Анализе

Ћирилица није Уставом заштићена

Због чега о ћирилици још једном

Не би овог осврта ни било да мој друг Немања Видић позивајући се на  члан 10. Устава Републике Србије, у коме пише да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”, није устврдио да је “поменута уставна одредба једина узданица и чврста тачка отпора потпуној замени ћирилице латиницом”, што је за његово Удружење “највећи успех током дводеценијске одбране ћирилице од Срба”.

То што је Немањино Удружење бранило ћирилицу “од Срба” – споредна је ствар, али је зато искуство овог потписника показало да се многе институције у Држави Србији, све тамо до Уставног суда, свесрдно труде да Србе “одбране” од ћирилице.

Све је почело тако што је првих дана 2015. године затражено од Телекома Србије да рачуне телекомуникационих услуга испоставља на србском језику, ћирилицом.

Први одговор био је да за то не постоје техничке могућности, али је касније “откривено” да је ћирилици место само “у службеној употреби”, односно у раду “државних органа… предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења… која су им поверена”. И све то у складу са неким законом старијим петнаестак година од важећег Устава, нарочито због тога што “издавање рачуна за телекомуникационе услуге није посао у вршењу јавних овлашћења”.

Повереник за информације није имао “законска овлашћења” да се бави овим питањем, док је Заштитник грађана “објаснио” да Телеком Србије, иако је Држава Србија скоро двотрећински власник, није обавезан да користи ћирилицу, “за разлику од Електропривреде Србије… или свих других јавних предузећа у области услуга, чији је оснивач држава или локална самоуправа”.

Министарство телекомуникација не знајући ни шта ће од себе, али и у уверењу да Војводина Србска није део Државе Србије, “наметнутог” питања отресло се тако што га је проследило неком покрајинском секретаријату за равноправност полова, не би ли оно пресудило да су ћирилица и латиница, барем у Покрајини, као истополне потпуно равноправне.

Сазнање да су и Матица српска и Председник Владе Србије избегли да се изјасне о начетој теми, “прочитано” је као да је ћирилица у Србији страно тело, али и као “препорука” да се у цео “случај” умеша и Уставни суд Републике Србије.

Писмо Уставном суду

Кад је већ тако, овоме потписнику преостало је само седне и поштујући све потребне уставно-административне прохте­ве,  20. априла 2016(7524) године напише Уставном суду Републике Србије, Булевар краља Александра 15 у Београ­ду, писамце следеће садржине:

“У складу са чланом 168. Устава Републике Србије;

Подносим иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије (Службени глас­ник Републике Србије број 98/2006), који казује да су ‘у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’.

Разлози:

– У Земљи Србији, нико од оних који би требало да гарантују примењивост једне уставне одредбе, Влада Репу­бли­ке Србије, или неко од њених министарстава, или неки од повереника за нешто или заштитника нечијих, на при­мер, није спреман да стане чврсто уз ту одредбу и омогући њену примену;

– У истој тој Земљи Србији допустиво је да орган који је изгласао и уставну одредбу о употреби србског језика и ћириличког донесе Закон о службеној употреби језика и пи­сама (Служ­бени гласник Републике Србије бројеви 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) којим ће употребу србског језика и ћириличког писма заку­куљити у толикој мери да од србског језика и ћириличког писма неће остати ни слова ни гласа;

–  Ваљда је само у истој тој Земљи Србији могуће да се на једну уставну одредбу донесену 2006. године примењују прописи, макар се звали и законски, неприлагођени намени и временски старији и це­лих петнаест година од односне уставне одредбе;

– И биће да је само у истој тој Земљи Србији могуће да се тума­чење једне уставне одредбе (макар то била, у от­во­ре­но антисрб­ској пракси, и једна тако безначајна уставна од­ре­д­ба као што је то употреба србског језика и ћириличког писма) препусти зловољи (злонамерности, самовољи, баха­то­сти) и оних који, као ‘Телеком Србије’, са корисничким телом у Земљи Србији опште на неком страном језику, ла­тиницом, јер им став 1. члана 10. Устава Ре­пу­бли­ке Србије не представља, у сопственом правн(ичк)ом тумаче­њу, пре­преку за такав антисрбски поступак.

У уверењу да ће Уставни суд Републике Србије прихва­тити ову иницијативу за покретање поступка за оцену ус­тав­ности става 1. члана 10. Устава Републике Србије;

Предлажем да Одлука којом ће се став 1. члана 10. Устава Републике Србије прогласити неуставним буде за­сно­вана на правном начелу да заблуда о праву (у овом слу­чају: о праву на упо­требу србског језика и ћириличког пи­сма) никоме не користи, те да садржи следеће ставове:

  1. Одредба става 1. члана 10. Устава Републике Србије, по којој су ‘у Републици Србији у службеној употреби срп­ски језик и ћириличко писмо’, проглашује се неуставном и предлаже Влади Републике Србије да, у договору са Стра­начком скупштином Републике Србије, укине ту бесмисле­ну, некорисну, антисрбску и антицивилизацијску одредбу;
  2. Утолико пре што Хрвати, пошто су ср­бском народу отели србски језик и именовали га као ‘хрватски’, пре­ду­зимају опсе­ж­не радње да присвоје и ћириличко писмо. Једва чекајући да се домогну једне од изворних вредности људске цивилизације, 2013. године један од њих ‘исклесао је у каме­ну дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест, а сва ће бити осветљена, видљива и читљива пут­ницима који се крећу пу­тем Мостар­-Спљет и Мостар-То­миславград-Ливно. Слова су ник­ла на огради основне шко­ле у Кочерину, западно од Лиштице, висо­ка су 1,4 метра, широка метар а дебела 25 центиметара’. А пре тога, кра­је­м 2012. године, Хрватска академија знаности и умјетности ор­гани­зова­ла је ‘научни’ скуп на тему ‘Хрватска ћирилична баштина’ и тамо ко­н­ста­то­вала како је ‘од 11. до 18. века на великим дјеловима хр­ватског територија ста­новништво своје културне потребе из­ра­жа­вало (и) ћирилицом’. И када већ Срби не желе ћи­ри­лицу и не поштују је, нека бригу о њој преузму Хрвати. По истој логици којом су исти ти Хрва­ти, гусарећи по србској духовности, од неза­интересованих Срба преузели бројне знамените Србе. Тако, на пример, хр­ватски медији јавили су пре коју годину (2012) да је у Аме­рици преминуо Мајк Ву­целиц, ‘Хрват који је послао Аполо на мјесец’, иако тај Ву­целиц баш и није Хрват, није ни рођен у Хрватској већ у Кра­љевини Југославији, у Гарешници (1930), у време кад хрват­ска држава није ни постојала, и није Мајк Вуце­ли­ц него Милојко Вучелић, чији су преци, изворни Срби, поре­клом из Брскута, код Подгорице, у аустријско царство дошли почетком 18. века, у Ли­ку. Хрвати још кажу да се најпознатији ‘хрватски знан­стве­ник’ и један од ‘нај­значај­ни­јих Хрвата у повијести’ зове Ру­ђер Бошко­вић, иа­ко он, рођен у браку Србина, Николе Бошко­вића, родом из Ораховог Дола, код Требиња (старином с Орје Лу­ке у Бје­лопав­ли­ћима), и дубровачке Италијанке, Павле Бетере, ни­какве везе ни­је имао са Хрватима. И песника и аустроу­гарског генерала Пе­т­ра­ Прерадовића одавно у Загребу пред­стављају као Хрвата, иако он по­тиче из србске свеште­ничке породице, из Беловара. У Хрватској се од пре два­де­сетак година спроводе обимне радње да се и Никола Тесла, такође син србског право­славног свештеника, ‘уна­преди’ у Хрвата. И бројни књижевници, научници, културни радни­ци, несум­њиво србског порекла, као што су Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић… у хрватској јавности слове као Хрv­ати. Хрва­ти су, тако, пре четврт века покушали да и Марка Пола, светског путника и ис­траживача, упишу у ‘своје’, за­то што је рођен на Корчули, острву које су Хрвати давно присвојили, али их је у томе онемогућио италијански амба­са­дор у Загребу поруком да такве ‘националне трансфере’ можда могу да раде са Србима, али не и с Италијанима, што је било довољно да Хрвати одустану од Марка Пола. А у међувремену, исти ти Хрвати, и даље гусарећи по србској духовности, од незаинтере­со­ва­них Срба преотели су србски бећарац и србске ојкаче а припремају се врло озбиљно да преотму и србске гусле;
  3. Како без србског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити, Хрватима неће бити тешко да прео­тимајући сва србска обележја, у крајњој линији: и србско име, очувају све оно до чега данашњим Србима (а нарочито властодршцима у Србији, заинтересованим једино за соп­ств­е­ну власт а никако за виталне националне интересе оних којим владају) уопште није стало;
  4. А дотле, да би и србски народ могао некако говорити и писати и међусобно се споразумевати, треба донети од­луку да се он, србски народ, у Земљи која се још увек зове Ср­бија, прогласи на­ционалном мањином и нало­жи (нареди) да се са њим го­во­ри србским језиком и да се у писаном општењу са њим користи ћириличко писмо.

У уверењу да ће у Уставном суду Републике Србије једнодушно бити прихваћена ова иници­јатива за покре­тање поступ­ка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије који се бави наводним правом срб­ског на­рода у Земљи Србији на употребу србског језика и срб­ског ћириличког писма”, “иницијатор” је испод свега изложеног исписао и своје име.

Одговор Уставног суда

Писмо је послато, али се одговор није очекивао, рачунало се да ће оно завршити у “корпи за ад акта”, уз “уставни” коментар да им је писмо послала нека будала.

Одговор је ипак стигао, под бројем ПР-95/2016 од 10. маја 2016. године и потписом Радована Безбрадице, секре­тара Уставног суда:

“Поводом Вашег поднеска од 19. априла 2016. године, којим сте тражили од Уставног суда да прихватањем ове ‘иницијативе’ покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Републике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употребу српског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Уставни суд није над­ле­жан да поступа по наведеном поднеску.

Наиме, одредбама члана 167. став 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда у погледу оце­не саправности општих аката, односно, утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међуна­род­ног права и потврђеним међународним уговорима, из чега следи да Уставни суд није надлежан да врши оцену иуставности самих уставних одредаба, јер Устав представ­ља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би ‘уставност’ Суд могао да цени.

Указујемо и да је на поступање са поднесцима за које Суд није надлежан, уређено одредбама члана 102. Послов­ника о раду Уставног суда (’Службени гласник РС’, број 103/13), којима је прописано да Суд не одлучује о подне­сци­ма којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјав­љу­ју притужбе на рад државних и других органа и организа­ција, као и о другим поднесцима којима се захтева поступање Суда по питањима која нису у његовој надлежности, а о надлежностима Суда да поступа по таквим поднесцима се­кретар Суда писмено обавештава подносиоца.

На основу претходно наведеног, обавештавамо Вас да нема правног основа ни могућности за поступање и одлу­чи­вање Уставног суда по предлогу постављеном у наведеном поднеску”.

Ћирилца је пуштена низ воду

Проистиче из свега да Уставни суд једино брине о “поступању” и “одлучивању” а не о заштити, што значи да су и србски језик и ћириличко писмо “колатерална штета” не само правног система у Земљи Србији већ и опште србске небриге за опстанак и Србске Државе и србског националног и духовног бића.

Илија Петровић

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *