Анализе

Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве

Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.

Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу

Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.

Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.

Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.

Блајбург у Сарајеву – мало историје

Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.

Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

имокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.

За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):

„Земља тад не мирише јадом,
Већ сва мирише ми сва,
Љубављу, вјером и надом,
Кад сунце сја“.  

Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:

„Доктор Анте Павелић име драго,
Има у њем Хрватска с неба благо.
Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
Вођо наш златни“!

Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.

Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.

ИЗВОР: https://pravoslavie.ru/srpska/131084.htm

Подели:

One Commnet on “Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве

  1. Primadona Narodnog pozorišta Sarajevo Margit Tomik-Levy uputila je otvoreno pismo kardinalu Vinku Puljiću.
    Ona u pismu ističe kako je najavljena misa za poginule ustaše na Bleiburgu sramotna:

    „Poštovani g. Puljić, obraćam vam se kao razočarani katolik kojeg ste svojim postupcima “otjerali” iz Crkve. Ne mogu biti vjernik koji ide u crkvu gdje bi najuzoritiji među vjernicima trebao širiti riječi ljubavi i povezivati ljude, a vi to ne radite. Vi ste političar koji Crkvu koristi za najpodlije planove svoje stranke sa ciljem opasnog meteža u BiH. Stranka ne manipuliše
    Crkvom i vama. Vi manipulišete i strankom i Crkvom i vjernicima. Vi niste čovjek mira, vi ne želite mir u Sarajevu. Pakleni je plan zagrebačke vlasti, crkvene i državne da održi misu zločincima u Sarajevu. Pitam se šta vi dobijate za to.

    Mogla bih razumjeti da vi služite misu za žrtve rata, ali vi opet manipulišete. Ne služite misu žrtvama Drugog svjetskog rata nego svim Blajburškim žrtvama. Jeste li ikada pomislili da održite misu za nevine žrtve ustaškog režima u Sarajevu? Oni su nevini, ovi vaši iz Blajburga nisu. Većini su ruke bile krvave do lakata, a ostali su bježali sa njima. A, pogledajte šta su vaši
    neprežaljeni ljubimci uradili u Sarajevu:
    spisak ubijenih – Jevreji 8.776 (81,34%),
    Srbi 1.029 (9,54%),
    Hrvati 473 (4,38%),
    muslimani/Bošnjaci 410 (3,80%),
    ostali i nepoznati 101 (0,94%).
    Zamislite, ubijani bez suda i krivice. Pitam se je li vas imalo stid. Ovi ubijeni su po vama nevažni. Vi patite za “nevinim domoljubima”.
    Ja vam nisam nepoznata. Puno sam imala koncerata u vašoj crkvi, prilazili ste i čestitali, dolazili ste u pozorište na moje predstave. Vama je vjerovatno potpuno nevažno što ste za mene prestali biti Kardinal. Doživljavam vas kao rigidnog desničara, ljubitelja NDH. Poznajete i mog supruga. U ratu je prenosio vaše poruke časnim sestrama u Ljubljanskoj ulici.
    Do sada mu se niste zahvalili. Namjeravate to uraditi u nedjelju služeći misuzvjerima koji su mu ubili baku, dedu i tetku“.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *