Анализе

Председнички избори у Белорусији – без кандидата који су за савез са Руском Федерацијом

  • Међу онима који су до 15. маја предали документa за регистрацију из табора Лукашенкових противника нема никога ко би се залагао за продубљену интеграцију са Русијом

ПИШЕ: Игор Новицки

Упркос ширењу вирусне инфекције, политички живот у Белорусији не престаје. Наиме, 11. маја је започела председничка кампања која би требало да се заврши изборима 9. августа. Ова кампања има неколико значајних особености.

Године 2020. 15. маја је завршено подношење захтева за регистрацију иницијативних група за предлагање кандидата за место председника државе. На првом састанку Централна изборна комисија регистровала је групу председника Александра Лукашенка са више од 11 хиљада људи. При томе, број његових ривала показао се толико бујан и бројан да су многи већ назвали оно што се догађа позориштем апсурда.

Око 60(!) људи је изразило жељу да се кандидује за председника, а 55 их је поднело пријаве Централној изборној комисији (ЦИК), међу којима су незапослени, пензионери, блогери, медицински радници, медицинска сестра, електрични заваривач гаса, мајстор за пумпе и низ других подједнако занимљивих ликова. ЦИК је већину њих одмах или нешто касније елиминисао током поступка прикупљања потписа. Белоруску централну изборну комисију четврт века води Лидија Јермошина, која је већ припремила низ додатних инструмената за брисање спискова кандидата. На пример, у вези са инфекцијом, утврђено је да сакупљачи потписа морају да се придржавају препорука о поштовању мера одстојања, да носе рукавице и заштитне маске. Уколико се прекрше ови услови прикупљач потписа се може лишити акредитације члана иницијативне групе и повлачењем кандидата из изборне трке.

Међутим, број потенцијалних кандидата није главна карактеристика председничке кампање у Белорусији.

Ко и са којим паролама иде на изборе?

Ако проучите биографије оних који желе да постану председник Белорусије и њихове изјаве, испада да међу њима практично нема никога ко би се могао назвати проруским и који иступа за савез са Руском Федерацијом. Уопште не говоримо о омаловажавању суверенитета Белорусије или о предлозима за укључивање Белорусије у Руску Федерацију. Говоримо о нечем другом – о потреби да се развије белоруско-руска интеграција у оквиру савезне државе и ојачају везе у областима политике, економије и културе. О томе ниједан од кандидата који се боре са Лукашенком не говори. Иако нема шансу да се региструје, због тога што је рођен ван Белорусије, Андреј Иванов, кога понекад називају и „присташом руског света“, наглашава да „није проруски, већ про-синдикални, односно пробелоруски“.

Сви они који планирају да се такмиче за место председника Белорусије могу се условно поделити у два табора. Прва је опозиција, која је већ дуго позната по националистичким и, у неким случајевима, русофобичним погледима. Други су независни кандидати, чија је улога и место у тренутној изборној кампањи нејасна. Посебно су интересантни видео блогери чија је жеља да учествовањем у ономе што се догађа повећају број својих пратилаца. Због тога нема смисла схватити их озбиљно као потенцијалне кандидате, иако су власти почеле све више пажње да посвећују протестном покрету на Интернету (новчане казне, административна хапшења). На пример, популарног видео блогера у Белорусији, Сергеја Тихановског, послали су да одлежи затворску казну, одмах након његове изјаве, што је спречило регистрацију његове иницијативне групе.

Главно русофобијско крило је опозиција. Штавише, њени кандидати немају ни јасан програм, ни финансије, ни људске ресурсе. То је доказано јавним неуспехом да номинују једног кандидата. У почетку је више од половине опозиције одбијало да учествује на изборима, остали нису могли да се договоре и посвађали су се. Сакривајући се иза речи о „неповољној епидемиолошкој ситуацији“, скратили су спектакл и један по један пошли на изборе. Једини који је одбио да учествује у изборној трци био је Павел Северинец, који је дуго тражио да се прекину све односи са Москвом и придружи се западном лагеру. Међутим, његов одлазак не значи да су представници белоруске опозиције постали мање агресивни према Русији.

Међу онима који су до 15. маја предали документе за регистрацију из табора Лукашенкових противника, понављамо, нема никога коби се залагао за продубљену интеграцију са Русијом. Ако не узмете у обзир масу од готово тридесет „протестних кандидата“ из екипе Николе Статкевича, преостали опозициони кандидати познати су као горљиви, радикални западњаци. Ту се убраја и сам Статкевич, председник «Белоруске социјалдемократске странке Грамада», Сергеј Черечен, шеф покрета «За слободу», Јуриј Губаревич, копредседник организационог одбора за стварање «Белоруске хришћанске демократије», Олга Ковалкова и вршилац дужности председавајућег «Уједињене грађанске партије» Николај Козлов. Сви су се, на овај или онај начин, залагали за напуштање интеграционих процеса између две земље. Бивша посланица Представничког дома, Ана Канопацкаја, и копредседник удружења «Кажи истину», Андреј Дмитриев, су мање радикални у том погледу, али се такође залажу за приближавање Западу, дозвољавајући само «партнерске» односе са Руском Федерацијом. Посебно треба напоменути и посланика парламента и председавајућег Либерално-демократске партије, Олега Хајдукевича, који себе назива „конструктивном опозицијом“, али увек делује у оквиру исказаних идеолошких правила и позива Москву да „не дира“ у Белорусију и њен суверенитет.

Независних, од политичких странака и покрета, кандидата који би могли бити занимљиви у погледу предизборне кампање у Белорусији до 15. маја било је двоје. То је бивши шеф парка високих технологија, Валериј Цепкало, и, сада већ бивши шеф «Белгазпромбанке», Виктор Бабарико. Обојица су двосмислени.

Валери Цепкало је радио као помоћник председника за област науке и технологије, затим је био амбасадор у Сједињеним Државама и први заменик министра спољних послова, а од 2006. године је водио „бисер“ Белорусије – Парк високих технологија, 11 година. Многи га сматрају кандидатом председничке администрације, како би привукли пажњу дела младих. Цепкало је, дакле, потпуно по укусу власти.

Ситуација је слична и са Виктором Бабариком, који је најавио да ће се кандидовати када је смењен са места шефа „Белгазпромбанке“. Последњих година постао је познат у Белорусији по активностима везаним, пре свега, за новчану подршку националистима. То није утицало на његов рад у банци и он се, захваљујући многим интервјуима у медијима, за кратко време претворио у медијску личност. Поред тога, у медијима и друштвеним мрежама он упорно ствара слику о себи као главном конкуренту Лукашенку. Није изненађење да је управо Бабарико успео да формира другу највећу иницијативну групу – са око  осам хиљада људи, од чега је око 5,5 хиљада поднело захтев ЦИК-у. Међутим, ни медијска подршка ни банкарски новац не дозвољавају да о њему разговарамо као о независној политичкој фигури. Према аналитичарима, Бабарико се попут Цепкала појавио на политичкој сцени како би створио демократску слику и поделио опозиционо бирачко тело на мале групе, спречавајући широк талас протеста у августу.

На последњем састанку белоруска ЦИК ће прегледати већину пријава поднесених за регистрацију како се изборна кампања не би у потпуности претворила у циркус. При томе ће сваки од потенцијалних кандидата покушати да искористи пружену могућност која му је дата, а главна тема председничке кампање биће „независност и суверенитет“.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/05/17/prezidentskie-vybory-v-belorussii-kandidatov-vystupajuschih-za-sojuz-s-rf-net-50893.html

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.