је, као “предводник критичке школе српске историогра­фије”, био “цењен као историчар у Бечу, Минхену, Берлину, Пари­зу”. У преводу на разумљив србски језик: чега се паметан стиди, бу­дала се тиме поноси.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет че­сто поштапа латинском изреком timeo hominem unius li­bri, бојим се човека који из једне књиге учи, Нова­ко­вић је, самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “изво­ри, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Нема­ње, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, по­менувши при томе и врло сумњив Летопис попа Ду­кља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, ни­кад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забав­ним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине да­на­шње средишње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи државне, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке дру­ге вр­едности не­мањић­ког времена.

А онда је све кренуло “ђавољијем трагом”.

Бројним нараштајима србске младежи “научно” је мозак испиран и испран “знањем” да су се њихови не баш тако давни преци, за ту прилику названи Словени, на данашњим стаништима појавили јуче-прекјуче, у шестом или седмом веку, ниоткуд, да су вековима живели у чопору, неписмени, да су им аналфабетске течајеве “дали организират” неки странци, уз употребу некаквих порфирогениталија, не би ли преко њих и кроз њих сазнали штогод о себи.

“Научницима” задуженим за такво испирање било је то утолико лакше што су у међувремену успели да се напоје сатанисти­ч­ким, социјалистичким идејама настајалим у истој тој германској “историјској” школи, тако да је, примера ради, Љубомир Кова­че­вић  (1848-1918), историчар, професор Велике школе у Бео­граду, државни саветник, члан Српске краљевске академије и једно вре­ме њен главни секретар, чији је допринос српским несрећама то­ком 20. века (и данас) скоро немогуће упоредити са “доприносом” било кога другог Србина од онда до данас, “знао” да при крају Ве­ликог рата своје незнање пренесе војводи Живојину Мишићу (1855­-1921) и србску Славонију, звану и Мала Влашка, препусти хрват­ским суседима.

Уосталом, др Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски кримина­лист, капетан србске војске, србски добровољац, не пише уза­луд да “интелигенција” поникла из србког народа “скоро ништа није учинила за своју земљу” током Великог рата. Њен “пропа­ган­д­ни рад” био је тада сведен на писање и објављивање “неких досадних књига, и то бројних, лишених искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земља­ма, књига које су, уо­сталом, мало или нимало читали и они којима су биле намење­не”… Једина јој је брига била да своје дра­го­цене чланове склони на сигурно… Одморна, забушавање током рата, ‘интелигенција’ је иск­о­ри­стила умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вред­но­сти српских земаља… истиснуте су… Част је не­по­зната вредност на берзи ‘интелигенције’… Оно што она у згод­ној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична за­вист према другима. Многи припадници ‘интелигенције’ би хлад­но жртвовали слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”.

И таква каквом ју је представио др Рајс, интелигенција у Срба нашла се после Другог светског рата на мети нове комунистич­ке власти, будући да је њен предводник Јосип Броз (1892-1980), по­зна­тији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, по доласку у осло­бо­ђе­ни Београд изјавио да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Још мање Српска краљевска академије у њој.

Чак се и средином осамдесетих година прошлога века, генерал Коста Нађ (1911-1986), високи армијски командант, народни хе­рој, човек који није веровао “да су у партијским редовима кому­нисти у мањини”, бавио питањем “зашто би радничка класа дава­ла паре Академији и ака­демицима, који раде у интересу оних који су против власти рад­ничке класе”.

Ако и није рекао да Академију наука треба распустити, могло би се из његовог генералског размишљања закључити да се неко ра­није ти­ме већ ба­вио. И јесте: својевремено, Милован Ђилас (1911-­1995), “де­мо­крата крвавијех руку”, познат и као “принц По­ли­т­би­роа”, успе­о је да Академију затвори на два месеца и оснује матичну комисију за избор “наших оданих кадрова”.

Ко зна по чијем савету, можда и на личну иницијативу, Александар Белић (1876-1960), тадашњи председник Академије, довео је Бравара да отво­ри врата, а за узврат задржао га је у Акаде­мији, да буде Друг Чла­н. И сада, Нађова идеја да “радничка класа” обуста­ви финан­си­ра­ње поменуте Академије, није ништа друго до предлог “надлеж­нима” да се Акаде­мија на­ука ипак распусти. Што да не и тако, јер Бравар више није био међу живима, па је нека­дашњи Ђиласов наум остварив, макар и са закашњењем. Но, оно што је нај­зна­чајније у Нађовом схвата­њу сопствене револуције (и револуције његових сабораца) јесте став да је сав лични интерес професи­о­на­л­них рево­луционара про­гла­ше­н “историјским интере­сом радничке класе”! Разумљиво је, сто­га, што “лични” револу­ци­онари захте­вају од “историјски заинтересова­не радничке класе” да брани ту и такву револуцију, чак и ако су “историјски академици” и њихови ученици тумаче србску историју “како другови кажу”.

Кад је већ тако, природним треба сматрати што је Српска краљевска академија “привремено затворена” и недуго затим отво­рена под новим именом – Српска академија наука (САН) и што су, мада у друкчијој форми, остала на снази антисрбска начела ва­жећа у времену “ненародних режима”.

Године 1960, Академија је своју “научну” делатност прошири­ла и на уметност (са њеним првим словом на крају академијске скраћенице), тако да је та нова брозовска институција почела да “развија неуморан рад на питањима научних института… и да ту да при­ли­ке и младом поколењу да се даље усавршава, радећи на на­учним про­блемима у институтима, помажући привреди и нашем научном развитку и дајући образовање научне снаге нашим ви­шим школа­ма”. Уређено је то тако у складу са “најважнијом но­ви­ном” у За­ко­ну о Српској академији наука са саме средине 1947. године да Академија “резултатима свога рада доприноси прогресу друштвеног уређења Народне Републике Србије и Федеративне Народне Републике Југославије и благостању њених народа”.

О каквом се “прогресу друштвеног уређења… Народне Републике Србије” радило, најбоље казују бар две чињенице:

Прва, на ономе врло познатом шумском заседању (1943) које је “изгласало” комунистичку наредбу да се Југославија федерализује, Србија није имала својих представника (како је то тамо об­ја­шњено: закаснили су на трамвај), тако да није могла ни да утиче на свој “развој”; и

Друга, Новосадски договор (1954), наводно у организацији Ма­тице српске а у седишту покрајинског комитета Комунистич­ке партије (да се неко од позваних Срба не би, којим случајем, се­тио да противречи), србском језику “равноправно” је наметнуто латинично писмо.

Са тим у врло блиској вези јер Броз је ипак био самопризнати окупатор у Србији, важна пратећа одлука те “најважније новине” била је његов “избор” за почасног члана Српске академије наука, 11. новем­бра 1948. године, што је дало “меру” каснијим изборима нових чланова, и редовних, и дописних, и неписмених.

Предалеко је, дакле, брозовско почасно “развијање неуморног рада на питањима научних института” од оне почетне обавезе коју је Академијска Зачетница замислила као “ширење науке на србском језику и усавршавање србскога народног језика”, прику­п­љање података о србској прошлости и објављивање текстова који су се односили на “повесницу и старине србске”…

Подсећајући на навод да је бројним нараштајима србске младежи мозак “научно” испиран и испран “знањем” о(бе)смишље­ним у наводно највишим научним институцијама у Србији, србски народ нашао се у безизлазу пред бесмислицама, или глупостима које изричу којекакве академијске пришипетље:

“Је­д­но је кад нам тобожње историјске истине подастиру неуки псе­удоисторичари, занесени дилетанти, недоуче­ни аматери, пре­ам­би­ци­озни радозналци или површни публицисти жељни научних сен­за­ци­ја из про­шло­сти, а нешто сасвим друго када то чине доцен­ти или професори угледних факултета Универзитета у Бео­гра­ду”.

Ако се србски народ већ деценијама налази у безизлазу, жртве свега тога јесу и његови политичари који су своје незнање сти­цали од управо поменутих “угледника”, тако да су многе полити­ч­ке одлуке од судбинског значаја за србски народ и србску државу само одраз антисрбског “научног” расположења академијских, про­фесорских, доцентских и наставничких “зналица”.

Знамо ли да се Одељење историјских наука, по своме месту у одељењском “научном” редоследу, сматра последњом рупом на свирали, те да иста та одељењска номенклатура не сматра србски језик науком, јасно је да институција позната као Српска академија наука и уметности, скраћено САНУ, отворено делује против србских националних интереса.

Њен челник Владимир Костић (1953), лекар-неуро­ло­г, никакав Србин, ту је истину, 18. октобра 2015. године, оверио својом изјавом уоб(ез)личеном следећим речима: “У овом тренутку једи­на политичка мудрост је на који начин са неким елементима до­стојанства напустити Косово које де факто и де јуре више није у нашим рукама”. (Биће да је он том својом “достојанственом” изја­вом овластио једнога свог члана да тугује што му матерњи језик није енглески).

Имајући у виду све што је довде изложено, не може се избећи суд да институција позната као Српска академија наука (САНУ) делује више занатски, него научно. Стога, предлажем да се она одрекне садашњег назива и себи накачи неки који одговара њеном стварном статусу, најбоље: СРПСКА ЗАНАТСКА КОМОРА, те да, у складу са том изменом, у своју организациону структуру, уместо одељења, уведе еснафе.

Тим чином отворио би се простор за стварање једне озбиљне Академије која би бавећи се србском језичком културом и србском историјом заиста деловала у србском националном интересу и србски народ вратила својим изворима, током многих претход­них деценија зарушеним антисрбским деловањем несрбских ака­де­мија познатих као Краљевско-српска академија, Српска краље­в­ска академија, Српска академија наука и Српска академија наука и уметности.

Илија Петровић

Подели:

One Commnet on “Занатска комора у Кнеза Михаила 35

  1. Ови зврсни подаци о истини у друштвеним наукама Србије заслужују да буду претворени у књигу. Која ће се умножити у великом броју примерека. У оваквом чланку ће изветрити порука о истини српске (словенске) повести.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *