Анализе

Ко су најкрволочније усташе, чије злочине људски ум тешко може појмити

Усташе се сликају поред закланих Срба

  • Ове године навршава се 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу објешен Мирослав Филиповић, неславно знан и као „фра Сотона“, један од усташких злочинаца из Другог свјетског рата, најозлоглашенијих по бруталности и садизму

Ове године навршава се 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу објешен Мирослав Филиповић, неславно знан и као „фра Сотона“, један од усташких злочинаца из Другог свјетског рата, најозлоглашенијих по бруталности и садизму, пише Блиц.

Рођен у Јајцу 1915. године, а 1938. заредио се и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевцу у Бања Луци, добивши редовничко име Томислав. Није познато како се тај човјек већ до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане да се петља са усташама.

Он то није послушао и чим је у јануару 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војсци. Већ 7. фебруара забиљежено је да је учествовао у покољу око 2.300 цивила у предграђима Бања Луке, често чак и сјекирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забиљежено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција.

Заклао 52 деце

У селу Шарговцу, Филиповић, већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтјели ни да чују, и још неколико усташа затекли 52 дјеце усред наставе. Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и дјецу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто изрецитује. Одабрала је извјесну Радојку Гламочанин, да би он дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и нагло јој пререзао врат ножем.

У хаосу који је усљедио рекао је својим усташким колегама: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха.“На суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању то 52 деце, али јесте да је видио како се из тог покоља усташе враћају обливени крвљу. Суд му тада није вјеровао.

Мирослав Филиповић

Као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није вјеровао ни нацистички генерал Едмунд Глаисе вон Хорстенау, војни изасланик Трећег Рајха у НДХ.

Папински легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претјеране злочине“ по тадашњем њемачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видјели рачуницу у вршењу злочина над цивилима који су тиме били практично натјерани да узму оружје против окупатора.

Но, из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић, тада управник логорског састава у НДХ, и смјестио га у Јасеновац. Као једног од кољача, наравно, накратко и као управитеља Јасеновца, односно Старе Градишке. Био је у стању да пререже гркљан човјеку, а потом да га распори преко ребара и стомака.Једном је приликом 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао сјекиром и побацао у јаму.

Другом је приликом 42 заточеника једног по једног устријелио у потиљак. Обично је покољима приступао ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживјели су свједочили и да је, благо се смјешећи, једном пришао мајкама са дјецом, тек пристиглима, и застао да се игра са једним дјететом. Бацао га је у ваздух, као у игри. Жене су тек тад видјеле да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дијете промашује нож. Из трећег пута дијете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена, настао је покољ у ком су побили све.

Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ прозвао Мајсторовић. На суђењу је Филиповић признао „само“ стотињак својих убијстава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати“. Остала убиства је негирао, као и силовања у логору прије покоља, али је рекао да их јесте видио. Након смртне пресуде, власти су га објесиле.

Лудак, умно болестан човкек који уопште не може да се контролише

Што се тиче Вјекослава Лубурића, „Макса“, опјеваног као заповједника „својих месара“, рођеног у Хумцу код Љубушког 1913. године, за њега је чак и кћерка Анте Павелића, Вишња, мало пре смрти 2015. рекла да је био „лудак, умно болестан човјек, да уопште није могао да се контролише“.

Дио историчара данас покушава да објасни да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, док је имао само 10 година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Са Антом Павелићем 1926. године покушао је да побјегне у иностранство, али га је полиција ухватила и проблематичног 16-годишњака вратила мајци.

Двије године касније је успио, придружио се првим усташама у Мађарској, али га је коштало слободе то што је дошао као деликвент. Власти су га ухапсиле због некакве проневјере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици. За клупу за ратне злочине било би довољно већ то што је управо он био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу.

Зло у људском лику, Макс Лубурић

Само у дјечјем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1.631 дјеце у језивим условима. Практично је заповиједао логорском машинеријом смрти у НДХ. Није се либио да стреља ни своје. Крајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од вон Хорстенауа који је учинио све што је могао да га стрпа иза решетака. Иза Лубурића је остало на десетине хиљада стрељаних, покланих, раскомаданих цивила свих доби, вјера, националности, полова, дословно ријеке крви.

Затворио је чак и ХСС-овца Радка Мачека, а при крају НДХ он је био међу најзаслужнијима за спрјечавање Вокић-Лорковићевог покушаја пуча у марионетској државици која се тотално распадала.

Из НДХ је ипак побјегао прије коначног пада. Тек након доста година и свих тих злочина, Лубурић се у емиграцији сјетио да предложи „уједињење свих Хрвата“. Но, врло слично како је и сам убијао, 1969. страдао је и он.Илија Станић, син једног од покојних усташа, а у том тренутку једини у кога је Лубурић имао повјерења, испало је да је Удбин агент. Мјесецима је Станић припремао да с њим остане сам, да га прије тога дрогира прашком за спавање, да има апсолутно чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је све то припремио у Лубурићевој кући. Кад је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао са чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао да устане, а овај му је викнуо: “ Мајку ти ј*ем усташку! Овако си ти маљем убијао дјецу у Јасеновцу!“ и након тога му са још три ударца разбио лобању.

Вишња Павелић је причала да су Њемци, чак и нацисти, били врло нерасположени према усташама, односно да је Павелић на власти опстајао искључиво због Адолфа Хитлера и уског круга његових највиших нацистичких сарадника. Оно што она тад није рекла, али је јасно из њемачких докумената из Другог свјетског рата, јесте да је разлог била екстремна усташка бруталност, покољи који су са собом носили ужасан печат најгорих психопатолошких девијација.

Најгори од свих

Љубо Милош заправо је био можда и најгори у тој манијакалној конкуренцији. Био је Лубурићев рођак. Рат га је затекао кад је имао само 22 године и Лубурић га је од првих дана узео као своју десну руку. Поставио га је за управитеља Јасеновца већ у октобру 1941., тако да је баш њему запало да у Јасеновцу пази на Мачека. А стари ХСС-овац послије је причао да је једном приликом питао Милоша зар се не плаши Божје казне због свих тих злочина. „Ништа ми не говори. Ја знам да ћу горити у паклу за оно што сам учинио и оно што ћу учинити.

Али ћу горити у паклу за Хрватску“, одговорио му је. Обожавао је да се у логору претвара да је лијечник и заправо се „играо“ док је таманио логораше. Некад их је убијао пиштољем, некад парао ножем. Био је јако поносан на свој изум „ритуално клање Жидова“. Многи су свједочили да су га хватали прави напади лудила, па би на примјер зајахао коња, галопирао логором и пуцао по логорашима. Због тога су га се клонили чак и многе усташе у логору.

Диана Будисављевић, Загрепчанка која је као Аустријанка успјела да превари систем НДХ и из усташких логора спаси 12.000 дјеце, чак им сачува и идентитете, свједочила је да су у Старој Градишки козарачка деца умирала од глади, болести и хладноће, да су дјецу убијали тако што би им разбили главу о зид. Једна од преживјелих свједочила је да су једном приликом у логор дошли Макс Лубурић и Љубо Милош с неколицином других усташа и да су донијели канту циклона Б (отрова за гасне коморе).

Љубо Милош

Дјецу су отимали, тукли кундацима, а кад би их коначно стрпали у неку просторију, дјеци су унутра убацили ту канту и потровали их. Због дивљања, пљачкања по околним селима и како је то већ ишло, и Милош је крајем 1942. успео да заглави у НДХ у затвору као оптужен за злочине, да би Лубурић и њега извлачио на слободу. Милош је касније био и управитељ затвора у Лепоглави, но 1945. успио је да побјегне пред партизанима преко Аустрије, очито уз помоћ дијела клера, који је, за разлику од Алојзија Степинца, такође био екстремистичких националистичких назора.

За разлику од велике већине осталих избјеглих усташа, Милош се већ 1947. илегално вратио у Хрватску, наивно вјерујући да ће мобилизирати довољно „крсташа“ за герилски устанак. Власти су га ухватиле врло брзо и 1947. оптужиле за ратне злочине.

Доказати му злочине било је врло лак посао, осим што је била ријеч о масовном градиву. Лак посао зато што је Милош апсолутно све признао, још од планова истребљења цијелих националних и етничких мањина смишљених већ при оснивању усташког покрета. Тако, на примјер, кад су га питали за убиства дјеце, мртво хладно је одговорио: „Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фра Мајсторовићем сазнао сам да је дјецу много теже убијати него одрасле.“ Осуђен је 20. августа 1948. у Загребу и истог дана објешен.

Једини који је прошао без смртне казне

Од свих њих једино Динко Шакић на крају није завршио с формалном или неформалном смртном, него казном од 20 година затвора коју је од 1998. гулио у Лепоглави, оној истој у којој су неког мучили и убијали његови компањони.

Шакић је такође био родом из Љубушког, само што је од свих наведених био најмлађи. Имао је само 20 година кад га је Лубурић узео да му помаже у свему ономе што су чинили у логору у Јасеновцу. Сматра се да је управо Шакић 1942. у Јасеновцу убио ХСС-овца пјесника Миховила Павлека Мишкину.Тог љета у Старој Градишци видели су га и да је лично погушио издувним гасовима пун комби дјеце и жена. Сљедеће године оженио се тада 18-годишњом Лубурићевом полусестром Надом, која је такође од почетка логора учествовала у свему томе. Са само 22 године, у априлу 1944., Лубурић га је поставио да управља том клаоницом.

Сјећају га се као типа који је био кицош, вјечно у исполираним чизмама и савршеној униформи, те ужасно арогантан. У мучењима логораша знао је и лично да учествује. За његовог шефовања у Јасеновцу побијено је најмање 2.000 људи, а забиљежено је и то да су Шакић и један други злочинац Андрија Артуковић, министар полиције у НДХ, сједили и ручали шницле док су гледали како вјешају логорског љекара др. Милана Бошковића, његову супругу и још тројицу које су разоткрили да су слали информације партизанима. Као и Павелић, и Шакић је из Хрватске побјегао у Шпанију мало прије капитулације НДХ.

Динко Шакић

Био је пријатељ с парагвајским диктатором Алфредом Стреснером, озлоглашеним заштитником најгорих нациста. Још 1994. изјављивао је да му је „жао што није убио још Срба“, да „спава као беба“.

Али кад га је 1998. Аргентина ипак изручила Хрватској, био је изненађен. На суђењу се смијао свједоцима његових злочина, као кад је др. Милану Бошковићу рекао да ће му, због његовог угледа, учинити част да га убије лично због крађе кукуруза, јер логораши су били гладни. При пресуди му ипак није било смијешно, одслушао ју је потпуно озбиљан. Нјегову је пресуду одушевљено поздравио цијели свијет, јер била је ријеч о заповједнику логора смрти. А кад је умро 2008., након година робијања и проблема са срцем, то медији једва да су посебно забиљежили.

Извор: Ослобођење

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *