Анализе

ПОСТОЈИ УСТАВНА ЗАШТИТА ЋИРИЛИЦЕ, АЛИ НЕ ПОСТОЈИ СРПСКА ДРЖАВА

  • У тексту мог брата у србству Илије Петровића “Ћирилица није Уставом заштићена“ , објављеном на сајту БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА дана 17.5.2020.г., оспорава се мој став да је уставна одредба о језику и писму једина узданица и чврста тачка отпора потпуној замени ћирилице латиницом.
  • Уставом је створена претпоставка за заштиту српског народа од латинизације, односно од распрбљавања, а на држави је, ако је српска,  да законом спроведе уставну одредбу

 

На овом сајту већ сам  писао да је први пут у српској историји ћирилица заштићена Уставом 1990.искључивом заслугом професора права и социологије академика Радомира Лукића . Не разумем се у правне финесе, нити имам времена да их учим ,него верујем таквом ауторитету.  Он је још 1970.г. написао текст за Политику под насловом “Лингвисти се оклизнули на ћирилици“ , јер је увидео  да се иде на замену српске ћирилице хрватском латиницом у српском језику. Из тога следи да је желео да се то прекине уставним регулисањем језика и писма , односно да се врати ћирилица српском народу и да опет „влада у Србији“.Наравно да се то у Уставу не назива заштитом ћирилице, него то произилази из његових одредби.

Ја разумем уставну заштиту ћирилице као основу , могућност и обавезу која се даје државној власти у остваривању права српског народа на неговање његовог језика и писма. Може држава да штити и ретке звери, али при томе нема уставна ограничења него може донети овакав или онакав закон.

  Дакле , Уставом је створена претпоставка за заштиту српског народа од латинизације, односно од распрбљавања, а на држави је, ако је српска,  да законом спроведе уставну одредбу.

Постоје уставне одредбе које се спроводе директно на основу Устава , без доношења посебног закона. Академик Лукић је разумео из штампе да би се закон о језику и писму  могао злоупотребити поделом коришћења ћирилице на службену и јавну , како би се изиграла уставна одредба и службеном употребом прогласило само оно што пише држава. Зато је он изнео свој став у тексту “Против посебног закона“ , објављеног у “Политици“ дана 21.јула 1990.г. Па ево како тај правник и социолог тумачи службену и јавну употребу:

„Службена је употреба свих државних органа ,како државних тако и самоуправних , при чему је врло важно да су и све врсте школа службене установе, те да се на њих у потпуности односи ова одредба. Особито је важно да под службеном употребом треба разумети и тзв.јавно правне службе , укључујући ту и јавно правну привреду и друге такве делатности .“ …“Што се тиче јавне употребе , она је такође јасан појам . Јавно је оно што није приватно ,тј. што није упућено приватном лицу  него јавности. Дакле ,све што се јавно пише , односно “објављује“ ( како се види, у самој речи “објављује“ садржана је јавност).Ту, разуме се, најпре долазе све врсте штампане речи, али и објаве приватних лица упућене јавности, а не само оно што јавни субјекти објављују. Разуме се да ту долазе натписи улица, фирме , имена места итд, итд“. Академик сврстава у јавност и целокупну издавачку делатност, док пре коју годину Љубивоје Ршумовић предлаже са функције председника Просветног завода Србије пола ћирилице пола латинице.

Пре тридест година  ја сам био против предлога академика да се не доноси посебан закон о језику и писму ,него сам био за закон којим би се само утврдиле казнене мере за оне који не примењују ћирилицу. Академик није предвидео да је српски народ пао толико дубоко у југословенство да се без кажњавања не може вратити ћирилици.

Вратимо се сада почетном питању да ли је ћирилица заштићена Уставом . Одговор је да постоји уставна претпоставка за њену заштиту, али да у реалном животу она није остварена . Чини ми се да решење није у укидању претпоставке уставне заштите , него у упознавању народа са њоме . У правој српској држави био би планиран новац за упознавање народа са уставном заштитом и за праћење њеног спровођења, а све би почело тиме што би њен председник јавно рекао на државној ТВ да је српско писмо само ћирилица и да ће се спровести све потребне мере да она поново постане суверено српско национално писмо.Треба знати да председник Србије ту заштиту крије , а док је био председник Владе рекао је у Скупштини да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.Тиме је он поручио да се неће спроводити уставна норма о језику и писму.

          Зашто и како је дошло до садашње уставне норме о језику и писму ?

Све је започело са радом Удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад ,чији је главни прегаоц Драгољуб Збиљић. Он је заинтересовао за уставно решење писма почившег мр Бранислава Брборића , који је био помоћник министра за културу Драгана Којадиновића ,у време када је председник Владе био проф.др Војислав Коштуница. Удружење је схватило да лингвистичка струка неће одустати од двоазбучја , па смо се поуздали да се оно може одбацити само уставном нормом . Мр Брборић је као секретар Одбора за стандардизацију био алфа и омега у њеном раду , па је заобишао струку и предложио Влади да се  народ на референдуму изјасни о садашњој уставној норми.

Матица српска се двоумила од усвајања Устава 2006.до 2010.г година да ли да у ишчекујућем њеном правопису остане хрватска латиница, или да њен правопис буде усаглашен са Уставом. Правописци су морали навести уставну норму макар у фусноти ,а ипак су латиницу прогласили српским писмом,  уз образложење да је она остатак  из српскохрватског језичког заједништва.

Пошто се Илија Петровић позива на своје искуство, ево и мога.

Српски народ у огромној мери и не зна да је српско писмо само ћирилица . Обично се мисли да су равноправне ћирилица и латиница.

Многи би обележили своје радње ћирилицом када би знали да је то по закону , јер  се плаше да у мору хрватске латинице својим примером не испадну беле вране.Тако сам 2004.ушао у једну апотеку у Шиду да похвалим власника због ћирилице , а он ми рече да није Србин него Словак, али је чуо да по закону мора бити ћирилица па да не пише два пута.

У Шиду је моја фирма завршила неке радове ,а када је приспео шлепер ради утовара похвалим власника Лазу јер је на возилу било његово ћириличко име. Он се толико узбудио да је сав дрхтао и рекао ми : „ Али остао сам сам.“ А како се тек обрадовао када сам му дао самолепљиву  налепницу ОСТАНИ СРБИН – ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ ! Јадни народ србски у држави са србским и меном!

Мене је много зачудило то што ни И.Петровић није поменуо проблем неусклађености српског Правописа са српским Уставом ,а то не чини нико у српским државама осим Драгољуба Збиљића и мене. Док се тек понекад појави у јавности текст о ћирилици , дотле непрекидно ради државни систем на латиничењу Срба у виду двоазбучја у српском правопису .Он без престанка продукује све нове и нове латиничке јањичаре. Лингвистима не пада на памет да отклоне ту српску срамоту, јер је то по вољи политичара , а нарочито по вољи председника државе. Био је јуче забринут због тога што нема ћирилице за Србе у Црној Гори, не стидећи се што ње нема  ни у Србији ,у којој је он неприкосновени владар.

Српски лингвисти су пре две три године припремили предлог новог закона о језику и писму и чуде се зашто он још није стигао пред народне посланике. Ја сам одмах  предвидео у мојој књизи „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ увођењем хрватске латинице у српски правопис“ да предлог никада неће ни стићи у Скупштину јер то неће да дозволи председник Србије. Има оправдање да  не може против језичке науке која је рекла да је српска и латиница. Председник је у праву јер би лингвисти хтели да се Срби натерају законом да пишу ћирилицом , уместо да прво правописом буду поново научени да је њихово национално писмо само ћирилица ,па да га као таквог заволе и примењују.

Опредељење за писмо је искључиво политичко питање, па је логично то што је председник државе латиничким текстом честитао Европи дан победе над фашизмом. Он овом хрватском латиницом сведочи да је Србија на њеном латинском  путу.

Остајем при ставу да постојећа уставна норма о језику и писму ипак колико толико жуља школоване Србе.

Немања Видић

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *