Анализе

Бабићево крајишко председниковање: Расплет

ПИШЕ: Илија Петровић

*1-2. фебруар 1992. Наставља се седница Председништва Југославије, и сада у проширеном саставу. Слободан Милошевић не присуствује, “има пнеумонију, са знацима тог обољења боравио је и у Турској” пре три-четири дана.

На седницу су дошли и председници општина из Бабићеве Крајине, да се види тумачи ли Ба­бић њихове ставове.

У заказано време (16:00) Книњана нема. Стижу тек у 19:45, али без Бабића. Кажу, “из безбедносних разлога”.

Док чекамо, Хаџић вели да је од Оцића чуо како је Кончаревић шпијун ХДЗ и да ће се Скуп­шти­на Области морати угасити. Сугеришем Горану да Оцића што пре разреши дужности. “Он је већ разрешен”. Ка­да је већ тако, шта он уопште овде тражи. “Он не пред­ставља нас”, каже Горан.

Бабић стиже у 20:17, сам. Правда своје кашњење чињеницом да Влада Кра­јине, из техничких разлога, није могла поштовати све тер­ми­не, али је ипак успела да све послове из своје надлежности ефи­касно обави: информисана је о јучерашњем разго­во­ру у Председништву; поново је разматран приступ ангажовању миров­них снага УН у спречавању оружаних сукоба између Хр­ват­ске и Српске Крајине; није ништа изменила у свом доса­дашњем приступу овом питању; она предлаже, пошто нема про­мена у акту (Венсовом плану) који су потписали Сло­бо­дан Мило­ше­вић и Вељко Кадијевић, да се мировне снаге УН поставе на подручју где би се раздвојиле хрватске и крајишке снаге; одлуче­но је да се на територији Српске Крајине не може спроводити акт Председништва Југославије о неким војним мерама на ратној зо­ни, јер би се тиме укинуо Устав Крајине, што би, само по себи, представљало војни удар.

Академик Гавро Перазић све то тумачи као да се Крајина “одмеће” из југословенског правног система.

Пошто многи изричу резерве према плану, за случај да план буде изигран, став је Председништва (“које неки овде не признају, што је својеврстан вој­ни удар”) да ће оно донети одлуку о уласку у рат. А дотле, у Крајини, по­ли­циј­ске снаге морају се припремити организационо и технич­ки, тери­торијална одбрана мора се разоружати а њено оружје сместити у магазине, под два кључа; ако затреба, то се оружје може одмах узети. Наоружале би се и припремиле јединице ЈНА на источним границама, укључујући и оклопно-механизоване снаге, да одмах реагују и стану у заштиту српског народа. Понуђено је Бабићу да се двадесе­так хиљада Крајишника уговором укључи у ЈНА и да, ако затреба, и они стану у одбрану Крајине. Део гра­ђана легално треба наору­жати издавањем ловачког и личног наоружања, “а има и других начина за наоружавање, у чему Ср­би имају велико искуство”. Но, ако Крајина остане при ставо­ви­ма који су овде јуче образлагани, она ће остати сама, са тридесетак хиљада вијника, са десетак тен­кова, ратоваће месец-два, “а соп­ствени народ ће вас обесити ако вас стигне. Нећете имати где да отворите своје ординације (мисли се на Бабићево зубарство – ИП), где да сместите своје породице јер ће и Србија и Црна Гора које сада на себе преузимају да помог­ну, бити онемогућене, неће опстати”. И, на крају, “за ближу информацију крајишким челницима”, сада је за одбрану Книн­ске крајине потребно пет бригада. “Ове бригаде доћи ће тамо тек ако се ваше избеглице врате и укључе у те бригаде. Онда ће тек доћи и ратници из Србије и Црне Горе”.

Бранко Костић је, по прилици, добио информацију да је у међувремену, можда и пре Бабићевог доласка на овај скуп, јавности саоп­штен став крајишке Владе према Венсовом плану, па пита да ли је то тачно. Бабић каже да његова Влада има обичај да после сваке седнице даје саопштење о свом раду, те да је тако учињено и овога пута… “Што се тиче СлБаЗС, њена Скупштина донела је одлу­ку да се укључи у Кра­јину. Није се то још институцио­нали­зо­ва­ло и зато она овде насту­па самостално”.

Којешта! Нико крупно ка’ Бабић не лаже.

…Костић пита шта се десило да Крајина измени свој став који је 30. децембра 1991. године био прихваћен при су­срету у Председништву Југославије. Све је тада прочитано и ре­чено је да ће план, и поред свих резерви, бити прихваћен.

Бабић је опет био кратак: “Ништа се није десило. Текст сам при­хватио, али се са њим нисам сложио. Председништво ће сносити последице прихватања Венсовог плана”. У причу се укљу­чује и Јовић: “Речено је да се нећете супротставити. Касније је то речено и Милошевићу, уз додатак да неће бити реакције на тај пројекат”. Бабић скраћује своје оглашавање: “Није тачно”.

…Бабић понавља да нема са­гласности о са­оп­ште­њу Председништва, а Бора Јовић враћајући се Бабићевом пред­ло­гу да на седници оста­ну само чланови Председништва са представницима Крајине, предлаже да, пошто Крајина ништа не прихвата, требало би да се њена делегација повуче и осталима омогући да посао обаве до кра­ја. Бабић се одмах придиже са столице, али одмах затим се­да, мада га нико није “молио” да то учи­ни. Неки његови сарад­ници понав­љају исте шефове покрете, а Костић, ваљда да би из­бегао сукоб, да­је паузу од десет минута. И поред тога, бар минут или два сви ос­тају на својим местима. А онда, скоро сви излазе у хол, Книњани се окуп­љају око Бабића, он им нешто објашњава, нуди им да иду на спа­вање. Један од њих позива “да рушимо Милошевића”.

…Бабић се враћа свом већ исказаном ставу да не постоји саглас­ност о прихватању мировног плана, а Костић констатује да ћемо се изложити ризику ако пред наш народ изађемо са нечим што би указивало да се олако прелази преко интереса Српске Крајине и да се тамошњи Срби пре­пуштају сопственој судбини. После тога, не преостаје ништа друго већ да се они који су синоћ и прексиноћ учествовали на скупу договоре на који начин обавестити Савет безбедности и нашу и светску јавност да мировни план није прихваћен. Јавности треба једним подробним саопштењем, као и стенограмом и звучним снимцима, ставити до знања о чему смо се сагласили, а око чега није добијена сагласност Крајине. Што се тиче Савета безбедности, обавеза Председ­ни­штво ће га известити да су се СлБаЗС и Западна Славонија сагласиле са кон­цептом мировних опера­ци­ја УН, те да ће се настојати да се и са народом Крајине и његовом Владом постигне договор о коначној сагласности за долазак ми­ров­них снага.

…Радован Караџић предлаже да се седница прекине на три-четири са­та, за које би време Милан Бабић и његови сарадници могли још јед­ном подробно размотрити тренутну ситуацију. После тога поно­во бисмо се састали и тада бисмо, ваљда, успели да превазиђемо досадашње несугласице.

Јовић: Господин Бабић нема овлашћења.

Караџић: Устав му даје овлашћења.

Костић: Ако господин Бабић прихвата ову паузу као делотворну, да то и ми прихватимо.

Бабић: Нема елемената за измену става.

…Караџић: На основу са­да рас­по­ложивих информација, Влада Крајине може новели­ра­ти од­лу­ку. Поштено би било да се људи изјасне појединачно, без Ба­биће­вог утицаја и, можда, његовог аутократског држања. Због тога што су му неки људи рекли да су ставови иска­зани на овој седници сасвим прихватљиви, он позива Мила Паспаља да се изјасни о томе није ли Скупштина Кра­јине имала не­што друкчије ставове од ових које Бабић заступа.

Паспаљ: Скупштински став овде је квалификовано тума­чен, а његов лични став гласи да нема великих разлика.

Бабић каже да све што чи­ни, чини му се да ради у интересу српског народа. Све од­луке доноси уз консултације са сарадницима, а то је пренето расположење на­рода. “Ко призива грађански рат, нека се сам замисли”.

…Јовић: “Мораће Крајина силом испоштовати одлуке које Пред­седништво донесе! Из свега што су до сада представници Крајине рекли, произилази да се неће поштовати одлуке Председништва и да они неће сарађивати”.

Бабић: Остаје при својим ранијим изјавама и цитира оно што је ре­као Гулдингу да прихвата план, али да се он мора модификовати.

…Бабић који седи поред мене, нешто мрмља што ја схватам као да је он врховни ко­мандант свих војних снага у Крајини.

Божовић: “Да ли ће се руководство Крајине супрот­ста­вити одлукама Врховне команде, не мишљењем него фактички?”

Караџић: “Да ли ће се у Крајини начинити побуна против Арми­је? При­ја­тељу, брате, Милане, господине Бабићу, ако ти тре­ба времена, реци”.

Јовић: Не заслужујемо да нас сматрају озбиљним чланом УН кад већ нисмо у стању да се договоримо око онога што би требало да нам иде у корист. Ако то нисмо у стању, онда не за­служујемо ни да постојимо.

Нова пауза даје се у девет и пет.

Настављамо са радом у три минута до десет.

Костић: Господине Бабићу, шта нам можете рећи?

Бабић: Нема елемената на основу којих би се нешто променило.

Костић: Да ли сте, као део Југославије, спремни да по­шту­је­те Устав Југославије и да спроводите одлуке Председни­штва Југославије као Врховне команде?

Бабић: Није уобичајено да се овако оцењује надлежност Пред­седништва државе која се укида, или нестаје, да… која нестаје. Ни Председништво не признаје Крајину.

Перазић: Да ли вас хранимо и бранимо?

Бабић: Немам одговора на то питање и немојте ово да претварате у судницу.

Јовић: Нећемо у судницу, али нећемо ни у лудницу. Ми смо сви излудели овде од вас.

Генерал Кукањац: “Господине Бабићу, да ли сте свесни шта чините оваквим својим ставом? А план се мора прихватити”. Интересује га искључиво мировни план и последице по људство које је сада на ратишту. Он склопљених руку моли Бабића да прихвати текст саопштења.

Бабић: Ми то нисмо одбили. “У име своје савести и срп­ск­их војника, ми инсистирамо на модификацијама које смо изло­жили”.

Стрпљиво, сатима, слушам и бележим. Повремено се се­тим ка­ко ми је Кончаревић док смо путовали према Београду, рекао да ми из СлБаЗС немамо разлога да учествујемо у расправи јер је Горан већ изјавио да наша Област прихвата план. “Ба­бић је завро, па не прихвата план. Нека га Босанци и Председни­штво убеђују”.

…Бабић: Решење се може наћи у још једном разговору са пред­ставницима УН, а овде да се договоримо ко ће и које мере преду­зети да дође до контаката с УН. “Ово решење које се нуди, води српски народ у пропаст. Његовим прихватањем по­чиње катастро­фа српског народа. Ја на то пристати не могу”.

Костић: Господине Бабићу, због чега не прихватате ове пред­логе и да ли постоји неки други разлог због кога нећете да прихватите овај план?

…Бабић тражи паузу од неколико сати да би се одморио, а што се тиче сарадника, он не зна где се они налазе; изгубио је, вели, и контролу о времену.

Јовић: Сада је дванаест до дванаест.

Бабић. Хвала.

Јовић: И Гулдинг и Венс изричито су рекли да се за време боравка снага УН на заштићеним подручјима не могу користити никакви хрватски знаци, тако да то не може бити изговор за неприхватање Венсовог плана.

Бабић: Једино ако мислите да од мене изнудите неку изјаву.

Костић: Не, нема изнуђивања никакве изјаве.

Хаџић: Шта је тачно у вези с изјавом да се у Крајини мо­рају применити хрватски прописи?

Јовић: Због тога сам ишао у Њујорк и то је све разјашњено са члановима Савета безбедности.

Рашуо: Гулдинг је изјавио да ће на територијама под контролом УН функционисати хрватски правни систем. И он тражи разјашњење да ли ће локална власт у Крајини бити под јурисдикцијом хр­ват­ске власти, пошто се територија Крајине, по сло­ву спо­разума, налази у Хрватској. Практично, Венсов план представља само операционализацију замишљеног статуса на­ци­оналне ма­њи­не за Србе у Хрватској.

Хаџић: Гулдинг је изјавио да се Хрватска третира у споразуму као географски појам, а да се на заштићеним подручјима примењују прописи који тамо и сада важе и да власт која се тамо затекне наставља са функционисањем и даље.

Перазић: И војна окупација је нека врста суспензије власти. Ово није окупаторски систем. Ту се само суспендује суверени­тет било које државе: и Србије, и Хрватске, и Југославије. Суверенитет се даје по неком мандату. Када се говори о локалним властима, не може бити сумње у постојање власти. Затечено стање не мења се. Не афирмишу се нове државно-правне једин­ке. То је оно што се сматра великом победом Југославије, а богами и крајина. Југославија, као старији суверенитет, носи­лац је суверенитета, мада под теретом и службеношћу трупа Уједињених нација. Локална власт озваничена је као стварна. Када буду преговори, њена судбина ће се у тој об­ласти реша­вати на начин који буде прилагођен затеченим усло­вима. Неће тамо бити регрутације, нема војске, нема ни регрута. Али, они који су заинтересовани за војну обуку и униформу, могу ићи у полицијску службу.

Пауза од пола један после подне; обећан је један пун сат, али се седница наставља тек у шеснаест и педесет. Док улазимо у салу, Ранка Јеремић и Борка Комненић, обе из службе у Председ­ни­штву (ова друга, чини ми се, има некакву саветничку функ­цију), рекоше ми да је председник костајничке општине, јутрос, када је Бабић своју делегацију истерао са седнице и по­слао “да се испа­вају”, рекао да “мени овде нуде мир а он ме тера у рат”.

Бабића нема, није се вратио “с одмора”.

Паспаљ је, по запажањима оних који га знају од раније и ко­ји могу пратити кретање и држање сваког појединца, данас био изузетно забринут и преплашен. Кажу, а можда се и Паспаљ поверио некоме од њих, не сме се вратити у свој за­вичај, могу га убити.

После десетак минута “сепаратног” ћаскања са Костићем и Анђелком Маслићем, Пас­паљ се најпре извињава што је крајишка Вла­да до­зволила себи да малтретира овај скуп, а потом чита текст са­оп­ште­ња за јавност, припремљен у Бироу Крајине за време ове управо довршене вишесатне паузе. Први и други став одго­ва­рају верзији овога скупа, али у наставку чита нека два услова. Председници општина, већином са Баније и Кордуна, сугери­шу да се у трећој тачки, уместо речи “узму у обзир”, упишу речи “уграде у резо­лу­цију”. Предлажући те измене, Паспаљ до­даје да он иступа­јући овде, преноси ставове Скупштине Српске Крајине јер тако мора поступати, мада је, за њега лично, прихватљив текст саоп­штења настао после расправе на овој седници.

Перазић предлаже да се текст саопштења у овде припремљеној верзији пошаље Савету безбедности, те да Председни­штво Југославије гарантује примену мера које подразумева мировни план УН.

Јовић додаје да то подразумева и право на предузимање персо­налних мера, односно смену свих лица која ометају долазак ми­ровних снага.

Костић изјављује да већина председника крајишких општина има позитиван став према Венсовом плану, исто као и пред­седник Скупштине који је управо изложио своју личну сагласност према том акту. О свему томе одмах треба известити Савет без­бедности, да је прибављена сагласност свих обласних влада да мировне снаге буду распоређене како је то планом предвиђено, као и да Председништво гарантује остварење плана.

Божовић предлаже да се јасно назначи да је Милан Бабић напустио ову седницу, али да се наведу имена свих председника крајишких општина који су изразили спремност на сарадњу.

Костић: Примена ових мера, ако то мора гарантовати Председ­ништво, мора се спровести политичким путем. Дотле, пред­сед­ници крајишких општина треба да поново дођу на ову седни­цу Председништва. У ствари, они треба да Председништву Ју­госла­вије отворе врата за реализацију Венсовог плана.

Караџић: Ови људи не следе Бабићев политички манир. Ми смо одговорни за народ. Пресудно је што је Паспаљ стекао лич­но уверење и што је у овом напорном дану дошао до значајног државног искуства.

Јовић: Мора се писмо послати Савету безбедности, а током на­редна двадесет четири сата ваља обавити политичке актив­ности за прихватање мера о примени Венсовог плана, “а ако то не успе, неког посмењивати”.

…Караџић: Ми смо у контакту са челницима СДС, између оста­лих и са Јованом Рашковићем. Они подржавају ове напоре и укључиће се у изналажење политичког решења. Сви су врло забринути; оволи­ки степен подвајања могућ је само код Срба.

Јовић се пита како се све предложене мере могу ефикасно оства­ри­ти. Већ за сутра, мора се наћи сигуран политички осло­нац за спровођење концепта. Свет хоће да Бабић прихвати план, ипак је он председник Срп­ске Крајине.

Божовић: Морамо имати у виду могућност грађанског сукоба, побуне у неком крају. Морамо помоћи Председништву у по­вла­чењу нових потеза “и налажењу модела политичког и модела др­жавног”. Ризикује се углед свих, ризикује се углед државе. У овом тре­нут­ку, јасно се мора рећи да је Бабићево понашање “пројекат издаје”. Бабић се не сме оставити код питања без од­говора да ли ће се Кра­јина супротставити мерама Председни­штва Југославије.

Вељко Вукелић, из Западне Славоније, поставља питање какав је Бабићев легитимитет као председника Српске Крајине по­сле свега што се овде догодило, али и шта Председништво Југо­сла­вије може учинити као следећи корак.

Кончаревић мисли да је сада највећа помоћ потребна Паспаљу. “Он је био председник једне Скупштине у Книну… Он је оне­могућен у раду, али му треба помоћи да се сазове Скуп­шти­на и да се она тајним гласањем изјасни да ли је Бабић пред­седник или не. После овога што се овде дешавало, Бабић на слободним избори­ма не би добио ни пет посто гласова”.

Паспаљ моли да се у ово не увлачи професор Рашковић. Крајини су потребна нова лица са новим идејама.

У том тренутку, са циљем да се присутни позабаве и Бабић­евом “л­егитим­ношћу”, ја најпре саопштавам да Бабић за целу расправу и није много битан јер он и није легитимни већ само­иза­брани председник Ре­публике Српске Крајине.

Пред забезек­нутим скупом ја после неку секунду гробне тишине тра­жим од Кончаревића, председника Велике народне скуп­шти­не Сл­БаЗС, да прочита одредбе “книн­ског” уста­ва које су Бабићу омогу­ћиле зло­у­по­требу.

А тамо, у Одлуци о проглашењу Устава Републике Срп­ске Крајине, писало је да је Устав усвојен на скупштинским седницама САО Крајине, СО Славоније, Барање и Западног Срема и САО Западне Славоније, у преамбули – да је то учи­ње­но “у складу са слободно израженом вољом српског народа САО Кра­јина”, а у члану трећем – да “територију Српске Краји­не чини територија САО Крајина”. У Уставу усвојеном у Белом Манастиру пише нешто друго: у преамбули, да је Српска Крајина држава српског народа и свих грађана који у њој живе, а у трећем члану да територију РСК чине САО Крајине и СО Славонија, Барања и Западни Срем.

После њега, ја укратко објашњавам да је све то могло бити из­ведено захваљујући чињеници да су скупштинске седнице, ма­да  истовремено, држане одвојено, једна у Книну а друга у Бе­лом Манастиру. У таквим условима, могла су бити припрем­ље­на два различита текста. Ја нисам учествовао у раду белома­настирске скупштине, али сам већ из првих телевизијских ве­сти схватио на који је начин дошло до злоупотребе: ако Велика народна скупштина Сл­авоније, Барање и Запдног Срема није одлучивала о избору председника Републике и репуб­личке Вла­де, она пред собом није ни имала текст Устава усво­је­ног у Книну. И тако, у “нашем” уставу написано је да се две области уједињују, док је у “њиховом” уставу писало да се СО СлБаЗС може “прикључити” книнској Крајини, ако се она уми­ло­стиви да је прими. По природи ствари, они који хоће да буду прикљу­чени, у нашем случају: Западна Славонија и СлБаЗС, мо­рај­у прихватити већ изабраног Председника и изабрану Владу. Је­дино што они из “прикључка” могу учинити, јесте да саопште јавности како су изабрани и Председник и Влада, али само због тога да би и један и други били “мало” дискредитовани.

Сви се присутни (они изван Книнске крајине) згледају, збуњени, у неверици да ли је тако не­што и негде уопште могуће.

Онда, кад је већ пукла тиква, Хаџић изјављује да је на неде­љу дана пре доношења Устава био у Книну, као Бабићев гост. Бабић, као “добар домаћин”, сакрио је од њега да се припрема уједињење двеју српских области, или барем прикључење једне оној другој, исто као што је прећутао да ће бити биран председник. “Не бих ја био против његовог избора, чак бих га и подржао, али, ето, он је кре­нуо у манипулацију”.

…Костић затим понавља оно што је нешто раније помињао да је Бабић 30. децем­бра 1991. године пред четворицом чланова Пред­седништва Ју­гославије изјавио да према Венсовом плану има резер­ви, али да ће све учинити да се план прихвати; нема стенографских записа о томе јер није било уобичајено да се при таквим сусретима оне праве. Све то он је истога поподнева поновио и у разговору са Милоше­вићем, обећа­вајући да ће дати једну из­ја­ву у том смислу, али – ништа од обе­ћа­ња.

Генерал Аџић, коначно, добија могућност да начини пре­глед онога што се дешавало са Бабићем и нама: “Изнете су, нажалост, све оцене о Бабићу. Он се према Председништву нег­а­тивно поста­вио и игнорисао га, а нас све малтретирао. Није демократија за оне који не знају да је поштују”. Аџић не верује да је такав Бабићев однос настао из патриотизма, његов одбојан однос према свему и свачему, свима и свакоме, резултат је његовог удруживања са најлоши­јом српском опозицијом. Можда још неки и нечији интереси иду преко Бабића, да би се после, та­мо, могла завести нека “демо­кратија” и, на крају, некакав тор за све Србе. “Но, то су само сумње и претпоставке”.

Аџић се затим пита какве су све последице таквог Бабићевог др­жа­ња, пре свега на војску. Подсећа да је пет шестина армијског са­става стационисаног на том подручју рођено у Крајини или порек­лом отуд. Највећи део њих су врло храбри борци и мотивисани у борби за слободу, до њих је, нажалост, допрло врло ма­ло чи­ње­ница о Венсовом плану, “али су зато подробно ‘информи­сани’ о издаји Србије, о продаји Крајине, о издаји војног врха”. У таквим окол­ностима, могу се очекивати само тешке ствари. Истина, не верује да ће Србин дићи руку на Србима, али се лако може десити да ма­са легне на пут и не дозволи да се расположи­ва војна техника из­вуче из Крајине… Председништво Југосла­вије морало би на вре­ме доне­ти одлуке о санацији власти у Крајини, почев од самог врха; да ли ће се наћи нови лидер, или ће бити задржан исти, мало побољшан, друго је питање.

Костић се враћа “домаћем задатку” и каже да се одмах мора приступити формулисању саопштења за јавност.

Седница се прекида у осамнаест, с тим што ће потпуно нову верзију саопштења за јавност припремити исти они који су писали и неприхваћени текст.

У паузи која се користи и за лаку ужину, долази Будо Кошутић. Пошто је било извесно да је Бабићево председниковање постало прошлост и да ће се потом приступити стварном стварању Републике Српске Крајине, ја, у четири ока, ­нудим Будимиру Кошутићу, пореклом ис­крај Гли­не, професору теорије права на Бео­г­радском универзитету, тада­шњем потпредседнику Владе Репуб­ли­ке Србије, да на наредном заседању Скупштине РСК он буде ­биран за председ­ника Републике. Кошутић је, мада потпуно збу­њен понудом, исказао задовољ­ство што се неко и њега сетио, али је такву могућност одмах од­би­о. Кажем му још да би министар спољних по­слова могао бити Бог­дан Симендић, сада на месту заменика генералног секретара Скуп­штине Југославије, једно време и у југословенској дипломат­ској служби. Он и даље одбија понуду, питајући се “како би то мог­ло, немам за то времена”. Нашло би се, не узбуђуј се, одговарам му. Убеђивање између нас двојице потрајало је мало дуже, све док Кошутић није открио због чега не прихвата понуду: он је пред­ло­жен за амбасадора у Израелу и то место он сматра много важ­ни­јим за будући положај српског наро­да у међународним односи­ма. Нисам противречио “гло­бал­ним” српским интересима, али сам, све сводећи на истину да ће његовој жени Дани бити лагод­није да неку годину живи у некој иностраној заветрини него да се сваког дана пита докле ће јој муж носити живу главу, и даље ин­систирао на понуди. Сав мој труд био је безуспешан; Кошутић је остао при свом прво­битном ставу.

Већ при крају паузе, у зграду Председништва вратио се и Миле Паспаљ који је дотле успео да у Бироу Крајине обави накнадне (и завршне) консултације са председницима крајишких општина.

Седница се наставља у деветнаест и десет.

Све што се дешавало од тренутка када је “откривено” да је Милан Бабић лажни председник РСК, убрзало је расплет, те је Ми­ле Паспаљ, као председник кра­јишке Скупштине и у одсу­ству председника Владе и председ­ни­ка Републике (легитимног или самоизабраног, таквог какав је), ослањајући се на са­глас­ност доби­је­ну од председ­ни­ка далматинских, лич­ких, банијских и кордун­ских општина (без двојице или тројице одсутних), али и на соп­ствени легитимитет председника Скупштине, из­јавио да на себе пре­узима пуну одго­во­р­ност за потписивање саопштења о при­хва­тању Венсовог плана.

Свима је лакнуло.

После свега, усвојено је саопштење за јавност у коме је најпре истакнуто да је “У Београду у Палати федерације 31. јануара и 1. и 2. фе­бруара о.г. одржана седница Председништва СФРЈ у прошире­ном саставу”, на којој су разматрана “актуелна питања у вези са анга­жо­вањем мировних снага Уједињених нација у Југославији”, та да је “постигнута потпуна сагласност свих учесника о при­хватању Концепта мировне операције Уједињених нација у Југославији, који је предложио лични изасланик генералног секр­е­тара Уједињених на­ција господин Сајрус Венс”. Посебно је истакнуто да је “Председник Скупштине Срп­ске Крајине као највишег ор­га­на власти, који је – у складу с Уставом – замењивао одсут­ног пред­сед­ника Крајине, дао пуну сагласност на Концепт ми­ро­в­них опе­ра­ција Уједињених нација у Југославији”.

С обзиром на све то, “Председништво СФ­РЈ ће дати гаранције Савету безбедности да ће се осигурати несметан прихват мировних снага Уједињених нација и делотворна активност и сарадња локалних органа власти у подручјима мировних операција чиме су ство­рени сви услови за доношење одлуке Савета безбедности о упућивању мировних снага Уједи­њених нација у Југославији.

Надлежни са­везни органи, заједно са органима Српске Крајине, Сла­воније, Барање и Западног Срема и Западне Славоније, извршиће неоп­хо­дне припреме за успешно остваривање Концепта мировне опе­ра­ције Уједињених нација у Југославији.

Полазећи од своје улоге и имајући у виду већ изражену спремност народа који представља, Председништво СФРЈ, као врховна команда оружаних снага Југославије, даје пуне гаран­ције да ће, у случају да то из било ког разлога не учине миров­не снаге УН, пружити сву заштиту српском народу у крајинама уколико буде нападнут од стране хрватских оружаних снага или угрожен на други начин”.

После свега, у складу са својим уставним овлашћењима, потпредседник Председништва Југославије Бранко Костић известио је Ње­гову Екселенцију Бутроса Галија, генералног секретара УН у Њујорку, о резултатима овога тродневног скупа.

*10. фебруар. Крајишка скупштина, она из “Бабићевог устава”, на заседању у Гли­ни прихватила је Вен­сов план.

*26. фебруар. У Борову Селу одржано је заједничко заседање обласних скупштина Српске Аутономне Области Крајине, Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема и Српске Аутономне Области Западне Славоније, на коме су, доношењем новог Устава Републике Српске Крајине отклоњене злуопотребе Милана Бабића почињене 19. децембра 1991. године.

За председника РСК изабран је Горан Хаџић.

* Данас, двадевет осам година после описиваних збивања, може се рећи да Слободан Милошевић са Бабићевом сменом “нема ама баш никакве везе”.

Милан Бабић, самоизабрани председник Републике Српске Крајине на нелегитиман (неморалан) начин створене 19. децембра 1991. године, “отписан” је у тренутку кад је потписник ових редака образложио на који је начин та злоупотреба изведена.

Макар тим тумачењем он био “окривљен” за Бабићеву смену.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *