Анализе, нова издања

ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ: Шта стоји иза скрнављења споменика нашим војницима у Европској унији?

  • Споменици совјетским војницима сматрани су и у земљама Европске уније, а тако ће бити и убудуће као симболи пораза, а не као симболи ослобођења од фашизма, за који се борила Европа уједињена у Трећи рајх
  • Рушење споменика маршалу Коњеву поставља питање шта Русија мора да учини како би зауставила процес исмевања сећања на ратнике који су победили, а који добија на значају широм Европе?
  • Сада се нуди много опција. Али прво, верујем да је потребно поставити тачну дијагнозу о ономе што се дешава. Са чиме се суочавамо, са појединачним ексцесима или са циљаном политиком држава ЕУ?

 ПИШЕ: Игор Шишкин

Најлакше је свалити оно што се догодило у Прагу на конкретног мрзитеља или групу «одмрзнутих» маргиналаца у руководству града Праг-6, у коме не могу да се пронађу „здраве снаге“ Чешке и настави се са слатким сновима о уједињеној Европи од Лисабона до Владивостока.

Шта је са чињеницом да «маргинални» руше или скрнаве споменике совјетским војницима у свим земљама Европске уније (где их има, ту су и споменици), а «здраве снаге» не могу ништа да ураде са њима у ниједној од ових земаља.

Шта је са Резолуцијом Европског парламента, законодавног и представничког тела Европске уније, „О значају европског сећања за будућност Европе“ (19.09.2019.), која изричито захтева да све земље ЕУ усвоје пољско искуство и очисте територије својих држава од споменика совјетским војницима. Наравно, у име „племените“ борбе против тоталитаризма: „Споменици и меморијали који величају тоталитарне режиме и даље постоје на јавним местима у неким државама чланицама, што отвара пут искривљавању историјских чињеница о последицама Другог светског рата и пропаганди тоталитарног политичког система“.

ПОЛИТИКА ЕКЦЕСА

Један екцес, два екцеса, три екцеса. Потом је уследила одлука Европарламента да «екцеси» постану норма. Можда би, дакле, требало да престанемо да скривамо главу у песку и коначно признамо да је напад на споменике совјетским војницима свесна и доследна политика држава Европске уније, а не провокације одређених «деструктивних снага».

Зашто земљама које је Совјетски Савез ослободио од смеђе куге треба таква политика? Кључ за одговор даје чланак историчара Олега Назарова «Богохуљење у центру Прага» (Олег Назаров «Кощунство в центре Праги»https://regnum.ru/news/polit/2909865.html)који даје веома корисне податке. Губици (невраћени из рата) чехословачког корпуса, који се борио за ослобађање Чехословачке у саставу Црвене армије, износили су 4.011 људи (заједно са совјетским грађанима који су у њој служили). Истовремено Чеха и Словака који су се борили против ослобођења Чехословачке од фашизма било је ни мање ни више него 69.799, управо толико су совјетски војници заробили, не рачунајући оне који су погинули. Такав је био однос снага.

Маршал Коњев

Да, треба рећи и то да већина Чеха, за разлику од Словака, није се борила директно са Црвеном армијом. Али Други светски рат није само борба на линији фронта. Тешко да би се неко усудио рећи да се радници уралских фабрика нису борили против фашизма. Сходно томе, чешки радници и инжењери, који су задовољавали око трећине потребе Вермахта за наоружањем и војном опремом, треба сматрати пуноправним, ако тако могу рећи, учесницима у рату – борили су се на страни Трећег рајха против Совјетског Савеза, за одржавање фашистичког Новог поретка у Европи.

Други пример. Током битке за Стаљинград, Црвена армија је разбила две румунске, једну италијанску и једну мађарску армију, не рачунајући немачке трупе. Очито је да се у Италији, Мађарској и Румунији велика победа код Стаљинграда доживљавала као катастрофа, а не као гаранција њиховог брзог ослобађања од фашизма. Становништво је са ужасом чекало сахрану својих сродника.

ОКУПАЦИЈА КОЈА ТО НИЈЕ БИЛА

У Европској унији, осим држава које су званично ратовале на страни фашизма, има и оних које се за то не могу кривити. Неке, попут Француске, убрајају се у земље победнице над нацизмом. И све би било у реду, али после рата у совјетском заробљеништву се нашло 464.147 грађана тих држава који су се са оружјем у рукама борили против ослобођења Европе од фашизма. И то је ни мање ни више већ око пет (!) Комбинованих армија совјетске војске 1943. године.

Што се тиче Француске, да напоменемо да је у јесен 1941. године, приликом напада на Бородино (!) за само неколико дана, губитак 638. пука Вермахта, који је био попуњен француским добровољцима, готово је за пет пута премашио број пилота чувене јединице под именом «Нормандија-Немењ» током целе историје њеног постојања у Црвеној армији. Не треба заборавити ни скандал који је избио у Паризу 2008. године у вези са организацијом изложбе фотографија у боји Андреја Зуца „Парижани под окупацијом“, која је омогућила свима да виде како Французи безбрижно чекају своје ослобођење од фашизма.

О томе да су размере европског отпора невероватно преувеличе пропагандом писао је још Вадим Кожинов у књизи «Историја Русије. XX век. 1939-1964»: „Много је писано о каснијем европском ‘покрету отпора’, који је наводно нанео огромну штету Немачкој, и поред тога (и то је, можда, главна ствар), то сведочи да је Европа декласирано одбацила своје удруживање под немачким вођством. … У ствари … значајан отпор немачким властима догодио се само у Југославији, Албанији и Грчкој … јер ове земље, по свом начину живота и свести, нису у много чему припадале европској цивилизацији средине 20. века.»

Генерал-армије Махмут Гареев имао је све разлоге да каже: «Током ратних година, цела Европа се борила против нас. Три стотине педесет милиона људи, без обзира да ли су се борили с оружјем у рукама или производили оружје за Вермахт радили су исти посао. … Два милиона добровољаца из Европе борило се на страни Хитлера, а против СССР-а.»

ЕВРОПА СЕ БОРИЛА НА СТРАНИ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ

Међутим, ако се скоро цела Европа борила на страни нацистичке Немачке, шта је онда била победа над фашизмом? Наравно, пораз. Европа је изашла из Другог светског рата поражена, а модерну Европску унију, посебно после Брекзита, чине државе поражене у Другом светском рату.

У складу с тим, Европа је споменике совјетским војницима доживљавала, доживљава и доживљаваће их као симболе њиховог пораза, а не као симболе ослобађања од фашизма за који су се они борили.

Стога је тешко не сагласити се са Александром Калдеем: „После издаје Горбачова, споменик Коњеву у Прагу био је осуђен, као и сви споменици совјетске ере изван Русије.“(Александром Халдеем: «После предательства Горбачёва памятник Коневу в Праге был обречён, как и все памятники советской эпохи за пределами России».)

Док је Совјетски Савез био јак –поражени Европљани су носили цвеће до подножја споменика совјетским војницима. А када је нестало СССР-а почела је скрнављење споменика и њихово уништавање. Наравно, Европљани још увек не могу отворено рећи да им није требало ослобођење од фашизма. Америка то неће дозволити. Морамо се, дакле, овде суочити са демагогијом – нису нас ослободили на начин како смо то желели, нису нам ти руски варвари поклонили исти низ слобода, јер смо њихову земљу залили крвљу, итд, итд.

Зашто је процес рушења споменика спор? Они се плаше. Страх од победничке земље дубоко је ушао у подсвест европских политичара и обичних људи. Крајње је индикативно, са психолошке тачке гледишта, оптужба коју је у вези са увођењем нове порције санкција Русији од стране Немачке  Ангеле Меркел, изрекла опозиционарка Сара Вагенкнехт у Бундестагу: „Заборавили сте ко је спалио Берлин!“

Ово сећање и страх присиљавају Европску унију да делује крајње опрезно, да проверавајући и на „најмање вредним члановима екипе“, да ли је тачно да руски медвед више није способан ни за шта или се само разболео. Започели су у Естонији (Бронзани војник). Кремљ није одговорио. Идемо даље. У Пољској су у последње три године срушени скоро сви споменици совјетским војницима. Реакција Москве је пренемагање и дељење небројених мајица које су руски политичари носили у патриотском бесу током учешће у толк-шоу емисијама. Значи, можете наставити, одлучено је у Европи. Сада је дошао ред на Чешку. Ако се поново извуче с тим, Немачка ће се ускоро усудити да уради оно што стварно жели, али за сада нема довољно храбрости.

Бронзани војник, три дана до демонатеже 24. априла 2007. године

Не треба се надати да ће Немци, који су ратнички народ, уступити пред неким тамо источноевропљанима. Они наводно поштују војну традицију и никада неће подићи руку на споменике палим војницима, иако непријатељским.

Прво, очеви и дедови садашњих немачких политичара показали су своју витешку суштину у свој својој слави, уништавајући милионе жена, деце, стараца и заробљеника.

Друго, Резолуцију Европског парламента која прописује рушење споменика усвојена је на предлог фракције Европске народне странке коју је предводио Немац Манфред Вебер. Исти тај Манфред Вебер, кога је Ангела Меркел недавно покушала да постави за председника Европске комисије – владе Европске уније.

УНИШТАВАЊЕ СПОМЕНИКА СОВЈЕТСКИМ ВОЈНИЦИМА – ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ

Ако је дијагноза прашких догађаја тачна – освета побеђених победнику, жеља ЕУ држава да се ослободе симбола њиховог пораза, тада ћемо морати признати да само сила може спасити споменике совјетским војницима.

Па, да ли поново уводимо тенкове у Праг? Не, не позивам на започињање рата са блоком НАТО. Али добро је да сви схватимо да постоји огромна удаљеност између нечињења и уласка у тенкове. Русија није Зимбабве (уз сво поштовање ове земље). Москва увек има много тога чиме може да одговори.

Друга је ствар да је током последњих неколико деценија главна жеља владајуће класе Русије била да буде у Европи од Лисабона до Владивостока. Због тога нису ништа стварно урадили у одбрану споменика совјетским војницима – да ли је могуће да ће ова „ситница“ погоршати односе са Европском унијом, где се чува новац и где живе породице руске елите.

Само један пример, усред масовног рушења споменика у Пољској са подсмехом се говорило да у Варшаву не треба уводити тенкове, при чему је Москва за наредних пет година продужила изузетно користан Варшавски споразум о пријатељској и добросуседској сарадњи, у коме постоји члан 17 који директно обавезује Пољску да штити све споменике совјетским војницима.

Међутим, све тече, све се мења, а Русија какве све елите није преживела.

P.S. Онима који не могу да се растану са митом о заједничкој борби против фашизма са европским народима, желим да кажем да су у Европи заиста били борци против фашизма. А Русија је дужна да их се сећа. Сећање на војнике Чехословачког корпуса, сећање на војнике пољске војске и Армије лудове, сећање на пилоте Нормандијско-Немењ ескадре, треба да негује сећање на безимене антифашисте који су дали своје животе у борби против смеђе куге.

Недавно је руско Министарство одбране објавило протокол о испитивању заробљеног СС оберштурмфирера Мартина Фејербаха (Аустријанца): «У јуну 1942. године, не сећам се тачног датума, војници наше чете у Бечу су притворили бројне антифашисте које су затворени у здање у близини Источне станице. Укупно је требало погубити 100-150 људи. Колико се сећам, тада сам лично обесио и обезглавио 19 људи, одсекао руке тројици и приковао на крстове двојицу.»

Морамо се, дакле, сетити ових аустријских антифашистичких јунака. Али њихова крв и њихово дело нису индулгенција за већину Аустријанаца и других Европљана који су се борили под заставама Трећег рајха.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/2917039.html

Подели:

One Commnet on “ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ: Шта стоји иза скрнављења споменика нашим војницима у Европској унији?

  1. Стална међународна свет­ска лига, створена у Америци 1867. године, замишљена је да послужи као међународни трибунал “који би доносио коначне пресуде у свим ко­н­фликтима међу појединачним народима”, а активирана је крајем Великог рата (1917) с идејом о стварању Сје­ди­њених Држава Европе, “тог првог корака ка Сје­ди­њеним Држа­вама Света”.
    Кад је већ дошло до стварања Сједињених Држава Европе у виду Европске Уније, за њено проширење и пријем нових чланова “задужена” је Немачка, најснажнија америчка колонија у Европи (и у свету, чак). Она то чини тако што је прекоредно, без посебних формалности, у накнадном победничком заносу, примила у Унију све своје савезнике у двама светским ратовима. Све то по рецепту који је пре подруг века, недуго по немачком уједињењу, “прочитао” Фјодор Михајлович Достојев­ски (а он није незналица) и оставио нам за стално подсећање да су “занесеност, охолост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побе­ђивао али који је, за дивно чудо, био често по­беђиван. При томе не би требало узимати у обзир уобичајено са­мозадовољно хвали­сање Немаца – тра­ди­ционалну особину немачког карактера. За Немачку (уједиње­њем – ИП) је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном раз­витку. Дакле нису се појавили само понос и шовинизам, већ се по­јавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”.
    У складу са својим уверењем да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Хитлер је уочи Другога светског рата поручио да ће Немци, “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, по­стати господујућим народом на кугли земаљ­ској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе… Ако имам снагу да без икакве гриже саве­сти пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам пра­во да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи по­пут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст сло­вен­ских народа”.
    Ван сваке сумње, та Хитлерова намера представља оживотворење онога скоро сто година старог Марксовог и Енгелсовог упутства о уништењу Срба и Руса и србског и руског православља, садржаног у Комунистичком манифесту. Било је тако јер се добро зна да су сви социјалисти по Европи били националисти, а да се само од Срба и Руса тражило, и очекивало, да буду интернационалисти. Маркс је ту манифестну логику представио једном изјавом коју је, после Сарајевског атентата, парафразирао енглески радикални лист Манчестер Г­ардијан: “Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. То, као први корак ка коначном циљу – да се уништи Русија.
    И текст који се овде коментарише, казује да је “значајан отпор” овим немачким социјалистичким и националсоцијалистичким замислима пружен у Југославији. Истина, антиправославно расположени Југословени приклонили су се управо поменутим немачким замислима, док су им се супротставили само православни Срби који “по свом начину живота и свести нису у много чему припадали (дегардираној) европској цивилизацији средином 20. века”. Или, како је то после двадесетседмомартовских догађаја у Србији поручио патријарх србски Гаврило, “треба да буде за свакога Србина највећа част, да припада српској раси, која је мушки извршила своју дужност према своме народу. То је победа не само наша, него и целог слободног света, који се бори на смрт и живот противу Хитлерове безбожничке ти­раније, јер она убија људско достојанство и право на живот и сло­боду”.
    Како у демократији важи правило да су “два без душе трећи без главе”, већински део деградиране Европе сматра да немачке поразе у двама светским ратовима (и своје мање или више видљиво учешће у њима) може својом бројношћу прогласити за победе. Виђено је то и пре две године када су француски “пријатељи” србскога народа обележавали стогодишњицу победе у Великом рату, па тамо Пред­седника Србије ставили у “бекстејџ”, а место на “важној” позор­ни­ци, иза француског Пред­седника, дали неком непознатом Арнауту. Или, пре годину дана, када Пољаци нису позвали Русе и Србе на прославу “савезничке” победе над фашизмом .
    Па, кад је већ тако, логично је што су Пољаци поодавно почели да руше споменике руским совјетским војницима у ослободилачком походу по Европи и што је некакав европски парламент пре нешто више од пола године донео резолуцију “о значају европског сећања за будућност Европе”, која изричито захтева да све земље Европске уније примене пољска “победничка искуства”.
    Ако у тој резолуцији није поменута Хрватска – мање је битно, мада су и тамо поодавно почели да се руше споменици из Другог светског рата, мало са циљем да прикрију истину о своме отвореном савезништву са Хитлеровом армадом, а више да не остане трага о србском карактеру највећег дела данашње хрватске државе. Ако је још увек сачуван онај цвет у усташком логору у Јасеновцу, учињено је то да се свету покаже да је тамо владала “цветна” атмосфера јер је то, побогу, било одмаралиште у које су усташе склониле Србе не би ли их сачували од ратних страхота.
    Ипак, жели ли се нечим оправдати хрватско одсуство из поменуте резолуције, најлепше ће то учинити позив папе Јована Павла Другог на самом почетку августа 1992. године упућен Западноевропској унији и Северноат­лант­ском са­везу познатијем као НАТО да својим трупама поведу крсташки рат против “српских неверника”, будући да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом римокатоличанства у борби против православља.
    На линији већ поменутог резолуционог “сећања за будућност Европе” налази се и логика савремене црногорске власти која тврди да је новембар 1918. године, односно изгон аустроугарске војске из Црне Горе, значио за њу “ропство и губитак државе, нације, цркве, исто­ри­је, језика, културе, традиције… умјесто раја и благостања економску биједу… по­дјеле, мржњу, братоуби­лач­ки рат, међусобно сатирање, по­ни­жење и бешчашће”.
    Кад иста та власт каже да “српска војска долази у Црну Гору као оку­патор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, онда то значи да је Црна Гора од средине ја­нуара 1916. до почет­ка новембра 1918. године живела сло­бодарски, у изобиљу, у благоста­њу, под хабзбуршком кру­ном. Са гледишта исте те власти, за поразе црногорске вој­ске у Великом рату крива је Ср­бија, тако да је јануара 1916. године, у општем изобилном слободарском благостању, црно­го­р­ска влада по­нудила Аустрији сепа­ратни мир. Аустриј­ски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­горска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црно­горског подру­ч­ја води­ти даље рат; управу у земљи вршиће Аус­т­ријанци, који ће посе­сти пристаништа, же­ле­з­ницу и тврђаве”. Ка­питулација је потписана, у Црној Гори успостављена је аустроугар­ска окупациона управа коју данашња црногорска власт, а с њом и њени “теоретичари” именују као слободарско благостање.
    Али, нека. Коме је до Европске уније, заслужио је да буде обележен оним натовским незнатно модификованим националсоцијалистичким кукастим крстом.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *