Анализе

“Одмаралиште” у Јасеновцу

  • “Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њихово потпуно уништење”.
  • Пре тридесетак година 20. века, Мате Мештровић (1930), у Сједињеним Америчким Државама познат као Mathew Mestrovic, is an American journalist and academic, Croatian lobbyst, politician and ambassador, син вајара Ивана Мештровића (1883-1962), изјавио је: “Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо, они све више хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.
  • Године 2002, група француских и белгијских новинара обишла је простор од Славоније до Далмације и затим написала: “Ништа се на овом свету не може мерити с интензитетом хрватске мржње према Србима”.

ПИШЕ: Илија Петровић

 

И за покушај може се казнити

Наредни редови само су прескро­ман по­кушај да се укаже на једно давно започето, на брзину пре­ки­ну­то и, не би ли се тако очувало брозовско братство и јединство, насилно одбачено научно истраживање о јасеновачком лого­ру и хрватском геноциду над срб­ским народом.

Кад је 1964. године формирана комисија у саставу: Вида Бродар (1925-2014), стручни сарадник Института за биологију Универзи­те­та у Љубљани, Антон Погачник (1934-1974), асистент Антрополошког од­се­ка Биотехничког факултета у Љубљани и др Србољуб Жи­ва­новић (1933), асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду, основни задатак био јој је “да руководи отко­па­вањем извесног броја сонди, које би могле да пруже при­бли­жно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница” на подручју усташког логорског комплекса Јасеновац, установ­љеног на це­лих 240 квадратних километара, за који је Артур Хефнер, немачки официр задужен за слање радне снаге у Немачку, записао 11. новембра 1942. године да би “концепт логора Јасеновац требало заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца”, те да је, “без обзира на јавну пропаганду, ово један од најстрашнијих ло­гора који би се могао поредити једино са Дантеовим Па­клом”). Крајњи циљ ове комисије био је да, по могућности, уста­нови на којим се локалитетима налазе масовне гробнице и утврди “приближан број жртава сахра­њених у гробницама, њихов пол, узраст, животно доба и евен­туални узрок смрти, односно начин на који су жртве погуб­ље­не”.

Кључна је чињеница да су се у тој комисији нашли ис­кљу­чиво млади антрополози, пошто су искус­ни универзитетски професори из тадашњих југословенских републи­ка, мало правдајући се старошћу, а више у страху од онога што би их могло снаћи ако открију превише, избегли да се у њу укљу­че. Није без значаја ни податак да је цео истраживачки посао морао бити завршен у једном изузетно кратком року, будући да је на­редне године требало да се започне с изградњом Спомен­-обе­ле­ж­ја Јасеновац.

 

Истраживање у Градини

И тако, комисија се 22. јуна 1964. године нашла у Градини, на стратишту, осамље­ном и претешко приступачном месту на коме је закопано преко 360.000 људи, углавном Срба, и одмах приступила послу: отво­рен је велик број сонди, различитих величина (најмања површине три пута четири метра), дубине до 180 сантиметара. На основу анализе посмртних остатака (мушких, женских, дечјих) нађених у највећем броју сонди (боја косе и облик длака), “може се закључити да се ради о становништву које је носилац светле компоненте”, што значи да “ту није било Јевреја ни Цигана… а велика количина нађеног мате­ријала (у појединим сондама), показује да су жртве доведене ди­ректно до места погубљења и да нису били претходно у логору. С об­зиром да су скелети лежали потрбушке, а узрок смрти су биле повреде нанесене тупи­м предметом… (јасно је да су) жртве убијане на ивици јаме”.

Последњег истраживачког дана у Градини (27. јуна) затр­пане су све обрађене сонде, уређен терен и формулисана нека кључна запажања. Једно од најинтересантнијих јесте да увид у отваране сонде не може представити “целокупно стање ствари, јер је познато да постоји око 200 гробница на разним местима међусобно уда­љеним и по пар километара. Бушотине су показале да је начин сахр­а­њивања био различит, и да има гробова са спа­љивањем, кувањем итд. Ми смо овог пута отварали сонде само тамо где су бушотине показале да има скелетног материјала, и због недостатка времена и могућности, проучавали смо само је­дан мали део терена… Ми ни у једном случају нисмо нашли гроб­нице у којима су сахрањивани ле­шеви који су довежени, или пак гробове са сагорелим лешевима. Сви знаци говоре да су жртве чије смо скелете проучавали биле убијене ту, на лицу ме­ста, и да су одмах падале у гробницу”.

Највећи део обрађеног материјала предат је музејској збир­ци у Јасеновцу, а пет лобања (одабраних по необразложеним антропо­лошким мерилима) послато је у Завод за судску медицину Ме­ди­цинског факултета у Сарајеву, највероватније због тога што је ову Комисију, у техничком смислу, предводио др Здравко Марић (1930-2006), рођен у Подравској Слатини, рхеолог из Земаљског музеја у Сарајеву, јер су, по Живановићевим речима, “археолози једини способни да ваљано организују теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да њима руководе”.

 

Истраживање у Јасеновцу

Исте јесени, од 22. до 27. септембра 1964. године, екипа у истом саставу наставила је с истраживањем у Јасеновцу, у двадесетак сонди бираних по несигур­ним сећањима појединих мештана, тако да је у уводном делу тада сачињеног комисиј­ског записника могло бити назначено да је “већ на почетку рада екипа наишла на изванредне тешкоће, јер није поседовала ни­какву карту или скицу терена, и јер није била позната чак ни најосновнија локализација гробница… Зато смо се приликом избора места за отва­рање сонди руководили једино приближно постављеним ознака­ма­-таблама, које су постављене местимич­но по терену логора, и које означавају поједине објекте логора и локације гробница по сећању појединих бивших логораша. Од­мах смо утврдили да су извесне ознаке постављене произво­љ­но, јер се показало да на тим местим нема никаквих налаза. Због тога смо обсервирали терен на основу изјава бивших влас­ника земљишта… као и на основу нађених улегнућа и неправил­ности конфигурације земљишта би­ра­ли места за отварање сонди”.

Мимо тога, комисија није имала фотографа који би “узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би “тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта ни­ти скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена “мате­риј­ал­на средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско вози­ло, није јој додељено бар једно лице које би обављало “организационе послове”, што све значи да неком невидљивом органи­затору тог ископавања и није био циљ да се открије ис­тина о усташком логору у Јасеновцу.

На крају, комисија је извела и десетак закључака, од којих овде ваља истаћи да је обележавање масовних гробница обављено прилично произвољно, да многе масовне гробнице нису обеле­жене, да испитане гробнице не могу пружити ни прибли­ж­ну слику о броју покопаних жртава, да су гробнице неједнаке дубине (од 33 до 180 цм), те да се углавном, пошто је нађена ко­са претежно сме­ђа и светло смеђа, а лобање су претежно бра­хи­кефалне (“краткоглаве”) и мезоке­фалне (“умереноглаве”), ради о србском живљу. (Због могућ­но­с­ти да на основу извесних физичких особина уоче разлике између припадника по­је­диних народносних група, антрополози су у комунистичком вре­ме­ну, почев од Русије па даље, били непожељна научничка врста, тако да у другом издању хрватске Енцикло­педије Југославије, Загреб 1990, нема ни одреднице АНТРОПО­ЛОГИЈА. Са тим у непосредној вези, а према казивању Србо­љуба Жи­ва­новића, када је пре отпочињања истраживачког рада у Јасеновцу, “његова” трочлана делегација антрополога дошла код председника Српске академије наука, професора Илије Ђуричића – 1898-1965 -, он их је дочекао питањем “зар вас још има, ја сам мислио да смо вас у рату истребили”).

Узме ли се све то у обзир, постаје несумњиво да југословенској (и хрватској) власти није ни било стало да се сазна истина која се налазила под земљом; о жртвама баченим у реку Саву није се могло сазнати ни толико. Од резултата до којих је тре­бало да до­ђе поменута комисија, није се могла ни очекивати “ап­солути­зо­ва­на тачност о броју жртава”, али оно што се дешавало у позадини свих тих активности сведочи “о друштвеној лице­мер­ности после­рат­них властодржаца према геноциду над Србима, вршеном у Не­за­висној држави Хрвата, као што показују своје­врс­ну општеју­го­словенску аморалност пред суочењем са трагич­ним историјским истинама”. Резултати до којих је комисија до­шла у Градини (код Јасеновца) и у Јасеновцу нису због свега тога ни могли бити тада објављени; њих је професор Жива­но­вић ставио на увид јавности пре непуних петнаест година, у књизи Антропологија и палеопато­логија, Београд 2006, 133-187.

 

Још  се нешто може учинити

Ипак, може охрабрујуће деловати констатација др Србољу­ба Живано­ви­ћа да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострада­лих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отва­рањем гробница. Иако су прошле толике године упорног полити­ч­ког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогу­тала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасено­вач­ког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке зем­љи­шта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се ави­оснимцима, или сателитским снимцима терена, и тако најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.

И професор Живановић, као и свако ко искрено чез­не за истином о Јасеновцу, добро зна да иза таквог опсежног подухвата треба да стане србска држава. “Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве, које је усташки замајац неповратно задесио, требало је – у име сећања на невино пострада­ле, у име памћења последица националног и верског варвар­ства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ жи­вота над свим пори­вима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успо­став­ља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лиша­ва осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.

 

Колико је у Јасеновцу било жртава

А док се не открије стварни обим хрватских геноцидних рад­њи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најраз­ли­чи­ти­јим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупа­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. годи­не известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

р Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

р Израелски Јад-Вашем 700.000;

р Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

р Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен председник, само др Србољуб Живановић који, иначе, већ деценија­ма живи и ради у Лондону ) сматра да је у Јасеновцу страдало ви­ше од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава у интервјуу за бео­градску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрват­ској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

р Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960,  467, у непотписаном тексту (мада су, по прави­лу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухва­ћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

р Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуков­ника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хр­ват­ске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500- 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморе­них у Јасенов­цу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Ја­сеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

р Занемаримо ли Милетићево (циљно) домишљање да је “дио логора­ша, углавном комунисти, антифашисти и симпатизе­ри НО­П-а, покушао организирати и пру­жи­ти отпор у логору”, те да је “због састава ло­гораша и кратка боравка у логору, рад партијских комитета, логорске пар­тијске организације, економске заједнице, еконо­ма или колек­ти­ва био врло отежан, а везе с вањским свијетом готово немогуће”, енциклопедијски текст из 1990. године саоп­штава и следеће: “Та­чан број жртава још није утврђен, јер су до­кументи углавном уни­штени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената уста­новити број убијених, јер су уста­ше често ликвидирале масовно придо­шле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на ма­совна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Ко­за­ре”.

р Ако се има у виду све­дочење партизанског поручника Исидо­ра Левија да је, крајем априла 1945. године, Команди у Новској предао спискове са преко ми­ли­он имена јасеновачких жртава, добија на тежини Живано­вићев навод да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”.

 

Да ли би старатељство уљудило Хрвате и њину уљудбу

Још када се томе дода и Живановићев податак да је у Јасеновцу страдало око 110.000 деце до четрнаест година, те да је “Хр­ватска била и остала једина држава на свету, која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској, жртве претход­но стравично мучене, па тек онда убијане”, постаје јас­није због чега је аме­рички председник Франклин Делано Рузвелт (1882­-1945), имајући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељ­ство. И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србија, Рузвелт је 15. марта 1943. године, у разговору са британским министром спољних по­слова Антонијем Идном, изјавио да “Срби и Хр­вати немају ништа заједничког и да је смешно присилити два тако опречна народа да живе зајед­но у једној држави”.

Упо­знат са тиме, барем у општим цртама, потписник ових редака успео је да 30. јануара 1991. године, у једној телевизијској еми­сији из Но­вог Сада, и поред поприлич­ног отпора њеног водите­ља, изго­во­ри следеће (и касније објави у својој књизи Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде до­дао једно интересантно запажање господина Франклина Руз­ве­л­та, американског председника, који је на јед­ном англоамерикан­ском скупу из 1943. године, сазнавши за дел­о­вање Независне Др­жаве Хрватске и за погроме учињене… над српским народом пред­лагао да се хрватски народ стави под стратељство, јер је то народ који није способан да делује својом главом, народ који делује ираци­онално. Како је онда речено, старатељство је минимум до којег један народ може бити доведен”.

Изговорено је то на основу једног опширнијег коментара објављеног 21. фе­бру­ара 1949. године, на 1. страни “Американског Србобрана” из Питсбурга:

Србобран је већ коментарисао у своме броју од 3. феб. ову тешку осуду коју је председник Рузвелт изрекао о Хрватима. Ствар је исувише озбиљна да се на њу поново не вратимо.

На једној англо-америчкој Конференцији одржаној у Вашинг­тону у марту 1943, на којој је дискутовано послератно уређење Европе, председник Рузвелт, по службеном записнику, ко­ји је водио човек његовог пуног повере­ња Хер Хопкинс, изјавио је да Хрвате треба ставити под туторство (трасти­шип). И то Руз­велт није изрекао узгред у једном приватном разговору уз ка­фу, после вечере, него као став који ће Америка заступати прил­иком уре­ђи­вања послератне Европе…

Председник Рузвелт није ову осуду на памет изрекао. Он је био потре­шен извештајима о покољима Срба у независној држави Хрватској, који по дивљаштву и свирепости прелази и најгоре нацистичке злочине. Он је свака­ко знао да те злочине није јавно осудио  ни један од хрватских политичара, ко­ји су избегли у савезничке земље, да тобож и они помогну у ратним напо­рима против Осовине. Он је био упознат са дивљачким режимом који је Па­велић завео у земљи, која се називала Независна Хрватска и зато је био и пред­ложио да се после рата Хрвати ставе под такав понижавајући режим… на најнижи ступањ међу народима.

Истина, Председникова намера није остварена, али остаје факат да је такав предлог постојао, а то је најбоља илустрација шта је значила толика на­дувана ‘хиљадугодишња култура’, која је дошла до пуног изражаја у Паве­лићевој Независној Хрватској Држави. Да је нешто – не Рузвелт – него неки од савезничких државника предложио, да се Срби ставе под туторство, хр­ват­ска пропаганда заглушила би већ уши целом свету о српском дивљаштву и тиранији над културним Хрватима. Овако, постиђени до данас, још ниједан од хрватских букача и њихових листова нису смели да забележе Рузвелтову осуду, а камоли да против ње устану.

Уместо тога, они су још имали дрскости да нападају Србе за некакве из­мишљене покоље над Хрватима, као да ту уопште неких поређења може би­ти. Али на жалост и са наше стране нашла се једна група ‘партиских и политичких пр­вака’, која је готова да пређе преко овог Рузвелтовог сведочанства и да га преда забораву.

Снабдевени овако јаким аргиментима, они би на прво место требали да иду савезницима – на првом месту Американцима – да им изнесу разлоге зашто Срби не могу да иду у заједницу са Хрватима по сваку цену, јер није ла­ко ићи у заједницу са народом, кога вођа америчке демократије сматра не­зрелим и неспособним да сам собом управља. Уместо тога, они се спремају на подворење Мачеку, да од њега чују услове под којима Хрвати пристају да уђу у заједницу са Србима”.

“Американски Србобран” није нам рекао ко су били “партиски и политички прваци”, али смо то сазнали у рас­прави о Улици Луја Адамича у Београду, вођеној јуна-јула 1998. године у београдској “Политици”, у рубрици “Међу нама”.

За по­четак, од Личанина Ми­лана Тре­шњића, најпре високе лич­ности у Озни а потом и гене­ралног конзула у Штутгарту, сазна­је­мо да се “Са­ви­ца Косановић, у време Дру­гог светског рата, када је као изасланик избегличке краљевске владе боравио у САД у ди­пломатској миси­ји, ставио на страну НОБ-а у Југославији”, истовре­мено кад и његов ујак Никола Тесла. И сазнаје­мо да је Тесла, “када је чуо да председник САД Франклин Рузвелт наме­рава да предложи свету старатељство над хр­ват­ским наро­дом, због злочина које су чиниле ус­та­ше, од­мах свог нећака Са­вицу Косановића послао Руз­велту да га одврати од такве намере, уве­равајући га да нису сви Хрвати усташе и фашисти и да ће Хрва­ти у миру моћи да живе опет са својим комшијама Србима”. Трешњић каже да је “Руз­велт послушао Теслин савет” те да је “руководство нове Југославије знало да награ­ди и Савицу Ко­са­новића, Тесли­ног нећака, његовог лич­ног емисара код Рузвел­та”, тиме што га је награ­ђивало министарским улогама у “свим по­сле­ратним влада­ма ДФЈ и ФНРЈ”.

Трешњић још пише да је Сава Косановић, “тај Личанин и Србин, као и његов ујак, такође Лича­нин и Србин”, учинио “несамерљиву услугу” Хрватима. Ни­је рекао, а можда је ми­слио, да Хрвати баш због те “услуге” својатају Николу Теслу.

Са повећим закашњењем (Политика Београд, “Међу на­ма”, 27. јануар 2000, 12), под насловом “Теслин оп­рост”, об­јав­љено је писмо сликара Милића Станковића од Мачве, а у њему и следеће:

“Милан Тешић (погрешно, треба Трешњић – ИП) пи­ше ка­ко је Тесла успео пред саму своју смрт да убеди Руз­вел­та (пред конференцију у Квебеку са Черчилом) да се Хрвати не ставе, после свршетка рата, под стално старатељство УН због своје геноцид­не злочестости пре­ма незаштићеним Ср­би­ма. И зато је Теслина ху­маност одиста била потпуно не­разумљива у одвраћа­њу Руз­вел­та од те намере, поготово кад се зна да су му Фотић (Константин) и Дучић (Јован) подне­ли документовани извештај о покољу 520 љу­ди из фамилије Тесла у сми­љанској цркви… Успут, Хрвати су над­гробне спомени­ке његових родитеља по­лу­пали, а хумке разора­ли (што су исто учинили и 1991!), а Тесла унапред све оп­рашта Хрватима, шаљући свога нећака код Руз­велта неколико пу­та да га спречи у намери кажњавања Хр­вата као геноцидног народа пред светском јавношћу, а све у име некаквог ‘домо­љубља’ које Хрвати нису мо­гли заслужити… Тесла се овде понео као већина Ср­ба у историји: што пре забо­равити непрегледне ко­сти… насил­но покошене и пре него што су избројане… Наш великан Тесла свим силама је чепркао да они не буду осуђени, иако су били почи­ниоци великог геноци­да, незапамћеног у историји народа”.

Нешто раније, док је трајао хрватски рат против Срба, новосадски Днев­ник подсећа 15. новембра 1991, на 9. страни, на Рузвелтово размишљање и пише да се тајна о ус­ташком гено­циду над Србима (у Павелићево време) није мо­гла сакрити “пу­тем дипломације”. Већ 3. јануара 1942. године аме­рички лист Њу кроникл објављује “Меморандумску истину Српск­е право­сла­в­не цркве” и каже за усташке злочине да је то “нају­жас­нији запис о бестијалностима које су до сада забележе­не у овом рату”. Тај Крониклов чланак, као и текстови у још не­ким нови­на­ма, “на Западу су изазвали сензацију и згражање, до­шло је до јав­них протеста против усташког ратног злочина. Новине су, ко­ли­ко су могле, чиниле своје, крчиле пут до истине о стра­дањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сједињених Америч­ких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчије:

“Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао је енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт (1884-1962), удовицу Франклинову, за време једног приватног ручка 1947. године.

“Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни ја ни мој муж нисмо, у по­чет­ку, веровали да је то истина. Сматрали смо да је то пропа­ган­да”, одговорила је госпођа Рузвелт.

“Да ли бисте могли објаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било је ново Манха­та­ново питање, а одговор госпође Руз­велт био је колико онеспокојавајући, толико и без иједне црте људ­скости:

“Ви­ше нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква је са на­ма! И то снажнија него икад. Са својом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се објави о злочи­нима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.

Што значи да је Јосип Броз, раних послератних година, Елеонору често примао “у пријатељску посету” из захвалности за њен однос према злочинима над Србима које је хрватска усташка власт свих ратних година “практиковала” под високом заштитом Свете Столице.

А рачунајући баш са “неверовањем” којим се госпођа Елеонора похвалила, Фрањо Туђман је у свом го­вору на сабору Хр­ва­тске демократске заједнице (ХДЗ, духовне заједнице хрватског народа) рекао да они који у ХДЗ не виде ништа друго до за­лагање за обнову Независне Државе Хр­ва­т­ске (НДХ) “при томе за­борављају, да НДХ није била само пу­ка ‘квислиншка’ творба и ‘фашистички злочин’ већ и израз како по­вијесних теж­њи хрватског народа за својом самосталном држа­вом, тако и спознаја ме­ђународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Ње­ма­ч­ке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовин­ских сила већ је била и посљедица посве одре­ђе­них повијесних чимбе­ника”.

Показало се да су “одређени повијесни чимбе­ници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологију зла, без обзира на то што људско искуство казује да зло добра донијети неће.

И показало се да амерички изум некакавих институција за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на “мудрости” Елеоноре Рузвелт да “било шта да се об­јави о злочи­нима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати” јер је римокатоличка црква “са њима, и то снажнија него икад… са светском штампом”. Један од тих неверујућих, председник Хрват­ског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међу­на­родне комисије за утврђивање истине о хрватским злочини­ма у Јасеновцу формулише (у Политици од 12. марта 2012) као “језик мржње” и “плод злонамерне болесне мржње”, а њен пре­цизан податак да је 1.371 католички свештеник “чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан који нам казу­је да је од “око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, “а готово сви су били припадници фрањевач­ког реда”.

Но, тако је како је: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и којекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србије могли су се понашати како су се понашали, и гов­орити како су говорили, када није на време утврђен обим почиње­ног хрватског злочина и његова геноцидна природа.

Онако како како је то 1914. године, недуго после аустроугарских злочина у Мачви (који нису прошли без ондаш­њих Хр­ва­та) уста­новио швајцарски криминалист др Рудолф Арчибалд Рајс (1876­-1929).

Рајсов извештај, објављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска почи­нила за време првог упада у Србију, потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве ин­ва­зије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали политички и вој­ни врх Аустроугарске монар­хије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа. На основу чињеница о убист­ви­ма, силовањима, масакри­ра­њу, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочи­нима, Рајс је констатовао да је све то обав­љано “одређеним систе­мом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело не­ко­лицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим вој­ска­ма. У то би се могло поверо­вати да је било неколико десети­на жр­та­ва, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити при­х­ва­т­љиво објашњење да је реч о рђавом понашању изоло­ва­них нитковских елеме­ната”.

То, с једне стране, а на другој, Рајсова сведочења о злочинима, подупрта прво­разредном прав­ном и истори­ј­ском документ­а­цијом, ни­су потресла свет; “америчка пу­блика се чак узбуђива­ла причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Ср­бији”.

И сам повређен, као човек, оним што је током својих итраж­них радњи забележио по Мачви, др Арчибалд Рајс поручивао је Срби­ма да не смеју забо­равити оно што им се десило на по­четку Вели­ког рата. Подсећа­ју­ћи да је неки неименовани фран­цуски патр­и­ота (бавећи се неким “случајем” у Француској) са­ве­товао да “не го­воримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту ле­по­реку и благоглагољиву мисао “редефи­нисао” и претворио у врло озбиљно упозо­ре­ње србском на­ро­ду:

Мислимо увек на то и гово­римо увек о то­ме”.

Нажалост, Срби га нису по­слушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније дозво­ли­ли су да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих годи­на 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те ирацио­нал­не хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…

…Што потписнику ових редова даје право да унеколико редефи­нише и Рајсово упозорење:

Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су и било колико да су свежи или стари, и увек о њима гово­ри­мо, и због себе, и због света, и због злочинаца.

И, нарочито, због свога потомства.

Подели:

4 Comments on ““Одмаралиште” у Јасеновцу

  1. пеко,
    Прескочио си добар део реченице која каже да је Тесла, “када је чуо да председник САД Франклин Рузвелт наме­рава да предложи свету старатељство над хр­ват­ским наро­дом, због злочина које су чиниле ус­та­ше, од­мах свог нећака Са­вицу Косановића послао Руз­велту да га одврати од такве намере, уве­равајући га да нису сви Хрвати усташе и фашисти и да ће Хрва­ти у миру моћи да живе опет са својим комшијама Србима”.

  2. У прилог ономе што И.Петровић написа за Месића (цитирам: “ И таквом какав је, антифашистичком Месићу врло је стало да се Срби не помињу као највеће жртве усташке НДХ. Помињу­ћи Словене и у њих трпајући Хрвате који “жале за својим роп­твом”, Месић сугерише да су у НДХ, поред Јевреја и Цигана, најбројније жртве били Хрвати. „) , то је њима колективно (Хрватима), о чему сведочи ова анкета:

    https://www.youtube.com/watch?v=Xrd6sQAMTkc

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *